OD TEPSIJE BUREKA DO KUĆE SLAVNIH: Jokić veća zvezda od Peđe i Divca (VIDEO)

OD TEPSIJE BUREKA DO KUĆE SLAVNIH: Jokić veća zvezda od Peđe i Divca (VIDEO)

(AP Photo/Craig Mitchelldyer)


Vratila su se ona vremena, kada smo nedelju mrzeli zbog ponedeljka, a u škole i na posao išli crvenih očiju i crnih podočnjaka zbog NBA.

Sve je počelo pre dvadesetak godina kada su u sezoni 1998/1999 Vlade Divac i Peđa Stojaković obukli isti dres Sakramento Kingsa.  U početku se NBA pratio isključivo zbog domaćih reprezentativaca, ali kako su sezone odmicale hemija ekipe je bila takva da je domaća javnost kompletnu petorku Kingsa prihvatila kao svoju. Majk Bibi, Kris Veber, Dag Kristi postali su ljubimci države od koje su bili udaljeni više od 10.000 kilometara, a Sakramento Kingsi su postali “srpski Kingsi”.

Srbija je živela uz njih. Utakmice ovog kluba praćene su sa velikom pažnjom, do te mere da su ljudi kasnili na posao, školu, fakultet jer bi se utakmice završavale malo posle sedam časova ujutru po lokalnom vremenu. Narod je uz prvu kafu ćaskao o pasovima Majka Bibija, odbrani Daga Kristija, učinku rezervista Skota Polarda i Bobija Džeksona i rotacijskim izmenama trenera Rika Adelmana.

Vlade-Divac-Pedja-Stojakovic

“Sve se toj ekipi brzo izdešavalo. Svi smo došli u sezoni 1998/99 i od ekipe koja nije imala ciljeve postali smo pravi NBA tim. Došli su Veber, Divac, par slobodnih agenata i brzo smo počeli da igramo dobru košarku i osetili da možemo da dostignemo vrhunac. Brzo je došla i hemija. Divac je imao tu harizmu i pomogao nam da budemo kao jedan. Kasnije smo jedni druge korigovali da bismo došli do određenog nivoa”, rekao je jednom prilikom Peđa Stojaković.

 

Ekipa se ubrzo od slabo cenjenog sastava uzdigla do NBA elite. Zenit je dostignut 2002. godine kada su Kingsi saterali, do tada neprikosnovene Lejkerse sa Šekil O’Nilom i Kobijem Brajantom, do sedme utakmice finala zapadne konferencije. Kombinacijom neiskustva, sreće, odnosno nesreće i sumnjvog suđenja, Lejkersi su stigli do svog trećeg uzastopnog NBA finala. Međutim, neuspeh nije uticao na to da se legenda o “kraljevima” i dan danas prepričava. Legenda je toliko snažna da neki novi klinci, koji danas uče svoje prve košarkaške korake, maštaju o Stojakovićevom “snajperu” i Divčevom osećaju za kretanje u reketu. Postava Sakramenta koja je početkom novog milenijuma harala NBA ligom, ostala je upamćena kao jedna od najboljih ekipa koje nisu osvojile šampionski prsten i kao ekipa koja je priređivala najveći šou na parketu.
Petnaest godina kasnije, od kada je Divac napustio redove tima iz Kalifornije, Srbija ponovo ne spava, a glavni krivac za to je Nikola Jokić.

Nekada debeljuškasti momak koji nije mogao da zamisli dan bez tepsije bureka i dve litre koka-kole izrastao je u pravu NBA zvezdu i glavna je tema kako po kafićima i školskim odmorima, tako i u svim svetskim medijima.

Mladi Somborac ne samo da je za tri godine, koliko je u najjačoj ligi na svetu, izrastao u pravog lidera svoje ekipe, već je i porušio brojne rekorde koje su pre njega držale istinske legende ovog sporta. Krasi ga širokog napadački asortiman zahvaljući kojem postiže koševe odakle želi – iz reketa, sa linije za slobodna bacanja ili trojke, nebitno je, samo mu dajte loptu. Pored neverovatne sposobnosti da postigne koš sa bilo koje pozicije Jokića takođe izdvaja neverovatan osećaj za pas i asistenciju, zbog čega često možete čuti da je plejmejker zarobljen u telu centra.

Međutim NBA je pun igrača koji na utakmicama postižu po 30, 40, 50, 60 poena, ali koji su individualci i koji brinu samo za lični učinak. Nikola Jokić ne spada u tu grupu igrača. Ono po čemu je najprepoznatljiviji jeste po svojoj nesebičnosti i po tome što svoje saigrače čini boljim, a tu crtu imaju samo najbolji.

Upravo Nikola Jokić je svojim partijama pogurao Denver do prvog plej-ofa posle šest godina. I kada su svi mislili da će pod velikim ulogom i pritisikom doigravanja “izgoreti”, Jokić je pokazao zašto je jedan od najboljih centara lige.

Iako mu je prvi plej-off, Jokić briljira. Prvu rundu doigravanja Denver je preskočio najviše zahvaljujući povremenom srpskom reprezentativcu. U šestoj utakmici protiv San Antonija odigrao je partiju života. Odigrao je kao nijedan naš igrač koji je ikada igrao u NBA – 43 poena, 12 skokova i devet asistencija. Pružio je partiju kojom je srušio rekord franšize star 36 godina! Ovom partijom Jokić je oborio rekord franšize Denvera po broju postignutih poena u jednom meču plej-ofa. Prestigao je Aleksa Ingliša, koji je postigao 42 poena u plej-ofu 1983. protiv Finiksa.

(AP Photo/David Zalubowski)

(AP Photo/David Zalubowski)

Posle jedne od utakmica protiv San Antonija, legendarni Greg Popovič nije štedeo komplimente na račun Srbina:
“Moram reći da Jokić nije običan košarkaš, rekao sam već da izgleda pomalo debeljuškasto bez ikakve mišićne definicije, ne izgleda kao atleta. Ne trči gore-dole na terenu, ne visi stalno u teretani, a onda te ‘ispraši po dupetu’ jer je toliko vešt i mudar. Neverovatno je koliko nije sebičan i kada to sve iskombinujete – uživanje je igrati s njim”.

Jokić je svojim neverovatnim partijama još jednom doprineo svojoj franšizi. Pobedom nad San Antonijom Denver je prošao u polufinale konferencije, posle 10 godina. Upravo posle poslednje utakmice sa Sparsima trener Denvera Majk Meloun je na konferenciji za medije upitio Jokiću najsnažnije reči:
“Rekao bih da je samo učvrstio moje verovanje da se radi o budućem članu Kuće slavnih, igraču koji zaslužuje mesto u timu sezone i kandidatu za najkorisnijeg (MVP) igrača sezone”

Nije se Jokić zaustavio samo na jednoj dobroj partiji protiv San Antonija. Iako mu je prvi plej-off, Jokić je ostvario čak četiri trpl-dabl partija i nedostaje mu svega još jedna kako bi se izjednačio sa Medžik Džonsonom na prvom mestu kada su u pitanju debitanti u doigravanjima. Iako je često na udaru kritičara na račun svojih kilograma, Jokić je pre par dana, u trećoj utakmici protiv Portlanda na parketu proveo je čak 65 minuta, nakon četiri produžetaka što se nikad pre toga nije desilo u NBA istoriji. Iako je u ovoj utakmici odmarao svega tri minuta, Nikola je za to vreme zabeležio 33 poena, 18 skokova i 14 asistencija.

 

Međutim, u moru rekorda, dabl-dablova, tripl-dablova, Jokić i čvrsto stoji na zemlji i ne talasa. Na teren svako veče izlazi pre svega da bi se zabavio i kako bi radio ono što najviše voli – igrao košarku. Upravo zbog svog prepoznatljivog – dečačkog duha i prisebnosti Jokić je osvojio srca mnogih klinaca širom sveta, baš kao što su to nekada radili Vlade Divac i Peđa Stojaković.

via GIPHY
Međutim, Jokić nije osvojio srca širom sveta samo zato što je prava napadačka mašina i zbog brojnih rekorda koje je oborio. Njegova najveća vrlina je što i pored ogromnog uspeha koji je postigao i dalje stoji čvrsto na zemlji. Što ga milioni nisu iskvarili i što je i dalje veliko dete željno igre i nadmudrivanja. Dokle god bude imao ovakav stav i pristup da ne juri rekorde, oni će juriti njega, a uspeh neće izostati.

Brojne su anegdote vezane za Nikolu Jokića, a možda ga je najbolje opisao njegov menadžer Miško Ražnatović prilikom jednog intervjua za Blic:
“Nikolinu pravu prirodu smo uvideli prilikom “Kids deya”, koji je organizovao klub, gde su igrači igrali neku vrstu meča sa klincima od osam do 10 godina, a njih je bilo na stotine. Nikola je u tom događaju uživao više od njih, bacao se za loptu, izvodio svakakve marifetluke, ubacivao drugu loptu u teren, da bi kao vrhunac u jednom trenutku, skinuo glavu maskoti koali, stavio je na svoj trup i tako igrao tri minuta. Dejan Milojević i ja smo se samo pogledali i dobili objašnjenje za neke stvari u njegovom odnosu, koje nam nisu bile jasne. Čuvena je anegdota da sam mu pred neku važnu utakmicu, rekao, sada zatvori oči i zamisli da smo na drugoj strani Maša i ja, i da ako nas pobediš dobijaš čokoladice. A ubedljivo najsmešnije za te tri, četiri godine, bila je povreda koju je zadobio prilikom predstavljanja tima u Sremskoj Mitrovici. Naime, Nikola je bio najharizmatičiji u ekipi za decu, i svi su hteli da se slikaju i dobiju njegov autogram. Posledica od prevelikog potpisivanja autograma bila je upala tetive desne ruke, i propuštanje treninga u trajanju od sedam dana, kao i par utakmica…”

 

 

Mi mlađi smo rasli na pričama starijih kako je nekada najtraženija roba bila presnimljena kaseta sa poslednje utakmice Divca i Stojakovića. Kaseta bi se odložila na sigurno mesto i čuvala za posebne prilike kada bi se društvo okupilo i divilo umeću ovih asova. Danas je sve mnogo jednostavnije i dostupnije, ali suština je ista – prisustvujemo neverovatnom talentu, čije ćemo rezultate, jednog dana prepričavati i isticati kako smo bili savremenici jednog Jokića.