TALENTI NA TRGU ROBOVA: Gde su mladi igrači u srpskom fudbalu?

I vrapci na grani znaju rečenicu: "Moramo da prodajemo igrače jer je to jedini način da klub opstane". I onda kreće prodaja. (Ne)kontrolisana i sa teško objašnjivim rezonima, i bez grama milosti. U to ime je otac srpskog reprezentativca Andrije Živkovića, koji trenutno (ne)uspešno igra za portugalsku Benfiku, pre par godina podigao glas, i još glasnije pitao: "Moje dete imovina? Kako biste se vi osećali da vam neko kaže da je vaše dete imovina? Da je vaše dete stvar? Da se njime obavlja trgovina i razmenjuje za novac? Šta je ovde Andrija Živković, šta je ovde jedno živo biće? Predmet razmene? Roba? Da li je on ovde bitan samo da bi se dobio neki novac?"

Fudbal je čudo, magija, igra bez granica, lepota i umetnost, ali sve više i biznis, takođe i nehumana kategorija u kojoj se učinak meri ekonomijom, a licemerje buja na kvadrat, nekažnjena i zakonom ili propisima dozvoljena trgovina ljudima - fudbalerima. Prljava trgovina, nalik na nekadašnju pijacu robova, za mladog čoveka, ponižavajućih karika u lancu beskrupulozne igre čiji cilj nije pobeda već zarada. Nezaštićen i neupućen, u trenutku kada počinje da sanja svoje snove, mlad igrač tako upada u mrežu prevaranata i hohštaplera spremnih na sve samo da bi zaradili što više novca. Na kraju jedina žrtva je on - mladi i talentovani fudbaler.

Mirko Poledica, predsednik Sindikata fudbalera „Nezavisnost", naglašava:
"Naši fudbaleri su nekad iz zemlje odlazili sa 23 godine, kasnije sa 20, pa sa 18. Na žalost svih nas, sada beže i sa 15 jer je klima u našem fudbalu neprirodna."

Neprirodna je i zato jer je srpski fudbal na rubu pameti, na korak od provalije u koju su ga gurnuli socijalna beda i površna sistemska rešenja, ali i čudesni zakoni evropske demokratije kojima, utisak je, humanost i briga o čoveku (čitaj fudbaleru) baš i nije jača strana. Bar ne na delu. Takođe, dobar izgovor za prerani odlazak može da bude, navodno, istina da talentovani igrači u našoj zemlji imaju problem sa nameštanjem utakmica, da igraju za klubove u kojima igrače ne plaćaju dovoljno, da imaju milion obaveza a nikakva prava, da ih niko ne ceni, ali da ih zato mnogi ucenjuju.

U to ime, razočarani u najveću ljubav svog života, čine sve da što pre odu tamo gde sve, navodno, nije tako.
"Svi se žure, svi bi da što pre uzmu novac", kazuje Nedeljko Kostić, višegodišnji više nego uspešni direktor omladinskih škola nekadašnje zemunske Galenike i moćnog Partizana, u kojima je stasalo na desetine sjajnih fudbalera koji su se dokazali u mnogim evropskim ekipama.

U tom ludilu od opšte komercijalizacije svega pa i mladih života, u toj nehumanoj trci za slavom, rame uz rame su i roditelji mladih fudbalera koji u svojoj deci vide bankovne račune, zarad čega od prvog treninga daju sebi za pravo da maltretiraju i ucenjuju trenere uz pretnju da njihova deca moraju da igraju. Tu su opet i oni, uglavnom naivni, koji povedeni lažnom procenom talenta njihove dece podižu kredite kako bi mogli da obezbede uslove i podmažu lepšu fudbalsku budućnost svojih sinova. Nije tajna čak ni to da u celoj priči, uglavnom s tužnim krajem, ima i slučajeva prostitucije, odnosno primera kada majke pristaju na nepristojne ponude trenera, menadžera ili klupskih rukovodilaca ubeđene da tako skraćuju put do slave svojih sinova. U tom lancu su naravno i menadžeri. Ili ljudi koji se tako zovu.

Retki su u Srbiji fudbaleri koji nemaju menadžera ili agenta.
"I dečaci od 12 ili 13 godina imaju menadžera. To je pojava koja se ne može sprečiti, ali se može kanalisati". uverava Vladimir Matijašević, direktor Čukaričkog.

Talentovan igrač od samog početka karijere, hteo to ili ne, biva upućen na menadžere koji i te kako dobro znaju da su najmlađi najpodložniji vrbovanju i manipulaciji. Ti mešetari su odavno neizostavna pojava na mečevima ili turnirima pionirskih, kadetskih i juniorskih ekipa, fudbalskim školama i kampovima. Usmereni na svoj cilj, uz naglašeno nepoštovanje svih prava i pravila, koristeći rupe u fudbalskim zakonima, šacuju klince sa „velikim potencijalom" i odvode ih čim im se ukaže isplativa varijanta u inostranstvo. Koliko mladih fudbalera uistinu svake godine odlazi iz naše zemlje teško je proceniti. Prema nepotvrđenim podacima, Srbiju je i ovog leta napustilo oko 150 dečaka ili talentovanih fudbalera u uzrastu od 15 do 20 godina.

Otprilike isto onoliko koliko je odlazilo i prethodnih godina u mesecima velikih fudbalskih seoba. Očigledno, reč je o navici koja je poprimila elemente prakse.
"Jedino ukoliko mladi igrač prihvati da potpiše prvi ugovor kojim bi se obavezao da duže, recimo, četiri-pet godina igra za klub iz Srbije, moguće je zadržati ga u zemlji. Naravno, za to je potrebno da mu se ponude povoljni uslovi, a kod nas nema para da bi se to realizovalo", kazivao je još pre nekoliko godina legendarni Vladimir Petrović Pižon pokušavajući indirektno da ukaže na problem, ali i istinu da se mora pronaći način kako da se zaustavi reka koja iz srpskog fudbala snagom bujice nosi sve što ima vrednost.

Kolo naokolo i na kraju je opet njegovo veličanstvo novac. Sve se radi da bi neko profitirao. Taj neko bi mogao da bude fudbaler, njegova porodica, klub ili menadžer. Fudbal je nebitan, zadovoljstvo onih koji ga gledaju to je još manje. A kako ponekad sve izgleda ukoliko mladi i talentovani fudbaler potpiše profesionalni ugovor s klubom u kome je ponikao, i koliko je ta "igra" fer, primera je bezbroj.

Svetozar Marković, koji je pre par dana potpisao ugovor s grčkim Olimpijakosom, odlučio je da oprosti dug Partizanu. Reč je o sumi od 50.000 evra. Na ovaj način, preneli su  neki mediji, odužio se na pravi način klubu koji mu je trasirao put na evropsko tržište. Da li je baš tako? I da li je prvi put da neki srpski fudbaler dobija papire tek onda kad svom klubu oprosti dug?

Partizan je za Markovića, kažu jednog od najtalentovanijih štopera Evrope, dobio obeštećenje od 1,5 miliona evra. Takođe i 10 procenata od narednog transfera mladog fudbalera. Marković je sa novim klubom potpisao ugovor na četiri godine. Ako je verovati medijima, njegova godišnja plata iznosiće 200.000 evra.

Znana je i priča da Marko Grujić nije želeo da ode iz Crvene zvezde. Talentovani fudbaler i njegov otac želeli su da odigra još sezonu ili dve u Zvezdi i da onda kao formiran fudbaler ode u neki od evropskih klubova. Međutim, u celu priču s pozamašnim obeštećenjem uključio se moćni Liverpul. Zvezda nije mogla da odoli milionskoj sumi i Grujić je posle silnih pritisaka odlučio da ode. U Liverpulu se nije naigrao, u Kardifu, gde je otišao na pozajmicu, takođe. Kada je njegovoj karijeri pretio sunovrat, vaskrsnuo je u nemačkoj Herti. U međuvremenu, izgubio je status srpskog reprezentativca.

Brojka o odlascima srpskih fudbalera je uistinu fascinantna i objašnjiva. Slava i bogatstvo, koju današnji profesionalni fudbal u uređenim fudbalskim zemljama Evrope neminovno nosi sa sobom, magnet su za mnoge srpske klince, ali i za njihove roditelje. Od momenta kada čuju rečenicu "dečko je talentovan, predstoji mu lepa inostrana karijera", ulaze skoro nesvesno u novu etapu svog života koji je daleko od stvarnosti.
- S lošim navikama koje su upakovali u kofer mnogi posrnu na prvom koraku. Inostranstvo je naprosto surovo. Onaj ko plaća, nema vremena da čeka, onaj ko ti daje veliki novac, traži i adekvatne rezultate. Ukoliko ih nema, a mnogim mladim fudbalerima se to dogodilo, njihova karijera polako poprima drugi tok. Prvo odlaze na kojekakve pozajmice a zatim padajući sve niže padaju i u zaborav - priča Toma Milićević, trener koji je fudbalski osposobio mnoge talentovane fudbalere.

Jedan od drastičnih primera kako se ne treba ponašati i šta znači preuranjen odlazak u inostranstvo je karijera Filipa Jankovića. Mnogi su ga već zaboravili i pitaju se ko je taj momak da bi se onda prisetili plavokosog dečaka znanog i po tome što je u istoriju Crvene zvezde upisan kao najmlađi igrač ovog kluba koji je istrčao na teren na jednoj evropskoj utakmici. Bilo je to u Ligi nacija na utakmici sa Ventspilsom ili u trenutku kada je Filip imao 16 godina, šest meseci i 18 dana. Za mnoge Janković je bio jedan od najvećih talenata koji se pojavio na „Marakani" i u srpskom fudbalu uopšte. Kažu, možda bi i uspeo da se u njegovu karijeru, više nego što je trebalo, nije uključila majka Ljiljana. Znala je da se često raspravlja s upravom crveno-belih i da vrši pritisak na trenere da njen sin igra. Pamti se i scena koju je navodno napravila zato što Filip nije otišao na pripreme sa prvim timom, a nije otišao jer je na njen nagovor odbio da potpiše profesionalni ugovor. Otišao je iz Zvezde a da Zvezda nije zaradila skoro ništa, vozeći džip koji mu je kupila majka. Džip je imao registarske tablice FILIP. Otišao je u inostranstvo i, igrajući uglavnom u malenim klubovima Italije i Slovenije, ostao za sva vremena nedorečen talenat.

Srbija je četvrta zemlja sveta po broju fudbalera u inostranstvu, pokazala su istraživanja Fudbalske opservatorije Međunarodnog centra za sportske studije (CIES). Istovremeno je i vicešampion Evrope u istoj kategoriji. Ispred Srbije su Brazil, Francuska i Argentina. Dušan Radoje, dokazani stručnjak i pedagog kada su u pitanju mlađi fudbalski naraštaji, glasno pita:

- Dilema je da li da se zbog svega dičimo ili da paničimo. Bojim se da sve više izvozimo kvantitet a ne kvalitet i da u toj sveopštoj jurnjavi za novcem pravimo bezbroj grešaka u koracima čija će pogubnost vrlo brzo doći na naplatu.
Srbija jeste veliki izvoznik fudbalera, ali uglavnom u male fudbalske zemlje. Trenutno tamo negde igra skoro 500 fudbalera koji su azbuku ove igre naučili u klubovima Srbije. Statistika kaže najviše u susednoj Bosni i Hercegovini. Takođe i da ih ima u klubovima Poljske, Češke, Bugarske, Moldavije, Kipra, Grčke, Kazahstana, Albanije... Za mnoge od tih "ino-zvezda", čak i bolje upućeni u ovo srpsko fudbalsko stradanje nikada nisu čuli. Ima i onih koji se posle dve, tri ili četiri sezone vraćaju u domovinu.

- Bio sam u zemlji čiji jezik ne znam, radio s trenerima koji nisu imali strpljenja, igrao sa saigračima koji su mislili da kao stranac uzimam ono što njima pripada. Ono malo zarađenog novca, u pogrešnom ubeđenju zasnovanom na obećanju da će ga sutra biti još više, brzo sam potrošio i na kraju razočaran i posramljen vratio se kući. Odveo me menadžer, vratio sam se sam. Posle par sezona u drugoligaškim ekipama za mizernu apanažu, nameran sam da na sve stavim tačku. Šta ću raditi sutra i od čega ću da živim, zaista ne znam - govori pognute glave fudbaler koji je ne tako davno bio u timu dečaka koji obećavaju.

Postavlja se i pitanje zašto država toleriše sve ono što se događa u srpskom fudbalu. Ovo tim pre jer je na ogromnom gubitku. Transferi mladih i još nedokazanih fudalera su mizerni, a ako neko od njih i napravi ino-karijeru i postane prvotimac velikog evropskog kluba za velike pare, porez od tih transfera ne dobija Srbija već tamo neka zemlja. Dokaz je i priča o Luki Joviću, danas najskupljem srpskom fudbaleru svih vremena, koji bi trebalo da predvodi navalu Reala iz Madrida. Iz Zvezde je otišao kao talentovani junior, neko ko je na večitom derbiju promašio tri zicera a onda se jednog dana u novinama pojavila vest: "Lisabonska Benfika je realizovala transfer Luke Jovića pošto je mladi napadač Crvene zvezde prihvatio uslove koje mu je ponudio portugalski klub". Istina je i ovo: Prodajom 70 odsto prava na igrača mladi napadač prešao je u vlasništvo kiparskog Apolona. Benfika je zapravo ugovorila transfer sa predstavnicima Apolona (čitaj menadžerom Pinijem Zahavijem), a najtrofejniji srpski klub je na kraju zaradio još 600.000 evra. Za reprezentativca Srbije Apolon je platio 1.400.000 evra, što znači da je Zvezda na kraju ukupno prihodovala dva miliona evra od prodaje Luke Jovića!

Ovih dana u medijima se pojavila i vest da je Jović iz Ajntrahta, kluba u koji ga je prosledila Benfika, prešao u Real. Transfer je vredan 60.000.000 evra. Zvezdi će pripasti mrvica ili 1,5 miliona. Nemci su na Joviću zaradili neuporedivo više, verovatno će zaraditi i na mladom Dejanu Joveljiću, koji je iz Zvezde otišao u Ajntraht kao zamena za Jovića. Zvezda je od Joveljića inkasirala četiri miliona. Ovog leta crveno-beli su prodali i mladog beka Terzića u Italiju. Navijači nisu stigli ni da ga upoznaju. Najtrofejniji srpski klub dobiće i milion evra ukoliko Dejan Kupusović, rođen 2001, napravi karijeru u nemačkom drugoligašu s neobičnim imenom Aue. Ista suma pripašće i crno-belima za supertalentovanog Armina Đerleka ukoliko se pojavi neko nameran da ga kupi. Za zlatnog dečaka sa Novog Zelanda Ivana Šaponjića Partizan je pre dve godine navodno dobio od Benfike 1,5 miliona evra. Šaponjić je od ovog leta član madridskog Atletika. Kažu da će Benfika na njemu tek zaraditi brdo para jer se Aletiko obavezao da prilikom prodaje Šaponjića 50 odsto novca pripadne klubu iz Portugala.

U prošloj godini crveno-beli su prihodovali od Lige šampiona, osvojenih bodova, ulaznica, kao i prodaje igrača skoro 50 miliona evra. Ako je tako, a jeste, ostaje pitanje zašto se naši klubovi ne trude da naprave timove koji bi bili redovni učesnici Lige šampiona, ali i Lige Evrope? Ovo tim pre jer Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina u ovom trenutku u evropskim klubovima imaju fudbalere sa kojima bi hladno igrali velike utakmice. Pitanje je takođe i da li bi šampionat Srbije bio atraktivniji a kase klubova punije, naravno i tribine na stadionima da, umesto inostranih, dres srpskih timova nose Gaćinović, Kostić, Veljković, Nastasić, Matić, Milivojević, Mitrović, Grujić. Marković, Živković, Jović, Radoja, Milenković, Vuković, braća Milinković Savić, Kolarov, Lazović, Ljajić, Tadić, Spajić, Jojić, Sulejmani ili golman Dmitrović. Da li bi onda naša liga bila samo tranziciona ili uistinu Superliga sa superigračima? Bila bi, ali nije. A kad će tako biti, ne zna se.