Marko Neđić: "Voleo bih da Grafičar i Zvezda odigraju finale Kupa"

O prošlosti Grafičara zna one bitne trenutke. Klub je, kaže, osnovan 1922. na inicijativu grafičkih radnika Beograda. Decenijama se takmičio u amaterskim ligama. Na terenu iza čuvenog restorana među Beograđanima znanog kao "Šibica“ igrao se, pričali su mu, fudbal za dušu.

Igra se i sad, igraće se verovatno i ubuduće. Pitanje je takođe i dana kada će novi, moderan stadion Grafičara sa reflektorima otvoriti svoje dveri ljubiteljima fudbala.

Sredinom sedamdesetih godina, "grafosi“ su u Beogradskoj zoni, koju su i jednom osvojili, nedeljom uoči ručka imali svoj mali fudbalski šou. Generacija Helca, Kolića, Devića, Brkića, Filipovića i ostalih ostala je upamćena po majstorijama koje su takozvanu beogradsku tramvaj ligu čarobnim fudbalom proslavili za sva vremena.

Nedavnim plasmanom u polufinale Kupa Srbije, posle pobede nad šabačkom Mačvom, fudbaleri Grafičara ispisali su zapravo najsvetliju stranicu u istoriji kluba.

Dobro upućeni u fudbal tvrde da za ovo uprkos svemu iznenađujuće ostvarenje dobar deo zasluga ide na adresu upravo trenera Marka Neđića. Možda i najveći.

Njegov trenerski "si-vi“ je nesvakidašnji i apsolutno atipičan. Nekadašnji junior Čukaričkog, sa desetkom na leđima, uprkos talentu, vrlo brzo je morao da se odrekne aktivnog igranja.

"Bilo je to vreme kada u Čukaričkom nisu forsirali mlade fudbalere kao što je slučaj danas. A imali smo dobar tim. Kao omladinci pobeđivali smo i Crvenu zvezdu. Imao sam čak i poziv da pređem među ’crveno-bele’, ali je sve ostavljeno za kasnije. Otišao sam posle u Radnički iz Obrenovca, tamo mi je trener bio Nebojša Milošević, doskorašnji pomoćnik Vladana Milojevića, ali je povreda učinila da stavim tačku na karijeru fudbalera“, priseća se Marko Neđić.

Pošto je neizmerno voleo fudbal, odlučio se da bude trener sa samo dvadeset i nešto godina.

"Još davno pokojnom ocu sam rekao ‒ ako ne budem prvotimac, jednog dana biću trener Crvene zvezde“.

Za početak ostvarenja datog obećanja, ali i ličnog sna odlučio je da u dogovoru sa prijateljima osnuje školu fudbala. Najmlađe sa Banovog brda i Žarkova je s velikom radošću učio prva slova fudbalske azbuke.

"Radio sam sve, čak sam klincima i pertle vezivao, ali i uživao pored te dece čija je ljubav prema fudbalu bila zadivljujuća.“

O njemu kao treneru u njegovo ime, glasnije od njega samog, govore njegovi rezultati koji nisu za potcenjivanje. Naprotiv. Ono što priznaje bez zadrške jeste podatak da je trenutno najmlađi trener (rođen 4. marta 1990) u srpskim profi ligama (Superliga i Prva liga Srbije). Drugi tvrde ‒ i najperspektivniji. Ma ko šta mislio, nije mala stvar sa klubom iz drugog kvalitetnog ranga stići do polufinala Kupa koje je uglavnom bilo rezervisano za superligaše.

"Generalno, volim Kup utakmice. Nose u sebi niz izazova, a svaki meč zapravo je priča za sebe. Posebnu draž svemu daje činjenica da se igra na ispadanje i da nema popravnog“, govori uz osmeh.

Takođe, govori da je kad se kalio kao trener uživao u turnirskim mečevima svojih pulena.

"Prvo sam dečake iz moje školice vodio na raznorazne turnire po Beogradu i šire. Prelaskom u Zvezdu sve se podiglo na neki viši nivo. Obišli smo igrajući na turnirima pola Evrope. I to su uvek bile zanimljive utakmice. Naš cilj nije bio samo pobediti, već i igrom na pravi način reprezentovati prvo Crvenu zvezdu, a onda i zemlju iz koje dolazimo.“

Ovo što se dogodilo ove sezone Grafičaru bilo je u najavi i u nekim prethodnim Kup takmičenjima.

"Grafičar je u Kupu pravio iznenađenja bukvalno svake godine. Dva puta dospeli smo do osmine finala i oba puta ispali od superligaša, Vojvodine i Partizana, posle izvođenja penala. Sad, kad smo i sa Mačvom dočekali jedanaesterce, rekao sam sebi valjda će treća biti i sreća. Posle onog što smo pokazali na taj utakmici bilo bi nezasluženo da smo eliminisani“, tvrdi Neđić.

Marko Neđić kazuje da su njegovi izabranici u poslednje četiri sezone, dakle od kako je on trener na Senjaku, često znali da iznenade superligaše u Kup takmičenju.

"Među onima koje smo eliminisali su i niški Radnički, TSC, Železničar iz Pančeva, Spartak. Zbog svega novinari su nas prozvali dželatima superligaša, a klubovi iz Superlige priznali da nas ne vole kao rivala u Kupu.“

Grafičar je od 2017. filijala Crvene zvezde. Sasvim je moguće da baš ova dva kluba budu rivali u polufinalu ovogodišnjeg Kupa.

"Više bih voleo da to bude u finalu. Naravno, ne možemo da biramo rivala, odlučiće žreb. Svi mogući protivnici, pored Zvezde mislim još na Jedinstvo iz Uba i Vojvodinu, više su nego ozbiljni rivali koji jednako kao i mi žele da igraju u završnom meču. Naravno da je moguće da se u polufinalu sastanemo sa Zvezdom. Ukoliko bi se to i zaista dogodilo, bilo bi odmeravanje snaga učenika i učitelja, a za nas u Grafičaru i kruna sezone na koju će se klub ponositi.“

Marko Neđić je zapravo čovek "crveno-belih“ na privremenom radu u Grafičaru.

"U Zvezdu me je doveo Nikola Jelić, danas direktor Omladinske škole našeg najvećeg srpskog kluba. Tad kad sam počinjao ni on ni ja nismo slutili da će se dogoditi ono što se događa danas.“

U trenersku avanutru krenuo je sa prijateljem Markom Savićem. Njihova školica se onda fuzionisala sa onom koju je vodio Velibor Đurić.

"Od njih sam učio, svakodnevno pekao trenerski zanat. Na ’Marakani’ sve to sam nastavio radeći sa najmlađima punih devet godina u kontinuitetu.“

Kao fudbaler bio je na oku Dragoslava Stepanovića, ali sticajem okolnosti do saradnje nikad nije došlo. Međutim, još kao igraču predviđali su mu trenersku karijeru.

"Sve je posledica ljubavi prema fudbalu. Ali i Crvenoj zvezdi“, kaže skromno.

U Zvezdi je radio sa svim kategorijama mladih igrača, od pionira do omladinaca. U međuvremenu je završio i Višu trenersku školu, a onda i sve kurseve za licence, od D koju danas retko ko ima u Srbiji, preko C, B, A i elit…

"Sve je to trajalo 10 godina. Naravno, posedujem UEFA PRO licencu. Ovo je takav poziv, dok se njim baviš moraš svaki dan da naučiš i nešto novo.“

Govori i to kako u svetu fudbala nema trenerskog idola, ali i ističe da se od svakog trenera ponešto nauči. Uči, kaže, čak i od ljudi koji nisu u trenerskom poslu, naprosto zato što se mnoge životne stvari mogu i te kako primeniti u fudbalu.

"Svi igraju fudbal, ali smo ipak različiti. Mislim da mi moramo da poštujemo naše podneblje, da neke stvari jednostavno moramo prilagoditi sebi.“

Govori iskreno i o tome šta znači biti školovan trener.

"Lepo je imati licence, nije ih lako završiti, ali praksa je praksa. Bitan je i kontinuitet, ali je kod nas teško ostvarljiv.“

Naglašava istinu kako je baš u Srbiji najteže biti fudbalski stručnjak, kako klubovi nemaju strpljenja sa trenerima, takođe ni razumevanja. U ime fudbala prosto moli klupske rukovodioce da se pozabave ovim pitanjem.

Za sebe kaže da je imao sreću što je u pravi čas stigao u Crvenu zvezdu. Naglašava i to da možda ne bi bio tu gde jeste i da za njegov kontinuitet ne bi bilo možda razumevanja da nije beležio zadovoljavajuće rezultate.

"Još kad sam vodio pionire mislio sam da će da me oteraju ako ne budem prvak.“

Osim znanjem, ljude iz Zvezde kupio je svojom posvećenošću. U klubu je praktično provodio ceo dan radeći individualno sa igračima. Osvajao je kao trener titule sa pionirima, kadetima, dva puta sa omladincima i prestižnu Omladinsku ligu Srbije. A onda je prekomandovan u Grafičar. Dobio je prvi tim, odnosno razvojni tim "crveno-belih“.

"Puno mi je značilo što sam na početku radio sa najmlađima. Kako su oni rasli, rastao sam i ja. Imali smo taj neki stil koji su ljudi zaduženi za to prepoznali kao vrednost.“

Svim kolegama koji ulaze u trenerske vode od srca preporučuje da priču počnu sa najmlađima pa tek onda sa nekoliko godina iskustva da preuzmu seniorski tim.

"Pogotovo ovo važi sa nas trenere koji u sve ulazimo a da nismo imali fudbalsko ime. U obavezi smo da, pod jedan, više radimo i da se kroz rad dokazujemo, što na kraju pretvaramo u lični plus. Ne, nisam zbog imena ili karijere imao problem sa igračima, nikad me zbog toga niko nije omalovažio u smislu ma ko si ti. Znali su svi da sam odrastao na beogradskom asfaltu i da mnoge mangupske fazone znam bolje od njih. Od prvog dana, sa svakom generacijom, gradio sam autoritet zasnovan na znanju, a oni su i te kako znali da to prepoznaju.“

U Grafičar nisu samo dolazili najperspektivniji dečaci Crvene zvezde. Ljubičasti dres nosili su i mnogi dokazani asovi. Od Ibanjeza, preko Srnića i Stojkovića do Kaluđerovića.

"Na poziciji sam da moram da sarađujem sa trenerima Zvezde. Juče sa Milojevićem, danas sa Stankovićem. I, naravno, sa Milijašem koji vodi omladince. Na tim relacijama nije nikada bilo problema. Imamo igrače koji neke utakmice igraju za Grafičar, a onda u istoj polusezoni i za Zvezdu. Trenutno su u sastavu Grafičara petorica igrača na dvojnoj registraciji. I da ne nabrajam dalje, sve je deo jednog dobro zamišljenog i osmišljenog sistema u koji svi moramo da se uklopimo.“

Kad se radi, onda se radi. Igrači znaju da je to tako pod komandom Marka Neđića i bez pogovora prihvataju. Znaju, takođe, i to da ako su u nekoj neprilici ili imaju lični problem da mogu da mu se obrate u svako doba dana.

"Ne samo meni. U takvim situacijama Zvezda je uvek tu da se nađe rešenje.“

Pričamo i o karakteristikama srpskih fudbalera, o tome da li je Evropa u pravu kad tvrdi da ne mogu baš puno da trče.

"Nije u pravu. Kroz trening mi i te kako pratimo moderne tokove. Kad sam radio sa omladincima Zvezde na turnirima u Evropi, u tom segmentu bili smo ili bolji ili bar isti kao i rivali.“

Na pitanje šta se sa tim istim momcima događa kad stignu u prvi tim odgovor se krije u karakteru igrača, kaže Neđić.

"Imaju tu neku osobinu ne samo da se ušuškaju kad pređu među prvotimce, već i da se zadovolje ostvarenim bez htenja da se podvrgnu profesionalnom drilu. Svesni smo da te stvari moraju da se menjaju u glavama naših talentovanih momaka. I menjaju se nabolje. Treba samo malo strpljenja, ali i poverenja u stručnjake koji se tim segmentom ozbiljno bave.“

I na pitanje da li naši fudbaleri u mlađim kategorijama igraju previše utakmica Marko Neđić odgovara precizno.

"I to je nešto oko čega se polemiše. Složili smo se da našim talentovanim fudbalerima treba mnogo više treninga, što nas je nateralo da neke programe menjamo. Ponekad se u dobroj nameri događaju stvari koje nas opominju. Nije normalno da jedan Maksimović, koji je sada član Lajpciga, u polusezoni odigra 50 utakmica. Igrao je turnire, mečeve reprezentacije, malo za mlađe pa onda malo za starije. U tim godinama to za Maksimovića i njemu slične nije problem, ali ceh se uglavnom plaća kasnije kad se konstatuje da igrač nije radio dovoljno na ispravljanju nedostataka, odnosno promovisanju vrlina.“

Sve se možda ne bi i događalo kad bi se treneri u Srbiji odrekli navike da im osnovni cilj bude rezultat po svaku cenu.

"Mi smo u Zvezdi u mlađim kategorijama uzeli četiri titule. Ali to se nigde ne pamti, brzo se zaboravi. Pamti se, međutim, igrač. Mnogo je od rezultata bitnije da se kod pojedinca koriguje igra desnom nogom ili šut sa distance, igra u defanzivi. Te su stvari, naravno i mnoge druge, mnogo bitnije za put talentovanog igrača u Evropu.“

Kad je pravi trenutak za seobu? Takođe, i da li su u pravu oni koji tvrde da srpski talentovani igrači prerano odlaze preko granice, tim pre što mnogi kad odu ne uspevaju da naprave karijeru.

"Opstaju i afirmišu se samo oni najuporniji koji ne odustaju od ozbiljnog rada i strpljivo čekaju svoju šansu, odnosno oni koji hoće da promene neke svoje navike. Zvezda je imala svoje takve igrače u klubovima liga petice, imaće ih i u budućnosti.“

Neko je izračunao da je Crvena zvezda na tržištu zaradila 65 miliona evra od prodaje svojih igrača koji su u ovoj ili onoj varijanti nosili dres Grafičara.

"Čuo sam i ja taj podatak. Ljudi moraju da shvate da je Grafičar razvojni tim Crvene zvezde. Cifra, dakle, nije bitna koliko je bitno da je igrač od koga se to očekuje prošao put koji je u Srbiji Zvezda patentirala kao dobar sistem. Ili dobitnu kombinaciju. Naš zajednički cilj je da se naša deca i posle odlaska iz Zvezde afirmišu na pravi način i postanu još skuplja roba na fudbalskom tržištu.“

Marko Neđić ne krije da ima spisak svih onih iz redova "crveno-belih“ koji su u poslednje četiri godine nosili dres Grafičara, a koji su danas uglavnom negde u svetu.

"Andreja Maksimović je u Lajpcigu, Veljko Milosavljević u Bornmutu, Kosta Nedeljković je prešao u Aston Vilu koja ga je prosledila Red Bulu na usavršavanje. Jovan Mijatović je u SAD, Jovan Šljivić trenutno nosi dres OFK Beograda, Aleksa Vukičevć takođe. Stefan Leković je u Portugaliji, Mimović u Turskoj, Kahvić u Ulmu, Nikola Stanković se vratio u Zvezdu, Knežević je u Poljskoj, braća Mituljikić su u Belgiji, Strahinja Stojaković je prodat Sent Etjenu, Aleksa Damjanović Bajeru iz Leverkuzena. U Grafičaru se dokazao i Falu Fol koji je prešao u francuski Ren za obeštećenje od oko milion evra. Dakle, fudbaler iz našeg drugog ranga preselio se u Prvu ligu Francuske.“

Odgovara Marko Neđić i na pitanje za koga je od pobrojanih bio uveren da će pre drugih napraviti uspešnu karijeru.

"Tipovao sam na braću Mituljikić. Pokazivali su ono što drugi nisu. Žao mi je što u Zvezdi nisu ostavili dublji trag. Taj neki iks faktor nosi u sebi i Maksimović, takođe i Veljko Milosavljević. Njegova posvećenost fudbalu je nešto neverovatno. Pogotovo što je reč o štoperu. Ne, nisu otišli iz Zvezde prerano. Tržište je takvo kakvo jeste. Suština je, a objasnio je to i Zvezdan Terzić, da se prepozna kad je pravi trenutak za prodaju. A da Zvezda uvek ima šta da proda, ima. Sada je zanimljiv mali Gudelj. Nestvarno je talentovan momak, svi verujemo da će uspeti. Došao je ispod radara. U početku nije bio među top igračima, ali je vremenom prerastao u momka čija je želja za napretkom u igri i generalno uspehom fascinantna. Izgradio je u međuvremenu i čvrst karakter. Baš ova karakteristika fali mnogim momcima iz današnjih generacija i to je jedan od razloga što neki ne mogu da dođu na taj željeni nivo.“

Jedan od onih koji nisu oblačili dres Grafičara, a izborili su za sebe status prvotimca jeste Vasilije Kostov.

"Trebalo je jesenas da nam se pridruži, ali je onda u poslednjem trenutku odlučeno da ostane u Zvezdi. On je taj koji ima to nešto što nemaju drugi i nije nikakvo iznenađenje što kad je on u pitanju evropski klubovi ne pitaju za cenu.“

Zvezdin izlog dragulja non-stop se menja. Danas je u žiži Kostov, sutra bi to mogao da bude Gudelj, možda Zarić ili golman Sava Radanović.

"Ne mogu svi, bar na početku, da budu u top grupi. Nama je važno da i oni manje zapaženi nastave da igraju fudbal. Za polusezonu ili sezonu čućete i za neke koji se danas ne pominju, ali imaju potencijal. Cilj je zapravo da razvijemo svakog igrača koji sutra može da igra na nekom nivou. Za sada smo i na tom polju uspešni.“

Marko Neđić izgovara i rečenicu koju mnoge njegove kolege s razlogom izbegavaju.

"U mlađim kategorijama pritisak na trenera vrše roditelji, kasnije tu ulogu preuzimaju menadžeri. I to nije nikakva tajna, ali jeste veliko zlo. Zvezdini treneri taj problem nemaju. Ne krijem da imamo zaštitu kluba i to je nešto što svi poštuju. U poslu koji radim sam strog, ali i pravičan, a kad se tako ponašate, onda na vidim razlog zašto biste imali problem. Zapravo problem imaju samo oni koji ne rade ono što bi trebalo da rade.“

Tvrdi, takođe, da ne voli da ulazi u bilo kakvu raspravu sa roditeljem ili menadžerom. Svi igrači sa kojima radi dobijaju šansu.

"Nestrpljenje je jedna od karakteristika generacije. Ima i onih koji misle da će igrajući fudbal odmah da steknu milione, čijom maštom caruju avioni i kamioni, a da nisu ni svesni koliko realnost zna da bude surova. Jedna povreda može i onog najtalentovanijeg da udalji od fudbala za sva vremena. Trudim se da im kroz razgovor objasnim koliko je važno da predano treniraju i da veruju u sebe. Takođe, i da ne slušaju one koji im pune glavu praznim pričama, da im objasnim da imaju strpljenja jer u njihovom uzrastu neki na scenu izlaze brže, drugi sporije.“

Rado priča sa igračima. Kad je radio na početku s najmlađima, nije se libio da ode i u školu, da proveri kakvi su đaci njegovi puleni. Onima koji su dolazili u Zvezdu iz unutrašnjosti bio je i otac majka, vodio je tu istu decu u bioskop i pozorište, davao im knjige da čitaju, učio ih da poštuju starije.

"Volim kad u Grafičar dođe neko od starijih igrača Zvezde, da prenese toj deci neka iskustva, da pored njih shvate šta je realnost. Stalno te dečake podsećam da fudbal jeste najlepša stvar, ali je i najteža, najzahtevnija. Odavno više nije ono došao sam, odradio trening i to je to. Ko nije posvećen fudbalu 300 odsto, mislim jednako na igrače kao i trenere, svoje šanse da bude uspešan svodi na minimum.“

Sa Neđićem je Grafičar izborio i baraž za plasman u Superligu.

"Izgubili smo u Surdulici, u atmosferi kakvu momci do tada nisu doživeli. Dobro je zapravo što se to desilo, takvo iskustvo je samo deo fudbalskog odrastanja.“

Kolege treneri kažu da je Marko Neđić čovek koji igra utakmicu za gol više.

"Postali smo već prepoznatljivi po tome. Uvek i u svakom trenutku tražimo način da što pre dođemo u šansu i zatresemo mrežu. I kad gubimo, jurimo da postignemo gol kako bi poraz bio sa što manje golova razlike. Takođe se ne branimo kad damo gol, već krećemo u napad da postignemo još jedan. To je ono što nas razdvaja od drugih.“

Odustao je od pokušaja da sastavi najbolji tim ili idealnih 11 od igrača koji su došli iz Zvezde.

"Nemoguće je sastaviti jedan tim, mnogo je lakše tri. Draškić, Guteša ili Miranović. Tri odlična golmana. Ko će na gol, a ko na klupu, teško je odlučiti. Isto važi i za preostalih 10 mesta. Nedavno na pripremama odlučili smo da zovemo sve igrače koji su prošli kroz Grafičar, trajalo je to tri sata, sa svima smo popričali i bilo je lepo.“

Ne krije da voli polivalentne igrače. I još više one koji imaju karakter.

"Po meni, karakter je najbitniji. Onaj ko želi na vrh jednostavno, uz sve druge tehničko-taktičke vrednosti, mora da ima i karakter. To je nešto po čemu se igrači razlikuju. Ukoliko ga ne poseduju kao vrednost, teško će napraviti vrhunsku karijeru. Među onima koji dolaze tu osobinu ima Gudelj, među onima koji su otišli to je nešto po čemu se prepoznaje Velja Milosavljević. To ima i Maksimović.“

Polemišemo i na temu da li je deo karaktera hrabrost.

"Naravno da jeste, ali karakter nije samo hrabrost, podrazumeva se ponekad i neposlušnost. Primer je Kostov. Odigra nešto što nije trenirao, ali iz toga ispadne gol. To je ono što mi treneri zovemo bezobrazluk na terenu. Ja lično volim da igrač preuzme odgovornost, da uradi nekad i nešto što se nismo dogovorili. Kao trener, mojim igračima dajem tu neku dozu slobode u donošenju odluka. Ako im uzmemo tu kreativnost, mi smo ugasili. Ako to neko tumači i kao neposlušnost ‒ ok, jer za mene su ti potezi zapravo preuzimanje odgovornosti. Donesi odluku, bila ona dobra ili loša, i svaka čast.“

Kaže da se kod nas lopta previše overava, što opet nije slučaj u Evropi.

"Insistiram da moji igrači sve što rade, rade brzo. I da se odmah ide napred. Naglašavam, takođe, i da nam u tim situacijama treba smirenost, ali i brzina. Znači, brzo donošenje odluke. To je ono što te danas razlikuje. Jedno je brzina, a sasvim drugo brzina donošenja odluke. U modernom fudbalu to se sve više spaja. Ko od igrača poseduje te dve stvari, taj je najbolji na planeti.“

Razgovor je morao da se završi jer je Marka Neđića čekalo predavanje na katedri EFCA, European Football Club akademija.

"U goste Crvenoj zvezdi došli su predstavnici evropskih klubova kojima kroz dvodnevno druženje nudimo kroz trening i predavanja sliku kako i na kojim principima funkcioniše naša fudbalska akademija. Naslov moje teme je kako se prelazi most od omladinaca do prvog tima, odnosno kako izgleda taj put na kojem se najveći broj igrača izgubi. U tom lancu važna karika je, naravno, i Grafičar“, zaključuje Marko Neđić koji polako, ali sigurno krči put trenerske slave.