SRPSKI FUDBAL: Regionalna ili beton liga?

SRPSKI FUDBAL: Regionalna ili beton liga?

FOTO: Tanjug/ Jaroslav Pap


Čitamo naslove: “Ivan Tomić nakon razgovora sa navijačima podneo ostavku” ili “Delije: Crvena zvezda neće igrati u regionalnoj ligi”. Jug i sever preuzeli upravljačke uloge. To nije nemoguće, niti je pozitivnim zakonskim propisima zabranjeno. Ipak, ima jedno ali… Navijači bi mogli da odlučuju o smeni i izboru trenera, nikako u tunelu stadiona, ili o strateškom pitanju kakvo je učešće u ligi, samo pod uslovom da skupe pare i na klupskoj skupštini izglasaju zahtev za pokretanje vlasničke transformacije kluba. Do tada, zastavice u ruke, ljubav u srce, pesmu na usne i to će biti najbolji doprinos opstanku ili unapređenju kluba

Pada mrak! Evropska kratkodnevica sve ranije dolazi u srpski fudbal. Nekad se znalo da sunce zalazi u kasnu jesen na zapadu. Fudbalska geografija se promenila, a mi smo ostali da tapkamo u mestu, pa nam mrak dolazi usred leta na severu, na jugu i na istoku, sa Ludogorecom, Zaglebjem, Kairatom.
Da li je vreme da se upale lampice? Naš kompas pokazuje fudbalski zapad na sve četiri strane sveta. Njegova igla nije pokvarena, do nas je!
Pođimo od onog što je ključni problem: neregulisani vlasnički status. Nepostojanje titulara svojine generiše ulazak raznih negativnih struja u naš fudbal. Klubovi su u ogromnoj većini organizovani kao udruženja građana. Neverovatno je da ta udruženja prave obrte od nekoliko miliona evra i da nikom ne polažu račune, već kad se potroše zalihe robe u polutkama, špicevima ili bekovima, kad namire svoje materijalne prohteve ili kad izgube političku podršku, onda jednostavno odu ostavljajući klub u sve većoj dubiozi sa dugovima od više desetina miliona evra. Zato ne čudi što proces promene vlasničke strukture fudbalskih klubova teče sporo uz ogromna protivljenja. Ko pametan hoće da se odrekne privilegija sve dok u petlićima ima makar jedno talentovano levo krilo! Za tri godine on će biti predmet pregovora za ovalnim stolom u Beču, Parizu ili Londonu, ako ne tamo onda u Astani, Bakuu ili Tjumenu, ali biće negde sigurno. To je uhodano, provereno i isplativo.

“Ti ljudi žele sve preko noći. Troše nemilice, a nikom ne odgovaraju. Važno je da se slikaju sa papirima pod miškom, mašnom, tašnom, putuju o trošku kluba, arče tuđe pare.”
Tako Ivan Čabrinović, nekadašnji selektor reprezentacije Jugoslavije, vidi one koji vedre i oblače u Partizanu. A male su razlike ako krenemo od kluba. Ima ih, ali oni što su drugačiji jako brzo ostanu preglasani i zaboravljeni uljezi koji ne znaju pravila igre.
Prostor nebranjen vlasničkim listom u klupskoj hijerarhiji osvojili su oni kojima tu nije mesto. Čitamo naslove: “Ivan Tomić nakon razgovora sa navijačima podneo ostavku” ili “Delije: Crvena zvezda neće igrati u regionalnoj ligi”. Jug i sever preuzeli upravljačke uloge. To nije nemoguće, niti je pozitivnim zakonskim propisima zabranjeno. Ipak, ima jedno ali… Navijači bi mogli da odlučuju o smeni i izboru trenera, nikako u tunelu stadiona, ili o strateškom pitanju kakvo je učešće u ligi, samo pod uslovom da skupe pare i na klupskoj skupštini izglasaju zahtev za pokretanje vlasničke transformacije kluba. Do tada, zastavice u ruke, ljubav u srce, pesmu na usne i to će biti najbolji doprinos opstanku ili unapređenju kluba. Šta ako Marko Nikolić, koji je pre petnaest meseci otišao s crno-bele klupe i otada su se promenila trojica trenera, bude gori od Ivana Tomića ili nećemo regionalnu ligu – koja obezbeđuje izlog, više jakih mečeva koji bi dobro došli u kvalifikacijama za međunarodne kupove, ali sigurno ni marketinški prihodi ne bi bili zanemarljivi – a onda tresnemo o beton (ligu)?
Naš fudbal je jedinstven po tome što imamo profesionalne navijače, a fudbaleri su nam sa poluamaterskim primanjima i na ivici egzistencije.

Stepanović: Kad igraš protiv Dinama, Hajduka, Sarajeva, Želje, Olimpije, možda Vardara, veći je i izazov i motiv nego u domaćoj ligi. Tu su najbolji igrači jednog regiona. A u Srbiji Zvezda, recimo, ima šest jakih utakmica tokom cele sezone, protiv Partizana, Vojvodine i Čukaričkog

Kad bi se uredili vlasnički odnosi u našem fudbalu, negde imamo akcionarska, deoničarska društva, dok su kod Reala i Barselone sosiosi, onda sigurno sumnje u kriminal ne bi svake sezone izrasle kao pipci hobotnice. A dok se ne bude znalo i ne bude zakonski utemeljeno u odredbama Zakona o sportu, čiji su klubovi, predstavnici naših supeligaša, trebalo bi da sednu za sto i dogovore se o načinima kako da povećaju poverenje navijača u regularnost mečeva. Termini “kriminal”, “kuvanje”, “šteela”, “tri za tri”, “iz dvojke u keca” i “sedam plus” gotovo svake sezone iskoče u prvi plan. Do sada preduzete mere na tom planu trebalo je da stvore utisak da će štimeri rezultata biti jače udareni po prstima i džepu. Nemci su, navedimo, pre 13 godina kad se počelo šuškati o nameštanju mečeva brzo reagovali: fudbalski sudija Robert Hojcer osuđen je na zatvorsku kaznu nakon što je priznao da je primio mito od 70.000 evra da namesti nekoliko utakmica, a sa tiketom u ruci uhvaćeni su i odvedeni u zatvor braća Ante i Milan Šapina. Tako su oni dali novi impuls fudbalu, stvarajući uverenje kod fudbaloljubaca da je tu sve čisto i da je rezultat izraz stvarnog odnosa i prikazanog umeća, a ne dogovora ili korupcije. Kalčopoli u podtekstu ima rečenicu: “Vratimo tifoze u kalčo.” A kod nas? Za vreme osmogodišnje vladavine Tomislava Karadžića, ljudi zaduženi za regularnost takmičenja na pomen “sumnjivo” papagajski su ponavljali: “Dajte dokaze!”
Ne gospodo, vi dajte dokaze. To nije posao ni novinara, ni navijača, ni fudbalera koji su ukazivali na to, ni fudbalskog sindikata – to je vaš i zadatak nadležnih državnih organa. Sprega mora da postoji ako želimo više gledalaca, više sponzora, više para, konačno, više fudbala.

Srpski klubovi moraju preispitati odnos domaći/strani fudbaleri. Forsiranje stranih igrača kako bi se što pre došlo do evropske vize može biti u dugoročnoj projekciji pogubno. Igračima poniklim u klupskim akademijama zatvaraju se vrata afirmacije, što bi brže nego išta moglo da ima jako loše posledice po A selekciju. Engleska je najbolji primer tipa slučaja kako veliki broj legionara u Premijer ligi i Čempionšipu pravi klizeći start na “Gordog Albiona” pa on pola veka, od Svetskog šampionata u Engleskoj 1966. godine, čeka na rezultat koji će biti na nivou “kolevke fudbala”. Englezima, za razliku od nas, ostaje sjajno vikend pokriće za takav pristup jer imaju najbolji i najatraktivniji šampionat sa popunjenošću stadiona od 94 odsto.
Kad je reč o našim mladim igračima, navedimo primer “zlatnih orlića” sa Novog Zelanda koji su svi brzopotezno prodati. Jeste da je na taj način u klupski krvotok ubrizgan svež novac, ali da se malo sačekalo s prodajom doza eritrocita mogla je biti daleko jača i omogućila bi lakše disanje na nešto duži period. I klubovi, pogotovo igrači i njihovi roditelji, trebalo bi da imaju strpljenja za male korake dok ne dobiju krila da odlete u hramove fudbala. A zbog nekih 50.000 ili 100.000 evra roditelji svoju decu već sa 13 ili 14 godina šalju u inostranstvo, ne znajući ni kuda idu ni šta ih tamo čeka. FIFA je prošle godine donela propis o zabrani trećim licima da poseduju prava na transfer igrača. Srpski klubovi nekoliko godina unazad prodaju na procenat agencijama prava na svoje igrače, pa od njihovih kasnijih transfera nemaju mnogo koristi. Recimo, Lazar Marković je potpisao sa fondom Pinija Zahavija ugovor davno pre nego što će napustiti Srbiju i zaigrati za Benfiku. Zahavijevi klijenti su, između ostalih, i Nikola Aksentijević, Nikola Maksimović, Luka Jović i brojni drugi.
Ako bisere reprezentativnog sjaja razbacujemo na rasprodajama, šta možemo očekivati od u skorijoj budućnost A reprezentacije. “Orlovi” su propustili tri velika takmičenja: evropske šampionate u Poljskoj i Ukrajini 2012. i Francuskoj 2016, te Svetski šampionat u Brazilu 2014. Ti izostanci predstavljaju izgubljenu dobit za srpski fudbal veću od 50 miliona evra. Šta bi se dogodilo da je deo novca uložen u klubove, akademije i stadione?
Zato na sve planove, nacrte, preporuke i memorandume kako u FSS tako i u klubovima treba da utisnuti logo “FIFA Vorld kup – Rusija 2018”. Ode li nam i taj voz, ostaćemo na slepom koloseku Evrope, gde sunce slabo zalazi i usred leta.
Šta o trenutnoj situaciji u srpskom fudbalu, njegovim glavnim problemima i evropskim iskustvima koje bi trebalo preuzeti kažu trojica bivših jugoslovenskih reprezentativaca.
Stepanović: Ko uđe s parama u klub hoće da zna kuda one idu

Dragoslav Stepanović, bivši igrač OFK Beograda, Crvene zvezde, Ajntrahta i Mančester sitija, a kasnije trener Ajntrahta (Frankfurt), Leverkuzena, Atletika Bilbao, AEK-a, Vojvodine i Radničkog Niš, vatreni je pobornik da srpskoj deci treba dati šansu u našem šampionatu, a stranci su samo nužno zlo ako “godina podbaci”:

– Radovalo bi me da su Zvezdini ili Partizanovi stranci pravi kao kod Ludogoreca. I kad bih bio na mestu nekog ko odlučuje, ja bih prvo kupio predsednika Ludogoreca, koji bi doveo strance koji su vredni. Ne mogu da verujem da stranci idu u ligu i zemlju koja je daleko ispod naše. I tamo prave uspeh koji je daleko veći od našeg.

U Srbiji ima mladih talentovanih fudbalera. Zašto oni ne dobijaju šansu?

– Glavni je razlog jako visoka premija za ulazak u Ligu šampiona i Ligu Evrope. Za one koji nemaju praksu, oni što dolaze iz omladinske škole, prevelik je zalogaj da igraju u prvom timu. Mi u sekundu zbog potrebe kluba, odnosno nezavidne finansijske situacije, lako prodamo sve. I oni što su osvojili Svetski šampionat U20 na Novom Zelandu otišli su jako brzo, bez pozdrava i traga. I oni se sada muče u ligama koje su mnogo jače i više od onih u kojima bi oni možda mogli da igraju. Imamo ovde u Nemačkoj Medojevića, koji je bio kapiten selekcije Srbije do 21 godine i koji ne igra redovno. Gaćinović je spasao Ajntraht, ali je dobio šansu tek kad je na klupu došao Niko Kovač. Imamo i Ignjovskog, koji uopšte ne igra i sad je otišao.

Katanec: Reprezentacija živi od atmosfere u društvu. Normalno, treba da se stvori jedna grupa momaka koje veže nešto. Da li je ta generacija koja je zajedno odrasla, pa pripadnost nacionalnim bojama

Kako zadržati “orliće”, makar godinu-dve, da se predstave svojim navijačima?
– Teško je to u datim okolnostima i propisima u Evropskoj uniji koji ukidaju ograničenje na protok ljudi. Kad sam ja igrao bilo je drugačije. Imali smo ligu u kojoj smo se kalili pa tek kad bismo sazreli odlazili bismo u inostranstvo. Odemo u 27. godini i znamo da smo pravi za to. Sad je ova liga jako slaba. Mnogo me iznenadilo u Zvezdinom meču protiv Ludogoreca da igrači iz Brazila puno više trče nego naši. Izgubili smo taj nivo fizičke spreme, nedostaje nam i internacionalno iskustvo. Brazilci su nas nadtrčali na “Marakani” u produžetku. Da čovek ne poveruje.
Da li je regionalna liga, u kojoj bi bili klubovi iz država nastalih iz eks-JU proširena možda za Bugare, Rumune bila spas za naš fudbal?
– Jeste spas, ali ko će da prepusti svoje eventualno mesto u evropskom kupu?! Svaki klub iz tih šest država nastalih raspadom SFRJ ima nadu da slučajno ili namerno dokači tu Ligu šampiona. E sad, ako iz te regionalne lige prvi bude išao u Ligu šampiona, a iz ostalih, uslovno rečeno, u neke kvalifikacije, ja bih bio s obe ruke za. Sigurno će ta regionalna liga doneti nešto više, konkurencija će biti jača. Kad igraš protiv Dinama, Hajduka, Sarajeva, Želje, Olimpije, možda Vardara, veći je i izazov i motiv nego u domaćoj ligi. Tu su najbolji igrači jednog regiona. A u Srbiji Zvezda, recimo, ima šest jakih utakmica tokom cele sezone, protiv Partizana, Vojvodine i Čukaričkog. Kako tu da se stvori i iskristališe kvalitet? Kad ne bismo prodavali u paketu talentovane klince kao što su ovi zlatni “orlići”, onda bi nam tri-četiri stranca bila sasvim dovoljna. U svakoj liniji po jedan, ako nisi dobio iz podmlatka adekvatan potencijal za prvi tim.

Koliko je nedefinisano vlasništvo klubova veliki problem? Klubovi su postali vreće bez dna. Gomilaju se dugovi i optužbe čelnika?

– Videli smo Ludogorec, a mene čudi da Zvezdu i Partizan puštaju da gomilaju dugove i da prodaju igrače koji su vredni i koji stvarno dobro igraju. Treba doneti odluku o prodaji kluba u srazmeri 51:49. Uli Henes je rekao da klubovi neće da pripadaju jednom čoveku, makar bio i šeik. Mada moram reći da i to sa šeikom nije uvek dobro. Recimo, šeik je kupio Malagu pa kad mu se igračka nije više dopadala pokupio je prnje i otišao, ne isplativši im ni plate. To je mač sa dve oštrice. Kad imaš jednog, kao što je Roman Abramovič u Čelsiju i kad ide dobro, ili ovog što je u Lesteru, onda je to prava stvar, ali dokle će to da ide tako? Ako kod nas u Srbiji do toga dođe, kontrolni mehanizam mora da postoji. Kad sam bio u Kini pa su mi dugovali neke pare, ja napišem pismo Fudbalskom savezu Kine, koji mi pošalje kartu sreće. Pozovu Kineza i nalože mu da mi isplate pare koje sam zaradio po ugovoru. Čovek koji bi ušao s novcem u srpske klubove znao bi gde idu pare. A ne ova situacija gde predsednik kluba upire prstom u svog prethodnika i pita gde su otišle tolike pare i zašto tako veliki minus kad je rasprodao ceo tim. Ko uloži svoje pare taj i pazi kako će da ih troši. To je daleko bolje od ovog kod nas preovlađujućeg principa “Jebiga, vratićemo nekako”.

Trenerima ste odredili ulogu klikera kojima se samozvane gazde klubova igraju i razmenjuju kako im se prohte.
– Naši treneri se plaše. Pravno su nezaštićeni i onda se sami odlučuju na odlazak kad nešto slabije krene. Rade tri nedelje ovde, dve nedelje tamo i tako ukrug. Sad vidim da je Marko Nikolić napravio dvogodišnji ugovor s Partizanom. E, baš me interesuje koliko će da ostane na klupi – upitao se Dragoslav Stepanović.

Stojić: Imamo bistre i pametne ljude, samo što ne rade dovoljno. Setite se samo koliko je radio Ljupko Petrović kad je Zvezda bila evropski šampion. Od jutra do sutra. Njegovi igrači su radili duplo više od igrača koji su tad bili na zapadu, plus što su bili vrhunski selektirani od strane Džajića i njega

Stojić: Visina budžeta je alibi za neuspeh na međunarodnoj sceni

Ranko Stojić, nekadašnji golman Partizana, Dinama, Standarda i reprezentacije Jugoslavije, a sada jedan od naših najpoznatijih fudbalskih menadžera, smatra da je visina klupskog budžeta alibi za neuspeh na takmičarskom planu.
– Kad nemamo uspeh u Evropi, onda pričaj o manjku novca. Kad je Zvezda bila šampion Evrope omer između nje, Arsenala, Bajerna, Mančester junajteda, Reala i Barselone bio je isti kao i sada. Morate raditi brže, bolje, anticipirati i mnogo više i mnogo kvalitetnije. Imate u Evropi četiri-pet klubova koji igraju redovno ligu šampiona sa sedam-osam miliona evra budžeta. Ludogorec nema veći budžet nego što ga imaju Zvezda i Partizan. Ni BATE Borisov nema veći budžet od naših večitih rivala. Još malo pa će i mađarski klubovi biti tu. Suština je da svi napreduju. Gledaju kako rade uspešni i rade mnogo više i efikasnije.

Šta treba urgentno učiniti na planu ozdravljenja srpskog fudbala?
– Treba otvoriti oči! Pogledati kako radi sav moderan fudbalski svet. Treba otići i videti na licu mesta. Imamo bistre i pametne ljude, samo što ne rade dovoljno. Setite se samo koliko je radio Ljupko Petrović kad je Zvezda bila evropski šampion. Od jutra do sutra. Njegovi igrači su radili duplo više od igrača koji su tad bili na zapadu, plus što su bili vrhunski selektirani od strane Džajića i njega. I onda staf koji je imao tako mnogo entuzijazma da je bilo samo pitanje vremena kad će napraviti uspeh.

Na koju stručnu ekskurziju treba povesti ljude koji vode naše klubove?

– Recimo, u Sevilju. Tri puta su osvojili zaredom Ligu Evrope. Imao sam sreću da upoznam neke ljude koji u sportskom pogonu, kao i način na koji oni prave skauting. Imaju fantastičan tajming. Četiri-pet meseci pre početka prelaznog roka odrede mete, onda urade profil igrača. Tu se tačno sve zna po pozicijama i nema odstupanja. Kakvi su efekti? Dani Alveš je kod njih došao iz brazilske Baije na pozajmicu, pa je otkupljen za 1.350.000, da bi bio prodat Barseloni za 35 miliona evra. Kroz Sevilju su prošli Rejes (Arsenal), Baptista (Real), Rakitić (Barselona), pa Baka. Tako radi Ramon Rodrigez Verdaho. Treba otići i videti kako je on postavio organizaciju. Ne treba ići kod najvećih, jer oni češće kupuju nego što stvaraju. I drugi primer dobrog kreiranje svoje budućnosti je Mančester siti. Jedan od najbogatijih klubova sveta na spisku ima 35, Čelsi 36, mladih igrača do 20 godina, koji su selektirani i pozajmljeni drugim klubovima. I čekaju da se očvrsnu, nauče i steknu određeno iskustvo. Dakle, oni ulažu u mlade igrače mnogo više novca nego oni koji kubure s parama pa na kraju dovedu gotove fudbalere.

Koji su fudbalski aduti Srbije?

– Imamo talenta za sve kolektivne sportove, za košarku, odbojku, za vaterpolo. Ključ je u tim ljudima koji to vode. U košarci smo imali velike uspehe jer je košarkaški savez vođen od inteligentnih ljudi, znalaca i vrednih ljudi. Najveći uspeh srpski klubovi u fudbalu su ostvarili kad su ljudi iz košarke bili na čelu. Košarka je bila referentan sport za način na koji treba voditi sportski klub. To je ključ.

Vlasnička struktura naših klubova dovodi do haotičnog stanja.

– Ne mora biti odlučujuća. Šta ako dođe neki privatnik koji je nesposoban pa je to velika opasnost. Zvezda je pre četvrt veka imala mnogo manju privatnu strukturu nego sada, pa je imala svetske rezultate. Važno je kakvi su ljudi unutra. Važno je da oni prepoznaju opštedruštveno dobro i imaju druge veštine da od tih klubova naprave svetske brendove. Nema to veze da li je akcionarsko, privatno, društveno vlasništvo, bitno je da ljudi koji vode klub imaju kvalitet, znanje i marljivost – rekao je Ranko Stojić.

Katanec: A gde igraju srpski zlatni orlići?

Srećko Katanec, selektor fudbalske reprezentacije Slovenije, u igračkoj karijeri nosio je dresove Olimpije, Dinama (Zagreb), Partizana, Štutgarta i Sampdorije. Zato je zanimljivo mišljenje o trendu dovođenja stranih igrač u klubove u regionu i njegova refleksija na najbolje selekcije.

– Jako loše po nacionalne selekcije. Fudbal tu nema mnogo prostora za manevar jer je trend u EU takav. Ako imaš toliko jaku domaću ligu da možeš iz nje da crpiš kadar za reprezentaciju, onda ćeš imati problema. U manje zemlje kakve su ove nastale otcepljenjem ne dolaze avion igrači, nego igrači koji su samo u prolazu. Oni se nadaju da će igrajući za Zvezdu, Partizan, Dinamo, Hajduk, Olimpiju stići do Lige šampiona ili Lige Evrope. Sad se u ta takmičenja ulazi mnogo lakše nego pre. I onda tu menadžeri i klubovi vide priliku da uzmu igrače koji su sigurno interesantni, ali ne mogu još direktno da odu u neki od klubova iz lige petice.

Kažete da je zagrebački Dinamo model kako treba raditi.

– To je klub koji na području bivše Juge najbolje radi s mlađim kategorijama. U svim uzrastima su jako dobri, uvek proizvode interesantne igrače koje prodaju za silne milione. Svaka čast. Ono što se meni posebno sviđa kod Dinama jeste to da su treneri bivši igrači koji mogu da pokažu deci. Mi u Sloveniji smo dobro ispali dok se osetio rad jugoslovenske škole fudbala. Sad dolazimo do toga da imamo internet trenere, koji znaju koliko igrač do desete godine treba da ima udaraca desnom nogom ili koliko da pretrči kilometara do svoje 18. godine. Problem nastaje u radu s loptom. Teorija ne pravi fudbalere.

Srbija ima svetske šampione U20

· Takmičenje do 21 godine je još uvek takmičenje do 21 godine. To nije kvalitet niti nivo za A reprezentaciju. Lepo je to što Srbija ima svetske šampione do 20 godina, ali to ne vredi ako su oni otišli ili odvedeni u tanke klubove i ne igraju konstantno, onda ta titula apsolutno ne znači ništa. Naveo bih primer dobrog posla koji je uradio Island. Svi pričaju o nekom čudu a zanemaruju činjenicu da su oni imali dobru selekciju U21, čijih je svih 20 fudbalera otišlo u jake evropske lige i klubove i igraju stalno. Oni već sedam-osam godina imaju reprezentaciju koja je jedna te ista i gde se momci razvijaju. S druge strane, u reprezentaciji Slovenije sad je vreme smene generacija. Moram da nađem zamene za pet-šest igrača, a imamo momke koji su napolju u klubovima ali igraju jednom u mesec dana. Ti bi trebalo da ih zoveš u A reprezentaciju da zamene one što odlaze. To je vrlo komplikovano. Zato sam se odlučio da uzmem igrače iz slovenačke lige, a šta će biti videćemo. Drugo rešenje nemam.

Da li bi regionalna liga pomogla stasavanju reprezentativaca?

– Nema termina. Mislim da je ona nemoguća. Prvo bi trebalo definisati o čemu se uopšte radi. Zbog čega se uopšte igra. Koji termini? Vidite da se i u košarci stvara problem ABA lige, a Olimpija nije igrala domaći šampionat nego samo ABA ligu i Evroligu. Sad recimo u fudbalskoj ligi bivše SFRJ da igraju Olimpija i Maribor. Šta sa drugim? Sto ljudi će doći da gleda njihove utakmice. I ovako je mala poseta. Teško je pristati na to. Drugi klubovi bi šta, crkli?! Svi ovako kukaju da nema termina, uz domaće lige, međunarodne kupove, reprezentaciju. Selektori imaju igrače na tri meseca. To je tako malo akcija.
·
Da li vas iznenađuju slabi rezultati reprezentacije Srbije?

– Uspeh fudbalske reprezentacije je samo fizički ili tehničko-taktički uspeh. Reprezentacija živi od atmosfere u društvu. Normalno, treba da se stvori jedna grupa momaka koje veže nešto. Da li je ta generacija zajedno odrastala, pa ima pripadnost nacionalnim bojama.

Da li će Slovenija i Srbija u SP 2018?

– Moji igrači moraće da se nose sa Englezima, Slovacima i Škotima, a tu su još Litvanija i Malta. Biće strašno teško. Srbija ima podmukli grupu. Kad kažeš Vels, Austrija i Republika Irska ne zvoni, ali zaslužuje puni respekt. Biće teško i nama i vama. Ali kakve god šanse i procene na papiru bile, svaka utakmica počinje sa 0:0 pa dokle se stigne – rekao je Srećko Katanec.} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar