Sport
27.01.2023. 23:40
Sport
29.01.2023. 11:05
Zoran Šećerov
Vratio timski duh
Sa Đeronom budućnost srpskog rukometa nije neizvesna
Stvaranje velikog i moćnog tima je proces. Katovice su zato za srpske rukometaše bile samo usputna stanica do tog cilja. Resursi za približavanje vrhu, misli se na kvalitet rukometaša, pokazalo se, postoje. Takođe i čvrst temelj. Budući zadatak srpskih rukometaša jeste da u skoroj budućnosti budu među najboljima. U svetu i Evropi.
U poslednjoj utakmici druge faze Svetskog rukometnog šampionata u Poljskoj (i Švedskoj) Srbija je savladala Holandiju što je izabranicima selektora Tonija Đerone u konačnom plasmanu donelo 11. mesto.
San o igri u četvrtfinalu SP ili onaj da se na kraju nađu među deset najboljih selekcija kako bi na taj način izborili kvalifikacije za OI u Parizu ostao je samo san.
Posle svega, nameće se pitanje da li se ostvarenje srpskih rukometaša na poslednjem SP-u može okarakterisati kao neuspeh? I šta je zapravo neuspeh? U svom osnovnom značenju izvedenom iz sinonima može se tumačiti kao gubitak, debakl, slom, propast, pad, fijasko, loš rezultat ili naprosto kao reč koju zapravo niko ne voli da čuje. Još manje i da se neko od njenih tumačenja doživi uprkos saznanju da se neuspeh događa baš svima u privatnom životu, porodici, na poslu, školi, sportu. Normalno je, dakle, se da ponekad u nečemu ne uspe. Uostalom, zar i najuspešniji ljudi nisu u svojim karijerama imali probleme, ali su na kraju uprkos svemu postigli vredne rezultate.
Činjenica je da su na neuspehe najosetljiviji sportisti, ukoliko se uopšte može praviti bilo kakva gradacija ove imenice. Jedan od najvećih u istoriji svih vremena, košarkaš Majkl Džordan, objašnjavajući svoj uzlet do zvezda ponudio je i priču koja puno toga objašnjava.
"Da, u svom životu imao sam i niz neuspeha. Ali, upravo to je razlog zašto sam bio uspešan.“
Uspesi i neuspesi se, dakle, smenjuju. Jednako u sportu koliko i u životu. Koren uspeha zapravo se svodi na način na koji se odgovara na negativne situacije. Pravu stvar čine oni koji posle neuspeha ne napuštaju "bojno polje“, već koliko sutra svoje ožiljke pretvaraju u snagu.
Stvaranje velikog i moćnog tima je proces. Katovice su zato za srpske rukometaše bile samo usputna stanica do tog cilja. Resursi za približavanje vrhu, misli se na kvalitet rukometaša, pokazalo se, postoje. Takođe i čvrst temelj. Budući zadatak srpskih rukometaša je da u skoroj budućnosti budu među najboljima. U svetu i Evropi.
Nasleđe je ogromno. Svetska i evropska rukometna federacija Srbiju tretira kao naslednicu reprezentacije Jugoslavije. Dakle, selekciju koja je osvajala medalje na svim velikim takmičenjima. Konkretno na Olimpijskim igrama, zatim i svetskim, odnosno evropskim šampionatima. Ova poslednja, evropsko srebro, osvojena je pod zastavom Srbije. Kao domaćin Evropskog šampionata 2012. Srbija je došla do finala i izgubila od Danske. Reprezentaciju je kao selektor predvodio Veselin Vuković, a srebro su osvojili Marjanac, Vujin, Nikčević, Manojlović, Toskić, Stanić, Ilić, Marković, Prodanović, Stojković, Beljanski, Vučković, Čutura, Stanković i Nenadić.
Bio je to nagoveštaj da su stvari možda legle na svoje mesto, da se rukomet vraća na staze uspeha. Nažalost, bio je to samo nagoveštaj i ništa više.
U tim nekim prošlim vremenima rukometna priča na uzavrelom prostoru Balkana imala je drugu dimenziju. Plasman na velika takmičenja retko je kada bio problem, a medalje su bile sasvim izvesne.
Na Olimpijskim igrama osvojene su tri. Dve zlatne (1972. i 1984) i jedna bronzana (1988). Prvo zlato, ono iz Minhena 1972, donela je generacija koju je nemoguće zaboraviti. As do asa: Abas Arslanagić, Čedomir Bugarski, Petar Fajfrić, Hrvoje Horvat, Milorad Karalić, Đorđe Lavrnić, Milan Lazarević, Zdravko Miljak, Slobodan Mišković, Branislav Pokrajac, Nebojša Popović, Miroslav Pribanić, Dobrivoje Selec, Albin Vidović, Zdenko Zorko i Zoran Živković. Zlato je osvojeno i u Los Anđelesu 1984, a bronza u Seulu 1988.
Na svetskim šampionatima prva medalja, bronzana, osvojena je 1970. u Parizu. Isti uspeh ponovljen je i 1974. u tada SR Nemačkoj. Prvo i jedino svetsko srebro krasilo je grudi "plavih“ na SP u Dortmundu 1982. Četiri godine kasnije, 1986. u Cirihu, osvojena je zlatna medalja.
Posle raspada Jugoslavije jedina svetska medalja, bronzana, rukometašima sa ovih prostora dogodila se 1999. u Egiptu. Bilo je to pod zastavom SRJ. Trebalo je izboriti ne samo sjajan rezultat, već i poziciju koja je vodila na OI u Sidnej. Selektor Zoran Živković nije mogao da računa na Igora Butuliju, Jovana Kovačevića, Rastka Stefanovića, Gorana Arsenića, Nikolu Vojnovića, darovitog Dragana Sudžuma. Na golu je debitovao Arpad Šterbik, na pozicijama krila igrali su Petar Kapisoda, Vladan Matić, Žikica Milosavljević. Bekovi sve sami bombarderi: braća Peruničić, Vladimir Beli Petrić, Nenad Maksić, Branko Kokir, Ivan Lapčević, Blažo Lisičić... Gospodar na poziciji srednjeg beka bio je Neđa Jovanović koga je menjao takođe sjajni Nebojša Golić. Ne smeju se naravno zaboraviti ni dva fantastična pivota, Dragan Škrbić i Ratko Nikolić. Možda bi ostvarili i više da se za SP nisu pripremali pod vazdušnom uzbunom.
Posle toga su se uglavnom događali neuspesi. Prvi u Sidneju na OI.
"Šteta što nije osvojena medalja. Bio je to zaista moćan tim koji su predvodili Neđa Jovanović, Igor Butulija i Nenad Peruničić“, bila je ocena srpske rukometne javnosti.
Sport
23.01.2023. 20:10
Pirova pobeda Srbije: OI ostale želja pusta
Pre dve godine mnogima iz rukometa i oko rukometa bilo je jasno da je voda došla do grla. Rukometna Srbija i bukvalno je dotakla dno. Trebalo je puno toga menjati. Uspehom se tumačio plasman na veliko takmičenje za razliku od ne tako davnih vremena kada je neuspeh bio ako se na tim istim takmičenjima osvoji bronza. Najveći problem bila je sujeta prisutna kod većine u rukometu i oko rukometa plus ubeđenje da svi sve znaju. Niko nije hteo da prizna da rukometna Srbija nije svesna koliko ne zna, da je rukomet u Srbiji došao u poziciju da više nikoga ne interesuje, da rukomet u Srbiji nema sistem, da je zapostavljen rad sa mlađim kategorijama, da za reprezentativne selekcije ne igraju najbolja deca, već mamini i tatini sinovi. Prisutna je bila i opšta netrpeljivost među regionima i još puno, puno toga što je rukomet gurnulo u ambis.
Za neuspehe su po nepisanom pravilu jedini krivci bili selektori. Od 2006, dakle od osamostaljenja Srbije, menjali su se kao na traci: Jovica Elezović, Jovica Cvetković, Sead Hasanefendić, Veselin Vuković, Ljubomir Vraneš, Vladan Matić, Dejan Perić, Jovica Cvetković, Ljubomir Obradović, Nenad Peruničić i kao jedanaesti Španac Toni Đerona koji je kormilo reprezentacije preuzeo 2020. Svi se nadaju da će nastaviti započeto.
Mnogi su brzo potrošeni i niko selektorsku klupu nije napustio ovenčan slavom.
Pokušavalo se i sa stručnjacima strancima. Prvi je šansu dobio Sead Hasanefendić, nekadašnji jugoslovenski reprezentativac, ali zvanično hrvatski stručnjak ekipe koja je posle raspada Jugoslavije preuzela primat u rukometu. Posle neuspeha na EP 2010. Hasanefendić je podneo ostavku uz emotivnu poruku:
"Ljudi iz Rukometnog saveza Srbije treba da se sastanu, da odluče šta će i kako u budućnosti, ali bez mene. To je realnost, sve drugo ne bi bilo realno.“
Tri godine kasnije RS Srbije je poverenje ukazao Ljubomiru Vranešu. Skandinavski stručnjak poreklom sa ovih prostora preuzeo je reprezentaciju kada to niko nije hteo. Imao je zadatak da kroz već započete kvalifikacije obezbedi Srbiji plasman na EŠ.
"Moja filozofija je skandinavska, ali imam u sebi i srpsko, i nemačko, i špansko, ja sam evropejac.“
Kao selektor radio je samo sedam dana. Godinama kasnije pričao je kako je u svemu uživao, ali da je razlog razlaza bio novac.
"Imao sam ugovor sa Flensburgom i oni su rekli sve je ok, možeš ti to i dalje da radiš, ali treba nam da i Srbija plati nas, da se to kompenzuje.“
Jedan od najbizarnijih bio je rastanak sa Jovicom Cvetkovićem u njegovom drugom mandatu (2016–2018). Nekadašnji levoruki bombarder bio je znan ne samo kao dobar stručnjak, već i kao neko ko se ne libi da kaže ono što misli. Govorio je pre trideset i nešto meseci ono što su hteli mnogi, ali nisu imali hrabrosti.
"Propadamo zato što srpski rukomet vode razbojnici. Da, baš tako. Sve što se događa, ne danas, već od osamostaljenja, dakle od 2006, nije slučajno. Svi reprezentativni neuspesi posledica su između ostalog neraščišćenih i nedefinisanih odnosa na relaciji Savez–reprezentativci, selektor–reprezentativci, Savez–selektor. Ovo nije, kako neki kažu, vreme totalnog raspada, već je trenutak potpunog uništenja srpskog rukometa koji je koliko juče bio jedan od najtrofejnijih u zemlji. Da nesreća bude veća, mi i dalje mislimo da jesmo vrednost, a zapravo nismo.“
Sport
24.01.2023. 11:05
Selektor rukometaša: "Nismo bili spremni da se borimo za veće ciljeve"
Cvetković je tada napravio i poređenje u smislu šta je srpski rukomet nekada imao, a posle toga nije.
"Nekada je postojao sistem, znao se cilj, pratili su se trendovi, cenio kvalitet i struka, postojali su ljudi u rukometu i oko rukometa koji su radili za boljitak ovog sporta. Sada od svega vrednog iz onog vremena gotovo da nema ništa. Zato i jeste teško stvarati jaku reprezentaciju, selekciju koja će beležiti uspehe na velikim takmičenjima, pogotovo u uslovima kada nemamo kvalitetnu ligu.“
Govorio je proslavljeni as, ali i stručnjak sa dobrim idejama i o problemu sa igračima, trenerima...
"Odliv igrača u srpskom rukometu je (pre)veliki. Nekada su rukometaši odlazili preko granice tek kad postanu igrači, sada odlaze da tamo negde postanu igrači. Ako iole vrede, pakuju se još kao juniori. Naprosto moraju jer talenat ne mogu da razvijaju ovde, nemaju model, uzore, nemaju koga da kopiraju, od koga da nauče. I struka je u minusu. Činjenica je i da ovovremenski rukomet zahteva mnogo stručnije ljude nego što ih Srbija trenutno ima.“
Crni dani stigli su, prema mišljenju Cvetkovića, 2006. godine. Bila je to i godina kada je prvi put preuzeo reprezentaciju kao selektor.
"Duboko sam verovao da činim pravu stvar. Istina je da po odvajanju od Crne Gore 2006. Srbija ništa nije imala. Većina reprezentativaca bila je iz Crne Gore, Crnogorci su posle razlaza odmah otišli na veliko takmičenje, a mi nismo jer nismo za tako nešto imali kvalitet. Reprezentaciju sam preuzeo u totalnom rasulu, vodio je tri godine, odveo je na tri velika takmičenja, uneo nešto novo u sistem igre, bili smo osmi na svetu, osvojili Mediteranske igre sa juniorskom reprezentacijom koja je u finalu pobedila Francusku čiji su igrači posle postali okosnica A reprezentacije ove zemlje. To su velike stvari. Posle osvajanja Mediteranskih igra (2009) otišao sam uzdignuta čela. Stvarao sam i stvorio reprezentaciju koja je kasnije, 2012, osvojila evropsko srebro u Beogradu sa Vukovićem kao selektorom. Imao sam i podršku ljudi iz Saveza, predsednika Marjanovića. Da nije bilo tako, ne bih napravio to što sam napravio. Bilo je dobro u početku. Ali kod nas je to prokletstvo. Kad nešto krene kako treba, mi se odmah potrudimo da sve brzo pokvarimo.“
Srbija je na EŠ ponovo zaigrala tek 2018. Opet sa Cvetkovićem kao selektorom.
"Posle izostanka sa nekoliko velikih takmičenja preuzeo sam po pozivu reprezentaciju koju su čekale izuzetno teške kvalifikacije za EŠ. Bili smo u grupi sa Rumunima, Poljacima i Belorusima. Znači, trebalo je igrati sa objektivno boljima od sebe, stvarati tim. Za ovo drugo bilo nam je potrebno i veliko takmičenje. Ne može se stvarati dobra reprezentacija ukoliko se ne odlazi na velika takmičenja, tamo se stiče iskustvo, pravi filter vrednosti, otvaraju vidici gde si u odnosu na druge i šta bi trebalo da se uradi da bismo se u nekom narednom periodu primakli nekoj eliti. To je posao koji se ne može uraditi preko noći, za tako nešto ne postoji čarobni štapić. Potrebno je vreme i podrška uz objašnjenje da poraz od jednog ili dva razlike uz dobru igru nije poraz, pogotovo u situaciji kad nešto stvaraš i razmišljaš o vremenu koje dolazi. Došlo je i do smene rukovodstva u Savezu. I ja sam bio za promene, lobirao sam da ti ljudi dođu što pre. Međutim, došli su gori od onih što su bili. Boža Đurković je kao predsednik oformio Upravni odbor od apsolutno nekompetentnih ljudi da vode više nego ozbiljan projekat izlaska iz krize sporta sa tradicijom i rezultatima za ponos.“
Cvetković je stigao sa reprezentacijom na EŠ u Hrvatsku 2018. Dogodio se neuspeh posle koga je na površinu isplivao prljav veš. Selektor je optužio igrače da su više bili posvećeni bančenju nego reprezentativnim obavezama, igrači su govorili da ne žele saradnju sa selektorom koji najveće zadovoljstvo pronalazi u ispijanju alkohola.
Preokret u srpskom rukometu dogodio se krajem 2020. Jednoglasnom odlukom Vanredne skupštine RSS mandat predsednika Upravnog odbora RSS-a poveren je proslavljenoj rukometašici Mileni Delić. Izabran je i novi Upravni odbor, novi generalni sekretar.
Iz pristupne besede nove predsednice Upravnog odbora RSS-a (novi četvorogodišnji mandat dobila je u leto 2021) vredi izdvojiti:
"O prošlosti ne bih da pričam iako znamo da je rukomet doveden u jako tešku situaciju zbog nesređenih stvari u kojima lutamo i ne znamo gde idemo. Vreme je da prestanemo da zatvaramo oči pred istinom da je stanje takvo kakvo jeste. Cilj mi je bio da pokušavam da pomirim regione i da budemo zajednica, i da ne bi trebalo da se delimo jer svi smo u timu i svi imamo zajedničke ciljeve.“
Jedan od ciljeva bio je i da se povrati ugled srpskih selekcija na međunarodnoj sceni. Kada je poverenje ukazano Špancu Toniju Đeroni, Ratko Nikolić, tada direktor nacionalnog tima, izgovorio je i sledeće:
"Španci su najbolji na svetu, želeli smo da pokušamo. Moguće je i da smo pogrešili u proceni, ali ja mislim da nismo. Video sam njegov program, nudi sistem koji mi nemamo.“
Dragan Škrbić, u tom trenutku potpredsednik Upravnog odbora RSS-a, rekao je za novog selektora "da je ozbiljan stručnjak, da je profesor na univerzitetu, da ima iskustvo u radu sa svim selekcijama, a ne samo u vođenju najboljeg tima.“
"Jednom moramo da presečemo i radimo na drugačijim osnovama. Toni Đerona je prihvatio ideju da radi na taj način, ponudio je jasnu strukturu organizacije“, naglasio je Škrbić.
Isplatilo se. Vrlo brzo se pokazalo da je sa Tonijem Đeronom stavljena tačka na preciznost u promašajima kod izbora selektora. Prošlog leta mediji u Srbiji pisali su da "od Evropskog prvenstva u Beogradu do Mediteranskih igara u Oranu 2022. Srbija nije imala medalju u rukometu“. Toni Đerona doneo je ono što se sanjalo punu deceniju. Osvojena je bronza.
I ovog leta stigla je radosna vest.
"Mlada rukometna reprezentacija Srbije, koju čine igrači mlađi od 20 godina, osvojila je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu pošto je u borbi za treće mesto savladala Švedsku rezultatom 30:26. Srbija kao samostalna država nikada do sada u muškoj konkurenciji nije osvojila medalju na prvenstvu za igrače do 20 godina, a kao Jugoslavija naša reprezentacija ima tri medalje, i to sa tri uzastopna šampionata (1998, 2000. i 2002. godine).“
Stvari se očigledno menjaju. Sporo, ali se menjaju. Ipak, postoji zrno strepnje da ponovo sve ne padne u vodu, da kritičari i kritizeri ne uzmu stvar u svoje ruke i da nagoveštaj lepe budućnosti precrtaju odlukom da se Đerona smeni "posle neuspeha na SP-u“. Znate ono, "kad nešto krene kako treba, mi se u rukometu odmah potrudimo da sve brzo pokvarimo“.
Zato bolje upućeni u stvar apeluju da se ne napravi nova glupost, odnosno greška, i smeni čovek koji svojim radom i idejama nudi nadu. Takođe, podsećaju i da je strpljenje ključ povratka u rukometni vrh.
Činjenica je da se dolaskom Đerone dosta toga promenilo. Španac je, ako ništa drugo, uspeo da reprezentaciji vrati timski duh. Pre SP-a napravio je i selekciju od 35 igrača. Uz najbolje, šansu su dobili i najperspektivniji.
Ono što je definitivno primetno jeste i podatak da reprezentativci žele dres reprezentacije, odnosno da poštuju autoritet selektora, za razliku od prošlih vremena kada su u najboljoj selekciji vedrili i oblačili klanovi i kumovske veze, među igračima se negovao sopstveni ego i ljutnja uz ubeđenje pojedinaca da se bez njih ne može. Aktuelni reprezentativci i danas prepričavaju, ali i pamte reči Španca posle Segedina i utakmice sa Francuskom kada su još u grupi završili takmičenje. Od tada na poziv selektora niko nije odgovorio negativno.
Đerona je kao selektor sa Srbijom debi na velikim takmičenjima imao prošle godine na već pomenutom šampionatu Evrope u Mađarskoj i Sloveniji. Srbija je igrala u "grupi smrti“ sa rukometnim velesilama poput Francuske i Hrvatske, ali je turnir završila pobedom nad Ukrajinom.
Sa Đeronom je Srbija uspela da izbori i plasman na ovogodišnje SP. U kvalifikacijama je pobedila moćnu Francusku kod kuće i ostala neporažena u gostima sa istim rivalom. Čak je u prijateljskom susretu pobedila i Šveđane, što je zapanjilo rukometni svet.
U Katovicama Srbija je ostvarila najbolji rezultat u poslednjih deset godina. Takođe je konačno dobila i jednu evropsku reprezentaciju (Holandiju) na velikim takmičenjima. Nije se obrukala ni u duelima sa ostalim evropskim selekcijama. Nemci su Srbiju dobili uz dosta sreće, Norvežani su morali da ubace u "šestu brzinu“ i tako da na kraju slave. Ne zato što su bili toliko bolji, već samo i jedino zato jer su reprezentacija sa mnogo više iskustva.
Srbija ovog puta nije gubila od onih od kojih je objektivno bolja. Pobeđeni su Alžir, Katar, Argentina i na kraju Holandija.
"Falilo nam je jako malo za plasman među osam najboljih, mada je to malo nekada puno. Nedostajale su nam utakmice sa najjačim ekipama. Siguran sam da će na nekom od narednih velikih takmičenja doći naših pet minuta“, izjavio je posle eliminacije sa SP-a Dejan Milosavljev, jedan od najboljih golmana na svetu.
"Ostaje žal za mečevima sa Nemačkom i Norveškom, ali nećemo više da pričamo o tome šta bi bilo kad bi bilo. Važno je da smo napravili korak napred u odnosu na prošlu godinu. Uz kontinuitet, učešće na velikim rukometnim smotrama, ova ekipa ima i šansu da se u nekom vremenu dokopa i medalje“, poslao je posredstvom medija poruku naciji reprezentativac Marko Milosavljev.
Šansa da se stigne do Olimpijskih igara u Parizu nije izgubljena. Katovice su pokazale i da je taj cilj ostvarljiv. Istina, zadatak je težak. Sledeće godine je prvenstvo Evrope. Prvak ide direktno u Pariz, za drugu vizu boriće se Island, Crna Gora, Poljska, Holandija... I laicima je sada jasno da Đerona pravi selekciju koja može mnogo, mnogo više. A da li i zaista može, videće se već sledeće godine na šampionatu Starog kontinenta u Nemačkoj.
Eventualni uspesi reprezentacije, međutim, neće biti dovoljni za ozdravljenje ovog popularnog sporta. Rukometnoj Srbiji za bolje sutra nedostaju daleko zdraviji odnosi unutar organizacije, dobra atmosfera, strategija i jasni ciljevi, daleko masovnija baza i neuporedivo obrazovanija struka, savremenija selekcija, sistem takmičenja sa moćnim rukometnim centrima i klubovima, asovi na koje će se mlađi ugledati i rukometni radnici kojima će interes ovog sporta, a ne lična promocija i korist, biti u prvom planu. Ukoliko se i ubuduće rukomet, koji je minulu deceniju radio protiv vlastitog interesa, osloni samo na ono što u kasu pristiže od države, onda od svega neće biti ništa ili gotovo ništa.
Komentari
