Menadžeri ili zlo bez koga se ne može

Menadžeri ili zlo bez koga se ne može

EPA-EFE/ANDREJ CUKIC


Hrani kuče da te ujede. Na kraju, uz metaforičko razmišljanje, i pojede, ako se stvari otrgnu kontroli. Suština je zapravo da je u ove dve slike iz života, a fudbal je život, sublimirano aktuelno stanje stvari na relaciji između fudbalskih krovnih organizacija (FIFA i UEFA) na jednoj i belosvetskih fudbalskih menadžera ili agenata na drugoj strani. Ovi prvi izmislili su ove druge, a ovi drugi su iskoristili priliku i postali neko bez koga savremeni fudbalski svet, oslonjen na biznis i industriju fudbala i oko fudbala, danas ne bi mogao da funkcioniše.

Nije nikakva tajna da su do 2001. fudbalski menadžeri morali da imaju licencu FIFA za poslove kojima su se bavili. Od 2001, opet odlukom FIFA, licence su izdavali nacionalni fudbalski savezi, da bi 2015. novom ali pogubnom odlukom FIFA sa nesagledivim posledicama, licence bile ukinute tako da od tada pa sve do danas baš svako može da bude menadžer ili posrednik u prodaji fudbalera. U takvoj preraspodeli “prava i obaveza” stvari su se otrgle kontroli i otišle u slepu ulicu, odnosno malo predaleko. Toliko da su neke radnje čak imale ili imaju prefiks kriminalnih. Počev od onog što se zove otimanje novca uz ucenu do istine bez alternative da se na fudbalskoj pijaci odavno ne nude samo dokazane fudbalske vrednosti, već se sve više bestidno trguje decom. U mutnim vodama velike fudbalske bare prepune krokodila najbolje prolaze i najviše zarađuju oni koji u fudbal najmanje ulažu. I puno obećavaju. Može im se jer obećanja ništa ne koštaju. Uostalom, bolje upućeni tvrde ono što mnogi možda samo pretpostavljaju, a to je da trenutno na svetu ne postoji posao u kome se može tako brzo napraviti razlika u ceni i ostvariti zarada za pola i više života nego što je to slučaj sa kupoprodajom fudbalera u kojoj glavnu reč vode menadžeri.

Nekadašnji srpski reprezentativac Ivan Ergić, manirom dokazanog sociologa sporta s pozamašnom praksom u autentičnom okruženju, još pre par godina je govorio ono što mnogi nisu želeli ni hteli da čuju.

“Živimo u vremenu kada gotovo svaki fudbaler ili sportista ima svog menadžera ili agenta. Igrač od samog početka karijere, hteo ili ne, biva upućen na njih, a upravo najmlađi su i najpodložniji vrbovanju i manipulaciji. Ti mešetari se često mogu zapaziti na mečevima mlađih kategorija, turnirima juniorskih ekipa, kampovima i hotelima, kako vršljaju tražeći klince sa “velikim potencijalom”.

Metod rada ovih ljudi koji vole fudbal onoliko koliko im fudbal donosi profita je vrlo prost, ali i nestvarno efikasan. Igra se na kartu snova…

“Ti iskusni prevaranti od samog početka pokušavaju da kod igrača stvore psihološku zavisnost, obećavajući mu kule i gradove, razmećući se navodnim kontaktima i fascinirajući ga pričama o velikim klubovima. Može se samo zamisliti kako to sve deluje na tinejdžera punog snova, koji je tek zakoračio u fudbalsku bajku. Takođe, njemu se odmah daje do znanja da on “samo treba da se koncentriše na svoju igru, a da će se za sve ostalo pobrinuti njegov menadžer”. To je klasična “patka” koja se servira igraču, da on slučajno ne bi počeo da razmišlja sopstvenom glavom”, upozoravao je tada u svojim intervjuima Ergić.

Kad se zna da je Srbija najveći izvoznik fudbalera, u prvi plan izbija i mali apsurd o kome se u Srbiji nerado priča. Pitanje je zapravo koliko Srbija zna i da li uopšte zna ko su i kako se zovu njeni fudbaleri koji trenutno igraju po svetu. O tome gde su ih sve menadžeri odveli da igraju moglo bi se napraviti i dobro kviz pitanje za milion dolara. Doduše, moguće je da u FSS imaju evidenciju, ali fudbalska publika ili ljubitelji fudbala u Srbiji o njima ne znaju ništa. Izuzetak je možda onih tridesetak za naše medije fudbalskih zvezda koji su preko granice otišli iz redova Zvezde, Partizana i sada sve češće i iz Čukaričkog, odnosno Vojvodine. A kako sve ovo ljubitelji fudbala ili fudbalska publika u Srbiji i da zna kad je prosečna poseta na srpskoj Superligi 1.100 gledalaca, uz napomenu da taj prosek ne bi bio ni približno takav kakav jeste da nema vernih navijača Crvene zvezde koji sa Zvezdom putuju po Srbiji. Ili da nema derbija na kome se ovog puta okupilo 38.000 ljudi na tribinama i koji su takođe deo tog proseka. Svet je zato i zbunjen, pa s razlogom pita kako je moguće da liga u kojoj igra nekoliko klubova koji imaju više igrača u profesionalnim pogonu nego navijača i čije utakmice gleda, ako novinari ne podilaze domaćinu, jedva nekoliko stotina gledalaca u proseku. Dakle, liga koja nikog ne interesuje u svet izvozi ili svetu proda više od 400 fudbalera.

Ovo je zapravo priča koja zahteva ozbiljnu analizu. Srbija ima Superligu, Prvu ligu i dalje nivoe takmičenja, ali tribine stadiona pune samo navijači Zvezde i Partizana. Njihov je greh što svojim prisustvom šire iluziju da taj i takav srpski fudbal još uvek nekog interesuje. Tema ove priče jesu transferi i menadžeri, ali kad se ovo zna onda je zapravo ključna reč institucionalna pozicija fudbala u Srbiji. Gde je trenutno taj i tako osmišljen fudbal i u kolikoj je dubiozi pokazao je i nedavni famozni derbi na kome se videlo sve drugo samo ne i fudbal. Ipak, menadžeri iz sveta, a bilo ih je kažu na desetine, nisu otišli sa stadiona “Rajko Mitić” baš 100 odsto razočarani. U oba tima videli su one koji još nisu prodati i u koje vredi uložiti. A to su upravo oni koje fudbalska Srbija još nije stigla da upozna i koji su igrali derbi ne da bi Zvezda ili Partizan sutra sa njima igrali polufinale Lige šampiona, već da bi se što pre uz pomoć veštih i uglednih menadžera prodali.

 FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

I ekonomski apsurd je predznak srpskog fudbala. Fudbalska Srbija puno izvozi ali malo zarađuje. Srpski klubovi tek toliko da prežive. Oni koji u celoj priči najviše profitiraju su menadžeri ili agenti kako ih danas zovu. Takođe i oni koji s njima diluju. Prema zvaničnoj informaciji pristigloj iz FSS, fudbalski agenti su u Srbiji u 2018. godini zaradili neverovatnih 5,5 miliona evra samo u poslovanju sa Crvenom zvezdom i Partizanom. Ali…

“Da bi u datom trenutku pokrili nedostatak finansijskih sredstava, klubovi su prinuđeni da prodaju ono što imaju, a to su prava na transfere igrača ili ekonomska prava”, objašnjavao je nedokazanima, ne jednom, generalni direktor Crvene zvezde.
Onima koji sve znaju a zapravo pojma nemaju Terzić je pojasnio i zašto klubovi nemaju vremena da sačekaju neke igrača i posle ih prodaju za mnogo više novca.

“Klubovima je potrebnije 100 dinara danas nego 300 za tri meseca. Ali, to nije samo naš problem. Većina klubova na svetu ima negativan bilans, nisu kreditno sposobni da dobiju kredit od banke i jedino što se prepoznaje kao neka vrednost u datom momentu jesu ekonomska prava igrača.

Koliko u Srbiji ima menadžera ili agenata koji se bave ovim poslom niko ne zna. Pored onih vidljivih postoje i nevidljivi. Zna se ko su i kako se zovu oni s najviše uspeha. Ugled i poverenje kod srpskih fudbalera, ali i evropskih klubova, najviše imaju: Falji Ramadani, Zoran Stojadinović, Ranko Stojić, Mateja Kežman, braća Ivan i Milan Dudić. Najmoćniji je Ramadani čija agencija “Lian sport” brine o nekolicini srpskih reprezentativaca. Za područje Srbije u njegovo ime posluje nekadašnji reprezentativni golman Nikola Damjanac. Ramadanijeve zvezde sa prostora van Srbije, to je jako bitno za rejting jednog posrednika, jesu Miralem Pjanić (70 miliona), Kalidu Kulibali (70 miliona evra), Luka Jović (55 miliona evra), Markos Alonso (45 miliona evra), Čengiz Under (35 miliona evra), Ante Rebić, (35 miliona evra), Ivan Perišić (35 miliona evra)… Sjajno sarađuje, bar kako se priča, sa oba velika srpska kluba, kao I sa grčkim Olimpijakosom. Bio je i nezvanični vlasnik Majorke i belgijskog Muskrona, zajedno sa svetski znanim fudbalskim menadžerom Pinom Zahavijem. Zašto menadžeri imaju svoje klubove, ne samo u fudbalu, tema je koja zaslužuje posebnu pažnju.
U srpskim medijima, koji objavljuju ime ali ne i sliku, Ramadani je bio u fokusu 2018. kada je Milan Obradović, u to vreme pomoćnik srpskog selektora Mladena Krstajića, optužio reprezentativca Luku Milivojevića da je u dosluhu sa Ramadanijem radio iza leđa Srbiji. Na kraju, priča se završila po principu tresla se gora, rodio se miš. Međutim, narod i dalje tvrdi da tamo gde ima dima ima i vatre.

Ima i menadžera iz senke. Jajara i polusveta. Da se prilikom posredništva u fudbalu može dobro zaraditi ako žvaka prođe govorio je i Rade Bogdanović, nekadašnji fudbalski as i reprezentativac. Zahvaljujući njegovoj iskrenosti, javnost je saznala ko se sve u Srbiji bavi prljavim fudbalskim poslovima.

“Odigrao sam tri meča za Jugoslaviju, a zaslužio sam više. Makar dvadesetak. U to vreme jedan poznati beogradski novinar mi je tražio 50.000 maraka da me ubaci u reprezentaciju. Sedeli smo u Skadarliji, u kafani “Tri šešira”. Nisam mu dao pare, a onda je on našao nekog drugog igrača i taj je igrao”, otkrio je Bogdanović.

Ovo malo zadire i u priču gotovo svih srpskih selektora koji se kunu da njima niko nikada nije sastavljao tim. Istu pesmu, danas evergrin, pevaju i klupski treneri. Nikola Mijailović, nekadašnji prvotimac Crvene zvezde, otvorio je Pandorinu kutiju kad je izgovorio:

“Čelnici klubova su grobari srpskog fudbala. Kradu pare, a niko ne odgovara. Fudbaleri su predmet ucene i nemoćni su. Ako ne žele da potpišu novi ugovor ili ne prihvate transfer, rukovodioci im smanjuju minutažu ili ih sklanjaju iz ekipe.

Ali vratimo se menadžerima koji neretko svojim ponašanjem i načinom rada urušavaju ugled srpskog fudbala. Jedan od primera je i “slučaj Veljković”. Reč je o srpskom fudbalskom menadžeru koji je odlučio da prizna sve što zna, a to opet podrazumeva niz poganih radnji, kako bi izbegao 15 godina zatvora. Belgijska policija je potvrdila da ovaj slučaj nije povezan sa korupcionaškim skandalom u ovoj zemlji kada je obavljeno 57 racija u sklopu istrage o prevari i nameštanju utakmica. Ima, dakle, gorih i od nas.

Novac

Menadžerisanjem i uzimanjem novca u srpskom fudbalu bave se navodno i navijači. Informacije, saopštio je u svojim istraživanjima “Insajder”, da pojedinci iz navijačkih grupa srpskih klubova uzimaju procenat od prodaje fudbalera. Naravno, naglašeno je, ovako nešto je teško dokazati jer iza ovih poslova ne ostaje pismeni trag. “Insajder”, međutim, tvrdi da policija o tome ima operativna saznanja. Ono što možda najviše zbunjuje jeste takođe nedokazana priča da pojedinci na razne načine uzimaju procente van legalnih tokova, da država gubi ogromne sume dok u upravama klubova sede predstavnici nadležnih institucija koji o tome ćute. Pre par godina dokazani kriminolog Dobrivoje Radovanović je o nekim pojavama javno pričao.

“Organizovanom kriminalu, pa bio on i u fudbalu, država uvek može da stane na put. Naravno, ako to hoće, ako ona sama nije upletena u to. Ljudi iz podzemlja su, to se dobro zna, finansirali i političke stranke. S druge strane, fudbalska mafija je visoko rangirana zato što se oko fudbala vrte poslovni ljudi, političari, javne ličnosti, novinari, ali i fudbalski menadžeri koji su, prosto, premrežili Srbiju.

Ako se neki prema svemu ponašaju opušteno, FIFA to ne čini. Svesna da ne može smanjiti broj menadžera i način poslovanja većine, odlučila se za neke radikalne mere ne bi li tokove novca usmerila ka onima kojima je najpotrebniji i u fudbalskim transferima zaštitila one koji su do sada pljačkani. “Ekspres” ekskluzivno objavljuje da će uskoro stupiti na snagu neka nova pravila. Između ostalog, ona koja je predložio FIFA odbor da se provizija agenata ograniči do “sistema sukoba interesa u fudbalu”. U prevodu, a prema najnovijim preporukama, klub koji prodaje neće morati da plati više od 10 odsto naknade za transfer agentu koji deluje u njegovo ime. Takođe, agent koji predstavlja igrača imaće pravo na najviše tri odsto od ukupne nadoknade igrača i tri odsto za zastupanje kluba koji kupuje fudbalera. Ovim se zapravo onemogućavaju agenti da ubuduće uzimaju, kako to tvrdi FIFA, novac na crno jer je cilj svetske krovne fudbalske organizacije da baš sva poslovanja budu apsolutno transparentna.

FIFA postavlja i ograničenja na međunarodne pozajmice i ograničene iznose koje agenti mogu dobiti. Ovo je zapravo prvi korak u nizu onih ključnih, s namerom da se spreče zloupotrebe. Dakle, od sledeće sezone broj pozajmljenih igrača preko 22 godine biće ograničen na osam u klubu i iz kluba, s tim da će broj progresivno pasti na šest naredne sezone. Na kraju, u sezoni 2022/23. broj igrača koji mogu biti pozajmljeni između dva kluba biće ograničen na tri.

Predlog, naravno, podleže odobrenju FIFA Odbora za status igrača. Novi propisi, kažu u FIFA, imaju za cilj da „osiguraju da pozajmice imaju valjanu sportsku namenu za razvoj mladih”. Jedan od razloga ovog poteza je zaustavljanje nesavesne prakse čuvanja igrača, koja je postala jedan od najnepravednijih i destabilizirajućih faktora.

“Razvoj igrača trpeo je dok su igrači prelazili iz jednog u drugi klub bez jasnog plana karijere”, podsećaju u FIFA.

U ovoj priči srpski fudbal može da posluži kao primer jer je lista onih koji su uz posredovanje nesavesnih menadžera kao megatalentovani otišli u velike klubove, iz velikih u manje na pozajmicu i na kraju nikad nisu postali ono što su sanjali, zapravo pogolema. U toj šarenoj laži menadžera, povedeni i zavedeni avionima i kamionima, sa scene su nestali čak i oni koji su u mlađim kategorijama za Srbiju osvajali medalje na evropskim i svetskim šampionatima.

 EPA-EFE/ROBIN VAN LONKHUIJSEN

EPA-EFE/ROBIN VAN LONKHUIJSEN

Da bi neke stvari sprečila, FIFA predlaže i uvođenje stopostotne takse na sve naknade za transfer kako bi se podržao Fond za kompenzaciju klubova koji razvijaju igrače preko svojih omladinskih akademija. Manji klubovi širom sveta se odavno žale da nisu dovoljno nagrađeni kada igrači odlaze u ranoj mladosti a kasnije učestvuju u velikim novčanim transferima. Ubuduće, plaćanje bi trebalo da bude automatizovano putem FIFA klirinških kuća (neka vrsta FIFA banke), što bi bila garancija da se naknada zaista plati.

To do sada često nije bio slučaj, pogotovo što u celom poslu menadžeri nisu videli sebe. U FIFA takođe veruju da će ovaj modernizovani sistem podstaći i nagraditi napore obuke klubova u kojima se rađaju budući asovi. Zanimljivo je da je Srbija sa izvozom od 400 i nešto fudbalera mnogo manje ugrožena od nekih afričkih ili južnoameričkih zemalja.

U paketu novih vrlo rigidnih odluka FIFA je i ona da će ubuduće organizovanje domaćih utakmica u inostranstvu biti takođe zabranjeno. Ne znam da li znate, ali španska liga je potpisala petnaestogodišnji ugovor vredan 200 miliona evra sa sportsko-zabavnom grupom “Relevant” da igra jednu špansku ligašku sezonu u SAD. FIFA joj je ovu šansu uskratila već dva puta, a sada je to učinila, čini se, za sva vremena.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar