MI PROTIV NAS

Srbija je izgubila od Brazila. Vraćamo se sa Svetskog prvenstva. Svako od sedam miliona selektora i talentovanih fudbalera misli da smo mogli bolje proći. Krivi će nam po običaju biti drugi. Sudije koje sude iz političkih interesa, vreme, povrede, menadžeri koji sastavljaju tim umesto selektora itd., itd. Niko ne­će reći da je uspeh i što smo se plasirali na to Svetsko prvenstvo, što tamo npr. nije bila jedna Italija, što se Nemačka vraća kući, mada njima pobe­đivanje na ruskom tlu nikako ne ide od ruke, što imamo najslabiju ligu i gomile problema i ima nas svega nekoliko miliona. Svi će reći: mogli smo bolje proći! I u toj rečenici ogleda se naša sudbina. Zasada izgleda neizbežna.

Skoro niko ili malo ko će reći: nismo dovoljno trčali, nismo bili uporni, ne znamo fudbal kao Brazilci, nemamo ekipu, nismo imali plan ili smo ga imali i bio je dobar, ali nismo znali da ga sprovedemo u delo... Ne. Za nas je odgovor faktor sreće i viša sila, uglavnom nepravedna, i vekovima je takva. Stalno nas neki usud tera, a mi nismo ništa krivi. Kako posmatramo fudbal i sport, uglavnom tako posmatramo i život. Fatalistički, kao natprirodnu pojavu na koju nemamo uticaj. Kao npr. promaje koje se smrtno plašimo. Tako se bavimo svime. Poslom, obrazovanjem, ženama, decom, parama... Sve je uvek fluidno, nesigurno, podložno uticajima sa strane. Jednom rečju, za većinu sudbinskih stvari skloni smo da ih prepustimo slučaju.

Tako je i sa politikom. Skloni smo da je prepustimo slučaju jer nam je nekako najzgodnije bilo da tako objasnimo svaki naš promašaj u ne baš kratkoj istoriji. Uvek je neko drugi bio kriv pored gomile objektivnih faktora koji su tu bili: njihovo prisustvo, prisustvo njihovih interesa bilo je očito i vidljivo. A šta smo radili mi osim što smo čistom istorijskom slučajnošću bili prisutni. Skoro ništa, osim što smo često pored toga što smo krivce nalazili u drugima i često fatalistički neracionalizam mešali sa heroizmom. Lepo nam je bilo da verujemo u teorije zavere iako je jedina zavera u stvari “mi protiv nas”.

Uostalom, mnogo je lepše verovati da si nešto izgubio zato što je neka nadnaravna sila bila protiv tebe, nego priznati sebi i palanci u sopstvenoj glavi da si bio gluplji, da nisi bio spreman, da nisi nešto znao ili da nisi umeo... Da se ne la­žemo, svako od nas je to jednom prošao i većina nas ništa iz toga nije naučila. I da se vratimo sportu i Novaku Đokovi­ću. Nekada verovatno najomiljenijem Srbinu, a sada ga Srbi vide kao propalog koga su upropastili ludi guru i šaman Pepe Imaz, ili njegova porodi­ čna situacija, ili... Razloga za pad nekada broja jedan svetskog tenisa ima bezbroj, kao što će biti i bezbroj razloga da se ponovo tamo vrati, i kao što od bezbroj razloga zavisi da li će se to i desiti. Ono što mi zaboravljamo je da je Novak Đoković do vrha došao tako što je suštinski demonstrirao neke osobine koje su u potpunoj suprotnosti sa našim karakterom. Tipično nesrpski Nole je bio vredan, veliki radnik, trenirao je više od svih, radio na ispravljanju svojih grešaka vrlo predano i posvećeno, bez kompleksa, potpuno svestan realnosti. I najviše od svega nije bio malodušan, nije se štedeo, svaki je meč igrao do poslednjeg atoma snage čvrsto sprovodeći plan koji je bio unapred zacrtan. Nekada je u tome imao uspeha, nekada nije. Ali je čvrsto išao ka svom cilju i stigao je gde je planirao.

Tako je nama danas pred finalnu fazu rešenja kosovskog pitanja. Ali ne samo pred tim pitanjem. U godinama pred nama biće još mnogo te­ ških pitanja koje nismo zatvorili ili koje ćemo tek otvoriti. Na tim ispitima ne sme se pokazati malodušnost i prihvatiti fatalnost sudbine. Ako se prepustiš interesima drugih ne trudeći se da u svemu na­ đeš i svoj interes, nikakvu milost ne možeš očekivati. Nažalost, u politici toga nema.

Ako imamo plan, znamo kuda idemo i vidimo taj cilj svesni da ćemo do njega možda doći te­ ško, i ako pred tim saznanjem ne ustuknemo onda će nas i drugi više poštovati. Nema nikakve sramote u tome što ćemo se boriti za svoj interes. Tačno je da su veliki igrači takođe zainteresovani, i to jako zainteresovani za pitanje Kosova. Ali to nas ne opravdava. Ne daje nam to saznanje pravo da odustanemo od borbe za baš sve naše interese, da budemo nespremni, da nešto ne znamo ili ne možemo. Naprotiv. Čak nas obavezuje da činimo stvari koje inače ne bismo. Da budemo racionalni, za promenu. Spremnost na kompromis ne sme biti naša slabost, niko ne sme da pomisli ni za trenutak da to znači da ćemo istaći belu zastavu. Da smo spremni na poniženje, ili da možda nismo spremni ili kadri da branimo naše interese. Onaj koji to pomisli, mora da shvati da greši i da bi ga ta greška, koliko god veliki bio, može skupo koštati. Ne smemo biti nespremni i nepripremljeni za nešto za šta je druga strana spremna i pripremljena. Moramo biti za korak ispred, hladni i racionalni. Sa ovakvim pristupom re­ šenja koja se iznađu neće biti loša. Verovatno neće biti ni dobra, ali to jeste suštinski kompromis.