“UBICE” ANĐEOSKOG LICA

“UBICE” ANĐEOSKOG LICA

(BETAPHOTO/FIVB/EV)


Odbojkašice Srbije su na Svetskom prvenstvu u Japanu ne samo osvojile zlatnu medalju nego i otvorile velika vrata nove odbojke za dame, čija će se doktrina još dugo izučavati u štabovima klupske i reprezentativne odbojke širom planete
Ovo je priča o njima. Takođe i o onima koji su ih promovisali u svetski brend. Jedni bez drugih nikada ne bi bili to što jesu. Sudbina ih je povezala i učinila da od juče, preko ovog danas, i za sva vremena budu primer drugima. Zašto? Zato što su i poslednji šampionat, onaj planetarni u dalekom Japanu, završile kao šampionke sveta. A pre toga…
Dva puta bile su prvakinje Evrope (2011. i 2017. godine), sa istog šampionata, slavom ovenčane, kući su se vratile jednom i sa srebrom, 2007, a zatim i sa bronzom – 2015. Bronzu su osvojile i na Svetskom prvenstvu u Japanu 2006. Na pobedničkom postolju stajale su jednako ponosne na sebe koliko i na Srbiju i 2016, na završetku odbojkaškog turnira Olimpijskih igara u Riju. Veliko je bilo i srebro sa Svetskog kupa 2015, a o medaljama iz Evrolige ili onima sa Univerzijade bolje je i ne kazivati jer, koliko ih je, mogla bi se napuniti bar jedna cela vitrina u kući srpske odbojke. Istina, Srbija još uvek nema kuću odbojke, onu nacionalnu, s trofejima i imenima slavnih, ali zato godinama uz sjajne odbojkaše ima i jednako uspešne odbojkašice. Uostalom, zar koliko juče na Prvenstvu sveta devojke nisu osvojile još jednu medalju, onu koju do sada srpska ženska odbojka nije imala? Jesu – i to zlatnu!

Moguće je da danas stvari ne bi bile onakve kakve jesu – ne bi bilo toliko medalja i ponosa – da se tamo negde u prošlom vremenu Zoranu Terziću i srpskoj odbojci nije, nalik na priviđenje, ukazala Maja Ognjenović. Anđeo s neba…

– Gde su ti oči – kazivao je Aleksandar Boričić kada je i sam, inkognito, video Maju na delu, ne verujući (?!) u procenu svog trenera, koji je u bucmastoj devojčici iz Zrenjanina, danas kapitenu reprezentacije, prepoznao buduću zvezdu.
Faktor Boričić

Boričić je kao prvi čovek Zvezde prilično sumnjao u Terzićevu procenu, iako postoje i oni koji tvrde da tako nije mislio, dok je Terzić kao trener insistirao na tome da Maja, uprkos svemu, dođe u Beograd. I na kraju – došla je. Boričić je popustio, a Terzić istrajao u, ispostavilo se, genijalnoj zamisli kad je u pitanju ne samo sastav Zvezde već i budućnost ženske odbojke u Srbiji, a i šire.

Zvezdi u tom trenutku, istina, nije bio potreban još jedan dizač. Bilo ih je odličnih 12 u timu, a na toj poziciji bile su i sjajna Maja Simanić i talentovana Ivana Boričić, ćerka Aleksandra Boričića, što je za ovu priču bitan podatak. Dolaskom Maje Ognjenović, drugi dizač je ispao iz tima. Od tog trenutka Zoran Terzić je postao – priča se sad, posle toliko vremena, kao šala – neprijatelj broj jedan u ženskom delu porodice Boričić!

(BETAPHOTO/FIVB/EV)

(BETAPHOTO/FIVB/EV)

I kad je tih godina Terzić tiho i nenametljivo s jednim dečakom dolazio na stadion Crvene zvezde, na utakmice fudbalera, mnogima ni na kraj pameti nije bilo da će taj dečak izrasti u Novaka Đokovića. Sanda, Novakova tetka po majci Dijani, sa Zoranom Terzićem odavno je u srećnom braku

Ipak, bio je to, uprkos maloj porodičnoj tragediji, veliki trenutak za istoriju srpske ženske odbojke, a zasigurno sudbonosni Terzićev potez za svih 15 i kusur godina koje su u međuvremenu prošle, jer su Maja, a sa Majom i ženska srpska odbojka, u međuvremenu postale u mnogo čemu indeks vrednosti na planetarnom nivou…

Oni koji bolje poznaju ovaj sport, koji lepe devojke čini još lepšima, tvrde bez grama zadrške da je pojava Maje Ognjenović zapravo bio ključni trenutak velikog projekta munjevitog uzleta ženske odbojke u Srbiji. Projekat s potpisom Aleksandra Boričića čije je detalje i način realizacije, utisak je, samo on znao. Reprezentacija je ostvarila to što jeste, a Maja…

Postala je dokaz da neko, ukoliko to uistinu želi, može da dohvati i onu daleku zvezda iz dečjeg sna. Njeno majstorstvo, smisao za kolektivnu igru, sportska drskost i žudnja da prvo upozna i pobedi sebe, a onda i bolje od sebe, preslikavala se u svakoj utakmici koju je odigrala za zrenjaninski Poštar, Crvenu zvezdu, srpsku reprezentaciju i mnoge klubove širom planete. Postala je odbojkašica kojoj se redom divi sportski svet.

Aleksandar Boričić je bio odbojkaš Crvene zvezde, reprezentativac i osvajač bronzane medalje na EP 1975. Pamtiće ga odbojka i oni koji odbojku vole i kao trenera ŽOK Crvena zvezda, zatim i kao odbojkaškog funkcionera i neumornog sportskog radnika, vizionara i odlučnog čoveka, ali i kao filatelistu kome je skupljanje poštanskih maraka i starih razglednica više od hobija. U njegovoj biografiji još piše i da je godinama bio na funkciji predsednika nacionalnog saveza, kao i da je 2015. izabran za predsednika Evropske odbojkaške federacije. Da li slučajno?

Uz njegovo ime, gotovo kao etiketa, zalepljena je i reč – uspeh. Kroz njega zapravo se generiše možda i najvrednije poglavlje iz istorije uspeha srpskih odbojkaša, a posebno odbojkašica…

Projekat Zoran Terzić

A Zoran Terzić je na „Marakanu” stigao iz Zemuna. Na poziv Boričića. Hteo je tada, kao dečko koji obećava, samo jedno, a to je da s juniorima crveno-belih bude najbolji. I bio je. Osvojio je s tim dečacima sve što se te 1996. ili godinu kasnije moglo osvojiti. Čak i mnogo više a da to i nije znao.

I kad je tih godina, tiho i nenametljivo, s jednim dečakom dolazio na stadion Crvene zvezde, na utakmice fudbalera, mnogima ni na kraj pameti nije bilo da će taj dečak, glavom i bradom Novak Đoković, nekoliko godina kasnije postati teniser broj jedan na svetu. Sanda, Novakova tetka po majci Dijani, neko je s kim Zoran Terzić odavno živi u srećnom braku. I tek da se ne zaboravi, Novak je i dalje veliki navijač srpskih odbojkašica i, naravno, fudbalera Zvezde.
Malo je ko tada znao da će Terzić biti ono što je danas. Aleksandru Boričiću, u to vreme prvom čoveku OK Crvena zvezda, zatrebao je 2008. trener devojaka. Dobar trener s modernim pristupom. Tipovao je Terzića, iako ovome nije padalo na pamet da se seli iz muške u žensku odbojku. Dve uporne i tvrdoglave glave su se danima bezuspešno nadmudrivale, a dve pametne su za manje od par sati postigle kompromis. Zoran Terzić je, tako, 1998. postao samo privremeni trener ženske ekipe Crvene zvezde. Bio je to sve do 2006, kada je blistavu karijeru nastavio u inostranstvu.

Na klupi reprezentacije, 2002. godine, Zoran Terzić je zamenio Darka Zakoča, stručnjaka čije ime se ponajpre zbog uspeha devojaka iz Užica i brojnih reprezentativki koje je lansirao u svetsku odbojkašku orbitu izgovara s maksimalnim poštovanjem i uvažavanjem širom Evrope. I dan-danas prijateljuju. Mnogo je onih, kod nas i u Evropi, koji tvrde da su Zakoč i Terzić zapravo istinske trenerske institucije u Srbiji.

Terzić je selektor postao vrlo planski. U prvom udarcu plasirao se na Evropsko prvenstvo, ali su 2003. godine u Turskoj naše odbojkašice, uz podosta malera, dobile samo jednu i izgubile čak četiri utakmice. Terzić je znao posle svega šta bi trebalo da se uradi da bi godine koje dolaze bile uspešnije od onih prošlih. Imao je podršku Aleksandra Boričića pa se upustio u smenu generacija.

Operacija „veliki trijumf”

Tad je zapravo počela operacija zvana „veliki trijumf”. Reprezentacija je dobila novi izgled. Kolo su predvodile Vesna Čitaković, Maja Simanić i Jelena Nikolić, a u njemu su još zaigrale 20-godišnjakinje Đerisilo, Spasojević, Starović, Ognjenović… Igralo se sve češće, putovalo se s turnira na turnir. Na jedan u Mađarskoj devojke su, pamti se danas sa setom, otputovale autobusom „Laste” s drvenim sedištima, onim koji se koristi za gradski prevoz…

Zahvaljujući neverovatnoj želji, ljubavi i entuzijazmu, odande su se vratile s peharom i zahvalnicom upućenom ljudima iz „Laste”, koji su ostali u čudu!

Iako su propustile kvalifikacije za OI u Atini, naredne, 2005, započele su istorijske kvalifikacije, one za SP 2006. u Japanu. Kvalifikovale su se iz troskoka! Bila je to priča koja se ne zaboravlja. Krenule su Terzićeve devojke od nule, bukvalno sa dna, iz prve runde kvalifikacija. Otprilike kao kad bi danas naša fudbalska selekcija bila u nekoj kvalifikacionoj grupi s Gibraltarom i Andorom… Na Srpsku novu godinu 2005. u odbojkaškom Šefildu, naše devojke odigrale su meč protiv Engleske, koja je u jednom setu ostala na 11. Usledile su pobede protiv Škotske (jedan set 25:4) i Albanije, što je bilo dovoljno za plasman u drugu rundu. Onda je, razmislile su, u meču protiv Španije ipak bilo bolje da se izgubi. I izgubile su, a sve zbog lakšeg nastavka takmičenja u kvalifikacijama. Porazom su tako same sebi izabrale grupu. I, naravno, nisu pogrešile!

U toj drugoj rundi, pet meseci kasnije, usledile su kvalifikacije u Zagrebu. Sa po 3:0 savladane su Čehinje i Hrvatice, a samo su Slovakinje mogle da se pohvale jednim dobijenim setom. Ali to nije bio kraj priče.
Treća runda tih istih kvalifikacija igrala se u Drezdenu samo osam dana posle utakmica u Zagrebu. Favorit je sa čudesnom Angelinom Grum bila Nemačka, Poljakinje su imale moćnu Glinku, a Grčka uigran tim. Terzićeve devojke, na drugoj strani, imale su samo veliku želju iskazanu kroz vidljivu nameru da uspeju. Dobile su prvo Nemice rezultatom 3:2, da bi dan kasnije izgubile istim rezultatom od evropskih šampionki iz Poljske. Protiv Grkinja je odigrana možda i najemotivnija utakmica od početka velikog uzleta do danas. Stručni štab, u strahu da Nemice i Poljakinje poslednji duel ne nameste, celu noć je preračunavao koliko našoj reprezentaciji treba poena. Računica je ostvarena već posle drugog seta pa je pobeda u trećem proslavljena uz kolce. Posle 28 godina odsustva, Terzićeve princeze vizirale su pasoše za Japan sebi i srpskoj reprezentaciji.

Duge stepenice

Srbija je na Mondijal u Zemlju izlazećeg sunca otputovala kao 35. reprezentacija na FIVB rang-listi. Lošiji rejting imala je samo selekcija Kazahstana. Na kraju je bivša sovjetska zemlja ostala tamo gde je i bila, a Srbija je sa osvojenom bronzanom medaljom šokirala celu planetu. Prvo odličje sa svetskih prvenstava vinulo je u orbitu radosti sve ljubitelje sporta u zemlji Srbiji pa je ostalo upamćeno da su odbojkašice prva ženska reprezentacija koja se popela na čuveni balkon Gradske skupštine u Beogradu.

Svi su se tada radovali, a ako danas na sve podsetite Zorana Terzića, on će, kažu, umesto da blista od sreće, s tugom pričati o tom takmičenju jer je to bilo prvo i poslednje zajedničko igranje jedne sjajne generacije. Igrom slučaja, pa i lošeg spleta okolnosti, zbog povreda, ali i sujete, bronzane odbojkašice iz Japana više nikada nisu u istom sastavu odigrale neku veliku utakmicu. Ostala je, međutim, priča o „veličanstvenih 12″: Maji Ognjenović, Maji Simanić, Ivani Đerisilo, Jovani Brakočević, Jeleni Nikolić, Anji Spasojević, Jovani Vesović, Brižitki Molnar, Vesni Čitaković, Nataši Krsmanović, Aleksandri Ranković i Suzani Ćebić.

I pored svega, Terzić nije posustajao. Devojke, ne baš sve, počele su da se ponašaju kao zvezde. Ogrnute plaštom dušebrižnika, ali i gramzivih (ne)prijatelja, sve manje su verovale domaćim lekarima i fizioterapeutima, a sve više ljudima koji su ih ipak malo više gledali kroz novac.

Na EŠ u Belgiji i Luksemburgu 2007, kada je osvojeno istorijsko srebro, u prtljagu su, pored opreme i lopti, bili kilogrami nekih čudnih materija za brzi oporavak i, kao, bezbolnu rehabilitaciju. Čak je tu bila i neka vrsta gline, navodno lekovite. Mučio se tih dana i legendarni fizioterapeut Siniša Mladenović sa zdravljem devojaka i još više s njihovim (ne)poverenjem, a kad mu danas pomenete te priče, on se samo slatko nasmeje. Bliski reprezentaciji govore da, ako je neko ostavio srce i dušu za reprezentaciju iz onog publici nevidljivog establišmenta, onda je to svakako legendarni Siša, koji je, priča se, sve oprostio svima…

A ni Terzić nije uvek bio miljenik. Znao je da se sporečka i sa članovima stručnog štaba, naravno i sa devojkama. Ponekad i zbog toga što je u nekim stvarima, a opet zato što je i on samo čovek, možda u najboljoj nameri i preterivao. Toliko da mu je čak Darko Đuričković, dobri čovek iz stručnog štaba, u jednom momentu u četiri oka sugerisao da „malo spusti loptu jer ima posla s personama”. Prihvatio je savet. Na drugoj strani, te iste dame su nekad, zanete ishitrenim mislima, znale i da odu do Aleksandra Boričića, predsednika Saveza, sa ultimatumom „ja ili Terzić”. Za svaku od njih i u svakoj prilici Boričić je imao isti odgovor – ti!

Na Olimpijske igre u Peking otišle su tek pošto su pravo učešća izborile u trećoj rundi kvalifikacija. Zbog prve utakmice protiv Kazahstana, koja je na rasporedu bila sutradan odmah posle doručka (oko 11 sati), Terzić je devojkama zabranio da te noći učestvuju na ceremoniji otvaranja Igara. Bilo je suza, velikog nezadovoljstva, proklinjanja sudbine i Zorana Terzića… Ipak, naše odbojkašice su stigle do olimpijskog četvrtfinala baš zahvaljujući toj pobedi i onoj protiv Alžira, a onda su izgubile od tada moćne Kube. Sve se nekako naplatilo osam godina kasnije u Riju. U Brazilu su devojke same saopštile Terziću da neće ići na ceremoniju otvaranja OI jer sutradan igraju važan meč. I to večernji protiv Italije. Ali škola je naučena u Pekingu. Devojkama više ništa nije trebalo objašnjavati. Zato su se kući i vratile sa istorijskim srebrom, prvom olimpijskom medaljom.

Odmor za Maju

A posle tih OI u Riju, Maja Ognjenović je zatražila odmor. Mnogi su mislili da zauvek napušta reprezentaciju. Terzić, čija je definitivno bila ljubimica, nije se mirio s tim. Podsvesno je znao da će se Maja vratiti. I vratila se, iako je bez nje Srbija u Bakuu 2017. drugi put postala evropski prvak. Vratila se Maja ovog leta, vratile su se i najviše ambicije.
A nije samo Maja bila Terzićeva ljubimica. Voleo je, priča se, i do bola poštovao odbojkašice koje su imale veliko srce: Anju Spasojević kao velikog radnika, Ivanu Đerisilo, uz čije ime je išao prefiks najtalentovanije srpske odbojkašice… Kažu da je za Stefanu Veljković spreman i obe ruke da da ako treba, ali i za sve ostale – ako ne dve, a ono bar jednu.
Devojke su to znale i poštovale. Uz činjenicu da se kod Terzića teško ulazi u reprezentaciju, a još teže iz nje ispada, vredno su radile celo leto da bi u Japanu ove jeseni uradile to što jesu. U orbitu je poletela i jedna Bjanka Buša, medalji se radovala i večito pozitivna Ana Bjelica, a Milena Rašić je sjajnim igrama samo vratila dug za prošlogodišnje evropsko zlato, po koje je putovala povređena. Njihovi igrački ali i ljudski kvaliteti su nešto o čemu je uvek vodio računa Zoran Terzić. Uostalom, tvrdio je da među 14 devojaka nisu samo najbolje već i one koje mogu najkvalitetnije da odgovore zadacima koji su pred njima. Ovo je, naravno, samo jedna od formula na osnovu kojih uspeh pravi stručnjak koji – verovali ili ne – u kontinuitetu (pred)vodi reprezentaciju u ulozi selektora već punih 17 godina. Podatak za Ginisa!

Znao je Terzić i da se naljuti, jednako na treningu kao i na utakmici, da podigne glas, ili da ništa ne govoreći pogledom sve kaže. Kako to izgleda, više nego dobro zapamtila je velika Jovana Brakočević. Pred utakmicu s Korejkama uvežbavana je Jovanina odbrana od kuvanja protivničkog dizača. Na njenu žalost, kad đavo hoće, u četvrti metar pala je već prva. Korejke su povele, a Terzić je na 1:0, što je apsolutni presedan u istoriji odbojke, pozvao tajm-aut i zamenio Jovanu, koja se nešto kasnije vratila u igru.

Šefova planirana laž

A znao je i da slaže devojke. Istina, to je uradio samo jednom. Bar da se zna. Bila je to, ispostavilo se, korisna laž. I, naravno, vrlo namerna, a u službi rezultata. Na istorijskom SP u Japanu već pomenute 2006. godine igralo se u drugoj fazi protiv neugodnog kineskog Tajpeha. Pobeda je vodila u polufinale, poraz u razigravanje od petog do osmog mesta. Značaj utakmice je prosto ubio u pojam devojke, koje su išle iz greške u grešku, pa su gubile sa 2:1 u setovima. U četvrtom setu Terzić je uzeo tajm-aut kako bi saopštio igračicama da su osvojile dovoljno poena za plasman u polufinale. One su ga gledale u čudu, ali je i Terzićev pomoćnik manirom vrhunskog glumca potvrdio laž. Ta bela laž je definitivno opustila devojke pa su naše odbojkašice i pored 0:5 u taj-brejku došle do pobede vredne polufinala. Posle meča Zoran je priznao igračicama da ih je u onom famoznom tajm-autu slagao, što su ove propratile – kišom suza. Ženske duše… Treba li još jednom podsetiti da je tada osvojena prva medalja (bronza) za Srbiju na šampionatima sveta u istoriji?

Prepoznao Tijanu

Da li je Zoran Terzić najbolji odbojkaški trener na svetu, teško je reći. Kažu, često u šali, da bi možda bio kad bi se u jedno spojio sa svojim kumom Brankom Kovačevićem, dugogodišnjim asistentom u reprezentaciji. Banetovo znanje plus Terzićevo vođenje utakmice čine da iza znaka jednakosti stoji – najbolji odbojkaški stručnjak na svetu. O tome se priča i po odbojkaškom svetu: znaju to u grčkom Olimpijakosu, koji više ne dozvoljavaju Branku ni odlaske na svetska prvenstva, a saznaće i u Fenerbahčeu, koji je pošteno odrešio kesu da angažuje našeg a svetskog Terzu. Platili su ga i iz prostog razloga što je s njim stiglo mnogo toga novog u žensku odbojku. Ali i zbog činjenice što je u svetu ženske odbojke vrlo brzo prepoznao megatalenat Tijane Bošković, MVP-ja ovog planetarnog šampionata. Od dana kada je postala državljanka Srbije (2011) do debija na velikoj sceni (SP 2014) nije prošlo mnogo. Ona je suvo zlato i planetarne, a ne samo srpske odbojke, što Terzić veoma dobro zna. Njen prvi korak na velikoj sceni zapravo je bio početak jedne nove ere u srpskoj, evropskoj i svetskoj ženskoj odbojci. Već sada, sa 21 godinom, ta devojka iz Bileće nosi epitet najboljeg korektora na svetu. Uz još neku medalju, verovatno će biti i najbolji korektor u istoriji sporta. Zbog nje treneri širom planete zavide Zoranu Terziću, i još dodaju da je zahvaljujući Tijani srpska ženska reprezentacija danas jedina koja zapravo igra mušku odbojku. Ali i žensku odbojku na nekom višem nivou. I svi se slažu da je sve ama baš tako.

Za istoriju

A šta je to zbog čega će se u budućnosti, kad se bude listala prošlost odbojke u Srbiji i svetu, pominjati ime Zorana Terzića? Pa, upravo to što je uz sve rezultate koje je ostvario i medalje koje je osvojio, u žensku odbojku uneo i revolucionarnu novinu – igru sa dva klasična primača koji dele ceo teren. Znao je on i ranije da je tako nešto moguće, ali uz uslov da u sastavu imaš i dva bombardera. Jedan je danas Tijana Bošković, a drugi Brankica Mihajlović. Istina, i s njima je za tako nešto trebalo imati hrabrosti. Terzić je bio hrabar. Džokeri poput Tijane Malešević, Jelene Blagojević, a danas Bojane Milenković i Bjanke Buše mnogo više vrede na svetskom tržištu baš zahvaljujući Terzićevoj viziji, odnosno igri s dva primača. Verovatno će cela planeta u bližoj budućnosti početi da kopira srpskog trenerskog genija. I treba, Terzić je u mnogo čemu jedan i jedini. Na kormilu reprezentacije, podsećamo, skoro je 17 godina. Tek s „punoletstvom”, kažu, čovek dostiže maksimalnu zrelost. Zoran Terzić je očigledno trener koji korača ispred vremena.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar