SRPSKI SPORTISTI U TURSKOJ

SRPSKI SPORTISTI U TURSKOJ


Da li je Čikago posle Beograda uistinu najveći srpski grad? I da li tamo daleko, čak preko velike bare, živi više Srba nego u Turskoj, koja je u srednjem veku bila – ne samo za Srbe – isto ono što je za sve ljude planete danas Amerika?
U Turskoj tvrde da trenutno u toj zemlji živi čak devet miliona Srba, koji i danas govore svoj maternji jezik. Turska istorija opet kazuje – naravno, ako joj je verovati – da se prva velika migracija Srba u Tursku dogodila u vreme Berlinskog kongresa (1878), a da li su u te brojke uračunata deca koja su otišla uz danak u krvi? Takođe tvrde da su nekada u ovoj velikoj zemlji bila u upotrebi čak četiri službena jezika: turski, arapski (jezik religije), persijski (književni jezik) i srpski, kao jezik diplomatije i vojske. Čak su, opet beleži ta ista istorija, potvrđujući na neki način upućenost dva naroda jednih na druge, srpski jezik govorili i turski sultani, a neke brojke, koje mogu a ne moraju biti tačne, podsećaju na to da je od 1543. do 1612. godine Srbija doprinela vođenju turskog carstva sa 13 velikih vezira i sedam njihovih zamenika, odnosno 23 vezira, osam kapudin-paša, kao i sa bezbroj velikih defterdara i najviših administrativnih službenika.

Zet Radivoje

Čikago ili Istanbul? Neko to neće da prizna, ali istina je da mnogo više Srba živi u gradu na obalama Bosfora nego u najvećem gradu američke države Ilinois. U prevodu, čak tri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora. Među njima su danas, istina na privremenom radu, i brojni sportisti, odnosno treneri. U srpskim sportskim institucijama ne znaju tačan broj onih koji kao profesionalci trenutno zarađuju novac u turskim klubovima, odnosno Istanbulu kao sportskoj prestonici ove velike države, ali zato pouzdano znaju da ih nije malo.

– Niko zapravo ne zna kad je sve počelo i ko je u Tursku, odnosno Istanbul, prvi otišao kao trener. Ono što, međutim, pouzdano znam jeste da je uspostavljanju te od početka vrlo uspešne saradnje na fudbalskom polju mnogo doprineo pokojni radio-reporter Radivoje Marković. Pričalo se, u to vreme, da je druga prelepa supruga legendarnog Radivoja bila poreklom iz Turske i da su vlasnici turskih sportskih klubova, znajući moć i popularnost Radivoja Markovića, zamolili svog zeta da pripomogne u angažovanju srpskih trenera. On je to u početku odbijao, ali je na kraju, pričalo se po Beogradu, ipak učinio ono što su ga Turci zamolili – seća se Vladeta Nedeljković, bard sportskog novinarstva, koji pamti mnoge detalje iz prošlosti srpskog sporta.

I tako su u Tursku stigli, ne po ovom redosledu, srpski fudbalski treneri kao što su Kemal Omeragić, Abdulah Gegić, Toza Veselinović, Branko Stanković, Tomislav Kaloperović, Milan Živadinović, Đorđe Milić, Milan Ribar… S njima su tursko sportsko nebo ulepšali i uspesi, titule, pehari za osvojeni kup… Zbog tih radosti su uostalom i bili angažovani.
– Tih nekoliko godina, tačnije tri sezone u Turskoj, u klubu Sakarija, po mnogo čemu je obeležilo ne samo moju trenersku karijeru već i život u celini – priseća se Milan Živadinović. – Pozvali su me da preuzmem klub koji je bio na dnu tabele, koji je posle četiri utakmice imao samo jedan bod i koji je posle toga u seriji osvojio čak 20 bodova i preuzeo prvo mesto na tabeli. I danas se osećam divno kad o svemu tome pričam. Kako i ne bih kad mi je, između ostalog lepog, uoči svake utakmice koju smo igrali kod kuće ceo stadion skandirao: „Veliki od koga nema većeg” – priseća se Milan Živadinović.

Dokazani srpski stručnjak se iz Turske vratio s punim koferima lepih uspomena i pričom da je to jedna od najlepših zemalja sveta.

– Od prvog dana napravljen je most uzajamnog prijateljstva i uvažavanja. Tako je i danas. Ne postoji prijem u Ambasadi Turske u Beogradu a da ne dobijem poziv da se pridružim slavlju – prepričava Živadinović.

Na tim prijemima nije jedini iz sveta srpskog fudbala. Turski ambasador obavezno poziva i Kruševljane koji su se pre dolaska na Bosfor proslavili u dresu splitskog Hajduka i jugoslovenske reprezentacije, Dušana Pešića i Zorana Simovića, odnosno legendarnog Dževada Prekazija.

– Svi mi smo, igrajući u Turskoj, ostavili, svako na svoj način, dubok trag. O odbranama penala Zorana Simovića, koji je čuvao gol Galatasaraja, i danas se pričaju bajke. Njegove odbrane penala dovodili su fanatične klupske fanove do delirijuma, a koliko je u tom trenutku Simović bio moćan, dokaz je i to da je u celom šampionatu primio samo jedan gol izvan 16 metara. Za Simovića se, uostalom, i danas glasno priča da je najbolji golman koji je ikada kročio na tlo Turske – kazuje Prekazi.

U istom klubu Dževad Prekazi je proveo sedam godina. Nekadašnji as beogradskog Partizana i splitskog Hajduka bio je, i ostao, za one koji vole Galatu mnogo više od omiljenog igrača.

– Kad sam došao, nisu znali ništa o meni. Tadašnji trener Galatasaraja, Nemac Jup Derval, insistirao je, međutim, da baš ja potpišem ugovor. Bilo je to vreme kad su samo dva stranca mogla da igraju za jedan klub. Turci kao Turci, pokušali su odmah da me privole da uzmem tursko državljanstvo, ali varka i pored činjenice da mi je ime muslimansko nije uspela jer sam i tada svoju zemlju voleo iznad svega. Pokušavali su to i nekoliko puta kasnije, ali bez uspeha. Potpisao sam prvi ugovor na dve godine, zatim i drugi, i tada su me prevarili, takođe na dve godine, ali kad sam potpisivao treći, naplatio sam i onu prevaru iz vremena kad sam potpisivao drugi. Nedavno su mi priznali da je moj dolazak u klub bio svojevrstan bingo za njih i njihovu ekipu.

Opširniji tekst o srpskim sportistima u Istanbulu pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar