Srpski uspeh u Parizu, ali šta i kako ćemo sutra

Svemu dođe kraj. Koliko juče Francuska je bila epicentar sveta, a 33. Olimpijske igre planetarni događaj zanimljiv čak i za one koji na sport ne gledaju blagonaklono. Već danas je sve samo istorija upakovana u zvezdani veo veličanstvenog uzbuđenja sa herojima i tragičarima, kao i njihovim fascinantnim pričama u kojima je emocija, jednako kod pobednika koliko i kod poraženih, dostizala tačku ključanja uz neizbežan bes ili suze. 

Ovenčani slavom oni najbolji, u prevodu osvajači medalja, upisali su svoje ime u adresar besmrtnih. Svi drugi priliku da im se pridruže imaće za četiri godine.

Amerikanci su osvojili najviše medalja u Pariu, a namereni su, i to ne kriju, da dominaciju na sportskim borilištima potvrde i za četiri godine kada u Los Anđelesu budu domaćini 34. Letnjih olimpijskih igara. Ne treba sumnjati da će i na tom putu biti pobednici.

Ipak, u pojedinačnoj konkurenciji nekrunisani kralj Igara u Parizu je jedan Francuz, plivač Leon Maršan. U četiri različite plivačke discipline ovaj 22-godišnji momak osvojio je četiri zlatne medalje što niko drugi osim njega u sportskim arenama 33. Igara nije uspeo. Tako je već sada svoje ime za sva vremena upisao ne samo u istoriju Igara koje su od 16. jula do 11. avgusta u Gradu svetlosti okupile 10.500 sportista iz više od 200 zemalja sveta, već i olimpizma generalno.

Svet će se rado sećati i fascinantnih ostvarenja nekih drugih takmičara. Zlatnu odoru na 33. Igrama ogrnula je i američka gimnastičarka Simon Bajls takođe sa četiri osvojene medalje među kojima su tri bile one najsjajnije, a samo jedna srebrna. Da li je Bajlsova u vreme OI u Parizu bila u drugom stanju, što bi njen uspeh dodatno učinilo vrednijim, ostaće mala tajna.

Da je jedan od najvećih sportista veka, švedski skakač motkom Armando Duplantis dokazao je i u Parizu. Njegov let bez krila, odnosno skok od 6,25 metara uz pomoć motke, nije samo novi olimpijski i svetski rekord u ovoj atraktivnoj disciplini, već je i malo remek-delo rezervisano samo za čudesno talentovane i, naravno, odabrane.

Na olimpijskom nebu najvećih sportskih zvezda iz puno razloga našlo se mesto i za američku atletičarku Gabrijelu Tomas koja se kući vraća sa tri zlata u tri različite discipline – 200, 4x100 i 4x400 metara. I to je u najmanju ruku podvig vredan svakog divljenja. Lecile Tebogo, zlatni na 200 metara, od 8. avgusta 2024. junak je Afrike, ali i zemlje Bocvane koja je dan njegovog trijumfa proglasila budućim nacionalnim praznikom. I da ne nabrajamo dalje. Svi osvajači medalja, nebitno kojeg sjaja, danas su ponos svojih nacija. Među njima i naši.

Po tradiciji dočekani su ovacijama na legendarnom balkonu Skupštine grada Beograda. Ta konekcija sa iskreno oduševljenom masom ponekad, kažu oni koji su sve doživeli, ima veću vrednost i od same medalje.

Prvo zlato u Parizu za Srbiju osvojili su strelci Zorana Arunović i Davor Mikec. Očekivalo se, a i sami su to najavili, da će na medalju jurišati u pojedinačnoj konkurenciji. Nisu uspeli, ne zato što nisu znali, već jednostavno zato što se u karijeri svakog sportiste, makar bio i vrhunski, dogodi dan kad se ne dogodi ono što se silno želi. Zbog svega priču u pojedinačnoj konkurenciji su završili kilometrima daleko od medalje. U miks paru bili su, međutim, ono što jesu – zlatni olimpijci u čiju čast je prvi put na 33. Olimpijskim igrama intonirana himna "Bože pravde". A onda je na red došao Nole.

Srbiji, koju voli, doneo je drugu zlatnu medalju na Igrama u Parizu. U Francusku je stigao silno motivisan, ali i rovit. Nije imao sreće ni sa žrebom jer je za rivale dobio ozbiljne igrače, utisak je mnogo ozbiljnije nego onaj koji ga je čekao u finalu. Ali, Nole je Nole. Već u 2. kolu preslišao je Nadala, jednog od najvećih rivala u karijeri. Na kraju slavio je i protiv Alkaraza koga je svet već slavio kao olimpijskog šampiona. Moraće, međutim, mladi i nesporno talentovani Španac da sačeka. 

Đoković je olimpijsku bronzu osvojio 2008. u Pekingu, posle je punih 16 godina čekao na trenutak da osvoji jedino što u karijeri nije uspeo. Posle Pariza ima sve. Sad je šampion nad šampionima, GOAT, najbolji teniser u istoriji, najbolji sportista sveta svih vremena.

Novak Đoković: "Zlato na OI najveći sportski uspeh u karijeri"

"Bez lažne skromnosti"

"Bez lažne skromnosti"

Sport 12.08.2024. 21:51

Novak Đoković: "Zlato na OI najveći sportski uspeh u karijeri"

Treće i poslednje zlato za Srbiju na Igrama u Parizu osvojili su poslednjeg dana takmičenja vaterpolisti. U finalu su pregazili Hrvate i prigrabili treće olimpijsko zlato u nizu. U istoriji olimpizma uspelo je to nekada davno samo Mađarima. Treba im čestitati. Na čudesan način izdigli su se iz mulja lošeg početka. U grupnoj fazi doživeli su tri poraza (Australija, Španija, Mađarska), a onda od četvrtfinala zaigrali baš onako kako se od njih i očekivalo. Na kraju su ispričali priču da su sve planirali. Čak i zlato i sve one poraze na putu do finala. Ko hoće neka veruje, ali nacija posle svega mora horski da izgovori "bravo za delfine".

Sa srebrom, jedinim za Srbiju, iz Pariza se vraća i Aleksandra Perišić, devojka o kojoj Srbija malo zna. Sada je ponosna na sve što je učinila u konkurenciji tekvondistkinja. Pričala je i o tome da je u Pariz došla po zlato, bila je posle finalne borbe silno nesrećna što nije uspela uprkos činjenici da je i srebro uspeh nad uspesima. Čestitke i njoj i njenom treneru Petri Butala Kovačić. Čudna kombinacija, klasična srpsko (takmičar) hrvatska (trener). Bog je ovog puta nagradio ljubav, srebro raskrinkalo ogavnu mržnju.

Aleksandra Perišić: "Drago mi je zbog medalje, ali mi je žao što nije zlatna"

Olimpijske igre

Olimpijske igre

Olimpijske igre 2024 09.08.2024. 22:35

Aleksandra Perišić: "Drago mi je zbog medalje, ali mi je žao što nije zlatna"

Srpski košarkaši osvojili su bronzu. U utakmici za treće mesto savladali su Nemačku 93:83. Jedan od junaka pobede bio je Nikola Jokić. Zvanični MVP NBA lige imao je učinak od 19 poena, 12 skokova i 11 asistencija. Pre njega tripl-dabl na Olimpijskim igrama ostvarila su samo trojica košarkaša. Prvi je to učinio legendarni sovjetski centar Saša Belov na Igrama u Montrealu 1976, a zatim su to još uspeli Amerikanac Lebron Džejms u Londonu 2012. i Slovenac Luka Dončić na Igrama u Tokiju 2021.

Srbija je srećna što ga ima. S njim i bez njega reprezentacija nije jednako moćna. Na OI je naprosto briljirao. U svim najvažnijim statističkim parametrima – poenima, skokovima, asistencijama – bio je ispred svih. Turnir je završio sa 113 poena, 64 skoka i 33 asistencije, kao i krvavim tragovima po rukama i ramenima. Izabran je i u najbolju petorku Igara. Pored njega, tu su još Denis Šreder (Nemačka), Viktor Vembanjama (Francuska), Stef Kari i Lebron Džejms (SAD).

Košarkaši su imali Jokića, ništa manje sjajnog Bogdanovića, ali i jedan nestvarno moćan tim s fascinantnim timskim duhom i čudesnim emocionalnim nabojem.

"To zajedništvo nije to odjednom nastalo, već se gradilo i na treningu i na utakmicama. Međusobno poštovanje koje imamo između nas svi su stavili tim ispred sebe i taj neki cilj... Nismo znali naše domete, ali znali smo da su dosta visoki i verovali smo u to, i to nam je bila ogromna motivacija na svakom treningu, sastanku, gde god smo bili, bili smo zajedno. Trudili smo se da što više vremena provedemo zajedno da bismo radili na tome", ispričao je ono što se nije znalo kapiten Bogdan Bogdanović.

Imali su košarkaši i sjajnog stratega. Selektor Svetislav Kari Pešić je još jednom pokazao zašto je jedan od najboljih evropskih trenera. Svoju impozantnu zbirku vrhunskih ostvarenja sada je upotpunio i bronzanom medaljom sa najvećeg takmičenja.
Bez medalje su ostali, a očekivalo se da će je osvojiti basketaši 3x3, odbojkašice, zatim i takmičari u atletici, veslanju, rvanju, boksu, džudou, strelci u pojedinačnoj konkurenciji. 

Košarkaši se vratili kući: "Za velike stvari je potrebno puno odricanja"

OI

OI

Olimpijske igre 2024 11.08.2024. 14:12

Košarkaši se vratili kući: "Za velike stvari je potrebno puno odricanja"

Odbojkašice su stigle do četvrtfinala. Na putu do medalje zaustavile su ih Italijanke. Došle su da odbrane dva olimpijska srebra, ono iz Rija 2016. i Tokija 2021. Ostale su bez medalje, legendarne Maje Ognjenović, koja je sinonim svih uspeha srpske ženske odbojke i koja je odlučila da reprezentaciji kaže zbogom, moguće i nekih drugih reprezentativki, selektora Gvidetija. Bolje upućeni tvrde da je baš on, Gvideti, bio najslabija karika na putu do treće olimpijske medalje u nizu.

Košarkašice su takođe, što se od njih i očekivalo, izborile mesto među osam najboljih. Dalje nisu mogle, Australijanke su u svemu bile bolje. I tim Marine Maljković nikad više neće biti na okupu, moguće je da će od velikih planova sa srpskim košarkašicama odustati i Marina koja je srpskoj ženskoj košarci vratila osmeh na lice.

Basketaši su najviše razočarali. Sjajno su krenuli, nadigrali su u prvom kolu Amerikance, a onda su zaređali sa porazima. Gubili su od onih s kojima su se koliko juče poigravali. Morali su više, objašnjenje za njihov neuspeh ne postoji. Najbliži istini su, čini se, oni koji tvrde da su nespremno i možda prepotentno dočekali najveći događaj.

Atletika je čudan sport. Ako Srbija za nečim žali, onda je to što Ivana Španović nije bila u prilici da još jednom olimpijskom medaljom zaokruži blistavu karijeru. Protiv povrede u zao čas nije mogla. 

Ostaje žal što iz istih razlog svoj raskošni talenat nije potvrdila Angelina Topić. Imala je neverovatan maler. U kvalifikacijama se povredila, ali je i tako povređena stigla, jedina od svih srpskih atletičara, do finala. Vreme radi za ovu mladu Beograđanku, njenu olimpijsku medalju Srbija očekuje za četiri godine u Los Anđelesu. 

Biće, sigurno je, i novih velikih imena. Atletičari gledaju unapred, na ovogodišnjem svetskom juniorskom prvenstvu učestvovaće sa ispunjenom normom čak 20 mladih takmičara. Iz tog kvantiteta pojaviće se i željeni kvalitet.

Drugi se baš i nisu proslavili. Nije strašno što nisu uspeli koliko je neverovatno da u pravom trenutku i na pravom mestu nisu uspeli da ponove ili nadmaše svoje najbolje rezultate. Milica Gardašević u skoku udalj nije preskočila normu, Adrianu Vilagoš je savladala trema, od finala u bacanju koplja delilo ju je smo jedno mesto. Pariz će biti tužna epizoda u karijeri bacača kugle Armina Sinančevića (sedmi u Tokiju) i dugoprugaša Elzana Bibića koji je kvalifikacionu trku na 5000 metara završio kao 14, rezultatom daleko ispod svojih mogućnosti. 

Srbija se nadala da će je džudisti obradovati bar jednom medaljom. Da u nekim borbama nije bilo sudijskih nepravdi, možda bi i uspeli. Nisu uspeli ni pojedinačno, ali ni u ekipnim takmičenjima. Činjenica je da su Milica Žabić, Milica Nikolić, Marica Perišić, Strahinja Bunčić, Nemanja Majdov i Aleksandar Kukolj u sve uložili mnogo, a posle svega dobili malo. Takav je sport. 

Rvači su nekada bili sigurni osvajači medalja. Ali, nekada. Od šestoro takmičara blizu cilja, odnosno medalji bio je samo Hetik Cabolov koji je poražen u borbi za bronzu. Očekivalo se više i od boksera. Bila je to, pokazala se, jalova nada. Vahid Abasov, Natalija Šadrina i Sara Ćirković.

I od plivača se očekivalo više, a najviše od štafete 4x100 koja je u Pariz doputovala sa oreolom evropskog šampiona. Bilo je sve to samo pre mesec dana. Ovog puta, u znatno jačoj konkurenciji. 

Justin Cvetkov, Nikola Aćin, Andrej Barna i Velimir Stjepanović nisu mogli ni brže ni bolje. Anja Crevar takođe.

Kajakaši i veslači su takođe ostali bez medalje, ali nisu razočarali. Na njih se u budućnosti može računati uz uslov da neke stvari unutar saveza dovedu na željeni nivo. Najvredniji rezultat ostvario je četverac Anđelo Džombeta, Marko Novaković, Marko Dragosavljević i Vladimir Torubarov i koji je uspeo da dođe do finala.

Biciklisti i stonoteniserka Izabela Lupulesku uradili su koliko su mogli. Olimpijske igre za njih su bile prevelik zalogaj. Uprkos svemu, mora im se čestitati na uloženom trudu i želji da budu što bolji.

Srbija je u Francusku poslala 115 svojih sportista. Kući su se vratili sa pet medalja. U Tokiju pre tri godine osvojeno je devet odličja, u Riju 2016. osam. Iz Londona srpski sportisti vratili su se sa četiri medalje (jedno zlato, jedno srebro i dve bronze). Na Igrama u Pekingu osvojene su tri. Kad se ovo zna, onda se postavlja i pitanje da li se u Parizu dogodio uspeh ili neuspeh, da li je pet medalja vrednije od devet, da li je 27. pozicija među zemljama učesnicama, usput najbolja na Igrama od kako je Srbija samostalna, dokaz napredovanja ili je sve samo statistički podatak bez posebne specifične težine?

Srbija se s pravom hvali i podatkom da je u Parizu ostvarila na sportskim terenima više od svih drugih država nekadašnje Jugoslavije. Ruku na srce, bila bi sramota da nije. Srbi su u Parizu osvojili pet medalja (tri zlata, jedno srebro, jedna bronza – 27. mesto), Hrvati sedam medalja (dva zlata, dva srebra i tri bronze – 30. mesto), Slovenci ukupno tri medalje (dva zlata i jedno srebro – 34. mesto). Sportisti iz Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore takmičenja u Parizu završili su bez osvojene medalje. Možda je, kad su poređenja u pitanju, vrednije ono da su srpski sportisti bili bolji od Argentinaca (52), Turaka (64) ili mnogoljudne Indije (71)...

Što se premija za osvojene medalje tiče, Srbi su u samom vrhu. Osvajače medalja srpska vlada nagradila je sa ukupno 4.780.000 evra. Osvajači zlata dobili su po 200.000 evra. 

Armando Duplantis od švedske države za zlato i svetski rekord nije dobio "duplo više". Zapravo, nije dobio ni evro. Britanski takmičari, osvajači medalja, takođe...

Nije možda prvi trenutak, ali zašto ne postaviti i pitanje da li su u pravu oni koji već danas tvrde da je srpski sport posle takmičenja u Gradu svetlosti ušao u tunel prepun mraka na čijem kraju je jedva vidljivo svetlo nade?

Za početak se mora naglasiti da Srbija kao država nikada pre nije izdvojila toliko novca za svoje olimpijce. Svi programi svakog takmičara ili selekcije isfinansirani su do u dinar. Problema nije bilo ni sa odlaskom na takmičenja na kojima se jurila norma, opremom, medicinskim preparatima i uslugama. Koliko je uloženo i na koji način se uloženo vratilo. Svi, naravno, ne mogu biti osvajači medalja, ali da su na OI oni koji to nisu bili bar u ravni sa svojim najboljim ostvarenjima, a to im je bio osnovni zadatak, ovo pitanje se ne bi ni postavljalo.

Rezultat svega trebalo je dakle da budu rezultati. Po dobroj staroj navici medalje će se pamtiti, a sve što je bilo loše gurnuće se pod tepih. Oni koji su davali novac neće, naravno, pitati one koji su novac trošili kako su ga delili. I koliko su novca potrošili funkcioneri na OI. Ako politiku nezameranja i priču bez ičije odgovornosti budemo i dalje negovali, pitanje je i koliko daleko ćemo sutra stići.
Još iz Pariza Marina Maljković je poručila da su pred nama "mračni dani srpskog sporta". Objasnila je i zašto.

Košarkašice su u problemu, zemlja Srbija nema adekvatnu ligu, klubove, struku za velika ostvarenja. Rešenje postoji, da li će se uopšte pričati o onome što Marina priča.

I Svetislav Pešić ima istu muku. Koliko juče bio je "izlapeli starac" koga je čak 95 odsto košarkaške Srbije teralo sa funkcije selektora. Danas tih istih 95 odsto Pešića licemerno veliča i naziva "doktorom košarkaške scene". Većina njih ne zna da je medalja iz Pariza 13. medalja košarkaša sa velikih takmičenja. Posle raspada Jugoslavije osvojena su tri evropska zlata, dva srebra i jedna bronza, zatim i dva svetska zlata i dva srebra, kao i srebro na OI u Riju i Atlanti, sada i bronza u Parizu.

Pešić hoće još. Hoće, pod jedan, da sačuva Srbiju na mapi košarkaških velesila. Svestan je da to neće biti lako, na 33. OI stiglo je bar šest reprezentacija koje su jurišale s gotovo istim šansama na zlato. Ubuduće će ih biti i više. Njegova rečenica "reprezentacija ima budućnost, ali nema plan" ne sme da se ignoriše. Želi da ostane s reprezentacijom, da i dalje edukuje mlade stručnjake, što javnost i ne zna da radi. Želi i da promeni neke stvari koje donose boljitak, insistira na stvaranju profesionalne lige u Srbiji, promociji novih stručnjaka, modernih trenera.

"Nove generacije imaju druge prioritete, ali je poenta da razumete njihove potrebe i to je izazov za trenera".

Izazov je i stvaranje igrača. Srbija je talentovana za ovu igru, ali i Srbiji u jurnjavi za rezultatom, pogotovo neki srpski klubovi, radije novac troše na angažovanje stranaca nego na stvaranje sopstvenih igračkih vrednosti. U sastavu Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović, Aleksa Avramović, Vasilije Micić, Ognjen Dobrić, Filip Petrušev, Marko Gudurić, Vanja Marinković, Nikola Milutinov, Nikola Jović, Dejan Davidovac i Uroš Plavšić, dakle ekipi koja je na OI osvojila bronzu samo je jedan igrač koga su srpski ljubitelji košarke prošle sezone gledali u dresu srpskog tima.

Vaterpolisti su napravili čudo. Od Sidneja, dakle u kontinuitetu, osvajaju medalje na svakim Igrama. U Parizu su igrali sedmo uzastopno finale na OI. U Tokiju i Riju su prigrabili zlato, iz Londona i Pekinga i Sidneja bronze, a srebro iz Atine.

Da li ovaj kontinuitet mogu da nastave? Ostaje strepnja da je ovo u Parizu bilo ono poslednje veliko delo, da će se na naredno čekati puno, puno godina. Naravno, ukoliko se u srpskom vaterpolu nešto ne promeni. Za četiri godine ovaj tim neće biti na okupu u Los Anđelesu, da li u najavi postoji mladi igrač koji bi sutra zamenio jednog Mandića ili nekog drugog. Ili generacija koja bi ovu poprilično vremešnu nasledila. Da li u Srbiji postoje bazeni, stručnjaci, strategija ili liga kroz koju bi se afirmisali mladi takmičari? Zašto više iz škole Partizana, ili neke druge, na scenu ne stižu asovi koji su koliko juče pronosili slavu srpskog vaterpola? Da li među stručnjacima za sutra imamo možda jednog Stamenića, Manojlovića, Udovičića, Savića... I da ne nabrajamo dalje. U jurnjavi za rezultatom srpski vaterpolo je zaboravio na ono na čemu su mu koliko juče svi zavideli, zaboravio je na stvaranje igrača.

Šta će biti sa srpskim tenisom posle Novaka Đokovića? Naslednika nema ni u najavi ni na vidiku. Ne traži se Novak Đoković, takvi se rađaju jednom u sto godina, ali zar zaista nema igrača koji bi sutra mogao da bude među 10 najboljih na ATP listi. Odgovor je da nema.

Od odlaska se scene Ane Ivanović i Jelene Janković i ženska teniska scena u Srbiji ostala je uskraćena za devojke koje jurišaju na svetski vrh. Da li je baš moralo da bude tako?

U problemu su, iz ličnih ili istih razloga, i drugi. Odbojkaši su bili velesila, odbojkašice pretplaćene na medalje. Gde je struka u odbojci, adekvatan takmičarski sistem, gde su naslednici trenera koji su znanjem pravili neuništiv temelj srpske odbojke. Zar se i zaista ne može bez selektora stranaca.

Oni koji na sve gledaju malo šire pitaju se da li je moguće da Srbija nema rukometaše i rukometašice na Olimpijskim igrama. Nema, od kako je postala samostalna država do olimpijskih borilišta jednostavno nisu ni stigli, a ne tako davno donosili su medalje. Iz Los Anđelesa 1984. i rukometaši i rukometašice. Gde su danas? 

Ni fudbal, koji se u prošlom vremenu takođe može pohvaliti medaljama sa najveće smotre sportista, nije video Igre još od prošlog veka. Zašto, odgovora nema. Mogu se ista pitanja postavljati i kad su u pitanju bokseri, rvači u oba stila...

Na Olimpijskim igrama je i sve više novih sportova, biće ih još više, ali među njima neće biti srpskih takmičara.

Pripreme za Los Anđeles morale bi da počnu danas, sutra već može biti kasno. Šampioni se ne stvaraju preko noći, već, pokazale su to i Igre u Parizu, projektuju, baš kao i rezultati, godinama unapred.