Predrag Peruničić: "U Srbiji je sport danas privilegija, a ne način života"

Po obrazovanju je magistar sporta. Sasvim namerno jer je od kako zna za sebe sport zapravo njegov život. Nekadašnji je rukometaš, reprezentativac SR Jugoslavije, vlasnik bronzane medalje sa Evropskog šampionata 1996. godine. Nosio je s uspehom dres pljevaljskog Rudara, pančevačkog Dinama, Crvenke, Partizana i Crvene zvezde, Lovćena, niškog Železničara i Vojvodine. Kao internacionalac dokazao se u nemačkom Fredenbeku.

Pripadao je nestvarno talentovanoj i izuzetno moćnoj generaciji srpskih rukometaša koju su proklete sankcije sprečile da se dokaže na međunarodnoj sceni. 

"Bile su to godine kada se u Srbiji igrao zaista sjajan klupski rukomet. U Zvezdi i Partizanu su se okupili sve sami reprezentativci. Ligi tadašnje SRJ priključio se i banjalučki Borac, klub izuzetne međunarodne vrednosti, čime je kvalitet takmičenja podignut na više nego ozbiljan nivo. Šteta što smo ostali bez prilike da vrednost potvrdimo i na međunarodnoj klupskoj sceni. O tome koliko smo zbog sankcija propustili na reprezentativnom nivou bolje je i ne podsećati", govori uz osmeh sete Predrag Peruničić.

U sportu je kao sportski radnik ostao i po završetku karijere. Radio je, između ostalog, i kao direktor SC "Voždovac", a onda je proveo osam godina na funkciji državnog sekretara u Ministarstvu sporta Srbije.

U njegovom karakteru fajterska crta je oduvek bila i te kako. Možda i zbog toga često je bio u verbalnom klinču sa neistomišljenicima i još više sa licemerima. Nikada se nije plašio da kaže ono što misli, pogotovo u situacijama kada je znao da su argumenti istine na njegovoj strani.

"Sjajno je što su nas vaterpolisti obradovali zlatom na početku 2026. Ali ova medalja ne bi smela da bude pokriće neuspeha naših kolektivnih sportova u 2025. godini", konstatuje na početku razgovora Predrag Peruničić.

Pristalica je teze da se ništa, jednako u sportu kao i životu, ne događa slučajno. Najmanje neuspeh.

"Ono što se dogodilo u prošloj godini naprosto se moralo dogoditi. Upozoravao sam na tako nešto. Uoči poslednjih Olimpijskih igara kovertirao sam broj medalja naših sportista i pogrešio sam samo za jednu jer puno toga je nagoveštavalo da je optimizam uoči Pariza bio neutemeljen. Vremena kad su naši sportisti na međunarodnoj sceni osvajali (kadeti, juniori, seniori) između 900 i 1200 medalja godišnje ili u nekoj suludoj matematičkoj računici i po nekoliko na dan sada su samo lepo sećanje." 

Peruničić nudi i precizan odgovor zašto se kontinuitet vrhunskih ostvarenja izgubio.

"U jednom trenutku cilj je bio samo medalja. Međutim, zaboravili smo na put kako se do medalje stiže. Zapostavili smo mlađe selekcije, nismo o njima vodili računa kao što je to trebalo. I onda se desilo ovo što se desilo. Naprosto moralo se desiti i biće sve gore ukoliko se ne vratimo na početak."

Nekadašnji rukometni as upire prstom u ono što se zove struka.

"Struka je generalno problem srpskog sporta. Pogotovo u mlađim kategorijama. S druge strane, konkretno u Beogradu, ali ne i samo u glavnom gradu, sport je danas postao privilegija, a ne način života, kao što je u vremenima opšte žetve medalja bio slučaj. Sport je trenutno skup, ono što je nekada bilo pristupačno za sve bez obzira na socijalni status danas je udarac na budžet mnogih porodica." 

Razgovor na ovu temu nudi i nešto širu sliku. Neka od istraživanja su poražavajuća za naciju koja sebe deklariše da je zemlja sporta.

"Osim standardnih deformiteta poput krive kičme ili ravnih tabana, istraživanja konstatuju sve više slučajeva koji ukazuju na povećan holesterol kod mlađe populacije, zatim i sve veće prisustvo određenih vrsta autizma, ali i prenaglašenu zavisnost od telefona, tableta i generalno društvenih mreža. Pred srpskim sportom je, dakle vreme velikih izazova uz obavezu da se u proces selekcije i rada s mlađim kategorijama što pre uključi nauka. Ovoj generaciji nije dovoljan samo trener. U njihov sportski razvoj i edukaciju moraju da se uključe podjednako i psiholog i pedagog, sociolog i drugi eksperti. Sve je ovo naprosto neophodno ukoliko želimo da vratimo ugled na međunarodnoj sceni." 

Korak unazad zarad dva buduća unapred napravila je Rusija, naglašava Peruničić.

"Imali su problem prvo sa koronom, a onda i sa ratovima. Deca su bila zatvorena, fizički nedovoljno aktivna. Zbog svega osmislili su strategiju u kojoj sport postaje neka vrsta preventive, počev od osnovnog fizičkog zdravlja pa sve do onog mentalnog. Ukoliko se i mi ne vratimo u bazu, imaćemo u budućnosti veliki problem. Nas je samo 6,5 miliona. Svake godine u prvi razred se upisuje tek šezdesetak hiljada dece. U toj populaciji su i budući lekari, inženjeri, učitelji, bravari, pekari, ali i sportisti, što od svih nas zahteva da ih što pre usmerimo na pravu stranu, da talentima olako ne okrećemo leđa. Dakle, sve nas je manje, a bez kvantiteta nema ni kvaliteta."

Srbija ima, ne samo u narativima, već i u zvaničnim dokumentima nešto što se zove Strategija razvoja sporta.

"Postoji, ali i ne postoji. Profesor Đurđević uradio je evaluaciju nekadašnje strategije na nekih 450 strana, ali je suština što svaki put, pa i sada, strategiju pravimo na temelju onoga kako ja to zamišljam. Neophodno je što pre obaviti istraživanja kako bismo kroz fokus grupe došli do opredeljenja u kom pravcu da idemo. Bez strateških premisa napred se ne može." 

U ne tako davnim vremenima imali smo struku i znanje na koje su se mnogi drugi ugledali.

"Jugoslovenske škole košarke, rukometa, vaterpola i da ne nabrajam dalje bile su ispred vremena, za korak ispred drugih. Mnogi su od nas kupovali znanje, danas mi uslovno rečeno kupujemo od drugih. Moramo da menjamo i naš mentalni sklop, da ne potcenjujemo druge i ne precenjujemo sebe, da budemo svesni da samo uz primenu nauke i vrhunskih znanja možemo stići one koji su nas uveliko pretekli."

Sport, ne samo vrhunski, nije ono što je bio juče. Iz dana u dan se "tehnološki" usavršava. Srbija to, zašto kriti, na pravi način ne prati. 

"Sport je najjača privredna grana u Srbiji i najviše zaposlenih ljudi ima u sportu. Ovaj podatak sam po sebi je obavezujući", tvrdi Peruničić.

Brojke su egzaktne, ali kad je srpski sport u pitanju u jednoj drugoj dimenziji su i apsurdne.

"U Srbiji postoji 2500 fudbalskih klubova. Tu su još i razne školice i svi oni su u sistemu sporta. Sad se postavlja pitanje da li imamo edukovanih sekretara koliko i klubova. Nemamo, a sport je privredna grana koja ima svoje zakone. Ljudi koji sede u skupštinama klubova ne znaju da su po zakonu jednako odgovorni kao što je i predsednik jednog kluba. Znanje nam, dakle, manjka i kad su u pitanju oni koji sede u klupskim organima. I njihova edukacija je bitna za iskorak napred. Bez ozbiljnih sportskih radnika nema ni ozbiljnog sporta."

Za uvođenje bilo kakvog reda, naglašava Peruničić, neophodno je vreme. I, naravno, strategija na duže staze.

"Postoji priča da se i na tom strateškom dokumentu uveliko radi u Ministarstvu sporta, ali po principu onako kako im se kaže."

Da bi se valjano projektovala budućnost, neophodno je sići u bazu, videti kako diše i funkcioniše.

"Kad sam bio deo Ministarstva sporta, radili smo neka istraživanja u Zaječaru i Inđiji. Podaci su bili više nego alarmantni. Zbog svega želeli smo da unapredimo rad sa decom od prvog do četvrtog razreda. To je uzrast u kojem časove fizičkog, kao i sve druge, drže učiteljice. Suština je bila ukoliko oduzmemo te časove učiteljicama dovodimo u pitanje njihov fond časova. Onda smo napravili program koji je na kraju zaživeo. Imali smo u sistemu 12.000 dece i 200 profesora fizičkog koji su kroz vannastavne aktivnosti radili s decom i rezultati su bili izvanredni. Pratili smo naravno njihov rad, gledali u kom pravcu sve to ide. Koristeći naučne metode, poredili smo odeljenja iz iste škole. Jedno odeljenje je bilo u programu, drugo nije. Neverovatni su bili rezultati, naravno u korist onih koji se bave fizičkim aktivnostima, ali šta to vredi kad se nije sve širilo."

Ukoliko srpski sport želi da nastavi kontinuitet uspeha, uverava Peruničić, mora se puno toga zajednički uraditi.

"Puno toga mora da se resetuje. To je preduslov za kontinuitet rezultata. Uzimam primer vaterpola. Reč je o selekciji koja je tri puta u nizu bila olimpijski šampion. Ovaj njihov podvig teško da će neko od naših selekcija u skoroj budućnosti nadmašiti. I kad sve ovo znamo, dolazimo do gotovo apsurdne situacije. Beograd ima tri bazena ili dva koja može da koristi za najtrofejniji sport. Neverovatan je i podatak da 30 odsto srpske populacije ne zna da pliva. Da ne govorimo o tome da 60 odsto ljudi u Srbiji nema nedeljno čak nijedan sat fizičkih aktivnosti."

Kuda sve vodi ‒ nije teško naslutiti. Na marginama je i srednjoškolski, odnosno univerzitetski sport.

"Skeniran je i taj problem. Imali smo u ministarstvu ideju da svaki mlad čovek kroz školovanje ima i adekvatnu fizičku aktivnost. Rađena su i neka istraživanja koja nisu nudila optimizam da bi se na kraju pretvorila u sliku velikog razočaranja. U uzrastu od prvog do četvrtog razreda 53 odsto dece bavilo se sportom, u onim višim razredima 27 odsto, a na prelazu iz osnovne u srednju školu samo 11 odsto. Cilj da se sačuva kontinuitet nije, dakle, ostvaren. Takođe, ni onaj koji se svodio na to da nije bitno da li će neko dete biti vrhunski sportista ili neće, već da je fizički aktivno. Mislili smo, takođe, da se svi pomenuti procenti mogu povećati kroz vannastavne aktivnosti. Ponudili smo više varijacija, čak i mogućnost da škola bude klub, ali nismo, nažalost, uspeli. Za sve nam je bila potrebna i podrška Ministarstva prosvete." 

Problem srednjoškolskog sporta je mnogo komplikovaniji. Postoje i dalje takmičenja, ali ne na željenom nivou i ne na način kakav je ne tako davno donosio rezultate.

"Ovo je vreme kada svi očekuju da deca budu nekakvi šampioni. I to, ako je moguće, postanu preko noći. Naša je opet teza da kroz ovakav način deca više gube nego što dobijaju. Ali nisu kriva deca. Jedan mali eksperiment to i potvrđuje. U momentu kada smo im dali mogućnost da biraju između kompjutera i lopte većina je izabrala loptu uz objašnjenje kako jedva čeka da se igra." 

U deo slike o opštem problemu uklapa se i univerzitetski sport koji, po rečima Peruničića, praktično postoji samo na papiru.

"Nema sistema univerzitetskih takmičenja. Takođe, u nastavnom programu ni dana rezervisanih za nekadašnje prvenstvo univerziteta u bilo kom sportu. A i tu se pravom očekivala masovnost. Problem koji dugo tinja jeste i aktivnost Univerzitetskog sportskog saveza. Umesto ozbiljnog rada, sve se svelo na zadovoljavanje interesa pojedinaca."

Lični interesi su bitni i u raznoraznim školama ili školicama sporta.

"Oni koji sve vode uglavnom jure članarinu jer to je jedini način da prežive. U takvoj situaciji praktično je nemoguće da se na pravi način trener posveti talentovanom detetu uprkos istini da je posvećen stručnjak u tom uzrastu najpotrebniji budućim sportistima."

Zakazali su i sportski savezi koji su nekada imali lepu i korisnu naviku da posećuju pre svih osnovne škole darujući im opremu i rekvizite.

"I to su lepa sećanja. Ta saradnja je trebalo da bude i nešto konkretnija. Jedna od ideja je bila da stručni treneri pomažu nastavnicima u školi u obuci budućih sportista."

Ono što posebno brine jeste istraživanje koje potvrđuje da se sve manje ulaže u omladinski sport.

"Mislim da je i danas važeća odredba da se 30 odsto sredstava iz godišnjeg budžeta usmerava na omladinski sport. Da li se to i događa, ne znam. Suština je, međutim, da bi se jedan program iščekirao kako treba, neophodna je ozbiljna mašinerija. Ne postoje čak ni kadrovi koji bi mogli da kažu ovaj program ne valja ili ovaj program je dobar. Kod nas je sve zabagovano, površno. I svi očekuju da njihov problem reši neko drugi. Mi smo kao ministarstvo uspeli ono što savezi nisu, a to je da animiramo 145 lokalnih samouprava da naprave svoju strategiju razvoja sporta."

I filozofija da svaki grad mora imati sve sportove pokazala se kao neprimerena vremenu u kome se živi.

"Strateško opredeljenje je i to da se ulaže u košarku u Čačku jer Čačak je košarkaški grad. Takođe, u rukomet u Šapcu ‒ jer Šabac je grad rukometnih šampiona. Nismo u poziciji da u svim gradovima imamo sve sportove koji postoje i da u svakom budemo najbolji."

Da li bi privatizacija sportskih klubova možda bila rešenje. Peruničić kaže da se više nego ozbiljno radilo na tome da se ova oblast reguliše zakonom.

"Upoznali smo se i sa iskustvima drugih. U Hrvatskoj se dogodilo nešto što bi se verovatno dogodilo i kod nas. Oni su sve gradske fudbalske stadione poklonili klubovima koji su opet vrlo brzo shvatili da nemaju tu mogućnost da tako velike objekte održavaju i opslužuju pa su ih brže-bolje vratili nazad državi."

I pitanje trošenja novca u sportu je netransparentno. Peruničić govori i na tu temu uz konkretne cifre.

"Svi ti podaci su vrlo dostupni. Evo i cifre koja nije tajna. Za programe koje opslužuje Ministarstvo sporta troši oko 20 miliona evra na godišnjem nivou."

Sport nije samo sport, već je i ozbiljna privredna delatnost.

"Mislim da u srpskom sistemu sporta postoji više od 350.000 ljudi koji na ovaj ili onaj način žive od sporta, što je ogromna cifra. Olimpijski komitet je iz budžeta, zavisno od godine, dobijao od milion i osamsto hiljada do pet miliona. Sportski savez Srbije ima budžet do milion i po evra. I uvek je novca malo. Bilo je i ideja da se opredelimo za model nekih zemalja koje su odlučile da finansiraju samo određene sportove uz obavezu drugih da se sami snalaze. Mađarska konkretno finansira pet sportskih grana, ali je istovremeno mnogo ulagala u sportsku infrastrukturu i programe vannastavnih aktivnosti najmlađih. U Francuskoj postoji sličan model. Šta se kod nas događa? Kad se daju pare ili dodeljuje novac, onda naši klubovi kažu mi smo državni ili opštinski klub, a kad se novac troši, onda naprasno postaju privatni klubovi. Ima načina kako i to može da se reši. Jedan od dobrih primera stiže iz Kragujevca u kome je tamošnji fudbalski klub spreman za privatizaciju, dakle još nije privatizovan, po modelu koji je dostupan svima." 

Peruničić priznaje da država nikad nije više ulagala novca u sport. Da li taj novac i kontroliše?
"Ono što je dala, država lako i kontroliše. Mislim na tokove novca. Ali to je uglavnom samo 40 odsto od potreba kluba. Za sve drugo klubovi moraju da se snađu. I onda svi jure sponzore. Retko ko ili skoro niko ne pravi privredno društvo kao što su to uradili fudbalski klubovi Čukarički i Metalac. To je zapravo preduslov da se od tog i takvog privrednog društva pravi profitabilna priča."

U svetu sport je izuzetno profitabilan, ulaganja su ogromna.

"I te kako. U sport Francuske godišnje pristiže milijardu evra. Suština je, međutim, kako se taj novac troši. Skoro svi se opredeljuju da sredstva utroše ulaganjem u najeminentnije stručnjake. Čak i uz dodatni budžet, kako bi se svaki program iščekirao. Pre toga su na godišnjem nivou osvajali oko 40 medalja, ulaganjem novca na ovaj način stigli su na poslednjim OI do cifre od gotovo 80 osvojenih medalja."

Srpski stručnjaci, pogotovo oni iz kategorije elitnih, u drugom su položaju.

"Većina ih je napolju i zbog toga je povika. Međutim, mi možemo imati samo benefit od tih ljudi koji dođu do nekog nivoa i odu napolje. Kad se vrate, donose neko znanje koje ovde prenose. Ali, sve to nije definisano na pravi način. Mi ovde imamo neke akademije koje su to samo po imenu. Uzeću primer Španije u kojoj postoji više nego ozbiljna rukometna akademija koja preko leta 50 dana okuplja njihove stručnjake. U jednom trenutku Srbija je to imala u fudbalu, ali ta akademija nije dobila akreditaciju našeg Ministarstva prosvete. Mi samo na papiru imamo ozbiljnu edukativnu priču, zakonski je čak utvrđeno da treneri moraju godišnje da polažu nekakve ispite i pohađaju određene seminare, ali kod nas se to svelo dođi, plati kotizaciju, popij kafu i uzmi potpis. Šta si i koliko si naučio, najmanje je bitno. To je praksa koja se naprosto mora menjati. Odgovornost je na adresi saveza."

Pričalo se i o srpskoj sportskoj banci u kojoj bi svoju zaradu deponovali naši stručnjaci i sportisti.

"Država daje, ali u državu i pristižu velike pare od sporta. Crvena zvezda je prošle godine zaradila 48 miliona evra. Teško je u Srbiji naći neku privrednu organizaciju sa istom zaradom. Fudbal je, dakle, ozbiljan biznis. Ali ne samo fudbal. Veliki novac zarađuje i Đoković, takođe i Jokić, i da ne nabrajam dalje. Pitanje je zašto taj novac ne pristiže u Srbiju, već se razvodnjava u svetu. Jeste, postojala je ideja o sportskoj banci, ali samo kao ideja. U svemu, međutim, ima i pogrešnih, odnosno proizvoljnih tumačenja. Mnogi su spremni da kritikuju državu zašto toliko novca ulaže u sportsku infrastrukturu. Međutim, istraživanja pokazuju da se 500 miliona uloženih u sportsku infrastrukturu vraća kroz novac koji naši sportisti zarađuju u svetu. U prevodu ‒ koliko novca izađe iz državne kase za sport, toliko sport vrati novca u državnu kasu."

Sport je industrija, više u svetu nego kod nas. Prednjači fudbal u kome se pored lopte vrtoglavo okreću i cifre.

"Godišnji budžet madridskog Reala je šest milijardi. I sistem takmičenja u fudbalu je takav da se novac zarađuje non-stop. Igra se u terminima sreda ‒ subota, zarade su ogromne ne samo u fudbalu, već i industrijama koje su naslonjene na fudbal. Pred nama je Svetsko prvenstvo koje zajednički organizuju SAD, Kanada i Meksiko. Projektovani prihod od ove manifestacije je 13 milijardi. Da li neko ima odgovor koji je to biznis, osim fudbala, gde za mesec dana može da se zaradi 13 milijardi."

Srpski sport je daleko od svega. Ali, tvrdi Peruničić, nije i siromašan.

"Najskuplja roba danas u svetu je znanje. To je naš resurs. Pošto je vaterpolo trenutno aktuelan, podsetiću da u ovom trenutku selektori nacionalnih selekcija Rusije, Crne Gore i Amerike su naši vaterpolo stručnjaci. Struku, dakle, moramo i kod nas vratiti na sam vrh, platiti ljude koji znaju onoliko koliko zaista vrede uz zadatak da ne samo rade, već i osmisle strategiju koja će nam omogućiti da se ne samo vratimo na vrh u pojedinim disciplinama, već i da na vrhu ostanemo. Samo uz vrhunske stručnjake za sport apsolutno talentovana Srbija može biti sportska nacija."

U prvom mesecu 2026. igrao se i šampionat Evrope u rukometu. Srbi su priču završili u prvom krugu.

"Bili smo nekada moćna rukometna nacija. Šampioni. Jedan podatak zapravo je slika istinske vrednosti u prošlosti. Među 530 nosilaca nacionalnog priznanja 120 je rukometaša i rukometašica. Dakle, najviše. Bagovanje rukometa kao sporta je prisutno odavno. Jedinu medalju osvojili smo 2013. na šampionatu Evrope održanom u Beogradu. Generacije pre i posle nisu bile ni blizu pobedničkog postolja. Zapravo poslednja prava medalja osvojena je još 2001. Dve godine kasnije videlo se da nešto ne štima, ali tada nije upaljen alarm i danas smo ovde gde jesmo."

Koliko je to sunovrat Predrag Peruničić pokušava da objasni kroz primer sa Olimpijskih igara.

"U Los Anđelesu na Igrama održanim 1984. naše selekcije osvojile su olimpijsko zlato u obe konkurencije. Za predstojeće OI, koje će se takođe održati u LA, naše selekcije nisu uspele čak ni da sa kvalifikuju."

Sunovrat je odavno prisutan. Klubova je sva manje, znanja takođe.

"Pričamo priče. U Beogradu se priča kako glavni grad ima 5000 registrovanih igrača. Kad se uđe u matičnu evidenciju, jasno je odmah da to nije tačno. Zatim se priča o nekih 40 klubova u Beogradu. Realno nisam siguran ni da li ih ima 20. I u drugim gradovima rukomet polako nestaje, kao sport zamire. Koga obmanjujemo i zašto."

Lepa priča je i ona da će Srbija dobiti rukometni nacionalni centar.

"Još 2009. u Mionici je za potrebe rukometa izgrađena dvorana. Projekat rukometnog centra, zapravo akademije, predviđao je i izgradnju zgrade za smeštaj. Nikad nije izgrađena naprosto zato jer je pojedincima koji brinu brigu o rukometu više odgovarao komfor Beograda nego Mionica do koje se lako stiže iz svih pravaca i koja je na 45 minuta od srpskih rukometnih gradova. Ispada da su najveći problem srpskog sporta ljudi koji su deo tog sporta i koji žive od tog sporta. Nekad su oni koji su stvarali rukomet živeli za rukomet, danas ljudi na istim mestima žive od rukometa, a rukomet polako nestaje."