Prvi Jokićev trener: "U NBA igra na isti način kao i basket partije u somborskim Jamama"

Osim što je arhitektonski autentična i zbog puno drveća zelena, neobična je varoš taj Sombor. I na srpskom i na hrvatskom se isto izgovara i piše, ali dok to Srbi rade ćirilicom, Hrvati isto čine latinicom. I na mađarskom i rusinskom se takođe isto izgovara, samo je u oba jezika ono prvo slovo, prvo i veliko u imenu grada, umesto S zapravo Z. Ipak, bez obzira na to kako pisali ili izgovarali ime svog najdražeg grada, svima njima bez obzira na veru i konfesiju ne smeta da u Somboru žive i zajedno dele dobro i zlo. Shvatili su valjda da su te različitosti u kojima se puno toga izmešalo zapravo njihova istinska vrednost i bogatstvo.

Ima i onih koji kazuju da je Sombor i iz daleka, uz pogled nadole, lako uočljiv jer je prosečna visina njegovog atara samo 90 metara iznad nivoa mora. Ali Sombor ne bi bio Sombor da u njemu nema i onih drugih što kazuju da je ta ista varoš uočljiva i po tome što u njoj i okolini žive izuzetno visoki ljudi. 

A šta rade visoki? Jedan od odgovora mogao bi i da glasi – igraju košarku. Somborci to uistinu i rade, a pojedinci, na ponos svih, mnogo bolje od mnogih drugih na planeti Zemlji. Zato, među poznatim ljudima ovog grada, bar tako tvrdi sveznajuća Vikipedija, među akademicima, naučnicima, piscima, slikarima je i jedan košarkaš. Ako mislite da je to onaj momak zbog kojeg se jedan potez u NBA ligi zove "Sombor shuffle" i koji je višestruki MVP najbolje lige na svetu, grdno grešite. 

Taj košarkaški genije u ovoj priči je Radivoje Korać zvani Žućko, takođe rođeni Somborac koji je ne tako davno u svetu košarke, ali i dresu OKK Beograda i reprezentacije Jugoslavije, bio isto ono što je danas i ovaj drugi, ali s imenom Nikola Jokić, najbolji na svetu.
Ko će sutra biti treći najbolji na svetu, a iz Sombora je, znaće se možda za pola veka. A da će se roditi takav neko sasvim je izvesno da hoće. Takav je ovaj grad.

Naš sagovornik o košarci i košarkašima Sombora koji su učinili Sombor prepoznatljivim na svim košarkaškim mapama jeste Siniša Savović, magistar sporta i košarkaški trener, takođe Somborac. Godinama unazad ne maše svojim znanjem, već strpljivo i nadasve diskretno radi sa onima koji su odlučni u nameri da savladaju tajne ovog lepog sporta. Zašto je baš on, a ne neko drugi sagovornik "Ekspresa" brzo će postati jasno. 

Specijalista je za individualni trening sa košarkašima svih uzrasta. Živi i stvara u Somboru, ali i u Sombor dovodi i svet. 

"Do pre neki dan radio sam sa dvojicom momaka iz Makedonije. Imaju po 18 godina i polaznici su čuvene Akademije Pablo Lasa u Španiji. Bili su i deo jednog španskog kluba posvećenog individualnom radu. Mnogo godina su dakle u košarci, uložili su mnogo, obilazili su Evropu, ali nisu, videlo se to odmah, dostigli nivo koji su želeli uprkos činjenici da kod njih ima dosta prostora da napreduju. I to sam im i rekao. Odlučili su da nastavimo saradnju." 

Kao neko ko svoj rad decenijama unazad uglavnom bazira na mlađim i najmlađim košarkašima, Savović naglašava da mnoga deca koja su u svet košarke stigla s osmehom zapravo ne znaju u kom pravcu idu.

"Isto važi i za roditelje. Udruženo neznanje ima za posledicu da se vuku loši potezi zarad kojih more talentovane dece nikad ne stigne do obale uspeha. Uvek naglašavam da je najbitnija stavka kvalitetan rad." 

Kad ga nema, bilo da je reč o klubovima ili nacionalnim selekcijama, onda se događaju i rezultati ispod očekivanja.

"Ovog leta nijedna od mlađih selekcija Srbije nije uzela medalju na velikim takmičenjima. Sve je na neki način i neprijatan nagoveštaj da se nekako polako gasimo, mi koji smo uprkos svemu i dalje košarkaška velesila", kazuje Savović.

Ističe, takođe, da su u toj polici problema na istaknutoj poziciji i treneri jer oni dobri sve više odlaze u inostranstvo. Oni koji su ostali ovde da rade sa decom jednostavno ne nalaze svoj interes u više nego skromnim uslovima pa su i rezultati skromni.

"Da bi bio bolji od drugih, moraš da radiš više i bolje od drugih. Malo je ukoliko od 15 talentovanih momaka lansiramo u vrh samo jednog. Za mene je krucijalno pitanje zašto iz svake generacije nemamo po bar tri ili četiri, zapravo i pet ili šest igrača koji će sutra biti vrhunski."

Da ne bi bilo zabune, Savović podseća da nešto slično nismo imali ni u blistavoj prošlosti, ali da smo ipak bili bolji nego trenutno jer je ovde i rad u tim nekim vremenima bio bolji nego što je sada.

"Ranije je košarka bila daleko od fudbala i u mnogim zemljama se u nju nije preterano ulagalo. Stvari su se, međutim, promenile. Sad je jedna Letonija izbacila Litvaniju i ušla u polufinale šampionata Evrope U20. Oni jednostavno napreduju. Nemci su u poslednjih 15 godina postali košarkaška sila, a koliko juče bili su daleko iza nas."

O kakvom napretku je reč Savović potvrđuje i primerom iz Mađarske.

"Radio sam u Sekešfehervaru, u Akademiji David Kornel. On je bio i ostao jedini mađarski NBA igrač. Tamo su, između ostalih, dolazile i selekcije minhenskog Bajerna. Pobeđivali smo ih sa 20 i 30 koševa razlike uz napomenu da nikada nismo izgubili od njih. Sada je taj nemački klub ozbiljan pandam Zvezdi i Partizanu u Evroligi. Kako i zašto, pitaće neko. Jedan od razloga je i taj što se kod nas smanjio kvalitet rada, a kod njih unapredio. Drugi je odliv kvalitetnih trenera iz Srbije, a treći je jačanje konkurencije u celoj Evropi. Danas je takođe i teže napraviti igrača nego što je bilo nekada. Ali, nije nemoguće."

Drugi i mnogo više ulažu. Savović opet uzima za primer Akademiju u Sekešfehervaru.

"Akademija o kojoj je reč godišnje od države za rad sa mlađim kategorijama dobija više nego svi klubovi u Srbiji zajedno. Dakle 600.000 evra. Vašaš je za istu svrhu imao i milion evra po sezoni. Kod nas je ta cifra od 200 do 300 evra po klubu. Trenutno se po kvalitetu i rezultatima ne možemo porediti, mislim na srpsku i mađarsku košarku, ali sutra?" 

Srbija, u svemu, pa i košarci, beži od znanja i onih koji znaju. I to nije nikakva tajna. Zbog svega nam se i dešava da više od 90 odsto talentovane dece, uverava Savović, dakle ne dece koja treniraju, već one dece koja se po talentu izdvajaju, na kraju ne napravi ozbiljnu karijeru.

"Radi se grupno, individualni rad je zanemaren. A bez individualnog rada vrata vrhunske košarke su jednostavno zatvorena."

Siniša Savović objašnjava i šta znači individualni trening i koliko je bitan pogotovu na početku karijere.

"Znači da se napravi ceo režim za tog nekog igrača, od spavanja, čitanja knjiga do buđenja, zatim šta će da jede, šta da pije, šta da uzima dodatno u ishrani, kao i koliko će imati treninga, kad će da se odmara, koliko će da radi dribling, koliko šut, šta treba da ispravi."

Somborski stručnjak objašnjava i kad je najbolji trenutak da talentovani dečak počne uz redovan trening da praktikuje i individualni.

"Već od desete godine, ali može i pre. Pre nekoliko dana sam dobio fotografiju dečaka koji će u novembru napuniti devet godina. Kad smo počeli, imao je sedam. Ako krenu ranije, i meni je kao treneru lakše da sve finese oblikujem. Očekujem da će taj dečak sutra biti jedan od najboljih u svom godištu, ako ne i najbolji."

Savović ne izgovara imena igrača sa kojima je radio ili radi. Često izbegava da kaže i iz koje su zemlje. Smatra da bi to kod mnoge dece izazvalo kontraefekat, da bi neki možda i previše uzleteli nesvesni da su zakoračili tek na prvi stepenik staze koja vodi do slave.

"Izdvajam ovog dečaka jer je trenutno aktuelan. Jako je vredan i svaki dan uradi nešto za košarku. Uz to i izgleda savršeno, sa nepunih devet godina pogađa trojke s lakoćom. On je to radio i sa osam, što je neverovatno za dete tog uzrasta. Na prvom treningu je u prvom susretu sa loptom pogodio koš bez koske što su ipak bili neki signali. On živi u Nemačkoj, ove godine je dolazio u Sombor u aprilu i junu, doći će ponovo i sredinom avgusta. Kad nismo zajedno, dobija domaći zadatak. Uz to, ima i maksimalnu posvećenost oca i ja već na prvom treningu vidim koliko su uradili od zadatog. Uglavnom to bude na zadovoljavajućem nivou."

Dokazani stručnjak otkriva tajnu i kako kod dece prepoznaje karakteristike budućeg košarkaša.

"Motorika je osnova. Jutros sam završio petnaestominutni trening sa jednim dečakom takođe iz Nemačke rođenim 2016. Ima dakle devet godina i trenira fudbal, ali je želeo i da se oproba u košarci. Gledao sam kakve su mu motoričke sposobnosti, kako trči, drži košarkašku loptu. Istina je da ima predispozicije za basket na ozbiljnom nivou. Gde će nastaviti, u fudbalu ili košarci, od njega zavisi. Međutim, zapazio sam i da nema dobro trčanje uprkos tome što već dve godine trenira fudbal. Trčanje je inače problem. Sa čak 90 odsto dece koja mi dođu na individualni trening moram da radim osnove trčanja. To je meni azbuka sporta."

I ovo je primer da se ništa ne događa slučajno. Deca ne znaju da trče jer se danas sa časova fizičkog vaspitanja beži. Ako se časovi i dogode, oni se odrađuju po principu tek da se odrade.

"Ni u klubovima nema baš puno napretka. Teško je nešto uraditi ukoliko imate grupu od 20 ili 30 dečaka i devojčica, a trening traje sat vremena", uverava Savović.

U ovom poslu je od 1997. Od 2000. ima zvanje FIBA kouča, licencu svetske košarkaške organizacije. Da je neko ko zna, dokaz je Nikola Jokić, danas najbolji košarkaš planete i jedan od najboljih svih vremena. Bio mu je prvi trener i zato će ubuduće ime Siniše Savovića biti prisutno u svim košarkaškim enciklopedijama planete.

"Kod mene je došao sa sedam godina. Prvi sam mu uradio i licencu 2002. godine. Tek kasnije kad je postao NBA igrač video sam da je on na neki način bio označen na tom dokumentu. Licencu sam kao i sve druge ispisivao jednom hemijskom olovkom. Njegova je, međutim, imala dve boje, plavu i crnu. Zašto se to dogodilo, zaista ne znam. Da se jedna istrošila pa sam uzeo drugu, sasvim je moguće. Tu je i pečat preko fotografije. Na svim licencama je jedan, kod njega su dva. To je jedini kartončić koji ima te dve stvari, što je neverovatno."

Onaj drugi deo priče odnosi se na to koliko je i da li je Nikola još tada bio košarkaški poseban.

"Iako je bio bucko, posedovao je dobru motoriku i košarkašku eleganciju. Jedino nije bio baš brz. Mnogo godina pre nego što je postao poznati košarkaš govorio sam da će imati visinu starijeg brata (2,08), a tehniku i eleganciju srednjeg koji je bio bek i nosio je dres Hemofarma. Stariji je bio član Spartaka. Govorio sam takođe da će biti njihova kombinacija, možda i bolji od njih da bi se na kraju ispostavilo da je daleko prevazišao i jednog i drugog."

Prve ljubavi se ne zaboravljaju, ali to ne važi i za prve trenere. 

"Kad god je u Somboru sretnemo se, popričamo. Ne, ne pominje me u intervjuima. Uostalom, nisam ja jedini koji je radio sa njim, samo sam prvi, kod mene je počeo. Silno sam obradovan što je uspeo, ali nisam od onih trenera koji će bilo koga da vuku za rukav. On je meni drag, trenirao sam ga, ali ipak mislim da sam ja bio trener njemu, a ne on meni, i taj redosled poteza treba da važi i u našem odnosu."

Zašto Jokić igra kako igra, misli se na košarku nekog novog veka, i da li je za to zaslužniji Savović, Milojević ili Meloun, za prvog Džokerovog trenera nema dileme.

"Za njega je najbitnije da igra bez opterećenja i pritiska. Uostalom, on NBA utakmice igra na isti način kao i one basket partije u somborskim Jamama. A ta priča o zaslugama ovog ili onog svodi se na prostu konstataciju da je za sve najzaslužniji gospodin gen. On se sa tim što ga čini posebnim rodio i treneri tu nemaju nikakve zasluge. Njegova opuštenost je deo njegovog karaktera. Živeli smo u istoj zgradi, u istom ulazu, oni na četvrtom, a ja na drugom spratu. Kad je bio mlađi, više se sekirao, znao je da izađe iz utakmice nervozan, ali kasnije kad je sazreo shvatio je sve samo kao igru. Zato je toliko i opušten. Na drugoj strani konji su mu izduvni ventil jer dosta energije usmerava na njih i hipodrom."

Savović ne voli NBA košarku, gleda samo utakmice ili snimke utakmica koje igra Nikola Jokić.

"NBA je šou, prava košarka sa uzbudljivim akcijama i drugim stvarima igra se u Evropi. U NBA koreografiji trči i šutiraj nema kreacije osim kada loptu u rukama imaju Nikola ili Dončić. Grupne kreacije u NBA jednostavno ne postoje." 

Savović gleda redovno Partizan i Zvezdu u Evroligi, sada će biti i jedan od navijača Dubaija koji je angažovao puno košarkaša sa ovih prostora.

"Navijač sam Partizana, ali se radujem kad i drugi naši klubovi pobeđuju jer oni pre svega reprezentuju srpsku košarku."

Zanimljivo je Savovićevo zapažanje i na temu velikog broja stranaca u Partizanu, sada i Zvezdi.

"To je samo po imenu Partizan, ali ekipa nije škola Partizana. Meni je žao što se to dešava i ne znam zašto se to radi. Mnogo je ljudi koji to zapravo ne podržavaju, to niko ne voli. Izuzetak je publika koja dolazi da navija za Partizan i njima je svejedno da li u timu ima deset stranaca plus dva naša igrača ili je obrnuto. Oni su tu da navijaju bez obzira na to ko nosi dres Partizana ili sada i Zvezde."

Mladi igrači, bez obzira na talenat, jesu balast u rosteru jer klubovi nemaju vremena ih da sačekaju i košarkaški profilišu kao nekada što se radilo sa Đorđevićem, Danilovićem, Kukočem, Rađom, Petrovićem...

"Rebrača i Tarlać su u svet košarke zakoračili u Somboru. Jedan je otišao u Vojvodinu, drugi u NAP, zatim su se preselili u Partizan i Zvezdu. Novi korak su bili Panatinaikos i Olimpijakos i kasnije NBA liga. Dakle, išli su korak po korak. Sada talentovani momci te stepenike preskaču."

Za jednog igrača najgore je da ne igra, tvrdi Savović. 

"Podržavam decu koja odlaze jer oni hoće da igraju. Tristan Vukčević je iz Reala došao u Partizan i nije imao minutažu. Sada je u NBA i igra sasvim solidno. Bez prave šanse je bio i Koprivica, a tu je i primer Avramovića. Za svaku grešku išao je na klupu. Isto se događalo i Pokuševskom, Koprivici, Trifunoviću. Avramović sada igra u CSKA, veliko je ime tamo. Od jeseni će verovatno nositi dres Dubaija. Kod Pešića u reprezentaciji igra odlično. Kako onda ne može isto tako da igra i u Partizanu? Zato što mu se guši samopouzdanje. Ako američke igrače tapšeš i bodriš, to isto radi i našima, nemoj da ih kritikuješ posle svake greške."

Savović je pobornik maksimalnog razvoja individualnih vrednosti svakog igrača. 

"Individualni rad je najbitniji i on traje non-stop. Činjenica je, međutim, da u ime sujete mnogi klupski treneri ne dozvoljavaju svojim igračima individualni trening. Ne vidim razlog, tim pre što baš oni posle individualnog rada dobijaju boljeg igrača. Ne, ne treba da nam zahvaljuju, suština je da ne sputavaju decu."

Greše i roditelji, pogotovo oni koji kalkulišu.

"Sport danas traži mnogo ulaganja, žrtvovanja, vremena, energije. Ima i roditelja koji ulažu mesec ili dva i njihovo dete će napredovati. Ali, to generalno nije ništa. Đoković može da bude primer i za ovu priču. U tenisu je 35 godina, ali i danas ima svog trenera za individualni rad. On koji je osvojio sve i koga verovatno niko nikad neće dostići i dalje ima svog trenera. Tako bi trebalo da bude i u košarci, da postoje treneri za individualni rad koji će da prate i pomažu igračima ne samo oko treninga,, već i u mnogim drugim stvarima. Konkretno, u koji klub da pređu. Moje dete ja nikada ne bih gurao u neke klubove zato što u tim klubovima malo ko od njih postane seniorski igrač. Mislim na dva naša najveća kluba, Partizan i Zvezdu."

Da uslovno male klubove treba maksimalno podržavati primera je bezbroj. Podseća gospodin Savović i na jednu izjavu legendarnog Ranka Žeravice koja i danas odzvanja u ušima košarkaških ljudi na severu Bačke.

"Žeravica je tvrdio da trougao Vrbas, Sombor, Subotica ima najveći broj talentovanih igrača. Samo je Sombor iznedrio tri NBA igrača, Rebraču, Tarlaća i sada Jokića, što nijedan grad njegove veličine na svetu nije uspeo."

Gen je čudo, podseća Savović. Baš u pomenutom trouglu žive i Krajišnici i Crnogorci, Ličani i Kordunaši, Bosanci i Dalmatinci. 

"Krv se izmešala, ima i dosta Mađara, oni su u sve uneli i malo austrougarske discipline što ljude iz ovog područja čini i te kako autentičnim i na neki način posebnim. I u sportu i te kako uspešnim."

Košarka je u Srbiji na prekretnici. Godinama se išlo putem koji nije deo bića ovog podneblja, čak se i previše improvizovalo.

"Podržavam organizovanje profesionalne KLS od naredne sezone. Dopada mi se ideja da svaki od 12 klubova može da ima najviše šest stranaca, ali u određenim godištima. Takođe i da svaki klub može da licencira 30 igrača. Kad su u pitanju Zvezda i Partizan, to znači da će tamo nekih 15 igrati ABA i Evroligu, a preostalih 15 KLS. To je više nego sjajna prilika pre svega za mlade i talentovane igrače da se dokažu."

Koliko juče verovalo se da će u eliti svoj klub imati i Sombor, ali sada su šanse male.

"Džoker je napustio takmičenje u ABA2 ligi što je za mene bilo neočekivano. Otišli su svi igrači, čak i Somborci. Jokići koji su valjda delom i finansirali klub su iz dvorane izneli opremu koju su uneli. Mislim da će ponovo biti kao nekad što je bilo, umesto napred košarka u Somboru ponovo će ići u rikverc. Previše je nezadovoljstva i u klubu i oko kluba."

Za košarku u jednoj zemlji i te kako su bitni rezultati reprezentacije. Srbija je trenutno tu gde jeste, u vrhu Evrope i sveta, ali da li će i koliko još biti na tom pijedestalu?

"Bićemo u vrhu sve dok je Kari Pešić selektor. On je napravio tu hemiju iz koje su iznikli uspesi. Nisam siguran da bi rezultati bili isti ili bolji da je na Karijevom mestu bio neko drugi. Naravno, to je moje mišljenje. Našao je žicu igračima, Nikola Jokić za razliku od nekih vremena danas jedva čeka da igra za reprezentaciju. Definitivno, hemija je najbitnija stavka u svakoj ekipi. Kad imaš to vezivno tkivo, pola posla je urađeno. Ako Pešić ode posle prvenstva Evrope, nisam siguran da će to neko ponovo posložiti. Napravio je neke poteze na početku koji su bili čudni, zahvalio se nekim igračima koji su bili posebnog kalibra i među najboljima u Evropi, ali je očigledno znao šta radi. Platio je i cenu svemu, ali je posle sve i naplatio medaljama sa najvećih takmičenja. Mnogi mu zameraju onaj poraz od Italije, međutim zaboravljaju da smo mi i na tom šampionatu igrali dobro i da smo ispali samo zato jer je presudila jedna loše odigrana četvrtina u četvrtfinalu. Ali, i to je košarka."

Sport počiva na znanju, pre svega trenera. Da li bi srpska košarka bila bolja i da li bi bilo više uspeha da su u Srbiji njeni najbolji stručnjaci?

"Većina onih iz kategorije najboljih su napolju. Tamo negde mogu bolje da zarade i tamo ih poštuju više nego kod nas. Najviše ih je u Kini, gotovo 300. Ništa čudno, u Srbiji pet ili šest trenera koji rade sa seniorima mogu da žive i prežive sa porodicama. Ostali ne mogu, pogotovo oni koji rade sa mlađim kategorijama. Da bi preživeli, rade druge dodatne poslove. I sve se to događa u zemlji košarke u kojoj ne postoji sistem da kao trener talentovane dece imaš posao, penziono i socijalno, bilo kakvu sigurnost, bar solidnu platu." 

Kad se ovo zna, onda nikoga ne bi trebalo da čudi zašto izostaju rezultati sa mlađim selekcijama.

"Pre dve godine generacija U18 koju je kao trener predvodio Nenad Stefanović osvojila je evropsko srebro. Dve godine kasnije kao U20 selekcija nisu osvojili ništa. Istina, izostali su najbolji, Topić i Marković, odnosno Bošnjaković. Prva dvojica su u SAD, gde je treći ne znam. Trener Stefanović je pre dve godine uradio sjajan posao, danas ga nigde nema. Da li zato što nije želeo da prihvati da mu drugi određuju ko će da igra a ko ne, najmanje je bitno."

On nije želeo suflere, lažne autoritete pored sebe, klupske moćnike koji ne razumeju košarku. Želeo je da bude košarkaš, ali je brzo shvatio da nema predispozicije za tako nešto. Odustao je sa 18 godina, posle je bio više nego perspektivan košarkaški sudija.

"Vodio sam ozbiljan razgovor sam sa sobom. Bio sam potencijal kad je u pitanju suđenje, ali sam i shvatio da bez ozbiljnih leđa ne mogu ništa da napravim bez obzira na to koliko sam dobar. U trenerskom poslu ne postoji sistem koji bi trebalo da me gura. Odlučio sam se zato da budem trener. Dogodilo se da mi je na putu do Novog Sada saputnik u autobusu bio gospodin Edi Grolinger, tvorac moderne somborske košarke. Shvatio sam posle da to što sam slučajno seo pored njega nije bila slučajnost."

Završio je fakultet, magistrirao, radio u somborskim klubovima kao trener, zatim i u Mađarskoj, onda i drugim evropskim zemljama.

"Ukapirao sam i vrlo brzo da je individualni rad ono što me ispunjava. Radim uglavnom sa igračima iz inostranstva, dolaze u Sombor košarkaši iz cele Evrope. Uglavnom stižu na preporuku, a odlaze s pričom da nikada nisu bolje radili."

Iskustva su različita. Najviše zamerki Siniša Savović upućuje roditeljima koji često vuku poteze protiv interesa svoje dece.

"Radio sam sa dva brata. Otac im je Bugarin, majka Nemica. Ovaj mlađi bio je i te kako interesantan, izuzetno talentovan. Član je Bajerna iz Minhena, ima 14 godina. Dobio sam nedavno informaciju da je drugi plej u klubu. Da je ostao u kontinuitetu kod mene, bio bi u svom godištu među tri najbolja pleja u Evropi. Roditelji to nisu procenili. Ima i onih kojima ništa ne znači da li će im dete sutra biti sutra ozbiljan igrač ili ne i to je najstrašnije. Zato se na tom putu i izgubi dve trećine talentovanih momaka, a ja to kao neko ko pripada celim bićem košarci ne mogu da prihvatim sa simpatijama i razumevanjem."

Siniša Savović nije srećan ni zbog podatka da sve više talentovane dece iz Srbije odlazi put Amerike na tamošnje koledže.

"Nije bio problem kad su u američke koledže odlazili manje talentovani. Sada, međutim, idu oni najtalentovaniji i to polako postaje problem je je u igri i veliki novac. Nadam se ipak da u nekoj budućnosti košarku kod nas umesto onih koji odlaze neće igrati Amerikanci."