"Samouki rekorder": "Cilj je uvek isti - osvojiti medalju na svakom takmičenju"

Atletika mu se jednostavno dogodila. Da nije, sasvim je moguće da bi se Armin Sinančević, takođe uspešno, bavio nekim drugim sportom.
"Voleo sam fudbal. Teren u Rosuljama bio je blizu moje kuće i nekako je bilo normalno da slobodno vreme provodim jureći loptu s društvom. Baš sam uživao u toj igri."

Bio je napadač koji je s lakoćom tresao mreže protivnika. Takođe je s lakoćom na košarkaškom terenu, koristeći snagu i laku ruku, pogađao i koš. Pričalo se tada po Prijepolju i okolini i da je Armin talentovan odbojkaš, da bi neki istovremeno bili ubeđeni kako je možda budući reprezentativac u rukometu jer je izgledao kao rođen za poziciju pivota.

"Bio sam jedan od najtalentovanijih sportista u generaciji, sve mi je išlo od ruke. Trebalo je to samo dokazati i pokazati", govori div iz Brodareva uz osmeh zadovoljstva. 

I dokazalo se, ali u sasvim petom sportu kroz jednu nesvakidašnju karijeru koja je Armina Sinančevića učinila državnim rekorderom, rekorderom Balkana i Mediterana, odnosno bacačem kugle sa medaljama na najprestižnijim atletskim takmičenjima.

Možda bi za malo vremena ostvario i više da se u sve nisu umešali i prsti sudbine. Imao je na početku svoje sportske priče maler da je njegov talenat sa zakašnjenjem obelodanjen, odnosno što je odrastao u sredini gde baš i nije bilo uslova za bavljenje sportom. Čak ni amaterskim, a još manje vrhunskim. Greh za one koji bi o tome trebalo da brinu jer je baš tu, u Prijepolju i okolini, oduvek, a to je i dokazano, postojao majdan i te kako talentovanih sportista.

U četvrtom razredu Tehničke škole dobio je poziv da kao deo atletske ekipe ide na takmičenje u Bajinu Baštu. Bacao je kuglu, prvi put u životu i bez ijednog treninga. Zadivio je prisutne, njegov pobednički hitac iznosio je 14,70 metara. 

Dopalo mu se to, kako kaže, takmičarsko nadmudrivanje sa daljinama i odmeravanje snaga sa samim sobom. Prihvatio je na kraju poziv atletskog trenera Sava Pušice, koji je u njemu prepoznao karakteristike vrhunskog bacača, da se pridruži atletičarima prijepoljskog AK Polet. I tako je zapravo počela karijera sjajnog bacača kugle.

Ime Armin je germanskog porekla. U bukvalnom prevodu znači "onaj koji je snažan". Još se može tumačiti i kao "velik, silan, moćan". U persijskoj etimologiji postoji, međutim, varijanta istog imena sa značenjem "zaštitnik". Uz masu od gotovo 150 kilograma i brdo mišića, on i zaista deluje i snažno i neustrašivo, kao takav i apsolutno zaštitnički. Ali, to je samo slika onoga kako izgleda. U duši je još moćniji, prava gromada, ogledalo dobrote i iskrenosti. Njegovim karakterom dominiraju i te kako vredne crte. Pre svih časnost i istinoljubivost uz iskrenu povezanost sa najmilijima.

"Imam petoro braće i jednu sestru. Među njima sam najmlađi, ali nisam bio maza. I braća su bili snažni momci i talentovani sportisti, ali bez prilike da se dokažu."

U sećanjima iz prošlosti rado izvlači inserte iz života u porodici.

"Otac Murat bio je sposoban i vredan trgovac. Puno je radio i pošteno zarađivao, ništa nam nije falilo. Pored u svemu uzornog oca i iskonske porodične posvećenosti majke Muratke, živeli smo kao porodica složno, lepo i skromno."

Kaže da možda u atletici nikada ne bi ostao da se sve nije događalo tako brzo.

"Brzo sam napredovao. Negde podsvesno znao sam da mogu više i uvek još malo više. I to je bio taj izazov koji je presudio, ona nevidljiva sila koja me je motivisala da idem napred, da ne odustajem od atletike. Pokazalo se i to da kad god sam bio u prilici da treniram u za nijansu boljim uslovima, to se više nego pozitivno odrazilo i kroz moj rezultat."

U horoskopu je Lav, a Lavovi su puni samopouzdanja. Pozitivne osobine su im još i hrabrost, odnosno odanost. Armin, čini se, nije slučajni Lav, već je baš, baš lav. Možda se u ime tog lavovskog srca krije i objašnjenje zašto je na najvećim takmičenjima, za razliku od drugih, postizao najbolje rezultate.

"U čarobni svet atletike zakoračio sam malo kasno, sa 19 godina. Stariji junior bio sam praktično samo nekoliko meseci. Prvo moje veliko takmičenje bilo je Svetsko seniorsko prvenstvo 2019. u Dohi. Bacio sam kuglu na daljinu od 21,51 i tako postao prvi i jedini bacač kugle u Srbiji koji je daljinu od 21 metra prebacio van granica Srbije. Kao najmlađi u konkurenciji najboljih svetskih bacača, takmičenje sam završio na četvrtoj poziciji. Na dvoranskom prvenstvu Evrope u Turnu bio sam šesti. Naredne godine sedmi na OI (20,89). Bez ikakvog straha i treme, što je druge sprečavalo da na velikim takmičenjima, kao što su SP i OI, ne mogu ništa da urade."

I u godini posle korone, 2022, bio je i te kako uspešan. Postao je prvo prvak i rekorder (21,29) Mediterana, da bi na EP-u u Minhenu nešto kasnije osvojio srebro (21,39).

Jedini je za sada srpski atletičar koji je nastupio u finalu Dijamantske lige. 

"Završio sam kao treći iza Kruzera i Kovača. Međutim, da bih stigao do finala u Cirihu, morao sam da ostvarim na prethodnih pet takmičenja rezultat koji bi mi to omogućio. Uoči ciriškog odmeravanja snaga bio sam drugi na rang-listi. Na samom takmičenju treći."

U Baru na internacionalnom mitingu bacio je nacionalni rekord. Znao je da može, da tako nešto za njega nije nedostižno.

"Bilo je pitanje vremena kada će se to dogoditi. Brigu o mojoj formi u ulozi trenera preuzeo je nekadašnji rekorder u bacanju kugle Dragan Perić. Mislim da nikad žešće nisam trenirao nego tad uoči Bara. Za tri nedelje napravili smo veliki skok u težinama, radili smo "petice", stari sistem treninga. Čak sam i dan pre takmičenja podizao velike kilaže."

I onda priča dobija epilog. Veličanstven i nezaboravan.

"Perić je razmišljao, što je i logično, da posle tako žestokog rada na takmičenju nećemo napraviti puno. Moj instinkt govorio je, međutim, suprotno. Puno sam radio i na tehnici i već prvi hitac na takmičenju bio je ohrabrujući. Kugla se zaustavila na 20,98 metara."

U drugoj seriji dogodio se državni rekord – 21,88. Fantastičan rezultat. Atletski svet bio je zadivljen. Čestitke su se smenjivale, ali bilo je i onih koji su sve propratili na drugi način. 

"Pogodila me je zavist. Čija, nije bitno. Meni je samo žao što se to dogodilo, što sam to na svojoj koži osetio, što su neki ljudi u mojim očima izgubili poštovanje. Odrastao sam u multietničkoj zajednici, mi smo svi dole u Prijepolju izmešani, ali se poštujemo i cenimo jedni druge. I radujemo se uspesima bilo koga od nas. Zajedno nosimo i tugu. Jednostavno, tako sam naučen da živim i to je nešto čime se ponosim."

I danas, ma koliko sve zvučalo naivno i u sebi nosilo dozu romantike, ne shvata šta je to u "ljudima što i ih tera da utiču na tuđe živote".

"Na internet mreži pojavili su se posle takmičenja u Baru snimci, i danas postoje, na kojima su pojedinci pokušali moj uspeh da minimiziraju, zatim i osenče pričom i informacijom koja je stigla i do IAAF-a, kako je bacalište u Baru imalo nagib, a onda i da nisam posle takmičenja prošao obaveznu doping kontrolu i kako zbog svega ta rekordna daljina i nije rekord."

Oni koji su to tako podlo uradili i radili nisu znali da na suprotnoj strani imaju Armina lava.

"Na tom takmičenju u Baru bila je većina naših reprezentativaca. Bio je prisutan i selektor Zuković. Sve se događalo na Uskrs, ljudi iz crnogorske antidoping kontrole su slavili i nisu bili prisutni pa je selektor predložio da idem u Beograd i ja sam prihvatio. Jednostavno, želeo sam da istina izađe na videlo. Sećam se, padala je kiša, po neviđenom nevremenu onako umoran i pod adrenalinom vozio sam od Bara do Podgorice, a onda i kroz kanjon Morače do Brodareva. Jednostavno, hteo sam da ispoštujem selektora, da uradim doping kontrolu, uprkos pravilu da je trebalo da čekam njih, a ne oni mene."

U Brodarevu se u roditeljskoj kući istuširao, presvukao i bez časa odmora nastavio dalje.

"Molio sam se samo da mi se u putu nešto ne dogodi kako sumnjičavi ne bi likovali. Znao sam da postoje i oni koji bi tvrdili kako sam namerno sebi nešto uradio da bih izbegao kontrolu. Ne želim da izgovaram njihova imena, neka im je svima na obraz i čast za ono što su radili."

Stigao je putujući celu noć u Beograd na vreme i na pravo mesto. Kontrola je urađena, bio je čist kao suza, rekord je priznat.

"Čovek koji mi je radio kontrolu nije dozvolio da se istog dana vratim u Brodarevo. Šokiran mojim umorom, zahtevao je da se prvo dobro odmorim. Nisam prihvatio, seo sam u kola, bitno mi je bilo da sam uradio test i tog trenutka sasvim nebitno da li će možda u povratku nešto da mi se desi."

Sve se događalo 1. maja. Već petog trebalo je da se ide u Suboticu na pripreme, a 28. maja da baca u Dohi na Dijamantskoj ligi.

"Dogodilo se da u Subotici povredim srednji prst desne šake. Ipak, nisam odustajao. Nastavio sam trening, a onda sam i s povredom bacao i u Dohi ponovio tih 21,88."

Božja volja učinila je da u toj Dohi baci u šestoj seriji 22,15. Sudije su prvo pokazale da je hitac ispravan da bi onda svoju odluku preinačile zato što je malo zakačio balvan kojim je oivičen krug za bacača. Važeći rezultat ostao je 21,88. Daljina nacionalnog srpskog rekorda.

"Tada više niko nije smeo da dovodi u pitanje onih mojih 21,88 iz Bara. Pogotovo ne na tako ružan način. Uvek sam radio pošteno, ako je neko drugi radio ono što se ne sme pa misli da i ja to radim, to je njegov problem", kazuje i danas vidno razočaran u te neke druge Armin Sinančević.

I 2020. bila je uspešna za Armina Sinančevića uprkos činjenici da je sezona trajala kratko. Bacio je državni rekord u dvorani (21,13), a onda su usledili dani korone.

"Non-stop sam radio testove, i kad krećem iz Brodareva i kad iz Beograda putujem na neko takmičenje. Test je važio 48 sati, morao je da se obnavlja u svakoj prilici. Ali, i tu nevolju sam prebrodio, čak i bacao dobro iako nisam bio sto odsto spreman."

Za svoj do sada najsrećniji trenutak u karijeri izabrao je onaj sa Evropskog prvenstva u Minhenu 2022.

"Osvojio sam srebrnu medalju, ali i danas mislim da sam zaslužio više, da je zlato moralo da bude moje. Sve se događalo u jednom danu. Ujutro sam u kvalifikacijama bacio 21,82, što je sada zvanični rekord u istoriji kvalifikacionih takmičenja na EP-u. Uveče taj rezultat nisam uspeo da ponovim. Bacio sam 21,39 i uzeo srebro."

Osim forme, ponekad na ostvarenje jednog cilja utiču i neki drugi faktori.

"Za sada moj najveći problem su povrede. One jedino, bar kad sam ja u pitanju, mogu da budu prepreke do rezultata. U drugim situacijama sam nestvarno siguran u sebe, samouveren do iznemoglosti i tada rezultat ne može da izostane. Kad biste sada uzeli moj listing od 2019. do danas, bilo bi jasno da ja nigde nisam bacao loš rezultat. Ali, uvek postoji i ono prvi put."

To prvi put Arminu Sinančeviću dogodilo se 2024.

"Imao sam povređeno rame i nisam mogao da treniram punim intenzitetom. Povrede su me unazadile što se tiče daljina, ali sam na državnom šampionatu, uprkos svemu, pobedio sa 20,87, što nije bio nimalo loš rezultat."

Jedan loš trzaj, zapravo nepravilan pokret doveo je u njegovom slučaju do rupture mišića.

"Uprkos svemu, želja za velikim rezultatom nije presušila. Hteo sam zapravo nemoguće, i tako rovit još jedan korak napred, rezultat iznad 22,00 metra, čak i onaj od 22,50. Bacao sam to na treninzima, ali ne i na takmičenju."

Prošle godine promenio je trenera, da bi se onda vratio u okrilje onog s kojim je napravio najviše.

"Ponovo radim sa bivšim rekorderom Draganom Perićem. Pre toga moj trener bio je Danilo Krtinić. Jednostavno se desilo, poslušao sam i savete nekih drugih ljudi, trebala mi je promena. I promenilo se puno toga. Ušao sam sa Krtinićem u potpuno jedan novi sistem treninga, ali sam na kraju opet poslušao sebe i počeo novo poglavlje saradnje sa Perićem. Ne, niko se nije ljutio. O svemu smo pričali, Krtinić je shvatio šta želim, te promene trenera u sportu nisu ništa novo, sve je to razumljivo i sasvim normalno."

U ovom trenutku ne razmišlja o Olimpijskim igrama 2028. Iskren je kad kaže da je to sve još daleko.

"Ovo je godina u kojoj me čekaju dva velika iskušenja. Prvo je SP u dvorani, a zatim i šampionat kontinenta na otvorenom u Birmingemu gde branim srebro. Ne, ne obećavam ni sebi ni drugima dve medalje, ali verujem da na pobedničko postolje mogu u Engleskoj. Jedan sam od kandidata za najviši plasman."

Bacanje kugle jedna je od atraktivnijih disciplina atletskih takmičenja. To su, kaže Sinančević, najspremniji ljudi u atletskom svetu od kojih se uvek očekuju rezultati na granici ljudske moći. Priča i o tome kao izgleda kad u arenu izlazi sa 12 divova.

"Teško je taj doživljaj prepričati, čovek da bi shvatio tako nešto mora jednostavno to i da doživi. Ne, nije bilo straha čak ni prvi put kada sam se pojavio među njima. Znam da su se nekima zbog svega odsekle noge i da su u nedostatku samopouzdanja ostajali bez dobrog plasmana. Kod mene je sve to malo drugačije. Mene snaga i spremnost tih ljudi zapravo motiviše, to da bacam što je moguće dalje u konkurenciji ljudi koji su na takmičenje došli sa vrhunskim rezultatima i sjajnim plasmanima na najvećim takmičenjima. Među njima sam prepoznao i istinu o sebi, a to je da sam, kako su to i drugi zapazili, neko ko je rođen za bacanje kugle. Kod mene se zapravo puno toga složilo na pravi način i svi moji rezultati nisu slučajnost. Ima u svemu i malo gena, braća su takođe imala predispozicije da se ozbiljno bave ovim sportom."

Za uspeh, kaže, nije dovoljna samo sirova snaga. Neophodna je i ona mentalna.

"Sportista mora da ima maksimalnu podršku svih onih koji na bilo koji način utiču na njegovu karijeru. Ne kažem da je ja nemam, ali zrno više bi mi i te kako značilo. Bio bi to neki dodatni impuls. Ne znam, ozbiljno razmišljam da u stručni štab uključim i mental kouča. Vidim da su se mnogi odlučili za takvu opciju, da to donosi rezultat, da se tako mnogo lakše prebrode neke loše stvari i situacije."

Svestan je da tek sada ulazi u godine kada bi trebalo da pokaže najviše i baci najdalje u karijeri.

"Ukoliko izostanu povrede, onda je tako nešto sasvim izvesno. Imam tek 29, uz napomenu, ne znam da li znate, da većina bacača vrh karijere ima u periodu između 33. i 36. godine. Ne krijem, i ja u nekoj skoroj budućnosti očekujem bolje rezultate od dosadašnjih, nove rekorde, zašto da ne i medalje. Učiniću, naravno, sve što je do mene da tako i bude."

Učiniće to, naglašava opet, zbog sebe i svoje porodice.

"Oni žive za moj uspeh, prate me i podržavaju koliko mogu. Velika su mi, zaista velika podrška. Posebno mi je to značilo na početku karijere. Sada su tu i moja supruga, zatim sin i kćerka."

Ponovo sa vraća na početke, na 2019. Priča o pripremama u Zenici, tamošnjim sjajnim bacačima Aliću i Pezeru koji su mu mnogo pomagali oko tehnike.

"Oni pokazivali, a ja brzo kontao. Dolazio je na te pripreme i moj trener Sava Pušica iz Prijepolja. Na takmičenju u Pljevljima bacio sam 20,74 i tako ispunio normu za SP. Međutim, već sutradan sam u nekim novinama pročitao izjavu da ukoliko taj rezultat ne ponovim na BAI u Staroj Zagori neću putovati na SP. Ništa mi nije bilo jasno, to ispunio sam normu, a nisam. Bacim u Zagori 20,58 i brzopletim pričalicama zapušim usta. Idem na SP, ali para za bilo kakve pripreme nije bilo. Vratim se kući, onda ceo jul provedem u Zenici, međutim nedostaju pare. Pitam selektora, a on kaže para nema. Kako kad normu imamo samo ja i Dragana Tomašević, a on opet ponovi ‒ para nema. Zasmetao mi je takav odnos, ali nisam hteo da odustanem. Odem u moje Brodarevo, tamo sam imao klupu i tegove od 150 kilograma, nađem neki kamion i sve to prebacim u selo. Gore majka sprema hranu, otac mi pomaže oko treninga, uglavnom vraća kuglu, a ja uporan do bola. Non-stop bacam iz kruga koji sam u dvorištu napravio sa braćom. Čekalo me Svetsko prvenstvo, znao sam da moram da dam sve od sebe uprkos što nemam ni trenera, ni fizioterapeuta, nikog. I šipka za tegove nije bila olimpijska, ali je poslužila. Posle mesec i po rada odem na SP i bacim 21,51 metara. I šta posle svega neko meni može da kaže."

Kaže i da više voli da baca na otvorenom nego u dvorani.

"Kugla je jedina od četiri bacačke discipline koja ima i zimsku sezonu. Kad sve gledamo iz ugla priprema, u boljoj poziciji su kopljaši, diskaši, kladivaši. Ali, ja volim da se takmičim i meni odgovara što se kugla baca i u dvorani. Sve to utiče, naravno, na pripreme, moraju da se planiraju dva špica forme u sezoni, zbog svega skraćuje se i broj treninga i u takvoj situaciji nikada ne možeš da budeš stopostotan. Međutim, kako je svima tako je i meni."

Neki ga zovu "samouki rekorder". Smeje se na tu opasku, kao i na priču o novcu koji kao vrhunski bacač ima.

"Prve pare, tadašnjih 30.000 dinara, dobio sam 2019. posle Bara. Nisu bile velike, ali su mi značile."

Prijepolje ga nikada nije nagradilo. Zašto ‒ ne zna. Ne zna ni šta se dogodilo sa klubovima za koje je bacao.

"Trebalo je da dođem kod Dragutina Topića, u njegov klub. Međutim, nisu imali novca i onda odlučim da odem u Crvenu zvezdu. Tada počinjem i saradnju sa Draganom Perićem."

U početku je sve štimalo, a onda su se stvari promenile. Zvezda mu, iako o tome ne želi da priča, i danas duguje novac za stipendije, isto važi i za surčinsko Jedinstvo gde je posle nastavio karijeru. Trenutno je član pribojskog FAP-a.

"Ne volim o tome da pričam. Odrastao sam u delu zemlje gde je reč vrednija od bilo kakvog ugovora. Ono što znam jeste da sam ja u tom dogovoru svoje obaveze ispunio, a da li će i oni, videćemo. Nije u redu što me nisu ispoštovali."

Na pitanje zašto nije prisutan u pravoj meri u medijima odgovara više nego iskreno.

"Sam sam kriv. Međutim, između poziva da gostujem na TV i treninga ja sam se uvek odlučivao za trening. Poziva je bilo, trebalo mi je dosta vremena da neke stvari presečem, svestan sam da bi trebalo da idem češće."

Priznaje da bi voleo da ne trenira sam, prijalo bi mu društvo, pravi sparing partner.

"Slušao sam priče kao su nekada zajedno trenirali Milić, Ivančić, Lazarević, Saračević. U međuvremenu sam navikao na samoću. Sad bi čak i uticalo na moju koncentraciju kad bi se na treningu pojavilo šest ili sedam ljudi."

Atletiku doživljava kao istinsku kraljicu sportova, svoju disciplinu najtežom u programu.

"Kod nas se sve događa u sekundi u krugu od 2,15 metara."

Ne krije da je atletiku silno zavoleo, od kada je počeo da baca sve drugo ga više nije zanimalo. Jedino mu je, kako kaže, bila važna kugla i trening.

"Vrlo brzo sam ukapirao da u svakom pogledu brzo napredujem. I šta sam onda radio. Znao sam posle jutarnjeg treninga da odem u kafić, da naručim kafu, potražim snimak bacanja takmičara sa vrhunskom tehnikom, da vidim kako on ili oni neke stvari rade i da na večernjem treningu to primenim. I da tada bacim kuglu pola metra dalje. Za pet dana ja, koristeći isto, bacim još pola metra više. Tako sam napredovao."

I kad je bio samac nije izlazio. Bio je maksimalno posvećen sportu. Sada izlazi još manje, oženjen je, ima porodicu. Od čega svi žive?

"Imam nacionalnu stipendiju i to je to. Naravno, tu su i nagrade sa mitinga, startnine za učešće ukoliko ih ima. Ali, tu su i troškovi. Menadžeru ide 15 odsto, državi takođe određen procenat."

Uz kiseo osmeh odgovara na pitanje da li možda kao rekorder ima sponzora.

"Jedini sam atletičar u Srbiji sa evropskom medaljom bez sponzora. Ne ljutim se što drugi imaju sponzora, oni su to bez dileme zaslužili, ali moram da se pitam zašto sponzora nemam i ja."

Za nekoliko dana dobiće i priznanje kao najbolji atletičar Srbije u jednoj godini.

"Šest puta sam nominovan i treći put dobijam nagradu. Naravno da mi svako, pa i ovo, priznanje prija."

Pred njim su još godine i godine karijere. Svetska i evropska prvenstva u dvorani i na otvorenom. I, naravno, Olimpijske igre 2028.

"Ja ne planiram jer je moj cilj od prvog dana bio da na svakom takmičenju osvojim medalju. Da li ću u tome i uspeti ‒ niko ne zna. Bitno je samo da se maksimalno dobro spremim i da budem zdrav. Ukoliko sve to bude pratila i organizacija oko mene, tim ljudi sa znanjem i maksimalna podrška u svakom pogledu, onda medalje neće izostati", poručuje Armin Sinančević.