KARI PEŠIĆ - DEŽURNI SPASILAC

Miran, odmeren, skoro tih i nenametljiv, Svetislav Pešić kao da ima božansku ruku - sve što je dotakao, pretvaralo se u slavu, glamur, uspeh, da bi na kraju o svemu tome pričao kao o najobičnijim događajima. S tim osmehom došao je ponovo u KK Barselona i odmah pobedio

Posle 14 godina, Svetislav-Kari Pešić je ponovo u Barseloni. Uprkos svemu - neočekivano. Vratio se, priča košarkaški svet, da Katalonci više ne gube. U ACB ligi, u poslednjih 10 mečeva pre njegovog povratka ostvarili su samo dve pobede. Statističari sada beleže - u poslednjih 11, tri trijumfa! Kad je Kari na klupi, Barselona (ponovo) pobeđuje. I pobeđivaće...

U dvorani „Blaugrana" u nedelju, 11. februara, Kari je dočekan aplauzima. Prave ovacije, međutim, usledile su na kraju utakmice, posle ubedljive pobede Katalonaca nad uvek neugodnim Bilbaoom -90:58. Sada Barselona, u društvu Baskonije, deli treću poziciju na tabeli ACB lige. Valensija, kao druga, ima pobedu više, ali nema Karija na klupi. A Kari hoće da na kraju trke bude ispred Valensije. I da s Barselonom osvoji Kup Španije. Oni koji ga poznaju, znaju i to da se Kari Pešić nikada ne predaje.

Ako je verovati medijima, Pešić je trebalo da preuzme Barselonu još leta 2016, ali su se Katalonci tada odlučili za Jorgosa Barcokasa. Greška. Nisu se proslavili ni odlukom da na klupu sedne Sito Alonso. Zbog očajnih rezultata, ne samo u ACB takmičenju već i u Evroligi, morali su da mu uruče otkaz i u pomoć pozovu Karija Pešića, koji je s neskrivenom radošću prihvatio novi izazov. Katalonci su zbog svega prezadovoljni. Zadovoljan je u Kari Pešić jer se umorio od odmaranja.

Jedan od najboljih košarkaških stručnjaka svih vremena, sopstvenom voljom i bez mnogo predomišljanja, vratio se na mesto uspeha. Za one koji ne znaju, u periodu od 2002. do 2004. Pešić je, kormilareći brodom Katalonaca, u Barselonu doneo dve šampionske titule Španije: Kup kralja i najvredniji trofej u istoriji kluba -pehar klupskog prvaka Evrope. Prvi u istoriji.
Pep Gvardiola?

Samo nekoliko dana pre nego što je preuzeo Barselonu, čuli smo se telefonom. Dobro raspoložen, kazivao je kako s dobrim starim društvom uživa u rodnom Pirotu, uz obećanje da će se obavezno javiti kada svrati u Beograd.
- A teško da će to biti skoro jer u poslednje vreme Beograd čak i ne prelećem - reče Pešić.

Iz Minhena, gde živi s porodicom, leti niskobudžetnim avio-kompanijama do Niša. Posle toga je za samo pola sata kod kuće, u Pirotu.
- Super stvar. Nekada sam trošio mnogo više vremena samo u vožnji kolima od Beograda do Pirota.

Na isti način se vratio u Minhen. Ispričao je i priču kako kod kuće zapravo ostaje samo jedan dan, a onda leti u Mančester.
- Idem da se vidim s Pepom Gvardiolom. Stari smo prijatelji, još iz vremena kad sam trenirao Barselonu.

Ima i onih koji tvrde da Pep nikada ne bi seo na klupu Bajerna da nije bilo Karijeve lepe reči. Sada se, opet, priča da je Pep najzaslužniji za povratak Karija u Barsu. Ono što pisac ovih redova pouzdano zna jeste da prijateljstvo ta dva čoveka uistinu postoji, ali da je sve drugo, bez obzira na poštovanje i uvažavanje, stvar menadžera i advokata. Tim pre što su u prestonicu Katalonije, na konačne dogovore s Barsom, i ovog puta pre Pešića otputovali upravo njegov menadžer i advokat.

Ima zapravo nečega sudbinskog kada su u pitanju Barselona i Pešić. Davno, baš davno, kao trener Bosne, uzeo je meru moćnoj Barseloni. U knjizi sopstvenih sećanja o tom događaju rado priča:
- Bio je 26. januar 1984. Zbog ZOI u Sarajevu, našu utakmicu s Barselonom nismo mogli da igramo u Skenderiji, već u dvorani na Ilidži. Pobedili smo, i bio je to veliki uspeh. Čestitke su stizale jedna drugu. Na parkingu dvorane, gde sam ostavio moj žuti „golf", prilazi mi Dragan Buha, direktor dvorane, uz želju da mi čestita. Gledam ga začuđeno i kažem mu da mi je već čestitao, a on će meni: „Čestitam ti, bolan, rođenje kćerke!" Baš tog dana, kada smo savladali Barselonu, baš tog 16. januara 1984, doživeo sam jednu od najvećih radosti u životu. Rodila se moja Ivana.

Barselonu je preuzeo 2002. Na prijemu priređenom u tu čast, prisustvovao je Huan Antonio Samaran. Kada su Karija Pešića predstavljali nekadašnjem prvom čoveku MOK-a, inače velikom fanu Barse, ovaj je odgovorio:
- Gospodina poznajem. Zapravo, sećam se da sam u vreme ZOI u Sarajevu gledao utakmicu njegove Bosne i moje Barselone. Barselona je meč izgubila. Pešić je sjajno odradio svoj posao. Radujem se što je s nama.

Kari je čovek s kojim u paketu stiže i uspeh. Kao i radost. Dokaza ima bezbroj, a njegova priča o tome je više nego zanimljiva. Uz šarm kojim pleni i empatiju kojom zrači kazuje kako je prvo želeo da bude fudbalski golman, zatim da se dokaže kao hokejaš na ledu. Bilo je i dana kada za stonoteniskim stolom gotovo da nije mogao da izgubi partiju, a onda je u Pirotu osnovan košarkaški kub i on je odlučio da igra basket. Svi dečaci iz ulici otišli su na fudbal, ali Kari... Uvek je bio drugačiji. Majka je još tada predvidela da će biti svetski čovek. Na njen nagovor je, uz francuski, učio i esperanto, a danas tečno govori i nemački i španski i engleski. Jednom prilikom je ispričao priču o momentu kada se kao student ekonomije i košarkaš Partizana, ophrvan nostalgijom, iz Beograda vratio u Pirot...

- Otac nije imao ništa protiv, čak mi je rekao da će mi naći posao u Pirotu. Imao sam završenu srednju ekonomsku školu. Još je uz osmeh konstatovao da košarku mogu da igram i u Pirotu. Majka je, međutim, bila apriori protiv toga. Od oca je zahtevala da mi uzme povratnu kartu, i tako je i bilo. Kad sam je posle mnogo vremena pitao kako je imala srca da me tako surovo vrati za Beograd, rekla mi je da joj se srce cepalo, ali da je znala da imam potencijala za velika dela. Nije dozvolila da odustajem sa prvim preprekama u životu.

Od tada, čini se, sve ono što je za druge ili većinu bilo nemoguće, kod Karija se pretvaralo u uspeh. Znao je, zapravo, šta hoće. Posle četiri godine igranja u Partizanu, preselio se u Sarajevo. Postao je član Bosne, kluba koji je u osam Karijevih sezona od skoro anonimne ekipe izrastao u šampiona. Ne samo Jugoslavije već i Evrope. U evropskom finalu, igranom u francuskom Grenoblu, Bosna je nadigrala italijanski Emerson. Varajićevih 47 koševa u ovom evropskom finalu još niko nije dostigao. Bila je to i poslednja igračka sezona Svetislava Pešića. Sa 30 godina oprostio se od aktivnog igranja i započeo trenersku karijeru. I to baš u svojoj Bosni. I u ovom poslu bio je, kako bi Bosanci rekli, „pravo dobar". Ostaje pet sezona, a već u prvoj stiže na vrh. Naredne sezone Bosna predvođena Pešićem osvaja i Kup Jugoslavije pošto je u finalu savladala sinjski Alkar.

U međuvremenu, kao perspektivan trener s kadetima Jugoslavije, osvaja zlatnu medalju na Prvenstvu Evrope. U italijanskom Bormiju 1987. godine zbunjuje ceo košarkaški svet. Na Svetskom prvenstvu juniora, reprezentacija koju je kao kapiten predvodio Saša Đorđević i u kojoj su igrali Vlade Divac, Dino Rađa, Toni Kukoč, Luka Pavićević, Nebojša Ilić, Senad Avdić gotovo se prošetala do titule šampiona sveta. Dva puta su Pešićevi izabranici lekciju iz košarke očitali i (ne)pobedivim Amerikancima, koje je s klupe predvodio legendarni Lari Braun. U prvoj utakmici bilo je 110:95, uz briljantnu partiju Tonija Kukoča, koji je postigao 35 koševa, uz neverovatan šut za tri -11/12. I u finalu su Amerikanci dobili po ušima - 86:76.

Tri klupska evro-trofeja
Svetislav Pešić je trener koji je ušao u istoriju i kao osvajač tri najznačajnija evropska klupska trofeja. Evroligu je osvojio s Barselonom, koja je pre toga redovno gubila u finalima, dva puta i od Jugoplastike.
U Evrokupu je trijumfovao sa Đironom, u kojoj je proveo samo jednu sezonu, dok je Kup Radivoja Koraća, nekada priznato i cenjeno takmičenje, osvojio s berlinskom Albom, svojim prvim klubom u Nemačkoj.