MAKSIMIRSKA SEĆANJA: Kako je Bobanov “maj geri” nokautirao bratstvo i jedinstvo

Utakmica Dinamo – Crvena zvezda, koja je trebalo da se odigra 13. maja 1990. godine u Zagrebu, s početkom od 18:30 časova, nikad nije počela i zbog toga je ušla u pet fudbalskih duela koji su promenili svet

Kung-fu zalet Zvonimira Bobana u nesrećenog policajca dvadesetak minuta pre prvog sudijskog zvižduka u fudbalskom derbiju zagrebačkih modrih i beogradskih crveno-belih po mnogima je bio udar gonga – krvoproliće može da počne!

Fudbalski rat je munjevito prešao linije igrališta na "Maksimiru" i vatrenim jezikom verskog nacionalizma, političkog avanturizma i ratnog profiterstva (sinergijom ove tri stvari!) napravio veliko YU-zgarište.

https://www.youtube.com/watch?v=En6wViD1jtY

Šeki: A mi došli da igramo fudbal

Bila je to krvava nedelja kad su Dinamo i Crvena zvezda trebalo da se igraju lopte. Već od samog jutra u Zagrebu ništa nije mirisalo na dobro. Navijačke grupe pristigle iz mnogih gradova Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine klicale su ne Stojkoviću, Savićeviću, Prosinečkom, Pančevu niti Bobanu, Šukeru, Deveriću nego Draži, Paveliću, na pominjanje “Ravne Gore” stigao bi eho "Srbe na vrbe".

Povezane vesti – Više o tome kako je stvarana i kako se raspala Jugoslavija možete pročitati ovde.

Temperatura je vrtoglavo rasla iz sata u sat. Ulične tuče, razbijanje izloga, prevrtanje stolova, razbijanje automobila, obračun noževima na Trgu bana Jelačića… bili su samo kratkotrajna etapna zadržavanja na putu do konačnog obračuna na "Maksimiru".

Već po ulasku na stadion krenule su navijačke čarke prvo na istočnoj tribini, a kako se utakmica približavala, atmosfera je postajala sve eksplozivnija. Dragoslav Šekularac, tadašnji trener Crvene Zevezde izjavio je svojevremeno da ne može da se načudi kako su crveno-beli naivno krenuli na taj meč.

"U Splitu je uvek bilo najviše vatre. Ipak, znali smo da nas u Zagrebu neće dočekati sa cvećem. Ali, mi smo se pripremali da igramo fudbal. Taktički smo ih analizirali, znali gde su najjači na terenu, međutim, nismo mogli ni sanjati šta će se sve dogoditi. Žao mi je zbog svega. Voleo sam i kao igrač da pobedim Dinamo u Zagrebu. Te 90. bili smo prvi na tabeli, stvarno najbolji i lepo bi nam došao Dinamov skalp kao ukras."

Tribine su podrhtavale od borbe za teritoriju. Napad pa povlačenje i tako nekoliko puta sa sve većim brojem polomljenih stolica, kamenica i motki po tribinama. Dve stotine policijaca je to posmatralo kao da se zaklelo da će Dan bezbednosti proveti neradno – fudbal i razonoda. Nemo i mirno su sve posmatrali…. Ipak, kad su "bed blu bojsi" polomili zaštitnu ogradu, provalili na teren i krenuli u frontalni obračun sa "delijama", policajci u mešovitom nacionalnom sastavu su videli da je đavo/vrag (mešoviti sastav policije) došao po svoje i da je situacija izmakla "kontroli". Odlučili su da napuste stav mirno….

Bobanov “maj geri”

Kakva scena: Dinamovi huligani trče ka jugu, policajci žele da ih presretnu na centru i naprave tampon zonu, a fudbaleri Dinama kreću na organe reda. Opšta makljaža. Tada dolazi do, iz hrvatskos rakursa, mitske scene – Boban udara nogom policajca u blizini centra igrališta i ulazi u narodnu pesmu: "naš ban Zvone Boban". Mnogo godina kasnije bivši fudbaler Milana i kapiten Hrvatske je uveravao javnost da njemu takva titula ne pristaje:
"Nisam bio vojnik ni junak. Mi smo bili samo buntovnici. Nisam hteo ulogu heroja."

https://www.youtube.com/watch?v=qAt2oIJ8Lec

Fudbalerima i stručnom vodstvu Beograđana počele su tada da se pale lampice.

"Kad smo videli koliko je policajaca uz nas, shvatili smo da se tu nešto zagužvalo", rekao je Šekularac i dodao:
"Kakav crni fudbal! Životi su nam u opasnosti. Meni je najviše bilo žao Roberta Prosinečkog i Gorana Jurića. Ko zna šta bi s njima bilo da su razjareni navijači stigli do naše svlačionice?!"

Uz pomoć policijskog kordona, u stadionskim hodnicima odsviran je kraj susreta. Zbog napada na policajca Boban je kažnjen od strane Fudbalskog saveza Jugoslavije sa devet meseci neigranja, a selektor Ivica Osim ga je skinuo sa spiska putnika za Svetski šampionat u Italiji.

Neko je odlučio

Po mnogima, ta utakmicama je odredila put Jugoslavije u bratoubilački građanski rat. Tadašnji golman Crvene zvezde, Stevan Dika Stojanović, koji je sa zagrevanja poveo igrače u svlačionicu kad su kamenice počele da fijuču pored njihovih glava, izjavio je jednom prilikom da je Maksimir pokazao kako fudbal može da se zloupotrebi u političke svrhe.

"Kad vratim film sa te utakmice i vidim kako je sve teklo, sve mi je jače uverenje da je Boban morao da udari policajca. Neko je odlučio da taj meč bude povod za raspad Jugoslavije. Kako je bilo ispod tribina? Stakla po svlačionicama su pucala. Sve se treslo. Posle su nas prebacili u ložu, tu smo ostali dobrih pet-šest sat. Kad smo se vratili u Beograd bili smo potišteni. Mogli smo da naslutimo šta dolazi," rekao je Stojanović.

U neredima je bilo 193 povređenih, od kojih čak 117 policajaca, podneto je 20 krivičnih i 60 prekršajnih prijava. Službena lica su procenila da bi bilo mrtvih da se utakmica igrala. Smrt će doći kasnije. Ipak, fudbal je optužen za najveće stradanje ljudi posle Drugog svetskog rata u Evropi, ali čiji su prsti bili na okidaču zla?

Policajac: Kako da pucam Bobanu u leđa? 

Refik Ahmetović, policajac koga je Boban udario, imao je slobodan dan i nije trebalo da radi. Pozvan je na Maksimir za svaki slučaj, ako dođe do eskalacije navijačkih sukoba.

"Mogao sam Bobana da ubijem. Napao me na radnom mestu. Kuže ga je spasao jer ga je odvukao. Mi smo pokušali da smirimo situaciju. Imao sam napunjen pištolj i kolege su me nagovarale da pucam. Kako da pucam u leđa?- priseća se Ahmetović.