Kao i sva deca iz šezdeset i neke, rastao je bezbrižno i s osmehom na licu sanjajući snove za koje je verovao da se jednog dana mogu ispuniti. Svi njegovi dečački putevi bili su u to vreme usmereni na školu i školsko igralište. Ukoliko nije šutirao loptu, a radio je to vrlo vešto uz prognozu starijih kako bi jednog dana mogao da izraste u velikog fudbalera, on je najdražu igračku, uglavnom sa distance, ubacivao već tada nepogrešivo u koš.
Za one koji su sve gledali sa strane činilo se da to radi s puno više strasti i ljubavi nego što je to bio slučaj kad bi na igralištu, jednako precizno, tresao fudbalske mreže. Na kraju, postao je košarkaš od imena i sa više nego slikovitim nadimkom „ubica koševa“.
Sa samo 15 godina, na jednoj prvenstvenoj utakmici, na igralištu u Aleksincu a u konkurenciji seniora, koš rivala pogodio je čak 72 puta. Nesvakidašnja vest brzo se pročula i on, Slađan Stojković, uskoro je napustio Aleksinac da bi na moćnim krilima vanserijskog talenta u ondašnjoj Jugoslaviji i Evropi nastavio da igra košarku. Prvo u Beogradu, na Crvenom krstu, a onda i u mnogim drugim gradovima. Tri puta bio je najbolji strelac lige.
Njegova karijera uokvirena u neverovatan sticaj okolnosti na koje nije mogao da utiče trajala je dugo, neuporedivo duže nego mnoge druge. Nosio je dres 15 klubova iz zemlje i inostranstva. Čak 31 godinu bio je aktivan košarkaš, odigrao je 23 prvoligaške sezone da bi posle toga 11 godina radio kao klupski funkcioner. Danas nije ni jedno ni drugo.
Trenutno ste daleko od košarke, zašto?
„Zato što je tako moralo da bude. Iza mene je staž od 42 godine u ovom sportu i ne krijem ponos što je to tako. Naravno, od košarke ne odustajem. Trenutno radim neke druge poslove i opet uživam“, govori uz osmeh večiti dečak košarkaških terena.
Poslednju košarkašku adresu imali ste u Zemunu.
„Bilo je tako punih sedam godina i sve do septembra prošle godine. Preuzeo sam Mladost kad je bila trećeligaš i u rasulu. U međuvremenu je dogurala do druge ABA lige. Međutim, uoči početka sezone samo su mi saopštili da im više nije potreban sportski direktor.“
Ko je to uradio i zašto?
„Ljudi koji vode klub, odnosno klupski čovek iz senke s imenom Dejan Kijanović. Bez pravog objašnjenja samo mi je saopštio da im sportski direktor više ne treba. Alternativa je bila da ostanem u klubu, da radim nešto drugo, ali to drugo se kosilo sa mojim rejtingom, principima i znanjem. Zapravo, ponuđeno mi je da radim neke stvari, a ne košarku, što naravno nisam prihvatio.“
Da niste možda previše slave za uspehe kluba pripisali sebi?
„To sigurno nisam. Imali smo sjajnu saradnju, a onda kada je došao trenutak da imamo para, da igramo drugu ABA ligu, da napravimo možda i više, dogodio se i rastanak. Slava je prolazna kategorija, imao sam je kao igrač, znam šta je i kakva je moć novina i TV. Nisam, naglašavam, tražio zasluge za sebe, želeo sam samo da klub napreduje i klub je za sedam godina evidentno napredovao. Naravno, ne samo mojom zaslugom. Tu su bili i ljudi iz uprave, igrači, treneri počev od Lazara Spasića preko Gage Nikolića do Dragana Jakovljevića. Bilo je samo važno da svi rade svoj posao.“
Pominjete trenere kao bitnu kariku u stasavanju jednog kluba. Zašto Srbija danas nema kvalitet u ovoj kategoriji?
„Zato što nemamo ili imamo sve manje trenera tipa Nikolića, Rusa, Đokića ili Toromana. Oni nisu imali rezultate poput Žeravice, Ivkovića, Obradovića, Pešića ili Maljkovića, ali su takođe bili vrhunski treneri. Trenutno srpska košarka nema trenere tog tipa.“
Da li postoji i objašnjenje zašto je to tako?
„Naravno da postoji. Srpska košarka je ne tako davno imala taj čaroban trenerski krug, imala je i Pivu Ivkovića, Rajačića, Pljakića i da ne nabrajam dalje imena stručnjaka njihovog kalibra. Imala je srpska košarka u drugom krugu i jednog Špileta Tometića koji je radio u Leskovcu, takođe i Gagića u Boru, kao i mnoge druge u unutrašnjosti zemlje. To su bili treneri regionalnog karaktera koji su puno znali, koji su od drugih koji su više znali rado učili, ali su i učili one koji su znali manje od njih. Sada više takvih trenera u Srbiji i po Srbiji nema. Više nema od koga da se uči jer se košarka i zanat trenera kupuje uz pomoć interneta, a ne kao nekad na terenu.“
Kako objašnjavate podatak da su čak trojica igrača na „ić“ u petorci Evrolige za ovu godinu, odnosno zašto naši klubovi kupuju utisak je lošije, a izvoze bolje igrače?
„To je široka tema. Lepo je što su u petorci sezone Evrolige Lučić, Micić i Mirotić, oni su tu gde jesu jer imaju vanserijski kvalitet. Bilo bi naravno bolje da su u našim klubovima, da naši klubovi mogu da ih plate i da naši klubovi igraju Evroligu sa njima. Nemoguća misija. Ali, stranaca je, slažem se, kod nas previše. Lično sam za koncept koji je nekada pravio Dule Vujošević u Partizanu. Dakle, jedan ili ako mora možda i dva stranca, a sve ostalo domaći igrači. Bio bi to plus za našu košarku.“
Pored Evrope, naši košarkaši sjajno igraju i sezonu u NBA ligi u kojoj sve više, a među njima su i srpski asovi, vrednost predstavljaju Evropljani.
„Ništa se ne događa slučajno. NBA je devalvirala kad su u pitanju američki igrači, danas to nije kvalitet koji je nekada bio. Ranije su se naši igrači mučili kad odu u NBA. Mislim na Dražena Petrovića, Vlada Divca, Kukoča, Paspalja... Svi oni su prošli istu golgotu u smislu ili ne bi u početku igrali ili bi onima tamo trebalo duže vreme da skontaju kakvu su vrednost dobili.
Sad su Ameri očigledno ukapirali šta dobijaju sa igračima iz Evrope tipa Jokića, Dončića, Nurkića, Vučevića ili Bogdanovića. Shvatili su da su oni, ali i argentinski i brazilski košarkaši, bolji od mnogih njihovih i počeo je uvoz. U ovoj priči NBA košarka je generalno profitirala, ali uz istinu da kvalitet američkih igrača nije više toliko dominantan kao što je bio nekada.“
Hipotetički, ekipa sastavljena od igrača iz bivše Jugoslavije koji trenutno igraju u NBA mogla bi da parira američkom drim timu?
„Apsolutno da. Bjelica, Jokić, Nurkić, Vučević, Dončić, Dragić, Bojan i Bogdan Bogdanović, Zubac, Šarić, Marjanović ili Pokuševski bi imali lepe šanse u toj utakmici. Amerikaci bi tek bili na muci kad bi im se suprotstavio evropski NBA karavan, dakle naši plus Francuzi, Španci, Grci i da ne nabrajam dalje. Uostalom, ona Juga je počela da preslišava Amere još od 1989. Posle su, da se ne bi brukali, napravili onaj zapravo jedini pravi drim tim za Olimpijske igre u Barseloni. Šteta je što košarkaški svet nije doživeo duel dva titana, onog američkog drim tima i reprezentacije koja se uoči Barselone raspala. Mislim na Jugoslaviju.“
Jugoslavija je očigledno bila i ostala mesto košarkaških velikana.
„Uz to da smo kao nacija, kao zemlja, bili izuzetno talentovani kad su u pitanju igre sa loptom, imali smo i sistem. Mislim na prostor cele nekadašnje Jugoslavije. Igrao sam godinama u Bosni, u Tuzli. To je bio grad neverovatnih talenata, tamo su košarku počeli da igraju jedan Delibašić, Mulaomerović i Mršić. U Zenici koja nije bila košarkaški grad stasali su Mutapčić, Savić i Alibegović. Veliki košarkaši rađali su se zapravo u malim sredinama. Najbolji primer u Srbiji je Čačak koji je iznedrio jednog od najvećih košarkaša sveta svih vremena. Ili trenera kome se divi i klanja Evropa. Mislim na Kićanovića kao igrača i Željka Obradovića kao igrača i trenera.“
Lako je Čačanima, oni su prali ruke u Moravi.
„Nisu samo oni. Aca Matović, sadašnji trener Partizana, bio je ubeđen da sam Tuzlak. Kad je čuo da sam iz Aleksinca, shvatio je što sam dok sam igrao sipao koševe kao iz rukava. Samo je rekao „pa i ti si prao ruke u Moravi“. Jesam, u Južnoj Moravi koja protiče kroz Aleksinac. A Čačani, pre svih Radmilo Mišović, a posle i Dragan Kićanović, bili su moji idoli.“
Iz Aleksinca ste otišli u Radnički, a tek posle u Slobodu iz Tuzle za koju Vas mnogi vezuju.
„Prvo Radnički, a onda Sloboda. U Tuzli sam prvi put postao najbolji strelac ondašnje jugoslovenske lige. Imao sam trogodišnji ugovor, onda je počeo prokleti rat i ja sam morao da se vratim. Imao sam ponude iz cele Evrope, nije mala stvar biti prvi strelac onakve lige, ali sam iz Slobode umesto negde u Evropu došao u Partizan koji je bio prvak Evrope. Moj san da igram u Evroligi nije se ispunio jer su samo deset dana posle mog potpisa za ’crno-bele’ uvedene sankcije. Partizan nije želeo da me pusti, ostao sam i posle je moja karijera dobila sasvim drugi pravac.“
Kažete da su Vas zvali mnogi iz Evrope. Ko konkretno?
„Istina je da sam mogao da biram između Španije, Italije, Izraela i Nemačke. Bilo je međutim normalno da dođem u Partizan, poziv Željka Obradovića i profesora Ace Nikolića se ne odbija. Nedostajao im je igrač koji bi posle odlaska Saše Đorđevića i Saše Danilovića nadomestio poene koje su oni upisivali.“
Ipak, u podužoj karijeri igrali ste i evropske utakmice.
„Kad sam bio najbolji, kad sam mogao najviše da pokažem, zbog sankcija me nije bilo na evropskoj sceni. Kasnije sam igrao Kup Saporta, Kup Radivoja Koraća, mislim na onaj stari evropski, i sve to u dresu inostranih klubova, ali nisam dostigao nivo koji je trebalo da realno dostignem. Nesreća, našao sam se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.“
Zar je Partizan bio pogrešno mesto?
„Ne, naravno da nije. Mislim na druge stvari. Između ostalog, i na reprezentaciju jer u vreme sankcija nije bilo reprezentativnih okupljanja. Jednostavno, nisam imao sreće.“
Kako se košarkaš, onako intimno, oseća kad dobije poziv profesora Nikolića i Željka Obradovića?
„Sve to sam doživeo kao veliku čast i još veću privilegiju. Tog trenutka zapravo postaješ svestan da je tvoj košarkaški kvalitet dostigao jedan nivo, toliko vredan da Nikolić i Obradović žele da te imaju u svom timu. To je jednostavno nešto što ti imponuje, što te čini vrednim u sopstvenim očima i što je na kraju nagrada za sve ono što si u košarku nesebično uložio.“
Koji je najbolji tim u kome ste igrali?
„Igrao sam sa mnogo dobrih igrača i u mnogo dobrih timova. Bio je odličan tim Partizana sa Dragutinovićem, Rebračom, Stevanovićem, Šilobadom, Lončarom, Drobnjakom, Berićem, moguće i najbolji u kome sam igrao. Bila je sjajna i Borovica čiji su dres, pored mene, još nosili Sretenović, Dragutinović, Lisica, Rade Milutinović, Luković, Pokrajac, Ramač… To je bila odlična ekipa, uz Partizan tog trenutka najbolja na domaćoj sceni.“
Zanimljiva je i priča kako ste iz Aleksinca stigli na Crveni krst.
„Došao sam kao dete. Miroljub Dugi Damjanović je prestao da igra, vratio se iz Emirata i postao sportski direktor kluba. Čuo je da negde dole na jugu Srbije, u Aleksincu, postoji klinac koji nepogrešivo pogađa. Odlučio je da me dovede u Radnički jer je, između ostalog, čuo da sam samo godinu dana pre toga na jednoj utakmici imao učinak od 72 koša.“
Ispada da ste koš pogađali bukvalno svakih pola minuta.
„Igrali smo protiv Topličanina iz Prokuplja za Kup Jugoslavije. Nije bilo trojki, meč se završio našom pobedom od 92:90, a ja sam zaista postigao 72 koša od naša 92. Nećete verovati, 50 koševa sam zabeležio u drugom poluvremenu, i to bez promašaja. Ne znam da li je to još nekom u svetu košarke pošlo za rukom. Bila je to luda utakmica.“
Luda utakmica, a Vi neobičan košarkaš. Kad se prisetite Subotice...
„Igrao sam za Borovicu, trener je bio Željko Lukajić. Meni ne ide, tražim izmenu, za 34 minuta dao sam samo pet koševa. I onda, u 34. minutu meča, kreće ludilo. Za šest minuta upišem 28 koševa. Pitam posle Lukajića zašto me nije zamenio kad sam igrao loše, a on uz osmeh kaže doslovno: ’Ludače, nisam znao kad ćeš da poludiš i kako onda da te izvedem iz igre’.“
Zanimljivo je da ste bili igrač koga su treneri cenili i za koga su se, može se reći, otimali.
„Nikada nisam imao problem sa bilo kojim trenerom osim sa Jankom Lukovskim. Na moje insistiranje kao najboljeg igrača došao je u Borovicu, ja sam se zalagao da preuzme tim i došao je isključivo zahvaljujući meni, a onda je posle samo tri meseca, u trenutku kada sam bio prvi strelac lige a Borovica prva na tabeli, uspeo da nagovori vlasnika kluba Dušana Borovicu kako može bez mene i Ljubisava Lukovića. Rekao je da puno koštamo i da mu ne trebamo. Tada sam ga precrtao kao čoveka i kao nekog ko se ozbiljno bavi trenerskim poslom.“
U nekoliko klubova ste bili kapiten?
„U Radničkom, Borovici i Slobodi iz Tuzle. U Radničkom sam proveo 11 sezona, prvo osam, onda dve i na kraju jednu. Traku sam prvi put dobio kad je otišao Vučurović, a onda i svaki put kada sam se vraćao u klub.“
Lepe košarkaške uspomene vežu Vas posebno za Tuzlu.
„Tuzla je bila i ostala Jugoslavija u malom. Grad sporta sa fenomenalnim ljudima. Tamo nije bilo bitno ko je ko čak ni u vreme rata, a ja sam dres Slobode nosio i pre i posle ratnih događanja. Ljudi su me tamo dočekali raširenih ruku, u Tuzli sam postao top igrač, posle sam bio igrač, a onda i sportski direktor. Tuzlu doživljavam kao svoj grad.“
Zašto ste uprkos svemu otišli?
„O Slobodi i Tuzlacima i danas sve najbolje. Izdao me dobar prijatelj, Srbin, zbog njega sam otišao.“
Svojevremeno ste imali sjajnu ponudu iz Španije, ali ste je odbili.
„I to je tačno. Posle Partizana prihvatio sam ponudu pančevačkog Profikolora u kome sam odigrao ludačku sezonu uz prosek od 29,8 koševa po meču. Bila je to sezona u kojoj sam drugi put postao prvi strelac lige. Sve te utakmice pratio je jedan Španac, to nisam znao. Zaga Žeravica, koja je živela u Španiji i malo se bavila transferima, donela mi je pre kraja prvenstva ugovor sa španskim Breoganom od 80.000 dolara po sezoni. Rekao sam ne.
Isti odgovor je stigao i kad mi je ponuđeno 90.000, a onda je, jer je trener tog kluba insistirao da dođem, da budem glavni igrač i da pravi tim oko sebe, stigla i ponuda od 100.000 dolara. I treći put sam rekao ne i napravio grešku karijere. Umesto mene ponuđeno je prihvatio Splićanin Velimir Perasović. U tom timu u prvoj sezoni bio je najbolji strelac španske lige i već naredne potpisao je za 400.000 dolara ugovor sa TDK Manresom.“
Da li je posle toliko vremena tajna što ste ponuđeno odbili?
„Ne, nije. Očekivao sam iskreno mnogo bolju ponudu od pomenutih 80.000 dolara jer sam nenormalno dobro odigrao sezonu. Samo godinu dana pre Nenad Ilić je takođe otišao u Španiju, u Kaseras, i za ugovor dobio 150.000 dolara. Sad znam da je to bila greška, da je trebalo ponuđeno da prihvatim. Da jesam, siguran sam da bih u Španiji igrao na visokom nivou nekoliko godina.“
Ipak, igrali ste u inostranstvu, na Kipru, u Izraelu, Poljskoj, Mađarskoj...
„Igrao i naučio poljski. Već posle dva meseca bio sam gost na njihovoj TV i svi su se čudom čudili kao tako dobro govorim poljski jezik. U svim tim klubovima bio sam vodeći igrač i kao takav uživao sam sve moguće privilegije i uvek imao šta poželim. Istina, igrao sam na ozbiljnom nivou, zarađivale su se ozbiljne pare, bilo je zaista zadovoljstvo u tim sredinama igrati košarku.“
Najteži trenutak u životu bio je onaj kad su Vam lekari saopštili da imate rak pluća.
„Da, rak koji se zove timon. To je neka žlezda koju svi imamo i koja do puberteta nestane. Kad se to ne dogodi, aktivira se posle pedesete godine života. Meni se upravo to dogodilo. Na svu sreću, sve se lepo završilo, izlečen sam u Atini.“
Ako u košarci možda i niste imali sreće, ovog puta kad je u pitanju bolest očigledno jeste.
„Kad mi se sve to desilo nisam bio ni svestan koliko me ljudi vole, cene i poštuju. Neizmerno sam im zahvalan na tome. Nema čoveka koji mi nije pomogao da ponovo živim normalnim životom, da se izlečim. Imao sam sreću, jednostavno sam imao sreću u svakom smislu kad se to dogodilo. Možda mi je pomoglo i to što se ja u životu nikada ne predajem, što u tom trenutku nisam pomislio da ću da umrem. Moja glava i danas tako razmišlja jer kad počneš da razmišljaš u tom smeru, tada verovatno dolazi i kraj.“
U košarci ste zapravo bili sve, samo ne trener.
„Ne, nikada to ne bih radio valjano, znam da nisam predodređen za taj posao. Uvek sam bio neko ko je okupljao igrače oko sebe, ko je držao svlačionicu, ko je znao šta hoće, šta mu smeta a šta prija, šta bih voleo da ljudi iz kluba urade za tim. Godinama sam ja to skupljao u malom mozgu da bih pred kraj karijere, u poslednjoj sezoni igranja za Slobodu Ditu i radio te stvari. Ljudi iz Tuzle su to prepoznali i ponudili su mi da radim kao sportski direktor, da pravim ekipu, da budem spona između trenera, uprave i igrača. To mi je išlo, uvek sam držao banku, okupljao ekipu…“
Iz Tuzle ste kao sportski direktor stigli u Zemun.
„Prvo sam proveo godinu dana na toj funkciji u tadašnjoj Mega Vizuri, a onda u mom Radničkom. Bio je to period između 2010. i 2013. kada je Radnički opet bio Radnički, kada je u prvenstvu pobedio i Zvezdu i Hemofarm i kragujevački Radnički koji je tada igrao Jadransku ligu.“
Sad ste funkcioner, kako gledate na inicijativu da se i u Evropi stvori liga nalik na NBA?
„Nije to dobro ni za evropsku, a još manje za našu košarku jer naši timovi ne bi tu imali svoje mesto. Evropa bi u toj priči bila zatrpana Amerikancima, oni bi kao garantovali spektakl, ali pitanje je koliko bi to bilo interesantno publici. Uostalom, pravu košarkašku publiku u Evropi imamo samo mi, Grci i Izraelci. Pored toga, u toj i takvoj ligi bilo bi mnogo manje mesta za evropske igrače. Nije to dobra ideja.“
Vaš Partizan sprema bum, novi sportski direktor je Zoran Savić, najavljuje se mogućnost da na klupu sedne legendarni Sale Đorđević.
„Oni su velikani, ali velika imena nisu garancija, to je drugi par rukava. I jednom i drugom želim svu sreću, ja navijam za Partizan i želim da bude u Evropi. Nije to lak posao, ni ono što bi Savić trebalo da uradi, ni ono što čeka budućeg trenera...“
Utisak je da srpska košarka polako gubi korak, da kvalitet više nije masovna pojava kao nekada?
„Trebalo bi vratiti neke stvari na staro. Da sam ja neko, prvo bih se posvetio trenerima, dakle struci, a onda i deci. Sa decom danas rade najmlađi treneri, a nekad su, kad je bilo rezultata, radili najiskusniji. Sledeća stvar bilo bi opredeljenje da se maksimalna pažnja posveti našim igračima.“
Gledate redovno utakmice, da li Srbija još uvek ima talente koje drugi nemaju?
„Gledam i ima talentovanih momaka, baš talentovanih. Problem je što u Zvezdi igra sedam stranaca, a u Partizanu šest Amerikanaca. Kako treba da se radi primer je Mega. Generalno volim male, a košarkaški velike gradove u kojima se rađaju velika imena.“
Da li ABA liga ima budućnost ili joj se bliži kraj?
„Ne znam da li je to moguće. Kada bi se smanjio broj stranaca u svakoj ekipi, sve bi, čini mi se, bilo interesantnije, uz ubeđenje da bi sa domaćim igračima bilo i više i publike. Još zanimljivije bi bilo kada bi klubovi uzimali igrače jedni od drugih. Konkretno, Split je angažovao Đokovića i Lukovića i nije to ništa novo, oduvek je u Splitu bilo igrača i trenera iz Srbije. Zašto to isto ne bi uradili i drugi. Tek to bi bilo ono pravo, kvalitet bi se podigao, a interesovanje publike poraslo. I igrala bi se košarka kao nekad.“
