Sport
18.02.2026. 19:16
Sport
25.02.2026. 20:26
Zoran Šećerov
INTERVJU
Mihajlo Miki Antić: "Važno je biti u pravom trenutku na pravom mestu"
Mnogi veruju da i oni to znaju. Zapravo i znaju, ali ne na isti način kao oni, majstori fotografije. Zato i jesu majstori. Najuspešniji među njima, misli se na foto-reportere, uveravaju, a dela to i kazuju, da njihovo zanimanje nije samo profesija koja na fascinantan način spaja novinarstvo i fotografiju, već je i mnogo više od toga. Izazov uokviren u stil života. I iznad svega strast.
Umesto rečima, najvažnije trenutke i najlepše akcije sa sportskih terena uokvirene u erupciju emocija beležili su slikom kao neuništivim dokazom lepote trenutka.
Ovo kroz svoju bogatu profesionalnu karijeru dokazuje i naš sagovornik Mihajlo Miki Antić, čovek čije su fotografije više od pola veka svojevrsno svedočanstvo o najlepšim trenucima sporta i fizičke kulture nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije.
Priča takođe i da su oni, foto-reporteri, "fanatici bez radnog vremena koji u različitim vremenskim uslovima pretvaraju stvarnost u foto-priču s neograničenim rokom upotrebe“. A sve to ne bi bilo moguće, uverava Antić, da nije ljubavi koja je u njegovom slučaju na jedan poseban način objedinila u celinu sport, muziku i novinarstvo.
Beogradsko je dete iz vremena kada je svaki naredni dan bio lepši od prethodnog. Valjda i zato nevini osmeh iskrenog dečaka i danas, uprkos tome što je ozbiljno zagazio u osmu deceniju života, krasi njegovo lice.
"Maštao sam da budem Moka Slavnić. Meni i mom društvu koje se svakodnevno motalo oko Kalemegdana Moka je bio istinski idol. Možda i zato jer je bio i malo više od košarkaša. Slavni momak iz kraja, šarmer pored koga nikad nije bilo dosadno. Pratio je modu, vozio dobra kola, pravio najbolje žurke. Svi smo hteli da budemo dobri sportisti kao Moka, ali i šmekeri ala Moka.“
Voleo je košarku, ali i tenis. Bio je polaznik teniske škole Crvene zvezde, gledao je treninge i širom otvorenih očiju mečeve nekadašnjih asova Pilića, Jovanovića, Franulovića, Armenulića.
"U sve se, međutim, na jedan poseban način upetljala i muzika u koju sam naprosto bio zaljubljen. Uprkos želji da se paralelno posvetim i jednoj i drugoj ljubavi, morao sam da biram jedno ili drugo. Krenuo sam putem porodične tradicije. Pradeda, deda, stric i tata bili su muzičari.“
Znao je zapravo da u tenisu ne može biti isto što i u muzici. Ali, bez sporta nije mogao.
"Iz centra grada preselili smo se u novo vojno naselje u Žarkovu. Ogromno naselje u kome se negovao kult sporta kroz aktivnosti DTV Partizan. Postao sam gimnastičar.“
Društvo za telesno vaspitanje bilo je u to vreme, tvrdi Antić, "oličenje sporta, rekreacije i zdravog razuma“.
"Više od 1200 klinaca iz moje generacije prošlo je kroz sekcije DTV Partizan. Baš tu su svoju životno-sportsku priču započeli mnogi kasnije uspešni sportisti, ali i nastavnici fizičke kulture, odnosno profesori na Fakultetu za fizičku kulturu“, kaže Antić.
Sa gimnastičkom sekcijom DTV Partizan Žarkova devet puta bio je prvak Jugoslavije, što mu je omogućilo devet besplatnih letovanja u šatorskim naseljima i kamp kućicama duž Jadrana.
"Imao sam tada i foto-aparat. Bavio sam se gimnastikom, ali sam i paralelno snimao takmičenja, kao i sva druga događanja, gde god da odemo. A obišao sam celu Jugoslaviju. Prvo kao gimnastičar, a onda i kao muzičar.“
Oni koji pamte to vreme setiće se da su beogradskom muzičkom rok scenom dominirali vokalno-instrumentalni sastavi sa imenom "Siluete“, "Elipse“, "Crni biseri“, "Džentlmeni“, "Senke“. Mihajlo Antić bio je bubnjar "Senki“.
"Zahvaljujući muzici, upoznao sam legendarnog Minju Subotu, koji je na sva putovanja nosio pet, šest foto-aparata. Snimao je slajdove, kolor i crno-belu fotografiju. Učio sam od njega, moje najbolje fotografije mogle su se videti i na mnogim izložbama. Iz tog vremena je i moja prva foto-reporterska nagrada s imenom ’Zlatno oko Jugoslavije’.“
Bila mu je to ulaznica za redakciju "Večernjih novosti“ koje su tiražom i uređivačkom politikom početkom sedamdesetih napravile bum na tržištu Jugoslavije.
"Neverovatan broj mojih drugara, rok muzičara, zaljubio se tih sedamdesetih u novinarstvo. Među njima su bili, između ostalih, i Robert Nemeček, Vlada Džet Janković, Ivan Doroški, Tomi Sovilj, Nenad Krstić.“
S osmehom se priseća početaka, govori kako je kao najmlađi među 24 dokazana foto-reportera zapravo bio klinac za sve. Gledao je i učio. Njegov talenat nije ostao neprimećen.
"Kada su legendarni Micko Bugarčić i Drago Knežević otišli u penziju, na insistiranje majstora sportske fotografije Dobrosava Popovića Singe dobio sam posao u JSL ’Sport’.“
JSL "Sport“ je tada, priseća se, imao prosečan prodati tiraž od 150.000 primeraka. Gotovo svaki tekst bio je ilustrovan fotografijom. Radilo se od jutra do sutra.
"Radeći u ’Sportu’ dobio sam dve ’Zlatne kamere’, tada prestižnu nagradu Udruženja sportskih novinara.“
Nekako u isto vreme počeo je da snima i za "Studio 6“, agenciju koju je vodio Goran Takač.
"Upoznali smo se na Mediteranskim igrama u Splitu. Jedan od medijskih sponzora ovog velikog takmičenja bila je i moja novinska kuća. Goran je za nas bio avangarda, imao je vrhunsku opremu o kojoj smo mi mogli samo da sanjamo.“
Priseća se da je tada najviše vremena proveo uz novinarskog barda Aleksandra Alimpijevića.
"Pre podne fotografisao sam plivače, uveče vaterpoliste. Bilo je to fantastično iskustvo i još veći izazov.“
Legendarni fudbalski menadžer Branko Perovanović ukazao mu je čast da bude ekskluzivni foto-reporter na dva humanitarna fudbalska meča reprezentacije sveta na kojima je okupio tada najveće zvezde ovog sporta.
"Jedan meč odigran je u Njujorku, drugi u Dortmundu. U SAD u fokusu moje kamere bili su naši, a svetski asovi Vladislav Bogićević, Slaviša Žungul i Srba Stamenković, a u Dortmundu Vladimir Petrović Pižon, Dragan Pantelić i Safet Sušić.“
Posebnu konekciju imao je sa jugoslovenskim bokserima koji su u to vreme bili istinske sportske zvezde, među najboljima u Evropi i svetu.
"Najviše sam puta imao u kadru Matu Parlova i naravno Marijana Beneša. Ovaj drugi imao je i malu povlasticu s obzirom na to da me je njegov otac krstio.“
Kao foto-reporter, bio je u mnogo čemu autentičan, između ostalog jer je s istom ljubavlju snimao najveće događaje, ali i manifestacije koje nisu prelazile lokalne okvire.
"Bilo je to zaista sjajno vreme, redakcije su živele kao jedna velika porodica, poštovalo se znanje. Radilo se i bukvalno po principu svi za jednog, jedan za sve. Slavio se i svaki rođendan, obeležavao svaki bitan datum. Imao si i sigurnost, spoznaju da će ti uvek neko pomoći. Jednako u profesiji kao i u životu. Bilo je to vreme opšteg blagostanja, sećam se da su foto-reporteri od redakcija, a preko sindikata, dobijali opremu za hladne zimske dane. Ali, ono što je najvažnije jeste da smo iz dana u dan učili. Nikad nikom nisam priznao, pa ni sebi, da sve znam jer sam bio svestan da mi nedostaje onih 15 do 20 odsto da bih napravio možda nešto malo više.“
Foto-reporteri su tada samo imali aparate. Laptopi i internet, bez kojih se danas u ovoj profesiji ne može, bili su misaona imenica.
"Morao si da dođeš na događaj, snimiš, doneseš film i napraviš fotografiju u najkraćem mogućem roku. Danas je nezamislivo da za 13,5 minuta stigneš sa stadiona Crvene zvezde sa mokrim filmom u ’Borbu’ i napraviš tri fotografije koje su odmah išle u štampu.“
Kako je sve izgledalo, nemoguće je zaboraviti.
"Od terena do izlaza sa stadiona morao si da pretrčiš preko 135 stepenika, dođeš do kola, stigneš do ’Borbe’, razviješ film i napraviš fotografiju. I meni to danas deluje kao nemoguće, ali je bilo tako, to je naša istorija.“
Iz te istorije priseća se i najboljih fotografija svojih kolega koje su bile i ostale mala remek-dela.
"Moje starije kolege i zaista su napravile dosta dobrih fotografija. Ceo svet bio je zadivljen snimkom Mate Parlova sa beogradske ’Marakane’. Reč je, setite se, o onom njegovom letu sa ringa u naručje publike, što je ovekovečio svojim foto-aparatom Ivica Mihajlović. Niko nikad nije snimao tako dobro Šekularčeve driblinge kao Singa Popović. Volter Jadrešin i Raca Knežević imali su maestralne kadrove sa košarkaških utakmica, Slobodan Đurović takođe. Izdvajam i ono zakucavanje Danilovića preko Sabonisa, što je ovekovečio Milan Đurica. Taj njegov snimak proglašen je za najbolji na EP u Atini 1995.“
Hvali druge, sebe retko. Na kraju je ipak odlučio da iz riznice vrednih izvuče onu najvredniju. Napravljena je na fudbalskom terenu.
"Za tu fotografiju dobio sam godišnju nagradu. Na fotografiji je trenutak kada Mehmed Baždarević, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije, prima loptu otvorenih usta i sa isplaženim jezikom kao da se plezi lopti. Uz to je i razrogačio oči. Bilo je i drugih vrednih pažnje, ali mislim da mi je ta fotografija najjača.“
Između crno-bele i kolor fotografije opredeljuje se za crno- belu.
"Ponovo je u modi. Italijani i Francuzi diktiraju taj trend. Zapravo, raduje me što je tako. Crno-bela fotografija je više umetnička. I jako je zahtevna. Uz mirnoću insistira i na kreativnosti. O svemu sam mnogo naučio od Vladimira Bačlije, foto-reportera ’Večernjih novosti’, koji je takođe bio vezan za muziku. Dosta njegovog iskustva preneo sam snimajući sport.“
Jednom foto-reporter, uvek i u svakoj prilici foto-reporter. Zato je i u sferi umetničke fotografije napravo nešto čime se danas ponosi. Za taj snimak pripala mu je i nagrada.
"U vreme poplava u Beogradu jedna gospođa držala je u naručju devojčicu, devojčica je u ruci imala žensku lutku. Uhvatio sam trenutak kada preskaču baru u kojoj se video njihov odsjaj. Bilo je to prekoputa Doma omladine. To su one fotografije za koje se kaže da govore više od 1000 reči.“
Da je u profesiji foto-reportera bitno da se nađeš u pravom trenutku na pravom mestu, dokaz je i Antićev snimak sa utakmice Crvena zvezda ‒ Bajern u polufinalu Kupa šampiona.
"Bio sam na korner liniji i odatle slikao loptu kako ulazi u gol za izjednačenje i prolaz Zvezde dalje, a onda sam se okrenuo prema klupi ’crveno-belih’ ispred koje je Ljupko Petrović skočio tako da mu je jakna izgledala kao padobran uz pomoć kojeg bi trebalo da se spusti na atletsku stazu. Obe te fotografije završile su sutradan na naslovnoj strani ’Sportskog žurnala’ u koji sam se u međuvremenu preselio.“
Foto-reporteri imaju obavezu da slikaju i kad je sunce, ali i teško podnosiva hladnoća.
"Najviše sam se smrzao na ZOI u Sarajevu 1984. Evo, sada su u toku iste Igre, ali u Milanu. I danas se, međutim, o onim sarajevskim priča kao o najboljim ikad organizovanim.“
Imao je zaduženje da na stazama Igmana prati takmičenja u triatlonu.
"Temperatura je bila -39. Užasna hladnoća. Imao sam toplu odeću i četiri aparata. Dva oko vrata i dva u torbi koja je imala toplotnu izolaciju. I onda kada se ona dva aparata okačena o vrat zamrznu i zablokiraju od hladnoće, kada u njima počinje da puca film, vadio sam one iz torbe. U pauzi sam u pres-centru, u jednoj maloj prostoriji u mraku, zaleđene i iskidane filmove sušio u grlu od sijalice da bi ih posle toga kurirska služba odnosila u ’Skenderiju’ na razvijanje.“
U Sarajevu je upoznao i, kako kaže, najveća imena sportske fotografije iz sveta.
"Dejvid Kenon, Piter Robinson u Trevori Grej bili su veličine i kao kolege, ali i kao ljudi.“
Menjala su se vremena, ljudi, tehnika. Prvi foto-aparat kojim je napravio prve fotografije bila je čuvena "smena 6“. Zatim je koristio i onu bolju verziju, "smenu 8“, na kraju i aparate s oznakom "kanon“.
"Uvek sam voleo lagane i brze aparate. ’Kanoni’ su upravo tako nešto. Trenutno imam tri, ’kanon 1000’, 2000 i 4000. Sjajni su kada snimam skijanje. Moj zadatak je da budem i na startu, ali i na cilju. Dakle, dok skijam, ja i slikam. Sa markerom, kad prođe takmičar, spuštam se na skijama sa strane staze sve do cilja.“
Sport
02.02.2026. 18:21
DRAGAN DŽAJIĆ: Mislim da ću se opet kandidovati
Obožava Kopaonik, nestrpljivo čeka svetski kros kantri koji će se uskoro održati na ovoj srpskoj planinskoj lepotici.
"Jedne godine, u periodu od 1. januara do 31. decembra čak 56 puta sam boravio na Kopaoniku. U prevodu, svake subote i nedelje.“
Kola ne vozi, na Kopaonik odlazi ili autobusom ili helikopterom. I to organizatori brojnih takmičenja znaju, za Mikija se uvek nađe jedno mesto.
"Imam fotografije sa 38 maratona održanih u Beogradu. Na jubilarnom četrdesetom za dve godine planiram da zaokružim karijeru.“
Raritet je "Beli kros“ na kojem je Miki Antić snimao tačno 50 puta.
"Svi su održani na Košutnjaku osim poslednjeg koji je priređen na stazi kod Ušća. Za taj rad dobio sam i specijalnu plaketu organizatora.“
Obišao je celu bivšu Jugu uzduž i popreko, pola sveta. Kaže da je bio oduševljen onim što je doživeo snimajući našu fudbalsku reprezentaciju na turneji 1995. po Brazilu i Argentini.
"Iz Beograda smo otišli sa minus četiri da bi nas tamo zatekla temperatura od plus 32. Ispod ruke smo nosili zimske jakne dok je sunce nemilosrdno pržilo. Ipak, uživali smo u svemu. Ljudi su bili gostoprimljivi, a atmosfera fantastična. Prosto je neverovatno koliko se tamo voli fudbal. Tako nešto je zaista vredelo doživeti. Naravno, i snimati. I danas imam majice koje sam kupio u Porto Alegreu i Buenos Ajresu. Majice su moji suveniri, imam kolekciju sa svih događaja na kojima sam prisustvovao.“
Njegovo ime je i ispod fotografija snimljenih na Šahovskoj olimpijadi u Bakuu. Kaže da je to grad iz bajke. Ali, Šabac je Šabac.
"Niko nije želeo da ide da slika Metaloplastiku u Šapcu. Govorili su šta ćemo tamo među kravama i ovcama, konjima i ringišpilima. Meni moja radoznalost nije dala mira. Otišao sam jednom i još jednom i posle svaki put. Igrali su sjajan rukomet, dva puta su pokorili Evropu. Istu radost doživeo sam i sa rukometašicama beogradskog Radničkog čiji su dres nosile Ceca Kitić, Ljilja Knežević, Milena Delić i da ne nabrajam dalje. Posle velikih uspeha oba kluba su štampala monografije u kojima su najbrojnije moje fotografije.“
I danas s maksimalnim uvažavanjem priča o šabačkim rukometašima.
"Neverovatan karakter. U svakoj igri, počev od fudbala preko košarke do klikera i zuce, morali su da budu prvi i najbolji. Razumeli su se na terenu pogledom, a kad im se pridružio i levoruki Jovica Cvetković, igrač koji im je nedostajao, pravili su čuda.“
Postoje i oni momenti iz karijere kad se kao foto-reporter osećao posebno srećnim.
"Bilo je to kad sam snimao prelepu klizačicu Katarinu Vit i skijaša Alberta Tombu. Italijanskog skijaša, jednog od najboljih u istoriji ovog sporta, zapravo sam prvi put slikao na Kopaoniku kada je imao samo 13 godina. Bio je jedan od učesnika Bambi kupa, bez dileme najvećeg čelendža u skijanju. Branio je boje Italije u konkurenciji takmičara iz 40 zemalja sveta i, naravno, bio je najbolji u svojoj disciplini.“
Putujući i snimajući upoznao je na desetine slavnih sportista. I oni njega. Mnogi su mu se posle takmičenja javljali, tražili slike.
"Ne znam zašto, ali najuporniji su bili bokseri. Većina su bili i sjajne ličnosti, ljudske gromade. Parlov, Beneš, Slobodan i Tadija Kačar, Vujković. Od svih njih sam najviše voleo Mališu Nikolića, boksera iz Smedereva. Njegov boks bio je najčistiji, najlepršaviji. Završio je DIF i uvek je bio fizički maksimalno spreman. Njegova supruga, takođe s diplomom DIF-a, bila je pevačica, prvi vokalni solista grupe ’Lira šou’, posle ’Slatki greh’.“
Nedeljom prepodne nije propuštao utakmice beogradske tramvaj lige.
"Kakve su to samo utakmice bile. Polet, Dorćol, Bežanija, Grafičar, Radnički. U svakom timu majstora koliko hoćeš, a ispred svih legendarni Rade Radisavljević. Snimao sam utakmicu na kojoj je postigao dva gola iz kornera. Ali nije to bila fotografija dana, već ona na kojoj su navijači zaustavili teretni voz koji im je poslužio kao tribina dok je meč Dorćol – Polet trajao.“
Sa setom priča i o ljudima koji su ispred "Borbe“ čekali prva izdanja novina.
"U istom redu stajali su i obični čitaoci, ali i sportisti, odnosno treneri kako bi što pre videli šta je o njima napisano i da li je neko od njih na fotografiji uz tekst.“
Kada se na tržištu pojavio "Sportski žurnal“, legendarni urednik Milan Lango je kroz fotografiju i tekst promovisao na poslednjoj strani slavne ličnosti koje su se bavile sportom.
"Bio je to za nas foto-reportere novi izazov. Miki Jevremović bio je vrhunski šahista, klarinetista Boki Milošević poluteškaš Prokupca iz Prokuplja. Boksom su se bavili pevači Hasan Dudić i Zoran Gajić. Pevačica Jasna Milenković Jami bila je četvorostruka šampionka u sportskoj gimnastici, Dragica Radosavljević Cakana igrala je rukomet, harmonikaši Miša Mijatović i Branimir Đokić dokazali su se kao fudbaleri. S velikom radošću radio sam te foto-priče o poznatim ličnostima.“
Žene u sportu bile su za Antića posebna inspiracija. Fotogeničnost rukometašice Svetlane Kitić i gimnastičarke Milene Reljin bila je zadivljujuća.
"Kao ekipa najlepše su bile odbojkašice Jedinstva iz Užica. Toliko lepe da bih, da je trebalo, išao i peške da ih slikam. Krasila ih je lepota, ali i druželjubivost, šarm i pamet.“
Ono što ga čini ponosnim jeste i priča da su odbojkašice Jedinstva, Zvezde, Vršca rado svraćale u redakciju "Sportskog žurnala“.
"Bio je to jedan od lepih načina da im uzvratimo gostoprimstvo koje smo imali na njihovim utakmicama.“
Nikada nije bio paparaco uprkos tome što je bio u prilici da snimi na desetine fotografija tog tipa koje bi mu donele brdo novca.
"Nisam u svemu video sebe, fotografije tog tipa ipak nisu imale dodirnih tačaka sa sportom. Divim se zapravo kolegama koje su se time bavile. Pričali su mi koliko je težak taj posao, koliko u svemu ima nezdravih odnosa, pretnji, nameštanja tipa da li je slika original ili nije. Nikada nisam montirao moju fotografiju niti sam pristajao da to neko drugi uradi.“
Kao foto-reporter ispratio je sve moguće sportske događaje, od radničko-sportskih igara do Zimskih olimpijskih.
"Jedino nikada nisam snimao na Letnjim olimpijskim igrama. Trebalo je da putujem u Los Anđeles, ali je sve to pokvario nedostatak novca.“
Zahvalan je porodici koja je istrpela sva njegova odsustva. Iz braka sa suprugom Snežanom ima dva sina (Damir i Darko) i kćerku (Dunja). Svi su završili fakultete, osnovali porodice. Danas je, kako kaže, ponosni deda trojice unuka i dve unuke. Njegov su ponos kao što je i on njihov.
Snimao je, kako kaže, samo ono što je u sportu lepo, nikad ono što je ružno.
"Radio sam u novinama koje su imale visoke tiraže. Ljudi su voleli da vide snimak sa lica mesta. Da bih imao takve snimke, ne jednom sam leteo onim pilićarskim avionom koji je prevozio kokoške, jaja i novine. Znao sam, koliko puta, da provedem noć u kabini kamiona koji je prevozio novine. I to sve samo zato da bih stigao na vreme.“
Jednom je do Bara vozom putovao 19,5 sati. I opet stigao na vreme.
"Pitanje koje sam sebi kroz karijeru najviše puta postavio bilo je kada ću stići“, priča uz osmeh.
Priseća se i avanture iz Zaječara. Krenuo je ranom zorom da bi stigao na boks meč Kristal ‒ Radnički na kome se odlučivalo o prvaku Jugoslavije.
"Krenemo i autobus se pokvari na pola puta. Prošlo je dugo vremena dok su poslali drugi. Kad smo napokon stigli, u Zaječaru nigde nikoga. Svi su na boksu. I bukvalno trčeći sam stigao do dvorane u momentu kad je trebalo da počne poslednji meč. Rezultat je u tom trenutku glasio 9:9. I šta se događa. U odlučujućoj borbi pobeđuje domaći bokser. Ludnica, slavlje, pesma. Uprkos svim nedaćama, zabeležio sam ono što je bilo najvažnije. Bog je bio na mojoj strani, pokupio sam krem sa torte.“
Jedna od njegovih profesionalnih maksima bila je i da nikada događaj ne napušta pre kraja.
"To znači da nema odlaska u toalet ili na bilo koje drugo mesto. Na boks meču Radnički Beograd – Prokupac borbe sam pratio sa još četvoricom kolega. U jednom momentu svi su izašli na cigaret pauzu. Ja sam ostao. U tom trenutku sudija proglašava pobednika i podiže ruku domaćem bokseru. Rival iz Prokuplja, nezadovoljan odlukom, udari sudiju Panča Leona, koji mu, kao pravi bokser, uzvraća udarac. Skandal, nastaje gužva, sve sam to slikao na 16 kvadrata i za te snimke dobio nagradu. Mislim da moje kolege ni do danas nisu oprostile sebi što su otišle na cigaret pauzu.“
Sport
15.12.2025. 17:10
NIKOLA LAZETIĆ: "Kad hoću da se hvalim, kažem da sam bio kapiten Zvezde"
Komentari
