Katarina Knežević prvakinja Srbije kojoj je mač sastavni deo života

Šta je sve kroz istoriju bio mač i kakva su njegova značenja dokaz su i reči srpskog istoričara Aleksandra Stankovića.

"Mač nije samo puko oružje namenjeno krvavoj borbi. On je u svim razvijenijim kulturama oduvek bio i znak dostojanstva, odličje časti, sakralni predmet koji ima mističnu moć života i smrti, most između dobra i zla, ovostranog i onostranog, profanog i svetog carstva. On je simbolisao i pravdu koja odvaja krivicu od nevinosti, moć i snagu, svetlost i mudrost. Mač je bio i glavni atribut viteštva i hrabrosti.“

Mačevanje po mnogo čemu i jeste viteška veština. Ali po nepisanom pravilu je i mnogo više od ove magične floskule. Našoj sagovornici, Katarini Knežević, državnoj reprezentativki i prvakinji Srbije, mačevanje je, kako kaže, "sastavni deo života još od 15 godine života“.

"Mama je bila takmičarka u plivanju, pokušala sam i ja. Trenirala sam zatim fudbal, atletiku, kratko se bavila triatlonom, jahanjem i na kraju odbojkom. Posle povrede lakta morala sam da potražim novi sport. Dvoumila sam se između veslanja i mačevanja. Na porodičnom skupu više glasova je dobilo mačevanje o kome sam znala samo toliko da se takmiče u belom odelu i kreću napred-nazad. Međutim, od prvog treninga sve je poprimilo neku drugu dimenziju, to je bio sport koji me opčinio.“

Početak Vaše priče u vezi je sa pančevačkim mačevalačkim klubom Karađorđe?

"Bilo je jako zanimljivo, trebalo je puno vremena i još više upornosti da se savladaju neke osnovne tehničke stvari, koordinacija. Možda je i to razlog što malo ljudi ostaje u ovom sportu, ali oni koji ostanu, a to je bio moj slučaj, ostaju za sva vremena.“

Šta je to bilo toliko inspirativno ili opsesivno u ovom, ne slučajno, oduvek olimpijskom sportu?

"Mačevanje je na neki način bliski susret sa samim sobom, veština savladavanja situacije i vizualizacija onog što te čeka, sposobnost brze analize protivnika, ali i sopstvenih pokreta i postupaka, na neki način i slika karaktera.“

Mačevanje je dugovečan sport, ali i sport, utisak je, ljudi posebnih, fizičkih i mentalnih vrednosti.

"Najbolji mačevaoci su oni iza kojih su godine i godine iskustva. Primera radi, trenutno najbolja takmičarka na svetskim rang-listama ima 37 godina. Vicešampionka sveta napunila je 36 godina. Takmičarka iz Estonije sa 42 godine osvojila je Satelit turnir u Splitu na kome se u istoj konkurenciji takmičila i njena kćerka. Lepo je što čovek može dugo da se bavi tim sportom, mada vidim da je to sada moguće i u ženskom tenisu. Naravno, svi oni koji u svemu učestvuju su tipovi ljudi različitih fizičkih i mentalnih karakteristika. Jedna od zanimljivosti jeste i da je ovaj sport dostupan jednako i niskim kao i visokim osobama. Oni niži su u pravilu možda brži, oni visoki imaju opet prednost dugih ruku. Činjenica je da niži takmičari moraju mnogo više energije da investiraju da bi pobedili. I karakteri takmičara su različiti. Neko je smiren, drugi iritiraju protivnika, neko opet ima izražen osećaj za ritam i sposobnost da reaguje na pravi način u pravom trenutku.“

Koliko traje meč na planši?

"Na turnirima se prvo prave grupe od šest ili sedam takmičara odnosno takmičarki. Bori se svako sa svakim do pet poena ili tri minuta aktivnog mačevanja. Na velikim takmičenjima, koja okupljaju 250 do 300 takmičara, slika je malo drugačija. Suština je da se u završnici mačuje do 15 poena ili tri puta po tri minuta sa pauzom od 60 sekundi između.“

Za laike, mač je komad lepo oblikovanog metala.

"Nije baš tako. Svaki mač, naravno onaj takmičarski ima više delova. Tu je sečivo, zatim drška, garda… Kroz sečivo prolaze dve žice, na kraju je vrh, nešto kao čaura sa dva nevidljiva federa nalik na dva dugmenceta koja reaguju u trenutku kad se mačem dodirne protivnik. Žice su povezane sa aparatom koji signalizira ubod i koji je sastavni deo opreme svakog takmičara.“

Da li je i koliko mačevanje fizički zahtevno?

"I te kao je zahtevno. Oni koji ne misle tako u velikoj su zabludi. Za vreme borbe takmičar je non-stop u nekoj vrsti polučučnja. Tu su i stalne kretnje napred-nazad, plus skokovi da bi reakcija bila brža.“

Koliko je tačan podatak da sezona u mačevanju traje tokom cele godine?

"Postoji jedna mala pauza od sredine jula do kraja avgusta kada zapravo nema samo takmičenja. Treniranje se naravno ne preskače. Turniri počinju od 1. septembra. Za one koji žele mesto u vrhu jako je bitno da se tokom godine što više takmiče. Na svakom se osvajaju poeni za svetsku rang-listu ali je problem što su ti turniri za naš standard skupi.“

Šta to konkretno znači?

"Našim takmičarima su turniri poput onog u Budimpešti dostupni, oni u Kuvajtu ili Egiptu baš i nisu. Kod nas, i ne samo kod nas, sve troškove snose takmičari. U Italiji i Austriji mačevaoci su profesionalci, deo su policije ili vojske. Oni imaju primanja koja im omogućavaju da plate turnire odnosno kotizaciju, avio-karte, hotel, hranu, plus nimalo zanemarljivu cifru koju avio-kompanije naplaćuju za dodatni prtljag. To je jedan od razloga što ovaj sport nije masovan, u Srbiji čak nema ni neku tradiciju.“

Sami snosite troškove takmičenja, da li po istom principu nabavljate i neophodnu opremu. Koliko sve to košta?

"Cena same torbe, ima manjih i većih, jeste oko 250 evra. Istu sumu treba odvojiti i za gornji deo odela, odnosno 150 do 500 evra za pantalonice. Čarape su manji trošak, mogu da posluže i fudbalske štucne. Patike u kojima se mačuje ne traju dugo, bar svakih šest meseci moraju da se kupe nove. U specifikaciju troška ulazi još i maska (200 evra), rukavice (od 20 do 50). Mač sa sečivom za međunarodne turnire košta 150 evra, drška i garda su manji trošak. U prevodu oko 2000 evra.“

Koliko mačevalačkih klubova postoji u Srbiji?

"Ne znam tačan podatak. Kad sam napunila 17 godina, rekla sam roditeljima da napuštam pančevački klub Karađorđe i da prelazim u beogradski MK Silni koji je u to vreme bio dominantan na našoj sceni. Tu su danas još i Crvena zvezda, Vojvodina, dobar klub ima i Zrenjanin.“

Mačevanje je olimpijski sport, ali srpskih takmičara nema na Igrama.

"Dominantne su one zemlje u Evropi koje imaju svoje škole mačevanja sa dugom tradicijom. Konkretno Mađarska i Francuska. Čula sam da je nešto slično, ali nekada davno, imala i Srbija. Danas to ne postoji. Da bismo imali uspeh na svetskom nivou, znanje mora da se prenosi sa generacije na generaciju.“

Srpsko mačevanje nema medalje ni sa evropskih odnosno svetskih šampionata.

"Kada bi se osvojila medalja, bilo bi novca, porastao bi budžet nacionalnog saveza, više bi se ulagalo u ovaj sport. Naš najveći uspeh na šampionatima Evrope je sedmo mesto Romane Caran. Ništa dakle nije nemoguće. Trenutno plasman među 64 vrednujemo kao dobar, a ako se prođe među 32 takmičara to je za nas odličan rezultat.“

I Vi ste, čini se prilično kasno, ušli u onaj ozbiljni svet mačevanja?

"Praktično tek prelaskom u Beograd, dakle sa 18 godina, priklonila sam se ritmu redovnog i ozbiljnog treniranja. U prevodu pet puta nedeljno po dva sata. Vikendom se išlo na turnire, tada sam u Budimpešti prvi put osetila i atmosferu internacionalnog turnira. Za godinu dana ekstremno sam napredovala tako da sam mogla sa svima u klubu ravnopravno da mačujem.“

Vaše ime je i na internacionalnoj rang-listi?

"U kategoriji mač seniorke (FIE lista) trenutno imam 4,5 bodova. Na Evropskom prvenstvu 2023. u Plovdivu nisam odbranila 2,5 boda tako da mi je ranking opao u poređenju sa prethodnom godinom. Početkom sezone sam osvojila treće mesto na Trofeju Beograda što mi je donelo dva boda i drugu poziciju na srpskoj rang-listi kao i poziv selektora za reprezentaciju Srbije koju je čekalo učešće na Evropskim igrama u Krakovu.“

Niste očekivali poziv za reprezentaciju?

"I jesam i nisam. Imala sam silne privatne obaveze tako da sam mesto među reprezentativkama obezbedila i bukvalno na poslednjem turniru na kojem su se skupljali internacionalni bodovi. Poziv je stigao 19. maja.“

Uprkos svemu, u Krakovu se niste obrukali. Da je bilo malo više sreće...

"U pojedinačnoj kategoriji, mač žene seniori, bila sam vrlo blizu plasmana među 32 najbolje takmičarke, što bi bio veliki uspeh. Izgubila sam 12:11 i to u produžecima. Previše rano sam počela da razmišljam o pobedi, vodila sam 10:7 i to me je izbacilo iz fokusa. Krivo mi je zbog poraza, ali je uprkos svemu vidan napredak u mom mačevanju. Sada sam u poziciji da mirno skupljam iskustva i analiziram greške koje sam napravila.“

Na Evropskim igrama niste imali sreće ni u ekipnoj konkurenciji?

"Bila sam deo tima u kome su se pored mene takmičile još i Jana i Marta Grijak, odnosno Anđela Miličić. Bio je to tek treći naš zajednički nastup. Na startu smo dobile za rivala selekciju Gruzije i doživele neverovatan peh. Sudije su nam dodelile crveni karton za pasivnost. Retkost je da se tako nešto desi, ali desilo se. Shvatile smo da je jedini način da napredujemo ukoliko se odlučimo da učimo na svojim greškama.“

Šta je ovog puta bila osnovna greška?

"Ne znam da li to možemo da nazovemo greškom ili samo istinom da na turnire, u nedostatku sredstava, odlazimo bez trenera. Svesne smo da četiri osobe teško mogu međusobno same da koordinišu jer je puno faktora koji utiču na svakog borca pojedinačno. Uz to, potrebno je vreme dok se uigramo i naučimo da funkcionišemo kao tim. Razgovarale smo kako bi trebalo jednu od nas da proglasimo kapitenom sa zadatkom da predvodi grupu, vodi evidenciju i donosi odluke. Ta pozicija bi nosila sa sobom veliku odgovornost i ostali članovi tima bi morali da prihvate odluku čak i ako se ponekad ne slažu sa njom. Zaista je komplikovano i žao mi je što nismo ispunile očekivanja Olimpijskog komiteta Srbije i Vukašina Stošice, generalnog sekretara Mačevalačkog saveza Srbije, koji je puno toga uradio kako bismo se takmičile na Igrama u Krakovu“.

Iz nezadovoljstva se stiže do zadovoljstva. Stiče se utisak da reprezentativni sastav krasi želja za dokazivanjem.

"Istina je da nas nekoliko devojaka iz Mačevalačkog kluba Silni krasi požrtvovanje i želja da doprinesemo razvoju i popularnosti mačevanja u Srbiji. To nije nimalo lak zadatak, ali nije ni neostvarljiv jer već godinama skupljamo iskustva na turnirima i kampovima. Nedavno smo išle kao tim na pripreme u Pariz, u klub naše Anđele Miličić koju trenira čuveni Danijel Levavaser. Imale smo dakle priliku da vidimo i osetimo kako treniraju neki od profesionalaca. Treninzi traju od 8.30 do 12.30, a vikendom ’footing’. Mnogo je bolje kada se trenira ujutru jer su turniri uglavnom u prepodnevnim satima. Mi treniramo uveče i skoro niko ne može sebi da priušti da se bavi samo mačevanjem. I u Francuskoj dosta sportista radi neki posao van mačevanja, samo oni koji su pri policiji ili vojsci mogu da budu apsolutno posvećeni ovom sportu.“

U Srbiji se pričalo o mogućnosti da mačevanje kao sport bude deo vojničkih aktivnosti.

"Jedna od ideja nas kao tima jeste da istražimo da li postoji mogućnost za profesionalno bavljenje mačevanjem pri vojsci što bi omogućilo nekim novim naraštajima da razviju svoj talenat i probiju se na internacionalnim turnirima. Suština je da mi nismo mnogo daleko od svetskog vrha. Neophodno je da što češće učestvujemo na turnirima i odmeravamo snage sa najboljima.“

Potrebni su i neki drugi (pred)uslovi?

"Naravno, ne postaje se šampion preko noći. Potrebno je još dosta ulaganja, uspona i padova, ali verujem da smo na dobrom putu. Imamo nekoliko mladih trenera koji su voljni da uče i bore se za razvoj mačevanja u Srbiji. Dosta naših trenera je već u inostranstvu, možda se nekada i vrate i doprinesu stečenim znanjem razvoju mačevalačkog sporta. Optimizam i borbenost su nešto što nas gura napred, ipak je Srbija nacija sporta! Imamo uzore poput Jokića u košarci i Đokovića u tenisu, pa zašto ne bi isplivao i neki borac svetskog ranga u mačevanju.“

Na kom nivou su drugi nacionalni timovi, Vaši rivali?

"Svi timovi koji su bili na Evropskim igrama, a tako je i na svetskim kupovima, osim što su uigrani na takmičenja dolaze u pratnji najmanje dva ili tri trenera koji kooordinišu i vrše izmene takmičarki, analiziraju učinak svake mačevalke i mogućnosti protivnika. Italijanke ne moraju čak ni da nose svoju opremu na kontrolu. Umesto njih to rade ljudi zaduženi da i tehnički deo reprezentacije funkcioniše kako treba. Ovo je naravno samo jedan delić koji pokazuje na kom nivou su neki timovi. Na drugoj strani, mi iz Srbije i dalje sve sami radimo, sami vozimo na turnire, sami popravljamo oružje, analiziramo i učimo. Uprkos svemu, nas i dalje krasi entuzijazam uz plan da i naredne sezone nastupimo kao tim u istom sastavu.“

U 2023. ste bili šampion Srbije, titulu niste odbranili uprkos tome što ste mačevali u finalu.

"Izgubila sam od Jovane Živanović sa 14:15. Bilo je 14:13 za mene, usledilo je zatim izjednačenje, a onda i moj napad, ali mi se sečivo previše savilo i nije registrovan ubod. I to se dešava iako se na snimku vidi da je moj ubod bio pre njenog.“

Vaši dueli sa Živanovićevom imaju posebnu draž i naboj.

"Prošle godine sam ja pobedila u finalu takođe sa jedim poenom razlike, a pretprošle sam izgubila u četvrtfinalu opet sa poenom razlike. Očigledno da se uspostavilo lepo rivalstvo između nas, borbe su uvek napete i neizvesne do samog kraja. Jovana je 20 santimetara viša od mene i ja uvek moram baš aktivno da se borim kako bih taj nedostatak visine anulirala. Iz istog smo kluba, ali ne treniramo zajedno, srećemo se uglavnom na turnirima i ponekad kad ja svratim na treninge u Beograd. Videćemo kako će biti sledeće godine, hoćemo li se sresti. Ukoliko se sretnemo, red bi bio onda da ponovo ja pobedim.“

Da li prvak Srbije možda dobija novčanu nagradu?

"Dobija medalju i pehar, takođe i stipendiju uz uslov da je mlađi od 26 godina. Ja taj uslov nisam ispunila, trenutno imam 28, ali nema veze, negde će ostati zapisano da sam bila prvak države.“

Kakve su nagrade na internacionalnim turnirima?

"Evri koji se dobijaju za nagradu ne mogu da pokriju troškove učešća, što je malo apsurdno, ali je tako. Najbolji svetski takmičari sredstva za bavljenje ovim sportom i ona neophodna za život dobijaju od države.“

Vi živite i radite u Beču, u Austriji takođe i trenirate.

"Treniram u jednom njihovom nacionalnom centru u kome rade i treniraju njihovi profesionalni takmičari. Svi su na platnom spisku austrijske vojske i bave se samo tim. Istina, mogu i da studiraju, ali im je mačevanje prioritet.“

Da li je tačno da se takmičite i za jedan njihov klub?

"I dalje sam član MK Silni iz Beograda. Kad mačujem u inostranstvu, mačujem za Srbiju. Međutim, mačevala sam i za jedan austrijski klub. Pravila dozvoljavaju da učešće u takmičenju uzme i jedan strani takmičar tako da među trofejima imam i zlatnu medalju sa njihovog šampionata. Zapravo dve jer smo dva puta uzastopno bile prvakinje.“

Da li su Vas zvali Austrijanci da mačujete možda za njihov nacionalni tim?

"Zvali su me, bio je predlog, ali ja sam uprkos svemu odlučila da mačujem za Srbiju. Suština je da sam prelaskom u Austriju počela da zarađujem svoj novac koji mi omogućava da se kao takmičarka u mačevanju usavršavam. Sve što zaradim potrošim na moj omiljeni sport i to radim sa zadovoljstvom. Trenutno sam fokusirana na to da vidim koliko kao takmičarka mogu da se razvijem i šta sve mogu da uradim u naredne dve godine kako bih stvorila sliku o budućim opcijama.“

Uspešni ste i na privatnom polju. Želeli ste da budete vojni pilot, ali Vas je put odveo na drugu stranu. Mašinstvo ste diplomirali u roku.

"Posle završene gimnazije puno toga sam želela. Prvo da postanem vojni pilot, ali sam u trećem krugu prijemnog morala da odustanem. Polagala sam i prijemni na mašinstvu, zanimalo me biomedicinsko inženjerstvo koje mi je omogućavalo da nešto činim za druge ljude. Na kraju sam se predomislila i odlučila za procesnu tehniku i zaštitu životne sredine. U roku sam diplomirala i upisala master.“

A onda se pojavio Beč kao opcija.

"Sve se dogodilo spontano. Još kao srednjoškolac želela sam da odem u inostranstvo. Pred kraj mastera pojavila se mogućnost da master praksu radim u Italiji. Sve se događalo kao u snu. Govorim njihov jezik, Italija je zemlja bogate istorije i kulture, jaki su u svetskom mačevanju. Sve to me je silno privlačilo. Istovremeno sam aplicirala i za Austriju. U Italiji sam prošla dva kruga, ne i treći. Onda se pojavila ponuda iz Austrije. Mislila sam da odustanem, takođe i da je nemački težak jezik, ali sada kad razmišljam o tome mislim da je to najbolje što mi se desilo. Prva četiri meseca sam radila u laboratoriji, bilo je to novo iskustvo, komunicirali smo na engleskom.“

U međuvremenu ste odbranili master rad u Beogradu, naučili i nemački, dobili priliku da radite i doktorat.

"Na jednom bečkom seminaru za procesnu tehniku prezentovala sam svoj rad. Profesor Anton Fridl mi je dao ponudu da se prijavim za doktorske studije na Bečkom univerzitetu koje sam ovog proleća privela kraju. Svoj doktorat na TU Wien na temu reciklaže nutrijenata iz otpadnih voda pomoću elektrodijalize sam uspešno odbranila 5. maja 2023.“

U međuvremenu ste dobili i stalno zaposlenje.

"Prošle godine počela sam da radim u inženjerskoj firmi EVN u Donjoj Austriji u odseku za zaštitu životne sredine. Deo su nemačke firme WTF Esen koja gradi postrojenja za preradu otpadnih voda. Prisutni su u celoj u Severnoj Makedoniji, Ukrajini, Crnoj Gori, Kuvajtu, Češkoj, Grčkoj. Trenutno sam angažovana na planiranju i izradi postrojenja za preradu otpadnih voda i spaljivanje mulja za grad Skoplje. Tema je nova za mene, ali mi se sviđa da učim nešto novo i što imam prilike da radim na tako velikom projektu.“

Privatne obaveze kao da su gurnule mačevanje u drugi plan?

"Zbog odbrane doktorata propustila sam Svetski kup u Kolumbiji, a zbog odsustva finansijske podrške od našeg sponzora i turnir u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Generalno, morala sam da propuštam turnire na dalekim destinacijama, poput Kanade ili Kine, gde mogu da se pokupe bodovi za učešće Olimpijske igre 2024. ili za kvalifikacioni turnir u Evropi.“

Kako na Vašu ljubav prema mačevanju reaguje okolina, kolege, firma u kojoj ste zaposleni?

"Srećna sam što moj šef i generalno firma imaju razumevanja za moje turnire. Bez njihove podrške ne bih mogla da nastavim da se bavim mačevanjem. Mislim da je dobro da se mozak bavi i nekim drugim stvarima osim mačevanja. Praktično novac koji zaradim u inženjerskoj firmi trošim na mačevanje. Taj deo moji prijatelji i kolege Austrijanci ne mogu da razumeju. Ne razumem ni ja, osim što znam da je za sve kriva moja bezgranična ljubav prema sportu.“

Ostvareni ste na profesionalnom planu, sve ste uspešniji i kao sportista, šta planirate?

"Shvatila sam, na neki način i naučila šta je sve neophodno da se stigne u svetski vrh. Pod jedan, to je mnogo, mnogo rada. Svesna sam takođe i da sve ne zavisi samo od mene, već i od trenera, na kraju i od finansija jer bez novca šanse da učestvujem na najvećim turnirima svode se na minimum. Praktično sam na početku mog sportskog puta. Ne krijem radost što imam bodove na svetskoj rang-listi, što sam u nekim godinama iza mene bila učesnik svetskog i evropskog šampionata. Ne krijem ni to da je moj sportski cilj učešće na Olimpijskim igrama.“

Da li je ostvarljiv?

"Naučila sam da je puno toga moguće jednako u životu kao i sportu. Da bih učestvovala na OI u Parizu, morala bih da skupim FIE poene na turnirima od septembra 2023. do aprila 2024. i da budem najbolje rangirana takmičarka iz Srbije. U svemu se mora međutim biti i realan, a realnost je da sam bliže OI zakazanim za 2028. nego ovim u narednoj godini. Uostalom, san svakog sportiste, pa i moj, jesu Olimpijske igre. Učiniću sve da ga i ostvarim.“