NIJE VOLEO LOPTU: Fudbaler kakav se više neće roditi

Milioni dečaka širom planete maštaju da postanu svetski poznati i uspešni fubaleri. Pogotovo u Brazilu, zemlji u kojoj su rođene legende ovog sporta poput Pelea, Zika, Žoržinja, Bebeta, Romarija, Ronalda... ali i Karlosa Enrikea Kajzera. Zajedničko pobrojanim zvezdama svetskog fudbala i poslednjeg imenovanog jeste da su svi rođeni u Brazilu i da su bili napadači. Ali Karlos Enrike je bio jedinstven - iako je bio član nekih od čuvenih fudbalskih klubova, u karijeri nije postigao nijedan gol! Zapravo, on je najveća varalica u istoriji svetskog fudbala.

Povrede i oporavci

Izuzetnim šarmom, elokvencijom i trikovima koje je smišljao, mada ih je ponekad improvizovao u sekundi, Karlos Enrike, koji je dobio nadimak Kajzer, istovetan koji je imao i Franc Bekenbauer, uspevao je da uveri čelnike poznatih fudbalskih timova da mu ponude ugovore. Ne bi trebalo smetnuti sa uma činjenicu da je svoje "zvezdane fudbalske trenutke" imao u vreme kada je internet još bio samo ideja, a brze komunikacije se uglavnom svodile na telefonske razgovore.

Karlos Enrike je verovatno najneobičniji Brazilac. Njegova želja, koju je i ostvario, bila je da postane fudbaler - ali bez igranja fudbala! Čitavu karijeru je živeo u prevari, ali njegove žrtve nisu bili nekakvi nižerazredni, amaterski klubovi. Sasvim suprotno. U impresivnoj kolekciji klubova čiji je bio član, nalaze se čuveni Vasko da Gama, Flamengo, Fluminense, Botafogo, zatim francuski Ažaksio, meksička Puebla... Karlosova karijera nije tužna priča o povredama koje su ga omele da ostavi dublji trag u fudbalu. Njegov talenat se nije pokazao na terenu, već u briljantno sprovedenoj startegiji koja je bila vrlo lagana i jednostavna. Prvi korak je bilo prijateljstvo.
Kajzer je kao mlad shvatio je da je "život marketing", a beg od nemaštine video je u fudbalu. Znao je da tu mogu najlakše da prođu njegovi trikovi, pa je pored prijatelja fudbalera uspeo da opčini i novinare, koji nisu ostali imuni na njegove izmišljene priče. Jedna od njih je bila i da su mu "Meksikanci ponudili državljastvo da bi igrao za njihovu reprezentaciju".

Nije hteo da igra, ali bi, kada se na treningu pojavi kamera ili fotoaparat, iskakao u prvi plan. Drugi igrači su ga voleli jer je bio srećan i zabavan. Objašnjavajući kako je Kajzer uspevao da opčini toliko klubova, čuveni Bebeto je rekao: "Njegova priča bila je uverljiva. Šarmirao bi vas čim bi počeo da priča. Odmah biste poverovali u sve što je rekao".

Početkom 80-ih Kajzer je bio prijatelj s Romariom, Edmundom, Gaučom, Brankom, Rohom i s još mnogo drugih, u to vreme izuzetno popularnih brazilskih fudbalera. U kojem god klubu bi neko od njih dobio angažman, uveravali bi trenera i sportskog direktora kluba da u Brazilu ima "jedan mali talentovani Kajzer", kojeg mogu da dovedu za malo novca. Sve što je Karlosu trebalo je ponuda ugovora na skromna tri meseca. Verujući Romariju ili Edmundu na reč, klub bi pristao. Kajzer bi potpisao probni ugovor, a onda realizovao drugi deo plana.

Trenere klubova bi uverio kako fizički nije baš odmah spreman, da mu je neophodno nekoliko nedelja da se, zbog neke pređašnje povrede, potpuno oporavi i uđe u željenu formu. Tako bi najmanje mesec dana, dok bi ostali trenirali i igrali, Kajzer trčkarao krugove oko fudbalskog terena. Noću je obilazio i zatvarao kafiće i diskoteke u Rio de Žaneiru. Status profesionalnog fudbalera koristio je kako bi impresionirao devojke i odvodio ih u krevet.

Nakon prvih mesec dana provedenih u laganom treningu, bio je red da se pojavi na ozbiljnom treningu i pridruži ekipi. To je već bilo vreme za treći korak u prevari.

"Tražio bih već u prvom minutu da mi neko doda loptu. Onda bih je šutnuo prvom igraču do sebe i uhvatio se rukama za zadnju ložu. Kriknuo bih od bola i srušio se na travu. To je podrazumevalo oporavak u trajanju od još najmanje mesec, mesec i po. Znate, u to doba nije bilo magnetnih rezonanci, a medicinska tehnologija nije bila toliko razvijena da može s lakoćom da ustanovi stepen povrede. U nekim stvarima verovalo se na reč fudbaleru. A tu sam uvek bio u prednosti", ispričao je Kajzer.

"Teško povređen" nastojao je da sa saigračima i klupskom medicinskom službom razvije što bolje prijateljstvo. Kako igrači dan ili dva uoči utakmice nisu smeli da napuštaju hotel, Kajzer bi se potrudio da ih tamo sačeka sve što žele.

"Kako nisam igrao utakmice, došao bih u hotel tri, četiri dana ranije, iznajmio bih desetak soba i u svaku od njih doveo devojke koje su čekale igrače. Kad bi moja ekipa došla, nisu imali potrebu da izlaze u potragu za devojkama. Sve bi ih čekalo u hotelu".
Većina klupskih lekara i ostali iz medicinske službe su smatrali da je baksuzan. Retki su mislili da bi mogla da bude reč o prevari.
Nastupajući za Botafogo sredinom 90-ih, Kajzer je kupio mobilni telefon. Bio je to jedan od prvih modela u svetu, veliki, glomazan. Šetao bi klupskim prostorijama i razgovarao na engleskom jeziku, pretvarajući se da pregovara s nekim drugim klubom. Saigrače koji nisu znali ni reč engleskog lako je uspevao da prevari, ali lekare nije.

Jedan od njih odlučio je da proveri o čemu se radi. Dok se Kajzer tuširao, klupski doktor došao je do njegovog ormarića, otvorio torbu i video da uopšte nije reč o pravom mobilnom telefonu, već o plastičnoj igrački. Kada je shvatio da su otkrili njegovu prevaru, sledećeg dana tražio je raskid ugovora.

Bilo je zabavno

I u brazilskom Banguu je nastavio po starom: ranija povreda, "zatezanje" zadnje lože, "bol" u preponama... Sve je išlo po planu kao i u prethodnim klubovima, ali je u nekom trenutku trener ekipe, u nedostatku drugih napadača, bio prinuđen da ga još "nezalečenog" stavi na klupu za rezervne igrače. Ne bi to Kajzeru bilo ništa neobično da nije morao da uđe u igru. Našao se u situaciji u kakvoj nikada pre toga nije bio. Šokirao se kada je čuo trenerov glas: "Kajzer, zagrej se, ulaziš u igru". Morao je brzo nešto da smisli, vremena je bilo malo, ali se snašao.

"Shvatio sam da navijači tokom cele utakmice vređaju trenera i predsednika kluba. Dok sam se zagrevao da uđem u igru, zaleteo sam se na ogradu i počeo da vređam navijače. Sudija je video šta se događa, odmah je došao i dao mi crveni karton".

Predsednik kluba Kastor de Andrade bio je veoma ljut zbog njegovog postupka i odmah nakon utakmice ga je pozvao na razgovor. Kajzer je pognute glave ušao u kancelariju i skrušeno ispričao:

"Predsedniče, pre nego što išta kažete, saslušajte me. Bog mi je dao oca, koji je, nažalost, preminuo. Srećom, dao mi je još jednog oca. Vas. Nikad neću dozvoliti da neko mog oca zove lopovom i prevarantom. A upravo su to navijači vikali. Morao sam nešto da učinim".
Zatečen pričom i ganut neočekivanom situacijom, predsednik kluba je iz fioke izvadio papir i olovku, ponudivši Kajzeru novi ugovor na šest meseci.

Nakon isteka ugovora odlučio je da iskuša sreću na drugom kontinentu. Video je da svi njegovi prijatelji igraju u Evropi, a on nije hteo da "zaostaje". Po staroj matrici, odnosno po preporuci jednog od svojih prijatelja, obreo se na Korzici, u klubu Ažaskio. Bio je to ogroman izazov. Na njegovo predstavljanje u klubu došlo je oko 1.000 navijača. Bio je prvi Brazilac koji je stigao u klub i odani navijači su pohitali kako bi videli buduću zvezdu. Pošto takav doček nije očekivao, morao je ponovo u mahu nešto da smisli. U takvim situacijama bilo je uobičajeno da fudbaleri malo žongliraju s loptom i pokažu odlično baratanje njom. U malo vremena koje je imao pred sobom ipak se odlično snašao. Izašao je na teren, uzeo prvu loptu i šutnuo je gledaocima na tribine. Onda i drugu, pa treću, četvrtu... sve dok na terenu nije ostala nijedna lopta. Dok je šutirao lopte u publiku ljubio je grb na dresu. Navijači su bili oduševljeni, a čelnici kluba presrećni jer je "došao harizmatični Južnoamerikanac". Pošto su ostali bez glavnog fudbalskog rekvizita, zbunjenom treneru ekipe nije ostalo ništa drugo nego da ga pošalje da trčkara oko terena i maše publici. To mu nije bio problem.

Na Korzici je ostao nekoliko godina, tokom kojih je imao dvadesetak nastupa. Svaki put u igru je ulazio s klupe. Po isteku ugovora vratio se u Rio de Žaneiro i objavio završetak karijere. Za dve decenije fudbalske karijere u igru je sa klupe ukupno ulazio 30 puta, postigavši nula golova.

Dobio je nadimak "171 brazilskog fudbala", što je broj koji se u zatvorima dodeljuje prevarantima. Sa osmehom govori o svojoj karijeri:

"Hteo sam da se zabavim. Nisam hteo da igram fudbal. Imao sam talenat, tako sam i otišao u Meksiko kao klinac. Mrzeo sam da igram fudbal, ali sam voleo da budem fudbaler. To što je neko drugi želeo da me vidi na terenu, nije bio moj problem. Ni Isus nije mogao svima da udovolji, pa zašto bih ja".