Živi, trči i budi slobodan

Živi, trči i budi slobodan

EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA EDITORIAL USE ONLY


Vest koja je 12. oktobara 2019. stigla iz bečkog Pratera izazvala je erupciju oduševljenja u svetu sporta. Tog dana Kenijac Elijud Kipčoge postao je prvi čovek kome je uspelo da maratonsku stazu u dužini od 42,135 kilometara pretrči za manje od dva sata. Međutim, ovaj rezultat za istoriju (1:59:40) Međunarodna atletska federacija nije mogla da prizna kao svetski rekord.

S punim pravom, a razloga je nekoliko. Prvi je taj što bečka trka nije bila otvorenog karaktera, zatim što je uz Kipčogea u Beču trku trčala i grupa od sedam vrhunskih atletičara, takozvanih „pejsmejkera“, i na kraju što je na stazi, što takođe nije dozvoljeno, bilo i specijalno vozilo koje je diktiralo ritam i pokazivalo optimalnu putanju koje je Kipčoge trebalo da se drži kako bi oborio (sopstveni) svetski rekord, odnosno trku istrčao u vremenu ispod dva sata. Sporne su bile i patike.

Kenijac je trčao u onima koje u đonu imaju katapult efekat, što, dokazano, doprinosi da se ostvaruju bolji rezultati na stazi. Zarad svega toga, IAAF je donela i odluku da se takve patike ubuduće izuju uoči starta i da se ne koriste na zvaničnim takmičenjima.

Uprkos svemu i bez želje da polemiše s pravilima IAAF, Kenijac je posle trke u bečkom parku Prater izjavio: „Rezultat iz Beča je pokazatelj da ljudsko telo ne poznaje granice i da sve što čovek zamisli može i da uradi. Nadam se da će moj rezultat podstaći druge ljude širom planete da se ostvare u onom što najbolje rade“.

Inače, sjajni atletičar iz Kenije je aktuelni svetski rekorder u maratonu. Fantastičnih 2:01:39 ostvario je 2018. godine trčeći maraton u Berlinu.

EPA-EFE/Christian Bruna

EPA-EFE/Christian Bruna

Jedna od bitnih karakteristika ove bez dileme najzahtevnije sportske discipline zapravo i jeste u tome što maratonci i maratonska disciplina uvek i svaki put podsećaju na istinu da ljudsko telo nema limite. Poslednji je to na maratonskoj deonici dokazao Kenijac Kipčoge, koji je uspeo da još za života postane legenda. Prvi, bar kad je u pitanju maratonska trka, bio je slavni Filipides, legendarni grčki vojnik koji je 490. godine pre n. e., a posle bitke s Persijancima, na Maratonskom polju trčao bez pauze do Atine da obavesti sunarodnike o pobedi njihove vojske. Kada je ispunio zadatak i izgovorio sudbonosno: „Radujte se, Atinjani, pobedili smo“, pao je mrtav. Da sve nije samo mit i grčka legenda već i istina dokaz je i zapis u knjizi „Slava Atine“ iz prvog veka s potpisom Plutarha.

Prvi put u zvaničnom sportskom programu maratonska trka, definitivno najzahtevnija i najteža atletska disciplina svih vremena, trčana je na Prvim olimpijskim igrama modernog doba održanim 1896. godine u Atini. Dužina staze od bojišta na Maratonskom polju do Atine, kojom je u davna vremena trčao Filipides, umesto 34,5 iznosila je 40 kilometara. Start je bio na Maratonskom polju a cilj na stadionu Kalimarmaro u Atini. Putem Filipidesa krenulo je 17  takmičara (13 Grka, plus po jedan maratonac iz Francuske, Australije, SAD i Mađarske), a prvi pobednik bio je Spiridon Luis (Grčka).

Medalje su još osvojili drugoplasirani Karilaos Vasilakos (Grčka) i Đula Kelmer (Mađarska).

Posle toga maraton se trčao i na drugim zvaničnim takmičenjima u svetu. Onaj na Olimpijskim igrama oduvek je imao posebnu dimenziju. Bio je zapravo vrh uzbuđenja ovog velikog takmičenja. Dužina staze je na početku određivana sasvim proizvoljno i uglavnom je iznosila 25 milja. Međutim, u Londonu 1908, na 4. Letnjim olimpijskim igrama dužina izmerene staze je umesto do tada uobičajenih 25 bila zapravo 26 milja i 385 metara, što je prevedeno na metrički sistem iznosilo 42 kilometra i 195 metara. Ovo je učinjeno da bi kraljevska porodica mogla s uživanjem od starta do cilja da posmatra trkače kroz prozore palate u Vindzoru.

Ali istorija beleži da je na prvih sedam takmičenja u okviru Olimpijskih igara maratonska staza imala šest različitih dužina u rasponu od 40 kilometara do 42,75 kilometara. Zvaničnu dužinu staze utvrdila je 1921. godine Međunarodna amaterska atletska federacija i od tada svi maratoni, dakle ne samo olimpijski, trče se na deonici od 42 kilometra i 195 metara.

Izuzetak je načinjen samo jednom i sasvim namerno na Olimpijskim igrama 2004. u Atini kada se trčalo od Maratonskog polja do Atine – 40 kilometara.

Od trenutka kada je definisana dužina maratonske staze, rađali su se i njeni junaci, odnosno takmičari koji su pomerali granice. Kako je prolazilo vreme, tako se maraton trčao sve brže i brže. Izvesni Džon Heic je 1908. prvi pretrčao maratonsku stazu u vremenu boljem od tri sata – 2:55:18.

Jed Leicester/The INEOS 1:59 Challenge via AP

Jed Leicester/The INEOS 1:59 Challenge via AP

Samo 12 godina kasnije trčalo se brže od dva i po sata – 2:29:01, ali granica ispod dva sata u regularnoj trci još nije oborena. Čovek koji je najbliži tom cilju je upravo Kenijac Kipčoge, svetski rekorder na ovoj stazi. U istoriju je ušao kao neko ko je na već pomenutoj trci u Berlinu prvi trčao ispod dva sata i dva minuta – 2:01:39. Priču iz Beča o neregularnim maratonu i rezultatu 1:59:40 već ste pročitali.

Od januara 2004. IAAF je uvela i svetski rekord u ovoj disciplini. Do tada su u igri bila najbolja vremena jer su se maratonske staze od grada do grada razlikovale po konfiguraciji, uzbrdicama i nizbrdicama, podlogama na kojima se trčalo… Po nepisanim pravilima najbolja vremena su se postizala na ravnim stazama u gradovima blizu mora.

Prvi priznati rekord u maratonu iznosio je 2:04:55. Postavio ga je Pol Target u Berlinu, u septembru 2013. Nešto kasnije, 1. januara 2014. ovaj rezultat je verifikovan kao svetski rekord.

Retko se dešava da jedna osoba dominira jednom disciplinom.

U maratonu, u poslednjih šest godina to uspeva Kenijcu Kipčogeu. Trčao je 11 maratona i 10 puta pobedio. Nekadašnji dugoprugaš i dobar trkač na deonicama od pet i 10 kilometara, postao je na smiraju karijere neprikosnoveni  kralj maratona.

Kenija je odavno u svetu atletike znana kao radionica za proizvodnju najboljih trkača na planeti. Čuveni kenijski trening kamp je bio i ostao odskočna daska za desetine sportista koji su u karijeri blistali na mnogim takmičenjima i uz nove rekorde osvajali medalje. Izdanak te škole i njena najveća zvezda trenutno je maratonac Elijud Kipčoge.  Elijud, najmlađi od petoro dece odgajanih u siromašnoj porodici bez oca, od detinjstva je bio naviknut na rad. Radite naporno i poštujte ljude, upućivala ih je majka. Elijud je to upamtio i toga se pridržavao. Svakog dana je trčao više od tri kilometra od kuće do škole i nazad. Zatim je počeo da trči do centra okruga, isporučujući flaše mleka na pijaci. Zahvaljujući ovom prisilnom treningu tokom 16 godina, Elijud je postao odličan trkač.

Ne krije da je već tada razmišljao da mu profesija postane trčanje. Njegova velika inspiracija je bio Patrik Sang. Ovaj kenijski trkač preselio se u SAD, diplomirao na prestižnom američkom univerzitetu, osvojio srebrnu olimpijsku medalju, nakon čega se vratio u domovinu da trenira talentovane i za trčanje nadarene mlade ljude.

 EPA-EFE/FACUNDO ARRIZABALAGA

EPA-EFE/FACUNDO ARRIZABALAGA

Na jednom internom takmičenju koje je Patrik Sang organizovao 2001. prišao mu je mršavi mladić i zamolio da mu pomogne oko treninga. Mladić je dobio program rada ali tek kada je posle par meseci pobedio na jednoj regionalnoj trci, Patrik Sang se zainteresovao za ovog u mnogo čemu posebnog trkača. On čak nije imao, seća se Sang, ni sportski sat pa mu je poklonio svoj “Timex” i počeo da ga priprema za takmičenja na međunarodnoj sceni.

Elijud je svoju prvu veliku pobedu ostvario već 2003. godine na Svetskom prvenstvu u krosu. U konkurenciji mlađih seniora osvojio je zlato i postavio svetski rekord na kros stazi.

Godinu dana kasnije Kipčoge je učestvovao na Olimpijskim igrama u Atini gde mu je pripala bronza a onda 2008. i srebro. Niz uspešnih nastupa prekinut je 2012. godine kada Kipčoge u kvalifikacionoj trci nije uspeo da izbori mesto u nacionalnom olimpijskom timu Kenije. Silno razočaran odlučio je da sreću potraži na najdužoj stazi, u maratonu.

Prva trka i prvi trijumf odigrali su se na stazi od 42 kilometra i 195 metara. Bilo je to na maratonu u Hamburgu 2013. I rezultat je bio fantastičan – 2:05:30. Samo nekoliko meseci kasnije, otišao je u Berlin i izgubio od Vilsona Kipsanga. Ovaj maraton je značajan zbog toga jer je to bio njegov prvi i poslednji na stazi od 42 kilometra i 195 metara u kome je doživeo poraz. Posle su se nizale samo pobede. S visoko podignutim rukama i kao prvi prošao je kroz cilj maratona u Roterdamu, Čikagu, Londonu, Rio de Žaneiru, Berlinu…

Nikada nije izneverio ni sebe ni organizatore koji su ga dočekivali (i plaćali) kao favorita. Koliko ima srce, ali i šta za jednog trkača predstavlja snaga volje dokazao je 2015. na Berlinskom maratonu kada mu se odvezala pertla na patikama.

Do kraja trke patika je bila puna krvi, ali nije odustao već je kao prvi prošao kroz cilj i postavio lični rekord. Pregovori da Kipčoge pokuša da obori rekord na Berlinskom maratonu počeli su 2018. Elijud je više puta priznao da mu je maraton u Berlinu omiljen: lepa, ravna staza i vrela podrška publike. Pored toga, tamo je već dva puta pobeđivao. Start je bio 16. septembra 2018.

 EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA EDITORIAL USE ONLY

EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA EDITORIAL USE ONLY

Tog dana vreme u Berlinu je bilo skoro optimalno. Kipsang i Kipčoge su stajali na čelu gomile od nekoliko hiljada trkača. Kada je trka startovala dvojica favorita, svaki u pratnji svojih “ritmičara”, brzo su se odvojili od ostalih. Uskoro Kipčoge više nije mogao da se nosi sa tempom Kipsanga. Čak su i dobro obučeni Elijudovi “ritmičari” napustili trku ranije nego što je bilo predviđeno, dvojica na 15. kilometru a treći na 25.

Izgubivši društvo, Kipčoge je sam počeo da trči brže. Kada je završio trku i oborio svetski rekord, poboljšavši ga za 1,18 minuta, bacio se u naručje treneru Patriku Sangu, koji ga je pratio punih 17 godina. Sa pune 34 godine života, stigao je do svetskog rekorda.

Kipčogeov rekord je bilo najveće poboljšanje rezultata još od 1967. godine kad je Derek Klejton prethodno najbolje vreme nadmašio za 2,23 minuta. Sportski analitičari se slažu da će se na stazi promeniti najmanje jedna i po generacija dok se i Kipčogeov rekord ne nadmaši. Osim ako rekorder to ne pokuša da učini sam. Kad se o ovome povede reč, Kipčoge se samo smeši i dodaje:

„Kad je čovek u pitanju, ništa nije nemoguće“.

Jed Leicester/The INEOS 1:59 Challenge via AP

Jed Leicester/The INEOS 1:59 Challenge via AP

Zanimljivo je čuti i kako izgleda radni dan kralja maratona u trening kampu. Kipčoge ustaje u pet ujutru, priprema skroman doručak i posle toga zajedno sa drugovima iz kampa kreće na trčanje.

„On je najdisciplinovaniji od nas“, reči su polumaratonca i svetskog prvaka Džefrija Kipsanga Karvorora.

U proseku sportisti trče više oko 200 kilometara nedeljno. Kamp se nalazi na nadmorskoj visini od 2.400 metara. Trening uključuje intervalno trčanje različitim tempom, trčanje na maratonskoj daljini i vežbe snage. Prema rečima Kipčogea, uprkos intenzitetu, sebe na treningu ne daje 100 odsto već to čini samo na zvaničnim takmičenjima. Možda zato tokom svoje duge karijere nije imao ozbiljnije povrede. Nakon jutarnjih časova i doručka, Elijud ispunjava i sve druge obaveze u kampu sportista. On, koji dobija na desetine hiljada dolara iz nagradnih fondova ili od sponzora, ne libi se da seče povrće za kuhinju, brine o uređenju kampa a ponekad čak čisti i toalete.

„Smisao života je biti srećan. Verujem u skroman i miran život. Samo živite, trenirajte vredno, budite iskreni i tada ste slobodni“, izgovara svoju filozofiju trčanja i življenja.

Pre nego što zaspi, Kipčoge čita motivišuće knjige. Omiljena mu je „Sedam navika visokoefektivnih ljudi“ Stivena Kovija. Ono što mu najteže pada dok je u kampu, po sopstvenom priznanju, nije naporan trening već nemogućnost da bude sa porodicom koja živi u prostranoj kući u gradu Eldoret. Tamo ga čekaju žena i troje dece.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar