PLAĆENI DA IGRAJU, MAKAR CRKLI

Moćne svetske korporacije poput „Koka-Kole", „Adidasa", „Roleksa", „Najkija", duvanska industrija, proizvođači alkoholnih pića... diktiraju sve u životu sportista i međunarodnih sportskih asocijacija. Sve podseća na gladijatorske zabave u Rimskom carstvu

Svetska teniska scena, i tenis u celini, s Novakom i bez Novaka nije i neće biti isti. Srpski as trenutno ne igra. Povređen je, a da li će se vratiti na teren i kada, još uvek je neizvesno. Pogana povreda lakta, koju vuče već duže vreme, opet se pogoršala. Toliko da je sada i karijera sjajnog tenisera, do juče prvog, a trenutno 13. na ATP listi, došla u pitanje.
Postoji, posle svega, čak i neprihvatljiva verovatnoća da Novak Đoković meč protiv Južnokorejca Hjeon Čunga u osmini finala Australijan opena neće samo pamtiti kao poraz s maksimalnih 3:0 već, sasvim je moguće, i kao trenutak kada je odigrao poslednji gem kao teniski profesionalac najplemenitijeg kova.

Australijski lekar dr Piter Brukner nije, kada je Novakova povreda u pitanju, veliki optimista. Doduše, nije ni pesimista jer, kako sam kaže, postoje, s medicinske tačke gledišta, čak tri mogućnosti uz dužu pauzu kako oštećeno tkivo dovesti u stanje da više nikada ne predstavlja problem koji bi eventualno mogao da bude uzrok nekog budućeg Novakovog mučenja na teniskom pravougaoniku ili neuspeha u teniskoj areni. Brukner, manirom medicinskog znalca i profesionalca, konstatuje, ničim izazvan, pod jedan, da nije baš tako lako popraviti oštećenu tetivu, ali i da, uprkos svemu, postoje u praksi dokazani metodi oporavka. Jedan je lečenje steroidnim hormonom kortizonom, druga metoda je takozvana injekcija krvi, a treća hirurški zahvat. Novak je, koliko je javnost uspela da sazna, apriori protiv ovog trećeg, ali...

Više, bar za širi auditorijum koji s najiskrenijim interesovanjem prati Noletove muke, nije tajna ni šta je to što je oštetilo tetivu. Radi se o „floting bounu", kako pomalo čak i zlurado izveštavaju za sve vrlo zainteresovani engleski mediji, ili malenom komadu kosti koji je odvojen i koji kao takav vrši pritisak na tetivu i doprinosi čestim procesima upale u ruci kojom Nole drži reket. I hirurzi, navodno, imaju različita mišljenja šta je u ovakvim situacijama najpametnije uraditi. Ipak, i kod njih preovladava mišljenje da je mnogo bolje taj famozni komadić zalepiti za kost nego ga hirurški odstraniti iz tela.

Moguće je da se Noletova povreda, posle šest meseci pauze i -zašto sumnjati -uspešnog, planiranog i pravilno doziranog oporavka i ne bi pogoršala na tako drastičan način da uslovi igranja na Australijan openu u Melburnu nisu bili takvi kakvi jesu. A bili su, prosto rečeno, više nego nehumani. I brutalni, kako je to slikovito objasnio naš teniski as. Organizatori su, posle Noletove i ne samo Noletove alarmantne izjave koliko je pogubno igrati tenis na temperaturi od 39 stepeni Celzijusa i više, bili još iskreniji i na kvadrat brutalniji u odnosu na srpskog tenisera. Oholi do bola i bez namere da makar i kurtoazno polemišu s jednim od najboljih igrača sveta, kratko su odgovorili: „Gospodo, vi ste profesionalci!" Ovo negovanje zanimljivog oblika plemenite drskosti završili su neizgovorenom, a danas u nehumanom svetu sporta prisutnom pravilu otelotvorenom u rečenici: igraj dok ti mi ne kažemo da staneš.

Španac Rafael Nadal, veliki teniser i veliki rival našeg Đokovića, imao je o svemu vrlo zanimljivo razmišljanje. Između ostalog, pokušao je u Melburnu da objasni istinu pred kojom svi zatvaraju oči, da li slučajno, a to je da se sve više tenisera povređuje. Čak se glasno upitao i da li organizatore turnira, kao i ljude oko tenisa generalno, uopšte zanima zdravlje igrača. Njegova rečenica da „postoji život i posle tenisa" je možda i više od pravog pitanja u pravom trenutku jer se zapravo svodi na životno maksimu i večnu dilemu uz više nego sjajno podsećanje u prenesenom značenju da bi sav taj novac, bez obzira na slavu i moć koju sa sobom (do)nosi, jednog dana, koliko sutra, mogao da bude potrošen isključivo i jedno za kupovinu -zdravlja! Naravno, ako se zdravlje može uopšte kupiti.

Ono što sportiste koji misle svojom glavom muči još dok su aktivni jeste saznanje da, kada dođe vreme za sportsku penziju, pristižu i velike muke. Mnogi vrhunski takmičari, koji su kroz karijeru bili i uzori mladih, u tom vremenu kad više nikome nisu zanimljivi pre liče na ratne veterane nego na one ljude koji su ceo život proveli u ubeđenju da je u zdravom telu zdrav duh. S milion i jednom operacijom i vidljivim teškoćama prilikom hodanja odaju utisak ljudi koji su više puta na bojnom polju ranjavani. Ima i tužnih primera preranog odlaska na onaj svet, tako da mnogi od njih nisu stigli ni unučiće da upoznaju. Neki, opet, jureći slavu i novac, a zloupotrebljeni od drugih i odlučni da za vrhunski rezultat učine sve, nisu uspeli da stvore ni sopstveno potomstvo. Kad je sve tako, a jeste, ostaje i pitanje, naravno hipotetičko, zašto bi se neko sutra ljutio na Novaka Đokovića ukoliko zarad očuvanja zdravlja odluči da na karijeru profesionalnog igrača stavi tačku.

Njegovo veličanstvo profit
Organizatori teniske priče iz Melburna, i ne samo oni, svoju zabrinutost, umesto ka zdravlju učesnika, usmerili su, s pravom, prema tokovima i prilivu novca. To što je Novakov rival u drugom kolu, Gael Monfis, poznat po svežini čak i kada mečevi odu u peti set, priznao da je umirao na terenu i da su on i Nole, kao i ostali teniseri, zapravo rizikovali izašavši na teren, njihovu empatiju nije probudilo. Ni tad, kao ni u slučaju Aliz Korne, kojoj je pozlilo dok je igrala meč sa Elizom Martens. Iskusna Marija Šarapova je, da ne bi doživela da joj prokuva mozak na meču sa Sevastovom, u platnenu traku uvijala led i tako hladila organizam žureći da što pre završi meč. Hrvatica Petra Martić je priznala da od vreline betona na kojem je igrala „uopšte nije osećala patike", što je opet bio povod da novinari i izveštači s Australijan opena odustanu, bar na trenutak, od uloge propagandista turnira s nizom ličnih privilegija i da budu ono zarad čega i postoje - kritičari trenutka s jedino prihvatljivom, a brižnom upitnom rečenicom da li treba igrati u tako nepodnošljivo vrelim satima dana.

Posle svega postavlja se i ono drugo pitanje, da li sportisti koji jedva stoje na nogama i bledi kao limun mogu publici na tribinama i neuporedivo brojnijem televizijskom auditorijumu ponuditi ono zarad čega zapravo postoje teniski (sportski) turniri - spektakl!

Odgovor bi se mogao svesti na pogubnu konstataciju da se sportisti danas, na dobrovoljnoj osnovi, suočavaju s ogromnim naporima i da je to za njih i njihov organizam u najmanju ruku pogubno. Još nehumanije saznanje je ono koje zapravo otkriva pravu istinu: teniseri, i ne samo oni, moderni su gladijatori jer je moderni sport, a posebno tenis, u službi njegovog veličanstva zvanog profit. Da bi mnogo zarađivali i bili gledani, moraju da iscrpljuju svoj organizam do maksimuma. Njihova uloga je uloga za sve moguće napore pripremljenih zabavljača, od čijih predstava najveću korist imaju multinacionalne kompanije s poslovanjem kroz koje vrlo planski zgrću ogromne sume novca od sporta kao antihumane pojave. Prevelik broj turnira i još pogubniji broj mečeva u jednoj sezoni tenisku zabavu polako pretvaraju u vrhunsku dosadu za tenisere i teniserke s nesagladivim posledicama po zdravlje. Najgore od svega je to što niko nema, čini se, nameru da zaustavi to ludilo.

Dakle, oni koji danas žele uspeh i vrhunska ostvarenja u sportu, naravno kao takmičari, moraju da računaju i na to da im nije dovoljan samo talenat i naporno treniranje, već pre svega izvanredna fizička kondicija i spremnost. To je zapravo jedini način da odškrinu ili širom otvore vrata slave i da kroz (ne)kontrolisano nasilje prema rivalu i samom sebi dostignu zvezdane visine i privid privilegija života na visokoj nozi sa zadovoljstvima dostupnim eliti. Njihovi prethodnici s imenom gladijatori su nekada hranili ego imperatora i zadovoljavali prizemne porive plebsa uz maksimu „hleba i igara". Vlasnici života i zdravlja današnjih modernih sportista, vrhunskih asova i zabavljača miliona, nisu carevi, već sponzori koji ih prate i obasipaju novcem kroz basnoslovne ugovore. Tu je, naravno, i publika, koja od njih pravi idole.

Da je između nekadašnjih gladijatora, o kojima, mora se priznati, imamo i malo iskrivljenu sliku s pogrešnim zaključcima, i ovih današnjih zabavljača u sportu ima sličnosti, pa i prepisanih pasusa iz života, dokaz je i sledeće: gladijatori su bili Šumaheri antičkog sveta. Svaki put kada bi ulazili u arenu, izlagali su se ozbiljnoj opasnosti, ali su, poput današnjih sportista, pogotovo onih iz ekstremnih sportova, bili spremni da rizikuju život za svoj sport.

Ono što je juče bilo obavijeno velom tajne neznanja, danas je, zahvaljujući nauci, znano tako da ne treba sumnjati u priču da su nekadašnji zabavljači imali prilično dobru medicinsku negu, da su im stručni ljudi lečili rane i lomove, da su tokom oporavka bili podvrgnuti fizikalnim terapijama, da su imali lekare i masere. Gladijatori su imali i svoje sponzore jer je i u njihovim borbama vladao finansijski interes. Preteča današnjeg menadžera je zapravo nekadašnji lanista ili čovek koji je zahvaljujući ličnoj finansijskoj moći kupovao, prodavao ili iznajmljivao gladijatore. Pre toga su ti isti ljudi finansirali njihovu obuku u gladijatorskim školama, dobro ih hranili... Gladijatori su, baš kao i današnji vrhunski asovi, bili bogato nagrađivani za svoje uspehe, imali su čak i svoje obožavateljke. Neka pisana dokumenta podsećaju da su svojom erotičnošću privlačili mnoge žene, da su se i dame plemićkog porekla borile za njihove usluge. Ako se sve to zna, onda pitanje koliko je sve slično sa onim što se događa danas zapravo nema smisla.

Savršeni partneri
Još 2007. „Koka-Kola" i FIFA su potpisale ugovor o sponzorstvu na 15 godina. Još agresivniji je bio moćni „Adidas", koji je sa svetskom kućom fudbala ugovor o savršenom partnerstvu ovekovečio na 30 godina ili do 2030. Reč je, bez mogućnosti da se proveri, o ugovorima vrednim milijarde dolara.
Ako se ne zna kolike sume se izdvajaju za sponzorstva, onda nek se bar znaju robne marke koje su poslednjih godina izdvojile za marketing u sportu najviše novca. To su: „Nesle", „Viza", „Danon", „Roleks", „BMW", „Aston Martin", „Plej stejšen", „Turkiš erlajns", „Splating", „Detur", „Žilet", „Mercedes", „Najki", „Vilson", „Opel"...

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa