NEĆU DA IGRAM ZA REPREZENTACIJU

NEĆU DA IGRAM ZA REPREZENTACIJU


Igranje za reprezentaciju je sve više pitanje inspiracije, a sve manje pitanje motivacije. Čini se da najviše atmosfera utiče na to koliko će igrači dati sebe. Oni na igralištu najintenzivnije osećaju nacionalni naboj, i ako nema te patriotske veze između terena i tribina, onda u kompletnom doživljaju utakmice od nacionalnog značaja izostaje dosta elemenata, pa i nacionalni ponos

U septembarskom terminu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo košarkaša, u sastavu reprezentacije Srbije neće biti Nikole Jokića. Naš NBA as je otkazao učešće, a zašto je to učinio uprkos tome što je pre konačnog „ne“ pričao drugu priču, objasnio je u samo dve reči prepune sarkazma selektor Aleksandar – Saša Đorđević:

– Ne može.

Da ne bude zabune, Jokić je, uprkos svemu, iako to možda nije želeo, jednostavno morao (?!) da odustane. Nameće se posle svega i logično pitanje zašto je to učinio kad su septembarske kvalifikacije jedno od retkih takmičenja bez prepreka za učešće zvezda NBA timova u nacionalnim selekcijama. Sve je istina, ali… Iza tog „ali“ krije se nešto što nije ni patriotizam niti nameran dribling selektora ili nacije zarad ličnog zadovoljstva, još manje je hir, već činjenica da Jokić sada ima ugovor od 25 miliona dolara i da je trenutno drugi najplaćeniji igrač Denvera, NBA kluba koji nije raspoložen, a može mu se, da tako dragocenog košarkaša izlaže riziku od povrede.

Nije samo zbog novca
Ovo je samo jedan od razloga zašto sportisti, doduše ne samo naši koji su uporedo i NBA zvezde, sve češće otkazuju učešće u nacionalnim timovima. Novac jeste, bez sumnje, jedan od bitnijih uzroka, ali nije i jedini. Razlozi su ponekad, a sve češće, sasvim lični, ponekad i porodični… Ima i primera, kazuju sportisti, ali i oni koji su u sve dobro upućeni, kada je u pitanju nekorektan odnos ljudi u matičnom klubu prema takmičaru, odnosno niz pogrešnih poteza selektora ili generalno čelnika nacionalnih sportskih saveza koji, između ostalog, iz samo njima znanih razloga, a pretpostavka je i uz asistenciju menadžera, insistiraju na tome da poziv dobiju prosečni igrači kako bi što pre postali što vrednija roba na sve bogatijem i zahtevnijem sportskom tržištu.

Očigledno je da ni njima, misli se na ljude koji kroz sportske saveze kreiraju politiku ne samo odnosa već i ponašanja, reprezentacija nije svetinja. Zbog svega nabrojanog, nezadovoljstva je sve više, što se, opet, ne može reći i za nacionalna osećanja, koja bi u ovakvim prilikama trebalo da budu svetinja.

– Koliko znam, nije Jokić jedini NBA igrač koji ima klupsku zabranu igranja za nacionalni tim u predstojećim kvalifikacijama. I neki drugi asovi iz nekih drugih evropskih zemalja su u istoj poziciji. Novac je očigledno postao veza svih veza, što znači da obrazac ushićenosti i (pre) velike radosti zbog učešća u nacionalnom timu više nije na pijedestalu, već je tu poziciju preuzelo njeno veličanstvo komercijalizacija svega, pa i sporta, odnosno nacionalnih osećanja kroz sport – kazuje profesor dr Dragan Koković, naš najautoritativniji sociolog sporta.

Na putu od pojedinačnog slučaja do opšte priče profesor Koković ukazuje i na još jednu sve naglašeniju pošast savremenog doba.
– Sport je danas korporativna mašina, odnosno hiperkomercijalizovana industrija u kojoj je sportista, košarkaš, fudbaler ili rukometaš, sasvim je svejedno, iako dobro plaćen, samo jedan šrafčić koji mora da funkcioniše po unapred određenim pravilima.

U nekim prošlim vremenima, ne tako dalekim, selektor košarkaša Đorđević je dobijao korpu i od Micova, Veličkovića, Mačvana, Marjanovića, Milutinova, Zagorca, Bjelice… Uprkos svemu, osvajao je medalje. Nije, međutim, Đorđević jedini selektor koji je osetio gorčinu profesije prouzrokovanu otkazom reprezentativaca. Uostalom, otkazi košarkaša, i ne samo košarkaša, nisu od juče. Otkazi vuku korene još iz vremena kada su selektori bili Duda Ivković, Željko Obradović, Svetislav Pešić, Dragan Šakota, Zoran Slavnić… Na spisku onih koji su se zahvalili na pozivu bili su i Vlade Divac, Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević, Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Dejan Tomašević, Milan Gurović, Dejan Milojević, Predrag Stojaković, Igor Rakočević, Miloš Vujanić, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Nenad Krstić, Petar Popović, Kosta Perović, Darko Miličić, Milan Mačvan, Duško Savanović, Miroslav Raduljica…

– Malo je i apsurdno i jezivo cinično, ali i očigledno, da ponekad dođe trenutak  da vam rade isto ono što ste vi radili drugima. Sve se zato može tumačiti ne samo kao paradoks već i kao činjenica da se novi asovi u svakom činu, pa i u otkazu reprezentaciji, ugledaju na one čije su snove sanjali. Naravno, sve to nije tako jednostavno jer su ovo neka druga vremena komentariše uz osmeh novonastalu situaciju profesor dr Dragan Koković, podsećajući i na to koliko breme nose asovi samim tim što su u nekim prošlim vremenima bili nečiji idoli.

Sportisti, i to ne samo oni vrhunski, odavno su neko uz čiju profesiju može da se nalepi i epitet modernih gladijatora. Mnogi su sjajno plaćeni, ali i (pre)opterećeni rasporedima takmičenja i priprema, odnosno brojem utakmica ili mečeva tokom sezone. Njihov interes da, ne birajući sredstva i način, zarade što pre što više vidljiv je i golim okom. Što pogotovo važi za one takmičare koji potiču iz siromašnijih zemalja, kakva je i naša. Božidar Maljković, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, ne tako davno na temu otkaza nastupa za reprezentaciju je govorio:

– Nije dobro ako neko neće da se odazove pozivu, ali ako ima potrebu da iz zdravstvenih, privatnih ili bilo kojih drugih razloga napravi pauzu u igranju za reprezentaciju, to treba razumeti. Uostalom, u inostranstvu otkazivanje sportista za nastupe u nacionalnom dresu nije nikakva tragedija. Kompletna javnost je zapravo više nego tolerantna u takvoj situaciji i sportisti zbog toga nemaju problema.

Svugde u svetu, pa i kod nas, legitimno je pravo sportiste da kaže: neću da igram za reprezentaciju. Razlozi su, naravno, različiti: opravdani ili neopravdani. Neka od opravdanja, bar prema rečima selektora, bila su i bizarna koliko i tragikomična. Glasila su: idem na more, imam bol u leđima, više volim da pecam, ne mogu sada, ali rado ću doći na sledeći skup, ljut sam jer nisam bio na prvom spisku… Dešavalo se i to da se zvezde odazovu, a onda se uvrede i saigračima se revanširaju otkazom naredne godine. Neki su, opet, morali da se žene, nekima menadžeri nisu dozvoljavali da igraju za reprezentaciju, neki nisu bili psihološki spremni da odgovore izazovu priprema naglašavajući kako bi želeli da vreme provedu s porodicom. Da li to znači da su ti ljudi manje patriote od drugih?

– Mnogi sportisti, mada ne svi, podlegli su pritisku javnosti, zarad čega se grozničavo trude da na svakom takmičenju dokažu i potvrde svoj patriotizam. Da sve bude interesantnije, ta ista kvazipatriotska javnost uspela je da tog istog sportistu ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini. Ovo je naročito vidljivo kod sportista nekih susednih zemalja – podseća profesor Koković…

U ovoj priči Srbija je, čini se, bliža nego okruženje Evropi, u kojoj se kult reprezentacije sve više zapostavlja. Dobri stari obrazac s pozivom na rodnu grudu više ne pali ili, kako kaže profesor Koković, ne pije vodu. U mnogim zemljama, pa i kod nas.

Suvišna ikonografija
– Novo vreme traži i redefiniciju nacionalizma. U više nacionalnim heterogenim sredinama čak ni pevanje himne, koja se prvo u antičkoj Grčkoj, a kasnije i na celoj planeti pevala u slavu bogova i heroja, više nije ono što je nekada bilo. Sve više je zagovornika ideje da se čak i na velikim takmičenjima u čast pobednika ne sviraju nacionalne himne, već himne sportskog događaja.

Srbija je bila uplakana i kad je Novak Đoković, sportska ikona nacije, poručio da neće igrati meč Dejvis kupa protiv Rusije. Dobro je prošao jer ga nisu sustigli bizarni komentari zašećereni bljuvotinama kvazipatriota koje je morala da otrpi Ana Ivanović, koja je, takođe iz njoj znanih razloga, a na kraju se ispostavilo sasvim opravdanih, uradila istu stvar. U istom košu bili su i mnogi drugi srpski reprezentativci, ponajviše fudbaleri, rukometaši i rukometašice, koje pamtimo po tome što su učešće u reprezentaciji uslovljavali smenom selektora ili nekih persona is RSS.

Istina je, međutim, i to da igranje u reprezentaciji ima u poslednje vreme dimenziju  koja pre par decenija nije postojala. Profesor Koković, i ne samo on, ovu tezu potkrepljuje činjenicom o kojoj se glasno ne priča, a to je da su mnoge reprezentacije, to jest nacionalne selekcije sve više skup multikulturalnosti, ljudi različitih vera i konfesija, boje kože…
– Jedan duh krasi ljude istog podneblja, a sasvim drugi one koji status nacionalnosti stiču odrastanjem u novom miljeu. U ovoj istini tre-
ba tražiti i objašnjenje zašto je budućnost reprezentacije, odnosno nacionalnih timova zemalja neizvesna i zašto će u vremenima koja dolaze daleko atraktivnija biti takmičenja klubova od svetskih ili evropskih šampionata. Pogotovo u nekim sportovima – kazuje profesor Koković.

Moguće je da tu leži objašnjenje zašto sve češće u komentarima čujemo rečenicu da igrači više pružaju i igraju požrtvovanije u klupskom dresu nego u opremi s nacionalnim grbom.
– Ne može se sve podvesti pod globalni model ponašanja, ali da je tako – jeste. Igranje za reprezentaciju sve je više pitanje inspiracije, a sve manje pitanje motivacije. Čini mi se da najviše atmosfera utiče na to koliko će igrači dati sebe, i to je vidljivo na terenu. Sportisti ne vole utakmice pred praznim ili polupraznim tribinama. Oni na terenu najintenzivnije osećaju nacionalni naboj. Ako nema te patriotske veze između terena i tribina, onda u kompletnom doživljaju utakmice od nacionalnog značaja izostaje dosta elemenata neophodnih da bi
se iskazao nacionalni ponos. U reprezentaciji, dakle, uvek postoje igrači koji su apsolutno posvećeni utakmici, ali i oni koji su došli da vide rodbinu i prijatelje ili da se provedu – kazuje profesor Koković.

U ovoj priči na udaru su i mediji. S pravom, jer je istina da izveštači kao eksponenti pisanih ili elektronskih medija po sopstvenom ubeđenju ili nečijem naređenju u isti koš trpaju sve, ne razdvajajući one za koje svi znaju da su tu zbog reprezentacije od onih koji su tu zarad nečeg trećeg.
– Najtužnije je kada u dresu s nacionalnim grbom na terenu vidiš sportistu za koga ti je jasno da mu reprezentacija
nije u vidnom polju – opaska je dr Kokovića.

Takođe, sve je očiglednije i da su razmišljanja današnjih generacija drugačija. Malo je onih, čini se, koji su spremni da se žrtvuju za opšte dobro, da klupske karijere s bogatim ugovorima podrede nečemu što zahteva maksimum posvećenosti i mnogo emocije.
– Sport bez emocije nije sport. Zapravo, sve što radiš, moraš da radiš sa emocijom, da ne otaljaš igru, jer samo jednom imaš 18 ili 20 godina i to moraš da iskoristiš maksimalno. I danas je, uprkos svemu, igranje za reprezentaciju ne samo obaveza već i čast. Ali bez suvišne ikonografije. Ljubljenje grba i slične interpretacije rodoljublja nisu ništa dugo nego najobičnije licemerje – uveravao je u jednom razgovoru, ne tako davno, Nenad Peruničić, najbolji rukometni levi bek na svetu.

Neka istraživanja za koja nije potreban naučni pristup, već samo pogled, ukazuju na to da je patriotizam, ako hoćete i nacionalizam, bar onaj „made in Serbia“, izraženiji u sredinama koje nisu geografski deo zemlje.
– Uzmimo primer Banjaluke. Treba doživeti tu atmosferu, duh tog podneblja protkan nacionalnim osećanjem u trenutku kada srpska reprezentacija ili srpski sportisti jurišaju na trofej – prepričava profesor Koković.

Ono što karakteriše taj srpski živalj zapravo je i naglašeno nacionalno osećanje sportista, poreklom Srba, koji sticajem okolnosti žive daleko od zavičaja. San svih, bez izuzetka, ukoliko se bave sportom, jeste da jednog dana obuku dres zemlje odakle potiču ili odakle su im preci. U toj nameri, moguće je, ne bi bili toliko izričiti da na njih, donekle razumljivo, pritisak ne vrši i porodica.

Imali su šansu
– Za svakog mladog igrača poreklom iz Srbije u našem fudbalskom savezu postoji dokumentacija s adresom i brojem telefona. Mnogi, ali zaista mnogi su dobili šansu da se dokažu i nisu uspeli – ističe Milan Kosanović, trenutno čovek iz stručnog štaba Crvene zvezde, ali i stručnjak pod čijom je trenerskom rukom stasalo ne desetine sjajnih fudbalera.

Kosanović ukazuje i na osnovni problem, a što ne bi smelo da postoji.
– Svi oni ovde dolaze uglavnom iz uređenog sistema i susreću se, već na prvom koraku, sa onim što u njihovim sredinama nije merilo vrednosti. Naprotiv. Mnogi od njih su mi priznali da ne razumeju kako je to moguće da je neko, a pitaju se i u ime čega, zaštićen, zašto neko ne mora da dođe na trening dok drugi moraju, kako to da s njima rade treneri koji nemaju neko iskustvo, pa ako hoćete ni znanje, od-
nosno kako to da su u Srbiji u reprezentaciji uslovi rada lošiji nego u klubovima… I kad sve to vide, onda odlaze sa ubeđenjem da je u zemlji njihovih predaka, zemlji koju vole, sve obrnuto u odnosu na ono što je vrednost u zemlji iz koje dolaze.

Srbija je verovala da će za njenu fudbalsku budućnost vrednost biti megatalentovani Lijanko Evanđelista Silveira Neves Vojnović, Srbin poreklom iz Brazila. Za omladinsku reprezentaciju Srbije odigrao je, premda ne toliko briljantno, četiri utakmice, a za mladu reprezentaciju Brazila devet. I kada je trebalo da odluči na koju će stranu, rekao je – Brazil. Da je ipak bar malo Srbin, pokazao je nedavno, par meseci pre šampionata u Rusiji, kada je slao signale da bi se rado priključio reprezentaciji Srbije. Jasno, u Brazilu je izvisio. Kasno…

Pisalo se naširoko i o fudbalskim čarolijama Rišara Živkovića, dečaka s pravom da u džepu nosi tri pasoša. Jedan od njih je trebalo da bude srpski, međutim, Holanđani mu to nisu dozvolili jer su verovali da je on buduća zvezda holandskog fudbala. Greška! Prvu stvar koju su morali da urade bila je da ga zbog nediscipline izbace iz omladinske reprezentacije. Danas je valjda prvotimac Utrehta…
– Hteli mi to da priznamo ili ne, u našem fudbalu su vidljive anomalije koje profesionalizam u svetu ne trp-kaže Milan Kosanović. – Svi ti fudbaleri koji, puni emocionalnog naboja i velikih iščekivanja, dođu u želji da daju svoj maksimum u nacionalnom timu zemlje odakle potiču, već posle dva sata, zbunjeni onim što vide i dožive, entuzijazam zamenjuju ogromnim razočaranjem. Jasno je, dakle, da mnoge stvari moramo na drugi način i daleko ozbiljnije da tretiramo ukoliko želimo da naše reprezentacije, bez obzira na uzrast, ubuduće bude prepoznatljive i po onom što se zove nacionalni naboj. Na to me jednostavno mora da se radi. A da znamo kako se to radi, dokaz je kada se sklonimo daleko. Ne zaboravite, kad smo prepušteni sami sebi, onda i najviše rezultatski profitiramo. Zar zaista mislite da je slučajnost to što su naše nacionalne selekcije najviše postizale baš u zemljama koje su od Srbije udaljene preko sedam gora i mora?
Setite su, u Urugvaju je naš A tim bio treći na SP, u Čileu par decenija kasnije četvrti, zatim su mlađe selekcije trijumfovale prvo u Čileu i na kraju na Novom Zelandu. Kad smo daleko i „nezaštićeni“ od bulumente sitnih grebatora i licemera, onda funkcionišemo po principu: svi za jednog i jedan za sve, uz vidljiv nacionalni ponos što dolazimo iz zemlje Srbije.
Očigledno je da Srbima i srpskim sportistima patriotizam kao koncept bića jedne nacije nije nepoznat, ali je jasno i da ga ne neguju na pravi način jer ne shvataju njegovu istinsku vrednost i veličinu. Upravo zbog toga ličnu frustraciju i zavist što nismo kao neki drugi, pod jedan ponosni na zemlju i narod kojem pripadamo, ne treba iskazivati pljuvanjem sportista. Prvo pljunimo sebe kako bismo naučili njih da, uprkos globalnoj težnji da se sve, pa i ova plemenita emocija, materijalizuje, budu ponosni na sebe kada im se ukaže čast
da brane boje svoje zemlje.

 

Slovenci na „ić“
Kao dokaz kakva je sudbina zemalja koje u rasejanju imaju više stanovnika nego u domovini, može da posluži priča o slovenačkim košarkašima koje danas predvodi Goran Dragić, bez dileme najtalentovaniji košarkaš koga Evropa ima. Dragić je, istina, imao poziv da dođe i zaigra za selekciju Srbije. Zahvalio se na pozivu. Ostala je priča da su ga Slovenci privukli, pre svega EU, pasošem. Da li je baš tako.. Zahvaljujući njemu, Slovenci su danas i šampioni kontinenta. A taj uspeh ostvarili su, između ostalog, zato jer su u celu priču bila uključena još tri Srbina: selektor Igor Kokoškov, generalni sekretar Radosav Nestorović i menadžer Rade Filipović.
Ima i u drugim zemljama, drugim sportovima, sve više onih čije je prezime na „ić“ i koji su poreklom iz Srbije. Ne znam samo da li bi zbog svega trebalo da budemo srećni ili zabrinuti?


+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar