Sport
17.09.2022. 12:40
Zoran Šećerov

Realnost...

Srbija je zemlja sporta... Bar tako Srbija misli

sport
Izvor: Shutterstock

Sport je delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Bar tako piše u članu 2. Zakona o sportu.

U to ime Srbija iz budžeta izdvaja, bar na prvu loptu, pozamašnu sumu novca za redovne godišnje programe nacionalnih sportskih saveza, Olimpijskog komiteta Srbije, Paraolimpijskog komiteta i drugih sportskih organizacija. Da li je to dovoljno i pravilno raspoređeno – tema je za diskusiju.

Ima i onih koji tvrde da zapravo tih 0,34 odsto za sport od ukupnog budžetskog kolača i nije neki novac, ali da se i sa tim, uz dobro upravljanje, mogu postići srazmerno dobri rezultati.

U 2022. godini, a na osnovu Zakona o budžetu, za pomenutu delatnost od posebnog značaja izdvojena je suma od 2.275.034.000,00 dinara. Mimo budžeta, nekim drugim kanalima iskopanim na dobroj volji politike i (sve)moćnih političara, u kase sportskih saveza i klubova (neki tvrde i u džepove sportskih funkcionera) pristiglo je i malo više para. Utisak koji ne vara jeste da država Srbija ne štedi na sportu. S razlogom.

Najviše, bar kroz obećanja, ulaže u infrastrukturu i to je, bez obzira na neke manjkavosti i sporost u realizaciji projekata, za svaku pohvalu.

Srbija je zemlja sporta. Bar tako Srbija misli. Da zlo bude veće, Srbija u to tvrdoglavo i veruje. A onda, kad se to najmanje očekuje, naciju znanu po tome da više priča o sportu nego što se bavi sportom – sustigne i otrežnjenje. Bolno i garnirano gorkom istinom da su drugi ipak bolji. I da drugi napreduju dok Srbija, nesvesna svojih zabluda, tapka u mestu. Ili, što je još veće zlo, osokoljena (ne)znanjem korača unazad.

Katastrofa i sunovrat. Ove reči sportska Srbija ne bi nikada izgovorila da se nije dogodilo ono što jeste. A dogodilo se u proteklih dvadesetak dana da su na tri velika takmičenja, jednom svetskom i dva evropska prvenstva, srpski sportisti i miljenici nacije doživeli tri teška neuspeha.

Umesto sa osmehom i medaljama, koje su im svi predviđali i koje su se od njih s pravom i očekivale, kući su se vratili tužni i poniženi. Čak i priča o tome da se u Srbiji igra najbolja odbojka, košarka i vaterpolo na svetu (znate ono zemlja, voda, vazduh) polako postaje deo lepe prošlosti. Da li je moralo tako da bude?

Krenimo redom. Prva tužna vest stigla je iz Poljske. Muška odbojkaška reprezentacija Srbije, jedan od kandidata za najviši plasman, nije uspela da se plasira u četvrtfinale Svetskog prvenstva pošto je u prvom meču eliminacione faze izgubila od Argentine rezultatom 3:0 (25:23, 25;21, 25:23).

Kako i zašto, mogu da objasne i rečenice da je prva dva seta ekipa selektora Igora Kolakovića izgubila tek u finišu nakon što je prethodno imala prednost. U trećem, bilo je očigledno da je Srbija psihološki pala pa je Argentina, osvajač bronzane medalje sa poslednjih Olimpijskih igara, bez puno problema stigla do ubedljivog trijumfa.

Poraz odbojkaša u osmini finala srpska nacija okarakterisala je kao neuspeh. Selektor Kolaković obećao je analizu svakog detalja. U finalu je igrala Poljska. Izgubila je od Italije. Poljacima nije ni na kraj pameti da se zahvale selektoru Nikoli Grbiću. Mi smo to učinili, nama nije bio dobar selektor. Ni on ni Boba Kovač.

Vaterpolisti su prošli još gore. Evropski šampionat završili su kao deveti, što je najlošiji plasman vaterpolo reprezentacije u istoriji kontinentalnih šampionata. A sve se ne bi dogodilo da trofejna vaterpolo reprezentacija Srbije, više nego neočekivano, nije u osmini finala Evropskog prvenstva u Splitu, podmlađena i sa timom za vremena koja dolaze, poražena od Francuske.

Selektor Dejan Savić u izjavi za medije posle svega što se događalo na splitskoj rivi samo je rezignirano konstatovao da je "agonija završena i da bi posle svega trebalo da se vidi kako dalje u budućnosti".

U osmini finala svoje učešće na ovogodišnjem Šampionatu Evrope završila je i košarkaška reprezentacija. Poražena je, neočekivano, od Italije 94:86. Nije pomoglo ni to što je Srbija u grupnoj fazi igrala dobru i efikasnu košarku sa najboljom odbranom uz nagoveštaje da će s kvalitetima koje poseduje bez problema stići do finala.

Umesto slavlja, dogodio se klasičan debakl. Da li je za neuspeh za koji je teško pronaći opravdanje kriv selektor Svetislav Pešić, možda i oni koji su mu ukazali poverenje, moguće je i neko sasvim treći ili zapravo nije niko, pokazaće analize koje bi tek trebalo da uslede.

Sasvim je moguće da su krivi i oni koji su u ime lične promocije, apsurdne sujete i još apsurdnije bahatosti sa mesta selektora smenili Sašu Đorđevića s kojim je reprezentacija Srbije na tri velika takmičenja osvojila tri srebrne medalje. Ne treba amnestirati ni one koji su brzopleto arhivirali Igora Kokoškova.

"Mi smo emotivan narod i zato je bol zbog neuspeha toliki. Sve što se dogodilo odbojkašima, vaterpolistima i košarkašima može da se dogodi i svim drugim reprezentacijama sveta. Sport je naprosto takav, pobede nikom nisu zagarantovane. Sve ovo zato i nije toliko strašno. Tragedija će, međutim, biti ako iz svega ne izvučemo pouku i ne rešimo što pre ono što su boljke srpskog sporta", kaže Snežana Misajlović, nekadašnja odbojkašica i sportski funkcioner u SOFK Jugoslavije i Ministarstvu sporta.
 

 

U istom mesecu tužna sudbina zadesila je srpske fudbalske klubove na evropskoj sceni. Potvrdilo se ono što najviše boli, a to je da uprkos neutemeljenom optimizmu nemaju kvalitet za ozbiljna dostignuća na međunarodnoj sceni na kojoj se ne stiče samo ugled, već i mnogo, mnogo zarađuje. Možda će se koliko sutra i fudbalskoj reprezentaciji na SP u Kataru obiti o glavu preterani optimizam. Možda.

A da novca u sportskoj Srbiji ima, i te kako ima. Iz budžeta za 2022, kada je reč o sportskim organizacijama, najviše je sredstava pripalo, s razlogom, nacionalnom Olimpijskom komitetu – 290 miliona dinara. Među sportskim savezima bogato su još "prihodovali", više od svih, za svoje aktivnosti – košarka (127 miliona), odbojka (121) i vaterpolo (110).

Srpskom atletskom savezu udeljena su 62 miliona, a rvačkom 44. Ne izdvajaju se u ovoj priči ova dva sporta slučajno. U proteklim danima u medijima se moglo pročitati ili čuti i sledeće:

"Srpski rvači grčko-rimskim stilom ostvarili su istorijski uspeh na šampionatu sveta u Beogradu, pošto su posle tri dana takmičenja osvojili četiri zlatne medalje. Srbija je tako nadmašila dosadašnji rekord od tri odličja na jednom šampionatu. Zlato su osvojili Ali Arsalan, Zurab Datunašvili, Sebastijan Nađ i Mate Nemeš..."

Pre toga Srbija je bila ponosna i na svoje sportiste i zbog "kraljice sportova". Vest ulepšana optimizmom glasila je:

"Kontinentalni šampionat u Minhenu za sva buduća vremena srpska atletika pamtiće kao mesto jednog od najvećih uspeha. Jedno zlato (Ivana Vuleta), dva srebra (Armin Sinančević i Adriana Vilagoš) i jedna bronza (Angelina Topić), plus još sedam plasmana među osam najboljih su ne samo dokaz sjajnih ostvarenja, već i potvrda ispravnosti strategije jednog sporta koji je u zemlji Srbiji, koliko juče, bio na margini i pragu izumiranja."
 

Da li treba napomenuti da dvoje od četvoro takmičara sa seniorskim evropskim medaljama još uvek ima status juniora i samim tim blistavu budućnost.

Čuda se ne događaju, čuda se stvaraju. Srpskom atletskom kumovali su nemerljiva energija i znanje predsednika Veselina Jevrosimovića i generalnog sekretara Slobodana Brankovića, ali i opredeljenje da se struka i znanje podignu na pijedestal najviših vrednosti.

I rvači gaze istom stazom. Nenad Lalović, član MOK-a i predsednik Svetske rvačke federacije, i dušom i telom čovek je ovog sporta. Bogato međunarodno iskustvo preneo je i na teren nacionalne organizacije čiji rad se sada ovekovečuje kroz sjajne rezultate takmičara.

Ovo je, međutim, priča o vrhunskom sportu. Takođe i o naciji koja, kako je to nedavno zapazio najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić, "ne voli košarku, ne voli sport, ali voli samo i jedino zlatne medalje".

Ono što se nameće kao pitanje svih pitanja jeste koliko se ljudi u Srbiji bavi sportom. Možda i zato što se u svetu još uvek iz kvantiteta rađa i kvalitet. Jedan podatak iz jedne ozbiljne ustanove (Fakultet za fizičku kulturu) zapravo najbolje odslikava gde je sportska Srbija danas i zašto je trenutno tu gde jeste. Takođe, i kakvu svest o bavljenju sportom imamo kao nacija. U toj ozbiljnoj analizi navodi se da u jednoj srpskoj opštini, nije bitno ime jer sve nalikuju jedna drugoj, čak 96,45 stanovnika ne vežba redovno. Takođe je alarmantan i podatak da na jedan sportski klub dolazi oko 1000 stanovnika, odnosno da opština izdvaja svega 455 dinara (četiri evra) godišnje po stanovniku za sport.

"Srbija ima vrhunske sportiste, ali nema novac da finansira masovni sport. Ukoliko ne bude imala bazu mladih sportista, sve manje će biti vrhunskih sportista“, jedna je od teza bivšeg košarkaškog asa Miodraga Simonovića.

Tačna misao, ali i bez eha javnosti i sportskih krugova jer još uvek se nije pojavio niko ko bi pokušao da reši ovaj gorući problem.

Jedan od više nego upozoravajućih podataka, bar kad je u pitanju budućnost srpskog sporta, ali i zdravlje nacije, iznosi i Bratislav Đorđević, nekadašnji košarkaški trener, a danas predsednik neprofitabilnog Udruženja "Živimo zdravije“.

"U Srbiji je više od 30 odsto dece suočeno sa problemom gojaznosti, a tu je i alarmantna informacija koja kaže da 94 odsto dece u Srbiji ima krivu kičmu.“

Da za sve, uz malo dobre volje, postoji rešenje, kao primer može da posluži i ovo kazivanje Bratislava Đorđevića:

"Udruženje ’Živimo zdravije’ je najmlađe udruženje u Srbiji sa najstarijim kadrom. Tu su doktori, profesori, sportski radnici koji imaju puno iskustva i koji žele da pomognu našoj Srbiji na jedan, do sada, drugojačiji način. Svi konstatujemo puno loših stvari u vezi sa kompletnom našom populacijom, kao i sa fizičkom aktivnošću i kretanjem, zdravljem, ishranom. Naša je želja da u narednom periodu praktičnim rešenjima svakoga podstaknemo, počev od dece najmlađeg uzrasta do osoba u ’trećem dobu’, da se bavi fizičkim aktivnostima. To je mnogo širi pojam od sporta i sportskih aktivnosti.“

Možda bi ovakva vrsta podsticaja bila uslovno suvišna da današnje generacije, između ostalog, ne beže sa časa (fiskulture) koji je njihovim roditeljima bio omiljeni. Zašto je tako, pravog odgovora još uvek nema.

"Selektori srpskog sporta nekada su bili nastavnici fiskulture koji su usmeravali talentovanu decu na sportove u kojima mogu najviše da postignu. Danas je njihova uloga obezvređena i marginalizovana“, govorio je ne tako davno za "Ekspres“ selektor vaterpolista Dejan Savić.
 

Sve izgovoreno može se tumačiti ne samo sistemskim propustom, već i nedostatkom sportske kulture, kako dece tako i odraslih, što je jedna od najtragičnijih slika srpske nacije.

Uprkos svemu, Srbiji se na sportskom polju dogodi ili događa uspeh pojedinaca ili nekih selekcija iza čijih rezultata se onda kriju sve anomalije, loše strategije i, čini se, frapantno neznanje i bolesna sujeta prisutnih u "delatnosti od posebnog značaja“.

Jedno zanimljivo istraživanje ponudilo je i odgovor sa kog srpskog područja u poslednje tri decenije stiže najviše šampiona. Odgovor je – iz sela i gradova Vojvodine.

Sledi i podsećanje da su odbojkaška braća Grbić iz Kleka, takođe i košarkaš Dejan Bodiroga, zatim da su iz okoline Sombora košarkaški divovi Željko Rebrača i Nikola Jokić. Odbojkašica Maja Ognjenović je Zrenjaninka, atletičarka Ivana Vuleta (Španović) takođe.

Plivačica Nađa Higl je iz Pančeva, najbolji igrač basketa 3 na 3 na svetu Ivan Domović Bulut je Novosađanin.

Kad se ovo zna, uz napomenu da mnogi iz te niske bisera nisu pobrojani, deluje više nego apsurdno priča o tome kakva je trenutna slika sporta u najvećim vojvođanskim gradovima. Citiramo doajena srpskog sportskog novinarstva Milojka Pantića koji je ne tako davno govoreći na ovu temu naglasio:

"Subotica, nekad grad fudbala, odbojke, gimnastike, tenisa, boksa i rvanja, danas živi samo fudbalski, i to zahvaljujući pokušaju Dragana Simovića da od Spartaka i ’Zlatibor vode’ napravi biznis. Sombor je dao nemali doprinos svetskoj gimnastičkoj federaciji preko Ivana i Irene Ivančević, ali je danas sportski mrtav grad. Kikinda takođe. Novi Sad životari na slavi nekada višestrukih prvaka velike države u dresovima Vojvodine. Danas odumiru košarka, veslanje, kajak, vaterpolo, hokej na ledu, pa i atletika. Zrenjanin, nadaleko poznat po košarkašima i fudbalerima Proletera, odbojkašima i bokserima Banata, olimpijskom šampionu u rvanju Branislavu Simiću, veslačima i drugima, danas ne može da izdrži jednog plivača i jednu atletičarku (Lenđel i Španović).“

Vršac i KK Hemofarm nisu pomenuti. Nekada košarkaški kolektivi za primer, šampioni u obe konkurencije, danas životare. Po čemu je ovaj primer karakterističan? Jedino po tome što potvrđuje istinu da u Srbiji jedan sport u jednom gradu ne zavisi od sistema, već od jednog čoveka. Zato je zajedno sa Miodragom Babićem, privrednikom i čovekom košarke, u penziju otišla i vršačka košarka.

U Bečeju Đorđe Predin, zaljubljenik u vaterpolo, od VK Bečej napravio je čak evropskog šampiona. Kada je otišao Predin, Bečej se kao vaterpolo centar više ne pominje...

Ovakvih primera je još puno na prostoru od Subotice do Preševa. Posledice nenormalnog stanja su više nego dramatične, ali uprkos svemu nisu tema sa dnevnog reda Ministarstva sporta ili neke druge slične organizacije ili sportskih organizacija koje svojim ogromnim birokratskim aparatima grickaju podosta novca namenjenog sportu. Uljuljkani na državnim jaslama, ponašaju se maksimalno opušteno i bez bilo kakve inicijative.

Umesto da žive za sport, oni žive od sporta. A ne tako davno u toj istoj Srbiji bilo je sramota da predsednik kluba ili saveza bude plaćen i da na račun svoje pozicije u sportu ima bilo kakve statusne benefite. Danas su, uz prećutnu saglasnost države, bogato za svoj (ne)rad nagrađeni. I ne samo oni. U zemlji sporta zvanoj Srbija na platnoj listi nekih klubova su, glasno se priča, čak i navijači.

Ministarstvo, ali ni druge sportske organizacije, takođe, ne brine ni podatak što u Srbiji trenutno ima više kladionica nego osnovnih škola. A kakav je konkretno pravni status sportista u zemlji sporta teško je pretpostaviti i da znaju. Ili, šta bi trebalo da se preduzme da srpske klubove ne kažnjavaju međunarodne federacije zbog ovih ili onih propusta ili poslovanja koje je na pragu kriminalnih radnji, takođe. Ministarstva sporta nema ni u priči koja kazuje da srpskom sportu više nedostaju transparentno poslovanje, izlazak države i političara iz sportskih organizacija, odnosno odstranjivanje iz sporta ljudi sa problematičnim biografijama.

Trebalo bi se, naravno, na vrhu pozabaviti i sistemom takmičenja. Nemoguće je imati kvalitet na reprezentativnom nivou ukoliko Srbija nema kvalitetne lige. Prvi su u nedostatku osmišljene strategije na ovom polju ceh platili rukometaši koji su do juče bili ponos nacije u obe konkurencije. Svet se čudom čudio kako zemlja koja praktično ima jedan ozbiljan klub (Partizan) može biti neprikosnoveni vladar u vaterpolu. Čak smo i sami poverovali da je to moguće, naravno sve dok račun nije došao na naplatu.

Košarkaši su takođe u problemu. Nekada su iz provincije pristizali najtalentovaniji majstori igre ispod dva obruča. U tim sredinama postojali su i čudesno dobri treneri s vizionarskim sposobnostima. Danas u mnogim gradovima u unutrašnjosti, u nedostatku ozbiljnog ligaškog takmičenja, ali i struke bez koje se ne može napraviti iskorak, košarka više životari nego što živi u Čačku, Kraljevu, Leskovcu, Zrenjaninu ili Valjevu.

Crveni karton trebalo bi što pre pokazati i korumpiranim sudijama, kao i jednako korumpiranim sportskim zvaničnicima koji u srpskom sportu uspevaju bolje nego bilo koja istinska vrednost. Ovi i ovakvi odnosi, nemoral i jajarenje zasigurno su i razlog što veliki broj talentovane dece, uz podršku roditelja, već sa 14 ili 15 godina odlazi u inostrane klubove. O ovoj sada već praksi moglo bi se takođe ozbiljno razgovarati na najvišem sportskom i državnom nivou.

Koliko su neke stvari u srpskom sportu dovedene do apsurda moguće je suditi i kroz primer koji je u svojim tekstovima navodio Miodrag Duci Simonović koji naglašava:

"Najvažniji zadatak vrhunskih sportista jeste da svojim primerom privuku što veći broj mladih da se bave sportom. I šta se onda događa. Naši ’vrhunski sportisti’, na čelu sa Đokovićem i Divcem, primenili su metod koji odavno koristi pljačkaška ’elita’ na Zapadu: da koristi nesreću obespravljenih radnih slojeva da bi stvorila oreol ’dobročinitelja’ i kupila javnost. Koji će čovek koji ima samopoštovanje da koristi tuđu nesreću da bi sebe reklamirao? Onaj ko stvarno želi da pomogne, on to radi bez pompe.“

Mirko Poledica, predsednik fudbalskog sindikata "Nezavisnost“, poput jurišnika na vetrenjače, godinama unazad upozorava na sramotna događanja koja polako postaju prljavi zaštitni znak nižerazrednog i po kvalitetu sve bednijeg fudbala, ali i što je najgore i u ligama najmlađih u kojima ima više neregularnosti i primitivizma pojedinaca nego trave na terenima na kojima se te i takve utakmice igraju.

"Danas fudbal ne igraju najtalentovanija deca, već ona čije mame i tate imaju novac da plate trening“, upozorava jedan od sagovornika.

Posebna tema su kadrovi koji prisvajaju zvanje trenera u kojekakvim sportskim školama i sportskim akademijama ili sportskim kampovima. Njihov registar uz potvrdu (diplomu) da imaju stručno obrazovanje za bavljenje ovim poslom u Srbiji jednostavno ne postoji. To što je ovakvom površnošću bez zdrave logike zdravlje ne samo talentovane dece ugroženo sportske funkcionere ne zanima. Ministar sporta uglavnom se oglašava kada uspešnim takmičarima treba poslati telegram čestitki s nebuloznim frazama.

Nacija bi volela da zna i da li je i ulaganje državnog novca u baš svaki sportski savez opravdano, odnosno da li bi bilo korisnije da se konačno opredelimo u koji će se sport ili sportove ulagati novac. Mnoge zemlje u svetu opredelile su se za ovaj koncept, čak i neke u našem najbližem okruženju, što se pokazalo kao pun pogodak. Ako smo talentovani za kolektivne sportove ili neke pojedinačne kao što su atletika, streljaštvo, boks, rvanje i slične, onda bi bilo logično da se u njih ulaže mnogo više kako bi na međunarodnoj sceni bili još uspešniji. Ovakav način razmišljanja i podele novca doneo bi državi i naciji daleko veći ugled. Ovako, dovoljno je da se grupica građana okupi, napravi udruženje i formira sportski savez posle čega od države i naroda koji puni državni budžet dobija novac za lični hobi. A to što 90 odsto ljudi u Srbiji ništa o tom sportu ne zna najmanje je bitno.

Nauka kazuje i dokazuje da je osnovna svrha masovnog, odnosno rekreativnog sporta poboljšanje zdravlja nacije. To je i ekonomska kategorija. Istraživanja su potvrdila da svaki dinar koji danas uložimo u sport znači tri dinara manje sutra za zdravstvo.

Umesto za masovni, Srbija se opredelila za vrhunski sport koji je na drugoj obali ove bistre reke. Miodrag Duci Simonović nudi tezu koju niko argumentima nije demantovao. Tvrdi:

"Vrhunski sport ne samo da ne doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, već je sistematski obračun sa zdravljem.“

Ana Privrat, stručnjak sportske psihologije, naglašava:

"Profesionalni sport nije zdrav. Izuzetno je zahtevan i fizički i psihički.“

Uprkos svemu, sve je više roditelja koji svesno guraju svoju decu u ovu provaliju. Sportski klubovi, opet, decu koriste kao najobičniju robu. Talentovana deca se prodaju u bescenje, a za lepe svote kupuju fudbaleri ili košarkaši sumnjivih vrednosti.

Možda ne bi bilo tako da srpski sport umesto amorfnih političara u sportu ima struku, tj. znanje da ovu crnu stranu medalje kanališe na pravi način? Najbolji srpski stručnjaci, baš kao i sportisti, jesu u inostranstvu, oni koji bi to mogli da budu sutra prate njihov put. Dokle?

Ipak, nade ima. Poslednja vest je vest meseca. Glasi: "Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu uputilo je poziv za informativni razgovor Dragiši Biniću, bivšem članu Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije, koji je bio zadužen za regularnost takmičenja, saznaje ’Telegraf’.

Binić je pozvan da u svojstvu građanina postupajućem zameniku javnog tužioca da neophodna obaveštenja i informacije u vezi sa svojim saznanjima o nameštanju fudbalskih utakmica o kojima je govorio u medijima. Tužilaštvo je formiralo predmet u ovom slučaju kako bi se proverili izneti navodi jer ukazuju na koruptivne radnje.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Nikola Jokić: "Mi ne volimo sport, mi volimo da pobeđujemo"
nikola jokić 3. 8. 2022.

Reprezentativac Srbije

03.08.2022. 14:37

Nikola Jokić: "Mi ne volimo sport, mi volimo da pobeđujemo"

Reprezentativac Srbije i košarkaš Denvera Nikola Jokić izjavio je u Staroj Pazovi da navijači Srbije "ne vole sport ili košarku, već da vole da pobeđuju".
Close
Vremenska prognoza
clear sky
28°C
24.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve