Kokeza ili Poglavica Kameno Lice

Kokeza ili Poglavica Kameno Lice


Fudbal nas je opet osramotio. I ponovo podelio. Misli se na srpski narod. Zatim i obradovao. Misli se na Srbiju i srpski narod. I sve to, i ružno i lepo, dogodilo se u samo četiri dana. Takav je fudbal. Bio je i biće, bar iz srpskog ugla, igra u kojoj je osim poraza dozvoljena i pobeda. Sad Srbija zna ono što posle debakla u Ukrajini nije znala – “orlovi” ponovo visoko lete. I ne samo visoko već i ponosno. Posle pobede nad Litvanijom, bez publike na tribinama i pod vedrim nebom “Marakane”, sprali su srpski reprezentativci ljagu s perja ishitreno raširenih krila, ali i sve drugo prljavo što je bilo posledica katastrofe u Ukrajini.

Ali, da li je baš tako? Zasigurno nije, jer niko za 10 ili 20 godina neće podsećati na trijumf pred praznim tribinama u duelu sa Litvanijom, ali zato hoće, pre svih zlonamerni novinari i dežurni kritizeri uz pomoć statističara, na sramnu katastrofu u Ukrajini. Moguće je, bez obzira na svu nepredvidivost fudbala, da to i tada, dakle za 20 godina, bude najteži poraz u istoriji srpske reprezentacije. Može biti, ali i ne mora. Zašto? Zato jer su posle pokajanja stigla i nova obećanja. Neki kažu da ih je lako deliti, da ništa ne koštaju i još manje obavezuju. Nije, međutim, to suština. Posle Ukrajine predsednik FSS Slaviša Kokeza, iskrenom emocijom dostojne face u narodu zvane Poglavica Kameno Lice, izgovorio je ono što je malo ko od njega očekivao.
“U ime svih nas iz Fudbalskog saveza Srbije, želim da se izvinim naciji, građanima Srbije, zbog debakla koji smo doživeli u Ukrajini, jedne loše utakmice i sramnog poraza. To je nedopustivo za reprezentaciju i igrače koje ima Srbija.”

Foto Nemanja Jovanović

Foto Nemanja Jovanović

Povezane vesti – NEŠTO JE TRULO U REPREZENTACIJI: Za 13 godina smo promenili smo 10 selektora

A onda je posle ovog melema na ranu predsednik FSS rekao još nešto u šta su mnogi posumnjali da je istina s obzirom na to da je na utakmci u Lavovu više vremena posvetio komunikaciji moblinim telefonom, bar su tako zabeležile TV kamere, nego događajima na terenu. Ali bez obzira na sve, izgovorio je zapravo ono što svaki ljubitelj fudbala u Srbiji misli samo neće ili ne sme javno da kaže. Kokeza sme jer on vidi i kad ne gleda i ono što drugi ne vide i kad gledaju. Dakle:
“Nije sporno gubiti, ali je sporan način na koji se izgubila ta utakmica. Dobar deo odgovornosti za to ima i rukovodstvo FSS na čelu sa mnom, kao i stručni štab i igrači. Zalaganje na terenu i borbenost za grb Srbije na način kako je to bilo u Ukrajini više ne sme da se ponovi.”

Na kraju monologa za medije Srbije predsednik FSS je poentirao ukazujući indirektno ko je zapravo krivac i zašto se dogodilo ono što nije smelo da se dogodi.
“Dres Srbije je svetinja i ne sme da bude manje bitan od dresa kluba koji naši igrači nose u Evropi, naprotiv.”

Moguće je da bi srpski novinari, s njima i znatiželjna fudblaska javnost, saznali i ono drugo, na primer ko su oni ili ostali ako rukovodstvo FSS, stručni štab i igrači snose samo “dobar deo odgovornosti” za blamažu u Lavovu. Odgovora nije bilo jer nije bilo ni pitanja, a da ih je bilo, bila bi prekršena pravila konferencije za medije koja je vaspostavio neko u FSS i niko drugi na planeti. Dakle, dragi novinari, vi koji ste putovali s reprezentacijom o trošku FSS u Ukrajinu i neke druge Ukrajine, i vi koji to niste, dobro došli na konferenciju za medije u Staru Pazovu o svom trošku, slušajte šta kažemo, napišite što vam se kaže i ništa ne pitajte. Ovo zato jer odgovori, dragi naši poslušni saradnici, nikada ne mogu biti toliko glupi koliko to mogu da budu (vaša) pitanja.

Jedan fudbalski trener, naravno srpski, bez posla i u nadi da će možda makar i slučajno upasti u bubanj iz kojeg nevidljiivi a svima znani moćnici izvlače stručnjake za kratkoročni rad po srpskim klubovima i onim manje značajnim u inostranstvu a za lepe pare, komentarišući utakmice reprezentacije protiv Ukrajine i Litvanije, više za sebe nego za druge, jer bi bilo strašno kad bi to čuo onaj ko ne treba, reče i ovo:
Još jednom se, a u dva navrata i za samo četiri dana, pokazalo i u gostima i kod kuće da Srbija ima igrače, a nema tim.

EPA-EFE/ARMANDO BABANI EDITORIAL USE ONLY EDITORIAL USE ONLY

EPA-EFE/ARMANDO BABANI EDITORIAL USE ONLY EDITORIAL USE ONLY

Ako neko ima igrače, dobre igrače kakve Srbija ima, a nema tim, onda joj je, misli se na Srbiju, potreban selektor da taj tim selektira, napravi, ukomponuje, stvori od pojedinaca moćnu timsku mašineriju dostojnu slavne srpske fudbalske prošlosti. Dakle, selektor. Ali gde je tu problem s obzirom na to da Srbija ima Krstajića. A on je, kažu, selektor. Dobar i perspektivan izbornik od imena i autoriteta. Toliko dobar da se posle debakla u Ukrajini čak i sportski direktor FSS Darko Kovačević osmelio da naciji saopšti ono što nacija, pogotovo onaj njen deo koji se bar malo razume u fudbal, nije znala.
“Analiziraćemo obe utakmice, međutim, nećemo posebno da se bavimo učinkom selektora. Nema razloga za to, Krstajić sa svojim saradnicima radi fenomenalno i ima našu podršku. Stalno smo zajedno, vidim koliko energije Mladen ulaže u pripremu svake utakmice i koliko je posvećen poslu.”, rekao je Darko Kovačević za jedan sportski list.

Rekao i ostao živ, jer videlo se to kako selektor radi, kažu srpski treneri, najbolje u Lavovu. Toliko je ovaj, misli se na selektora Krstajića, idejni tvorac strategije propadanja reprezetnacije dobro pripremio utakmicu da je u svemu pogrešio. I to katastrofalno uprkos tome što radi fenomenalno. Ali zaboravili su da se ništa ne događa slučajno. Zahvaljujući Kovačeviću, nacija je došla i do još jednog saznanja. Za razliku od tima koji se ne može pohvaliti timskom igrom, stručni štab reprezentacije to može jer su Krstajić i njegovi saradnici zapravo tim. Tim koji pobeđuje čak i kad gubi. I koji zna kad treba da izgubi a kad da pobedi. I koji, što je najvažnije, ima i tu sposobnost da u tako nešto ubedi i reprezetnativce koji ih slepo slušaju. Konkretno a hipotetički, da su “orlovi” pobedili u Ukrajini čak i sa 5:0 a izgubili u Beogradu od Litvanije čak sa 4:1, dogodila bi se frka. Zašto? Zato jer bi svi zaboravljajući važnu pobedu pričali o beznačajnom porazu. Ovako svi sad pričaju o pobedi a da im katastrofa u Ukrajini nije ni na kraj pameti, što samo potvrđuje koliko su Krstajić i njegov tim koji funkcioniše timski zapravo mudri. I dobri u igri zvanoj zamena teza. Ali malo ko to može da shvati. Moguće je da bi o toj prokletoj Ukrajini neki novinar možda i nešto pitao, ali u ovom času bolje je ćutati, što baš i nije u duhu srpske tradicije, nego biti sumnjivo fudbalsko lice.

Ima i onih koji zameraju Kokezi što je Krstajić to što jeste. To su uglavnom isti oni koji nisu zamerali nekom prethodnom rukovodstvu što je takođe poverovalo da selektor bez trenerskog iskustva može biti uspešan selektor. Dakle, ćutali su kad je tu ulogu u srpskom fudbalskom pozorištu, uz opštu podršku ljudi iz nacionale kuće fudbala, dobio slavni golgeter Slobodan Santrač koga je rad sa pionirima drugoligaša zemunske Galenike propručio za selektorsku fotelju. Sani se nije obrukao. Dakle, ako je on uspeo da odvede tadašnji nacionalni tim na SP u Francusku 1998, uz zaklinjanje Alberta Nađa da neće igrati za reprezetnaciju dok je Sani selektor, zašto to isto ne bi pošlo za rukom i Krstajiću kad je u pitanju naredni šampionat Evrope. Zašto?

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar