SLUŠAJ VAMO, IMAM IDEJU

SLUŠAJ VAMO, IMAM IDEJU

Foto: Beta


Srbija je jedina vaterpolo reprezentacija na svetu koja je uspela da objedini sve titule istovremeno (olimpijsku, svetsku, evropsku, sa Svetske lige i Svetskog kupa). Tako je ušla u istoriju jednog od najstarijih kolektivnih sportova uopšte

Još jedna zlatna medalja srpskih vaterpolista na šampionatima Evrope, ovog puta u Barseloni, nameće logično pitanje kako je moguće da u Srbiji, zemlji bez mora i domovini zagađenih reka, vaterpolo bude trofejni sport? Zapravo najtrofejniji. Odgovor, iskren i bez grama licemerja, glasi da to niko ne zna, pa čak ni Srbi, koji inače sve znaju. Mnogi od njih, misli se opet na Srbe, ne znaju ni čime se bave antropolozi, ali uprkos svemu, jednog rado citiraju. Zašto? Prvo zato jer im kazuje ono što vole da čuju, a zatim i jer je taj isti, tražeći objašnjenje zašto su Srbi vaterpolo kao sport doveli na stepenik savršenstva, napisao kako su se „kao narod najstariji“ srodili s vodom kao sredinom u kojoj je začet život, a to je, kazuje uvaženi antropolog, ambijent koji pogoduje razvoju ploda u majčinoj utrobi. I, očigledno, vrhunskih rezultata u vaterpolu, odnosno najboljih vaterpolista na svetu. Dokazi su sledeći: mnogo medalja i pre svega sjajni rezultati reprezentacije od 2006. pa do danas, odnosno činjenica da su, konkretno, srpski asovi Vanja Udovičić, Filip Filipović i Dušan Pijetlović, kao pojedinci, i zvanično proglašeni za najbolje vaterpoliste na svetu.

Takođe, najuspešniji na planeti, ali u konkurenciji trenera, bio je (i biće, verujemo, više puta) – Dejan Savić, aktuelni selektor srpske reprezentacije. Ili čovek koji je u istoriji tog sporta upisan kao rekorder po broju utakmica za nacionalni tim (444), odnosno kao vaterpolista koji je za reprezentaciju svoje zemlje postigao 405 golova. Pamte ga i kao igrača koji je u karijeri osvojio 129 medalja, a pamtiće ga i kao trenera kome je pošlo za rukom da Srbiji daruje dugo čekanu zlatnu olimpijsku medalju. Rio 2016. je zapravo blistavi trenutak u istoriji ili čas za sva vremena u kojem je srpska vaterpolo reprezentaciji srušila mit o, kako su ga naslovljavali ukletom olimpijskom zlatu. Na briljantan način, dostojan velikih umetnika ovog sporta, osvojena je jedina zlatna medalja koja je nedostajala u riznici. Tog časa sve što je imalo bilo kakvu vrednost u vaterpolu, misli se na takmičenja, bilo je u vlasništvu Srba: i Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo i Evropsko prvenstvo, Svetski kup, Svetska liga.

Zlato sa Olimpijskih igara u Riju imalo je i tada, a ima i sada, nakon zlata iz Barselone sa EP, posebnu vrednost, između ostalog i zato jer je na neki način bilo pečat na doktorsku disertaciju s temom kako su Srbi konačno stvorili najdominantniju ekipu u istoriji ovog sporta, odnosno najbolji tim na svetu koji je ikada igrao vaterpolo. Taj tim, opet bolje upućeni kazuju, tim koji se dočekivao i ispraćao sa strahopoštovanjem širom planete, bio je i konačna vizija onoga što je zamislio selektor Dejan Savić. Selektor koji je zahvaljujući ideji i načinu razmišljanja, selekciji i planiranju, vrednom radu i maksimalnom motivisanošću, u Barseloni s nekim novim timom i nekim drugim igračima opet stigao na vrh. Ima podosta i onih koji tvrde da će na tom vrhu, ne samo evropskom, i uz – moguće je – poneko malo kočenje uzbrdo, Srbi biti još dugo, dugo godina. Jer Dejan Savić, kako kažu, već danas zna kako će izgledati i igrati reprezentacija za dve godine, odnosno ko će biti reprezentativac za četiri godine. I ne samo on već kompletna vaterpolo organizacija Srbije čiji je Savić ekvivalent uspešnosti.

Foto: AP/Manu Fernandez

Foto: AP/Manu Fernandez

Zašto je, onda, zlato iz Barselone toliko zlatno? Zato što su „delfini“ napravili istorijski podvig i u Barseloni, četvrti put u nizu, postali šampioni kontinenta dokazujući istovremeno, što su javno priznali i ljuti protivnici Hrvati, da je Srbija i definitivno, bez obzira na to da li se to nekome dopada ili ne – zemlja vaterpola. Naravno, zahvaljujući sjajnoj igri, kao i veličanstvenoj strategiji selektora Dejana Savića. Moguće je da se to ne bi dogodilo da ti isti „delfini“, slika i prilika uspešnosti ne samo u srpskom sportu, a predvođeni Savićem, u Barselonu nisu otišli s namerom da budu prvi. Takav pristup takmičenju, na čijem kraju se dogodio najavljeni uspeh, neki s pravom nazivaju veštinom postizanja mogućeg, odnosno vrhunskom sposobnošću ostvarenja nemogućeg. Kad je tako, a jeste, onda nije čudo što su „delfini“, između ostalog, posle 33. Prvenstva Evrope prigrabili za sebe, uz sve drugo, i epitet večitih pobednika, što opet na neki način i dolikuje sportistima u čije se biografije isključivo i jedino upisuju trijumfi. Do kada će taj, bez dileme fascinantni niz srpskog vaterpola trajati, u ovom času niko ne zna, ni u Srbiji, a ni šire.

Činjenica je da od 2006, dakle od osamostaljenja, uprkos tome što se u zemlji vaterpola događa paralelno i nešto što se zove sunovrat klupskog sporta, Srbi vladaju svetskom vaterpolo scenom. I da su na njoj, uprkos sitnim oscilacijama, neprikosnoveni. Koliko su (nad)moćni, dokaz je i podatak da su vaterpolisti Srbije jedina vaterpolo reprezentacija na svetu koja je uspela da objedini sve titule istovremeno (olimpijsku, svetsku, evropsku, sa Svetske lige i Svetskog kupa). Tako su ušli u istoriju jednog od najstarijih kolektivnih sportova uopšte.

Kada je, 28. decembra 2012, imenovan za selektora, stasiti momak s Miljakovca je izjavio da se ne boji i da zna šta je srpski vaterpolo. Međutim, nije bilo tako. Čekao ga je, čini se u pravom trenutku i na pravom mestu, jedini selektorski korak unatraške. Barselonu, koju je pre nekoliko dana napustio s osmehom, mogao je zarad svega da pamti ne samo po rezultatskom debaklu reprezentacije već i po sopstvenom neuspehu, jer je takmičenja u bazenu „Monžuik“ Srbija predvođena Dejanom Savićem kao selektorom debitantom završila s velikim neuspehom.

Posle tog sedmog mesta na SP, Savić je po povratku u Beograd imao više nego ozbiljan i konstruktivan razgovor s tadašnjim predsednikom VSS Miloradom Krivokapićem. Umesto da bude smenjen, veliki Dejan je dobio još jednu šansu. Da li zato što je Krivokapić, nekada i sam as bez premca i jedan od najboljih golmana na planeti u istoriji ovog sporta, prepoznao ono što možda drugi nisu, sam đavo će znati. Ostao je, međutim, utisak da je predsednik VSS poštovao pravilo po kojem je jutro pametnije od večeri, ali istovremeno je i uvažio, koristeći to kao argument, ono što je bio zaštitni znak Dejana Savića još kao igrača, a to je da nikada ne odustaje i da radi po principu zasnovanom na verovanju da se uvek može više i bolje. Ova priča s naravoučenijem da bez Golgote nema ni vaskrsenja ima još jednu dimenziju koju kao izum potpisuje Savić, a to je da se na svakom takmičenju ide korak dalje. Večitom pobedniku, uostalom, to i dolikuje.

Dejan Savić je igrao za Partizan i Crvenu zvezdu, špansku Barselonu i Barselonetu, italijansku Florenciju i Pro Reko, rusku Sintezu… Osvojio je i 20 medalja s kapicom reprezentacije, odnosno 17 klupskih trofeja kao igrač i 14 kao trener… Da li su onda u pravu oni koji Dejana Savića prepoznaju kao doktora za vaterpolo? Zasigurno jesu.

Ima još nešto što u ovom času intrigira sportski svet. Reč je o tome šta još uistinu mogu srpski vaterpolisti? Da bi se stiglo da pravog odgovora, možda je bolje pitanje zašto uspevaju i osvajaju medalju na svakom takmičenju na kojem učestvuju, i zašto, čini se, mnoge reprezentacije sveta potpisuju poraz i pre nego što počne njihov susret sa Srbijom? Ljudi bliski vaterpolu i vaterpolo organizaciji naglašavaju, objašnjavajući neke od brojnih vrednosti ovog sporta, i to da za ovu srpsku reprezentaciju, ni sada a ni pre, nije niko zaigrao a da nije za to imao kvalitet. Druga stvar koja takođe mnogo kazuje o navikama u srpskom vaterpolu svodi se na konstataciju da se u srpskom vaterpolu radi i više i kvalitetnije nego na drugim mestima. Srbi, takođe, imaju najbolju selekciju jer se igrači na putu od početnika do asa bukvalno prate od malih nogu. Upravo zbog toga i ovo poslednje zlato, evropsko iz Barselone, kao i mnoga druga pre njega, za srpski vaterpolo i nisu neki događaj, već su pre svega potvrda ideologije da je osvajanje najsjajnije medalje na velikom takmičenju zapravo proces. Sve pobrojano je zapravo priča o temelju na kojem počiva spoznaja da se u srpskom vaterpolu uspeh ne događa, već da se sve radi tako da se uspeh dogodi.

Temelji su davno postavljeni. Zato se o srpskom vaterpolu danas i ne može pričati a da se ne pogleda u retrovizor i ne zaviri u malu čaroliju prošlih vremena i godina kada su srpski vaterpolisti bili deo u svetskim okvirima moćne vaterpolo reprezentacije Jugoslavije. Tada je Jugoslavija imala i moćnu ligu, možda i najmoćniju vaterpolo ligu na svetu, sa bezbroj sjajnih igrača i vrhunskih stručnjaka. Imala je i „slatke“ klubove poput Partizana i zagrebačke Mladosti, koji su harali Evropom, takođe i moćne „slane“ ekipe predvođene dubrovačkim Jugom, splitskim Jadranom, riječkim Primorjem… Mnoge zemlje koje su priželjkivale uspeh i generalni napredak u vaterpolu kao igri angažovali su u tim vremenima trenere sa ovih prostora. Zahvaljujući tome uspevali su da budu, s vremena na vreme, neko i nešto u tom vodenom sportu. I bogati evropski klubovi namerni da stignu do vrha Evrope morali su da traže pobednike među pobednicima, vaterpoliste i trenere iz Jugoslavije, ukoliko su nameravali da vitrine ukrase evropskim trofejima.

Ko je počivši Vlaho Orlić i da li je moguće da je zaboravljen? Za vaterpolo na ovim prostorima, i znatno šire, on je imenitelj vrednosti ili magični vaterpolo ideolog, zahvaljujući čijem je umeću vaterpolo u Jugoslaviji, ali ponajviše u Srbiji, dostigao zvezdane visine. Kad se njegovo ime izgovara, svi vaterpolisti, i oni bivši i ovi aktuelni, u ime poštovanja stoje mirno uz prisećanje da je baš taj i takav Vlaho Orlić projektovao i u orbitu uspeha lansirao ne samo Partizan (sedmostruki šampion Evrope) već je i Partizanovoj školi vaterpola darovao legitimitet UNIVERZITETA na kojem su se školovali nenadmašni treneri i asovi, magistri i doktori vaterpola, počev od legendarnog Milana – Galeta Muškatirovića pa sve do danas čarobnih momaka poput Filipa Filipovića, Andrije Prlainovića, Duška Pijetlovića ili Dušana Mandića… Zato kada se govori o fenomenu vaterpola, na ovim prostorima ne sme se zaboraviti istina da je aktuelna vladavina Srbije vaterpolo planetom rezultat sistema koji je postavljen odavno. Sledbenici Vlaha Orlića bili su Nikola Stamenić i Nenad Manojlović, koji su svako na svoj način, ali i uz vidljiv lični pečat zaslužni za neverovatan niz zlatnih medalja. Sada je na potezu Dejan Savić, koliko sutra biće to i Vladimir Vujasinović. A dok su oni tu i dok je na snazi davno ustanovljena filozofija, Srbija neće menjati navike – i dalje će je pratiti glas reprezentacije koja će se bavi „iživljavanjem“ nad protivnicima. A ukoliko ste posle svega pomislili da posle svega nema više, silno grešite. Novi motiv i cilj srpskih vaterpolista je da Filipović i družina na sledećem EŠ i petim uzastopnim osvajanjem zlata izjednače rekord Mađara postavljen u prošlom veku, odnosno u periodu između 1926. i 1938. Dodatni motiv biće i to što je domaćin tog šampionata 2020. Budimpešta. Cilj Dejanovih „delfina“ s pozlatom biće u istoj godini i zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Neće „delfini“ preplivati spavajući ni 2019. To je godina u kojoj planiraju da se iz korejskog grada Gvangdžua, s Prvenstva sveta, vrate sa zlatnom medaljom oko vrata. I sve ovo je moguće jedino i samo zato jer se u srpskom vaterpolu uspeh ne događa. On se godinama planira i sve se radi da ne izostane. A da neće izostati, neka kao dokaz posluže rečenice koje je izgovorio uz pivo proslavljeni as Jugoslav Vasović:

„Mi smo reprezentacija koja nikada nije doživela da neki od pozvanih igrača otkaže nastup. Zvuči, priznaćete, neverovatno kad se zna koliko je vaterpolo naporan sport i da naši reprezentativci godišnje bukvalno imaju samo 20 dana za odmor.“

I NEŠTO SASVIM LIČNO

„Ja sam dete sa sela. Moji su iz okoline Ljiga. Volim selo. Ljudi sa sela su kulturniji od Beograđana.“ „Odrastao sam na Miljakovcu. Otac me je kao klinca vozio svaki dan na bazen, na Banjicu. Bio je to veliki napor za njega, ali i veliko zadovoljstvo.“ „Jeste, kada smo s Miljakovca kao društvo išli nekada u grad, sledilo je prvo tuširanje, onda oblačenje najlepših stvari koje si imao.“ „Najčešće sam bio cimer s Petrom Trbojevićem i Vladom Vujasinovićem. Oni su bili sjajni, a ja sam bio težak, baš težak cimer.“ „Ja ne želim da odrastem. Zapravo, takav sam bio i kad sam bio mali. Tada sam bio mali veliki.“

SVE MEDALJE srpskih vaterpolista

2006 – ZLATO: Svetska liga (Atina) i Evropsko prvenstvo (Beograd)

2007 – ZLATO: Svetska liga (Berlin)

2008 – BRONZA: Olimpijske igre (Peking); SREBRO – Evropsko prvenstvo (Malaga); ZLATO – Svetska liga (Đenova)

2009 – BRONZA: Svetska liga (Podgorica); ZLATO: Mediteranske igre (Peskara) i Svetsko prvenstvo (Rim)

2010 – ZLATO: Svetska liga (Niš) i Svetski kup (Oradea); BRONZA: Evropsko prvenstvo (Zagreb)

2011 – ZLATO: Svetska liga (Firenca); SREBRO: Svetsko prvenstvo (Šangaj)

2012 – ZLATO: Evropsko prvenstvo (Ajndhoven); BRONZA: Olimpijske igre (London)

ERA DEJANA SAVIĆA

2013 – ZLATO: Svetska liga (Čeljabinsk)

2014 – ZLATO: Svetska liga (Dubai), Evropsko prvenstvo (Budimpešta) i Svetski kup (Almati)

2015 – ZLATO: Svetska liga (Bergamo) i Svetsko prvenstvo (Kazanj)

2016. – ZLATO: Evropsko prvenstvo (Beograd) , Svetska liga (Kina) i Olimpijske igre (Rio)

2017 – ZLATO: Svetska liga (Ruza); BRONZA: Svetsko prvenstvo (Budimpešta)

2018 – ZLATO: Mediteranske igre (Taragona) i Evropsko prvenstvo (Barselona)

2013. „Odbrana je bila izvanredna. Čestitam ekipi na prikazanoj igri, a publici zahvaljujem na podršci. Nekako smo se snašli s kriterijumom suđenja, koji je bio neuobičajen. Zadovoljan sam što smo obezbedili finalni turnir jer će to biti prava priprema za Svetsko prvenstvo u Barseloni.“ (izjava posle debija na selektorskoj klupi i pobede nad Nemačkom)

2013. „Porazi su ti koji u meni ostaju ucrtani više nego pobede. U vrednosnom smislu, mi moramo da izađemo iz poraza jači kako se oni ne bi ponavljali. Moram da kažem da je Barselona 2013. bila jedno otrežnjenje, pre svega za mene, a onda i za ekipu. Shvatili smo da nismo nepobedivi i da moramo da uradimo određene kadrovske promene, ali isto tako da moramo nešto da menjamo u pristupu, ponašanju i svemu ostalom.“ (izjava posle neuspeha reprezentacije na SP u Barseloni)

2014. „Slušaj vamo. Imam ideju. Idemo da vozimo automobile, da se malo zajebavamo, šta nas boli… Da se lupamo, pa ko koga.“ (izjava posle utakmice u Bečeju sa Slovačkom – 11:2, kada je poveo ceo tim na autodrom u lokalni luna-park…)

2015. „Istina je da državni tim beleži izuzetne uspehe, a da su Partizan, Zvezda i Radnički pred gašenjem. To nije samo kontradiktorno, to je fenomen koji ne umem da objasnim.“

2015. „Uspesi reprezentacije mogu da budu lažna slika s obzirom na stanje u klubovima. Partizan, koji je institucija svetskog vaterpola, Zvezda, koja je 2013. postala prvak Evrope, Radnički, koji je iste godine osvojio Kup LEN, na ivici su egzistencije. Plašim se da se time ubija budućnost vaterpola, baza iz koje treba da se rađaju mladi igrači koji će sutra braniti boje Srbije.“

2017. „Mađari čuvaju svoju nacionalnu ligu. Problem su rešili kategorizacijom. Uzeli su pet sportova od nacionalnog značaja i njih finansira država uz pomoć jakih sponzora kojima su ulaganja isplativa jer im se odbija od krajnjih taksa i poreza. Sigurno da i naša država po mađarskom modelu može da odredi sedam sportova…“

2017. „Država pomaže i sve što je obećala i ispunila je. Dugujemo joj svu zahvalnost, ali ako se gleda razvoj vaterpolo sporta kroz klubove, tu treba da postoji jedan apel da se pomogne. To nije pitanje samo vaterpola nego i ostalih sportova.“

2018. „Moram da budem kritički nastrojen prema Evrokupu, takmičenju koje je novi napor za igrače. Zanemaruje se njihovo psihofizičko stanje. Kao da igramo NBA, ali bez njihovih primanja. U sezoni se odigra između 85 i 88 utakmica, a oporavak i bazične pripreme nisu isti kao u drugim sportovima.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar