STADION U MOČVARI

Iza blokova počinje močvara...“ Ovako je poštovani kolega Nebojša Jevrić počeo svoju sjajnu priču u prošlom broju „Ekspresa“. Ništa nije pogrešio, tako je zaista nekad bilo. Ali više biti neće. Napisana rečenica prerašće koliko sutra u pluskvamperfekat ili davno prošlo vreme jedino i samo zato jer će uskoro baš tu, iza blokova, gde počinje močvara, umesto trske izrasti velelepni nacionalni fudbalski stadion, spektakularan objekat sa elementima novog simbola Srbije i Beograda. Za izgradnju ove savremene fudbalske arene država Srbija namerna je da potroši 150 miliona evra ili možda i svih 250, uz ubeđenje i verovanje da će taj isti objekat državi Srbiji i gradu Beogradu u dogledno vreme obezbediti višemilionske prihode.
Da sve nije šala, jedan od dokaza je i to da će se izradom projekta srpskog nacionalnog stadiona, koji bi mogao da dobije naziv Stadion nacionalnog pomirenja, baviti u svetu dobro znana projektantska kuća, ona koja taj posao s uspehom trenutno radi u Kataru, zemlji domaćinu šampionata sveta u fudbalu 2022. godine. Dakle, ništa se ne prepušta slučaju.
Ostaje, međutim, pitanje da li Srbiji treba nacionalni stadion. Možda i ne treba, ali bilo bi iz više od milion razloga lepo da Srbija taj i takav stadion ima. Zašto?
Hronologija događanja od ideje do realizacije otprilike je izgledala ovako. Misao o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona stara je koliko i ova Srbija u kojoj živimo. Od šaputanja o slikama iz višedecenijskog sna do (gromo)glasne objave o novom graditeljskom poduhvatu FSS put je bio, uprkos svemu, relativno kratak. Javnost je za sve saznala 2012. Tada su, nekako, Englezi organizacijom raznoraznih finala promovisali pred svetom novi fudbalski hram pa je i iz srpske kuće fudbala, a na opštu radost onih koji vole ovu igru, stigao glas kako ćemo „i mi, Srbi, dobiti svoj fudbalski ‘Vembli’“. Istina, govorilo se, tada je razlog da fudbalska Srbija pravi ono što nema bila dobra volja i iskreno sportsko htenje da se izgradnjom stadiona s pet zvezdica stvore uslovi da se Beograd i Srbija kandiduju za domaćina finala Lige Evrope ili Lige šampiona. O potrebama reprezentacije, reprezentativnih selekcija i sličnim stvarima niko tada nije pričao. To se valjda podrazumevalo. Ondašnji ljudi iz srpskog fudbala su tako Evropi jasno stavili do znanja da nama nije do nas, nego do njih. I njihovih finala.
Sve se nastavilo i 2013. Opet s dobrim razlogom, jer je neko, da li slučajno ili namerno, promovisao ideju da se što pre izgradi nacionalni stadion kako bi Srbija s jednim apsolutno modernim fudbalskim objektom, koji ispunjava sve kriterijume UEFA, mogla da se kandiduje za organizaciju šampionata Evrope 2020. Većina komentara svodila se na reč „svašta“.
I tada je bilo onih koji su govorili da imamo dva stadiona koja bi se uz određena ulaganja...
Stvari su se, međutim, promenile u oktobru 2015. Tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić, prilikom posete Kući fudbala u Staroj Pazovi, izjavio je ono što se od njega i očekivalo, a to je da će „Vlada Srbije izdvojiti 150 miliona evra ukoliko postoji volja da se izgradi stadion na kojem bi igrala REPREZENTACIJA“. Dakle, pod jedan, srpska reprezentacija i srpske reprezentativne selekcije.
Sada je, na kraju leta 2018, priču o ovom projektu od nacionalnog interesa ponovo aktuelizovao predsednik FSS Slaviša Kokeza. On, za razliku od prethodnika, sigurno je, neće lako odustati. Znan kao neko ko ne deli lako obećanja, bez obzira na to što su ona neobavezujuća, Kokeza će za svog mandata, tvrde dobro upućeni, darovati Srbiji stadion pred kojim se Srbija neće postideti u Evropi. Stadion koji će biti mesto susreta reprezentacija, ali i profitabilno zdanje. Bar se tako planira.
- Izgradnja nacionalnih fudbalskih arena je opšti trend u Evropi - kazuje Vladimir - Vlada Bulatović, direktor Zajednice superligaša Srbije. - Bilo bi dobro da i mi kao zemlja imamo reprezentativni objekat koji zadovoljava sve standarde UEFA i FIFA. Uostalom, stara je priča da, kad dolaziš na lepo mesto, ti se i lepo obučeš.
Naši stadioni su sve samo nisu lepi. Još manje su lepa mesta. Svi su, uglavnom, izgrađeni još u doba Tita. Zato ćemo još mnogo godina, ali samo na TV-u, viđati lepo obučene ljude na tribinama jedino na stadionima širom Evrope. Do tada...
- Ima zemalja u Evropi koje imaju nacionalni objekat - kazuje Svetozar - Toza Mijailović, predsednik FK Crvena zvezda. - Bilo bi lepo da tako nešto imamo i mi. Srbiji, zapravo, treba takav stadion. Međutim, pre nego što se krene u realizaciju ovako kapitalnog zdanja, neophodno je osmisliti i neke druge sadržaje koji bi omogućili da taj i takav objekat funkcioniše tokom cele godine, odnosno da profit nacionalnog stadiona uistinu nadmaši troškove njegovog održavanja. Samo u toj varijanti njegova izgradnja imala bi ekonomsko opravdanje.
Na pitanje da li bi sve ovo moglo da zaustavi ili stopira nameru Crvene zvezde da revitalizuje poprilično urušeni stadion „Rajko Mitić", Mijailović odgovara:
- Ne, mi nastavljamo započeto. Pred nama je projekat za rekonstrukciju zapadne tribine, uskoro raspisujemo i konkurs za nov izgled kompletnog stadiona sa željom da ga što pre prilagodimo zahtevima UEFA i FIFA na duže staze, ali i da dobijemo objekat po meri Crvene zvezde i njenih navijača.
Vraćamo se još jednom u 2015. S razlogom, jer je tada Aleksandar Vučić bio decidiran:
- Ne znam da li mogu da se preurede Zvezdin ili Partizanov stadion. Možda i mogu, ali to ne bi bilo dobro rešenje jer bi bilo svađe. Zato i mislim da novac koji bi država investirala u izgradnju nacionalnog stadiona ne bi bio bačen novac. Želja je da se napravi najbolji stadion u regionu koji prima oko 60.000 gledalaca. Na potezu je, dakle, FSS, koji mora da spremi rešenje.

U FSS nisu sedeli skrštenih ruku. Ponudili su rešenje u skladu s fudbalskim nacionalnim potrebama, ali i onim na čemu insistiraju FIFA i UEFA. Oni se, treba biti iskren, malo i ucenjivački ponašaju jer su između ostalog izglasali odluku da se ovaj ili onaj meč, odnosno ovo ili ono takmičenje, ne može dodeliti zemlji koja nema nacionalni stadion. Da li je baš tako ili...
Siniša Mali, ministar finansija u Vladi Srbije, s pravom sve gleda kroz prizmu novca i opšteg državnog interesa. Nedavno je izjavio:
- Uložićemo novac ne samo u nacionalni stadion već i u stadione Crvene zvezde, Partizana, kao i drugih klubova u Srbiji. Imamo iskustvo Rusije, koja je nedavno bila domaćin Svetskog prvenstva. Tamo su se zapravo najbolje videli efekti dobre infrastrukture.
Srpski ministar finansija ponudio je još jedan, ili ako hoćete, nekoliko aduta, s obrazloženjem šta bi sve bila efektivna vrednost ukoliko dobijemo nacionalni stadion. U jednom razgovoru s novinarima je saopštio:
- Moramo da privlačimo događaje kod nas, da nam dolaze turisti, da promovišemo sport i našu zemlju. Ali da bismo organizovali finale Lige šampiona ili Lige Evrope, ili s drugim zemljama u regionu konkurisali da budemo domaćini Evropskog prvenstva, neophodno je da imamo nacionalni stadion.
Nije (ne)moguće. Uostalom, ako u nekim drugim zemljama stadioni, arene ili objekti gradovima i državama donose višemilionske prihode, zašto tako ne bi bilo i kod nas? Zašto i Srbija, koja ulaže u fudbal, ne bi nešto zaradila od fudbala? Uostalom, kako sada stvari stoje, nacionalni stadion bi bio njen. Bolje rečeno, bio bi državno vlasništvo. Na njemu bi utakmice igrala reprezentacija, na njemu bi se igralo i finale Kupa Srbije. To je ono što je zagarantovano. Sve drugo...
I još nešto. Retke su zemlje u svetu, ako ih uopšte ima, gde je država vlasnik nacionalnog fudbalskog stadiona. Možda to neće (ili hoće) biti ni Srbija... I pomenuti „Vembli" u Londonu, takođe i „Park prinčeva" u Parizu, bez obzira na to što imaju predznak nacionalni, nisu nacionalni stadioni u smislu da je država njihov vlasnik. Ali to je sada manje bitno od činjenice da se na njima igra sjajan fudbal. U to ime, dakle zarad dobrog fudbala i veličanstvenih fudbalskih mečeva, red bi bio da i Srbija ima nacionalni stadion. Simbolično, tamo iza blokova, gde počinje močvara, kako bismo se izvukli iz fudbalske močvare, i uz napomenu da gradnja još nije počela, a kad će - čuće se.

Dušan - Duda Marović
Bacanje prašine u oči
- Ako postoji milion razloga zašto nam je potreban nacionalni stadion, postoji bar milion i jedan zašto nam ne treba - kategoričan je Dušan - Duda Marović, dugogodišnji član UEFA, zarad čijih pravila Srbija i kreće u poduhvat gradnje ovog i ovakvog objekta.
- Zar je Srbija uistinu toliko bogata da sebi može priuštiti toliko skupo zdanje, odnosno velelepni stadion koji bi se koristio pet ili šest puta godišnje. Nisam siguran - glasno pita i odgovara Duda Marović.
- Ne bi bilo dobro da gradnja nacionalnog stadiona dovede do novih podela u Srbiji. Razumem dobre želje i namere pojedinaca, ali šta će nam stadion na kojem je nemoguće, naravno na tribinama, okupiti 50.000 ljudi ili više.
- Srpska reprezentacija zapravo nema pravu publiku, svoju publiku, navijače spremne da u svakom trenutku i na svakom meču budu u velikom broju uz reprezentaciju. Tu je i socijalni moment. Ukoliko se ulaznice ne budu džaba delile, malo je onih, mnogo manje od 50.000, koji bi mogli da za utakmicu plate kartu skuplju od dva evra. Još ako se doda podatak da će taj stadion biti daleko od grada i da za prevoz treba izdvojiti novac... Uostalom, stara je istina da su najtužnije tribine prazne tribine.
- Ako već postoji novac, zar ga nije bolje usmeriti u trenažno-razvojne centre širom Srbije, edukaciju struke, navijača... Sutra možemo da dođemo u poziciju da imamo i stadione i tribine, ali ne i one koji će na terenima igrati iole dobar fudbal.
- Na Zvezdin stadion kada igra reprezentacija ne dolaze navijači Partizana, na Partizanov stadion ne idu oni koji navijaju za Zvezdu. Ako neko misli da će izgradnjom nacionalnog stadiona doći do pomirenja, bojim se da nije u pravu.
- Jasno je, dakle, da se izgradnja nacionalnog stadiona, bar u ovom trenutku, ne isplati ni u sportskom ni u ekonomskom smislu. Zato je za mene zapravo sve ovo samo bacanje prašine u oči fudbalskoj javnosti kako bi se prikrio debakl reprezentacije na SP u Rusiji - kategoričan je Duda Marović.

Srpska posla ili tužna i neverovatna sudbina...

Komisija za licenciranje objekata UEFA s razlogom, ne od juče, trenira strogoću kad su u pitanju sportski objekti, odnosno stadioni u Evropi. Pravilnik UEFA o infrastrukturi je vrlo precizan i apsolutno zahtevan, takođe je jednak za sve...

- Da li znate zašto je Spartak svoju utakmicu trećeg kruga kvalifikacija za Ligu Evrope igrao u Beogradu, a ne na stadionu u Novom Sadu, gde je započeo takmičenje? Jer „Karađorđe" nema češljeve na ulazima, a za ovu rundu kvalifikacija oni su jednostavno propisani - kazuje Nebojša Ivković, član UEFA tima za kontrolu stadiona širom Evrope.

Nije to samo zla sudbina Spartaka. Da ima svoj stadion po meri imena i tradicije kluba, sigurno je da ne bi lutao od Subotice, preko Novog Sada, do Beograda, gde je evropski meč odigrao pred 300 navijača i za to još platio 50.000 evra.
I u prošlosti, bližoj ili daljoj, ekipe iz Srbije koje su izborile pravo takmičenja u evrokupovima ostale su bez prava da igraju na svojim terenima. Morali su, silom prilika, da budu domaćini na tuđim stadionima. Možda sve ne bi bilo kako jeste da...
Stadionska infrastruktura u Srbiji je katastrofalna. Primera je bezbroj, uz gotovo apsurdna događanja. Jedno od njih je i priča da trenutno nekoliko superligaša i prvoligaša nema svoje stadione, odnosno da oni koje poseduju ne zadovoljavaju ni minimum minimuma propisanih uslova, pa su prinuđeni da prvenstvene mečeve kao domaćini igraju u gostima.
- Dinamo iz Vranja igra svoje utakmice kao domaćin u Surdulici, a Proleter iz Novog Sada na stadionu Vojvodine. I kruševački prvoligaš Trajal igraće na istom stadionu u Kruševcu na kojem igra superligaš Napredak. Zbog renoviranja stadiona u Subotici, i Spartak se privremeno iselio u drugi grad i sad igra u Kuli - podseća na neke primere Vladimir Bulatović, direktor Zajednice superligaša.
A onda dodaje misao koja mora da (za)brine...
- Sve ovo pije vodu do trenutka dok ne padnu kiše. A kad padnu, igraće se...
Novica Tončev, prvi čovek Radnika iz Surdulice, narodni poslanik i član Odbora za hitna pitanja FSS, glasno pita:
- Kakva je svrha takmičenja ukoliko klub ne igra utakmice u svom gradu, pred svojim navijačima? Ozbiljno razmišljamo, uprkos dobroj volji da komšijama uvek i u svakoj situaciji izađemo u susret, da koliko sutra uskratimo gostoprimstvo Vranjancima. Ne zato što ih više ne volimo, već da bismo sačuvali teren.
Tončev ne krije dozu lošeg raspoloženja kad o tome govori. Za primer ne uzima druge, već svoju Surdulicu.
- Voleo bih da ovo bude i poslednja sezona u kojoj je ovako nešto moguće. U ime regularnosti takmičenja i još mnogo čega, FSS više ne bi trebalo da bude bolećiv prema bilo kome. Onaj ko nema adekvatan objekat za takmičenje, trebalo bi i da izgubi pravo da učestvuje u njemu. Neka ga u višem rangu zameni onaj ko je sledeći na tabeli i ko ima stadion i sve drugo što je propisano pravilima o takmičenju. Ako smo mi u Surdulici prvo stvorili uslove pa u njima pravili rezultat, verujete mi da to mogu i drugi - kategoričan je Novica Tončev.
I Vlada Bulatović je za opciju da se Srbija pridruži onome što je višegodišnja tendencija FIFA i UEFA...
- Bilo bi dobro da što pre dođemo do nivoa odluke da poštujemo uslove licenciranja nauštrb sportskih rezultata - kazuje Bulatović. - Slažem se, neka ovo bude poslednji ustupak koji smo napravili u aspektu licenciranja. Jeste možda nakaradno u sportskom smislu, ali neka ubuduće postane automatizam da onaj ko ne ispunjava uslove takmičenja u Superligi svoje mesto ustupi onome ko ih ispunjava.
Dinamo iz Vranja i Proleter iz Novog Sada ne igraju na svojim stadionima. Svi ostali superligaši, izuzimajući višu silu kada je u pitanju Spartak,  domaćini su u svojim avlijama. I svi, osim Zemuna, imaju reflektore...

Postoje, međutim, i stadioni na kojima ne igra niko ili stadioni na kojima se igraju nižerazredne utakmice, a mogli bi da budu i arene za međunarodne mečeve. Konkretno, reč je o stadionima u Smederevu i Jagodini. Ako neko od čitalaca zna u kojoj ligi igraju istoimeni klubovi, neka javi... Ili, da li neko zna da li postoji FK Obilić (šampion države), koji takođe ima sasvim dobar stadion? Ista priča važi i za Železnik (osvajač nacionalnog kupa), Proleter iz Zrenjanina, Hajduk iz Kule... Svi pobrojani klubovi imaju sasvim korektne stadione koji se polako s (ne)vremenom urušavaju baš kao što su se urušili i klubovi.
- To je naša stvarnost - kazuje Vlada Bulatović, direktor Zajednice superligaša. - Imamo, takođe, situaciju da neki prvoligaši imaju bolje stadione od superligaša. Mislim na Slobodu iz Užica i Metalac iz Gornjeg Milanovca. Uskoro će i klub iz Bačke Topole, trenutno prvoligaš, dobiti kvalitetan i savremen stadion po meri svojih potreba...
Postoji još jedan nagoveštaj koji nudi garanciju da ubuduće nećemo baš toliko zaostajati za Evropom...

- Država Srbija je voljna da izdvajanjem sredstava pomogne klubovima, odnosno lokalnim samoupravama kako bi modernizovale svoje objekte - kazuje Vlada Bulatović. - Izdvojiće se sredstva i za stadione Crvene zvezde i Partizana, ali i stadion Vojvodine, Radničkog iz Niša, Napretka iz Kruševca, i da ne nabrajam dalje.

Šta još kod nas nema, a na većini stadiona u Evropi postoji ili šta to tamo postoji, a kod nas nije ni u planu? Tačan odgovor je dosta toga jer su srpski stadioni, nije tajna, iz dalekog prošlog veka. Zato se i ne uklapaju u ono što danas fudbalska Evropa traži. A traži se minimum u ime dostojanstva i komfora, ne samo za one koji igraju fudbal već i za one koji u toj igri uživaju s tribina. Pod jedan, maksimalna bezbednost.

Zahvaljujući ljubaznosti gospodina Nebojše Ivkovića, dobili smo na uvid UEFA Pravilnik o infrastrukturi stadiona u Evropi, dakle i u Srbiji. Izdvajamo samo neke detalje koji su više nego ilustrativni i apsolutno obavezujući.

Jedna od stavki, zarad dobrog poređenja, posebno bode oči. Minimum propisan za sanitarne objekte na stadionima je sledeći: po jedan toalet sa sedištem na 250 muškaraca, zatim po jedan pisoar na 215 muškaraca, kao i po jedan toalet sa sedištem na 125 žena.
Srbijo, da li ovo postoji na tvojim stadionima? Odgovor je veliko ne. Takođe, jasno je propisano i šta sve jedan stadion mora da ima kada su u pitanju hendikepirana lica (što stadioni u Srbiji apsolutno ne ispunjavaju), a koliko se vodi računa o bezbednosti gledalaca, može kao primer da posluži i ova rečenica:
razglas na stadionu mora da bude povezan s nezavisnim napajanjem električne energije. Naši ljudi bi rekli: „Da sam umro, ovo ne bih znao".