Zoran Jovičić - golgeter koji je imao sve osim sreće

Ime Zorana Jovičića u poslednjoj deceniji 20. veka često je bilo na naslovnim stranama. Danas, uz osmeh koji sagovorniku ne daruje baš često priča sa setom u glasu o onoj najgoroj muci koja može da snađe fudbalera i generalno svakog sportistu.

„Zbog brojnih povreda koje su me pratile još iz omladinskih dana, morao sam da završim karijeru već u 32. godini.“

U Crvenu zvezdu, na poziv Tome Miličevića, došao je 1990. godine iz Rudovaca, odnosno Lazarevca. Imao je, priseća se, pravo da igra još godinu dana za omladince, ali je na insistiranje onih koji su prepoznali njegovu fudbalsku vrednost i u njemu budućeg golgetera, odmah potpisao profesionalni ugovor. Trenirao je s drugim timom „crveno-belih“ i vikendom igrao za omladince. Tad je to bilo tako.

„Debitovao sam za juniore protiv Mačve ili AIK Šapca, više se ne sećam imena tog kluba. Posle nekog kornera u duelu sa protivničkim defanzivcem i sudara glavama dobijem potres mozga. Da na tribinama nije bio legendarni dr Branko Nešović, ko zna šta bi bilo. Naravno, odmah sam prebačen u bolnicu.“

Brzo se, međutim, vratio na teren. Otišao je kao jedan od najtalentovanijih u generaciji sa prvim timom Zvezde na zimske pripreme u Poreč, zatim šest meseci kasnije i na Igman, odakle su Beograđani krenuli na onaj čuveni pohod zvani vrh Evrope i sveta.

„Na Igmanu sam osetio mali zamor materijala. Ljupko (Petrović) je Adžića, Vasiljevića i mene terao često na čelo kolone uz ono njegovo čuveno šta vi, klinci, zabušavate. Zašto na ovo podsećam? Kad sa 17 godina kreneš da radiš kao prvotimci i to pojačano, onda si u problemu. Posle svih zamora koje sa sobom nosi ozbiljan trening niko od klinaca nije smeo da traži da ga izmasiraju. A onda se i to dogodilo. Na prvoj masaži fizioterapeut Miša Bukumirović me namerno namazao fenangolom kako mu ne bih više dosađivao. Kasnije kada sam se vratio u Zvezdu i postao kapiten nije me više masirao.“

U inostranstvu je kao internacionalac upoznao potpuno drugi sistem rada sa talentovanim momcima.

„Tad sam ukapirao zašto su njihovi mlađi fudbaleri odmah spremni i ne povređuju se. Prvo zato što treniraju sa 70 odsto mogućnosti uprkos tome što su sa prvotimcima na istom treningu, a onda su i prvi na masaži posle treninga. Tretiraju ih kao blago, i to je po meni normalno. Kod nas je slika obrnuta i svodi se na ono ‒ ti si klinac, idi na čelo kolone, treba najviše da trčiš.“

U danima fudbalskog uzleta i najvećih fudbalskih snova bio je svestan da ima kvalitet i da zaslužuje šansu. Međutim, morao je na pozajmicu, što je opet prihvatio kao nešto sasvim normalno.

„U sezoni 1991/92. otišao sam u nikšićku Sutjesku, trener Dragutin Spasojević je sve dogovorio sa Cvetkovićem i Džajićem. Bio je već oktobar, odigrano je pet kola, letim za Podgoricu, tamo me sačekaju, odvezu kolima u Nikšić do hotela ’Onogošt’ i kažu ‒ sutra ovom ulicom kreni peške, pravo ti je stadion. Imao sam samo 18 godina.“

Tri dana kasnije bio je u startnoj postavi protiv Vardara u Skoplju. Seća se da je pogodio prečku, kasnije imao i još jednu lepu šansu. Zna i da je Sutjeska tu utakmicu izgubila, Vardar je imao te sezone moćan tim.

Dva dana posle utakmice Spasojević ga je javno pohvalio na sastanku sa igračima. Pred Nikšićanima je debitovao protiv Slobode iz Tuzle. Nije razočarao.

„Imao sam nezaboravne trenutke, podršku svih, a najviše Ace Jovovića koga je bolest prerano odvela na onaj svet. Puno mi je pomogao u Nikšiću. Kasnije smo se sreli i u Grčkoj, družili u Beogradu. Imala je Sutjeska dobar tim sa legendarnim Giljenom, Kuzeljevićem, Medinom, Zirojevićem i da ne nabrajam dalje. Dobra ekipa dobrih ljudi.“

Na kraju sezone, posle samo nekoliko meseci, napustio je Nikšić. Ostalo je lepo sećanje i podatak za sva vremena da je postigao 11 prvenstvenih golova u dresu Sutjeske.

„Zatresao sam mrežu i Zvezde, čuvao me Ilija Najdoski. Meč je završen 1:1, izjednačio je Pančev. Bilo je to ono vreme kad su se posle remija šutirali penali. Šutirao sam peti penal i postigao gol. Bod je pripao Sutjesci i upravo je taj bod nedostajao na kraju Zvezdi za titulu. Sad bi ovako nešto bilo nezamislivo, danas pozajmljeni igrači ne igraju protiv svog kluba.“

Bio je gotovo nepogrešiv izvođač penala. Na jednoj utakmici je dva puta šutirao i dva puta pogodio. Ali, protiv Budućnosti nije.

„Prvi penal sam promašio, sutra je u novinama osvanuo naslov kako sam prebacio Moraču. Međutim, u drugom poluvremenu ponovo je sviran penal, sam sam uzeo loptu, rekli su nemoj, prvi si promašio, ali ne. Uprkos svemu, odlučio sam da šutiram i naravno postigao sam gol. Pobedili smo 3:1.“

Zanimljiva je i njegova priča zašto se s vremena na vreme promaši penal.

„Nezahvalno je šutirati penal, svi očekuju da je to siguran gol. Na početku karijere imao sam utisak da se u takvim momentima gol smanji, a golman nekom magijom postaje ogroman. Pogotovo kad raširi ruke. Tad su čuvari mreže imali pravo i da krenu ranije unapred. Nije bilo jednostavno postići gol kako se to čini sa tribina, ali posle sam to usavršio, pogotovo tehniku gledanja golmana. Dao sam dosta golova sa bele tačke, ali najviše pamtim jedan koji sam promašio. Čekao sam golmana, pao je na drugu stranu, kažem sebi plasiraj u kontraugao, to i učinim, ali lopta ode pored stative. Izgubili smo tu utakmicu, na kraju i titulu, Obilić je bio prvi ispred Zvezde. A da sam pogodio… Kad sve saberem, možda sam promašio pet odsto penala koje sam izvodio.“

U analima „crveno-belih“ ostaće upisan i kao četvorostruki strelac na jednoj utakmici.

„Bilo je to u Podgorici protiv Koma u Kupu. Dobili smo 4:0 i sva četiri gola sam ja postigao. Mislim da je jedan bio sa penala. Zdravko Borovnica je pet puta na prvenstvenoj utakmici zatresao mrežu Slobode iz Tuzle, a ja sam i danas na toj listi golgetera svih vremena drugi.“

U sezoni 1996/97. kao prvotimac Crvene zvezde igrao je na vrhuncu forme, mreže tresao kao od šale. Jedan njegov projektil završio je na opštu radost 80.000 navijača i u mreži slavne Barselone na meču Kupa pobednika evropskih kupova.

„Imali smo baš moćan tim. Na golu Ćuran (Zvonko Milojević), Sakara (Sakić) tu utakmicu nije igrao, menjao ga je Peđa Stanković. Levo je bilo Žile (Živković), onda Đora (Đorović), zatim mali Ljubojević, pa Perica Nosonja (Ognjenović), Deki Stanković, Panta (Pantelić), Anić, Ercov (Njeguš). Bili smo i dobar tim i dobra družina.“

Sećanja vraćamo još malo više malo unazad, na sezonu 1993/94.

„Vratio sam se na ’Marakanu’ sa pozajmice iz Grčke, iz Etnikosa (57 utakmica, 17 golova). Trener je bio Živadinović. Tog leta stigli su kao pojačanja Anto Drobnjak, Maslovar, Grof Božović. Nije bilo prostora za mene. Šta ću, odem u banjalučki Borac.“

Brzo se vratio u Zvezdu, sada je šef bio Ljupko Petrović. Računao je da se znaju još sa Igmana. Prednost je, međutim, imao Puača.

„Onda su igrači na jednoj utakmici tražili da dobijem šansu. Ušao sam, nedavno me na sve podsetio Rajevac koji je tad predvodio Slobodu iz Užica i ni do danas nije oprostio što sam na toj utakmici za pola sata postigao tri gola i namestio jedan. Od tad više nisam bio na klupi.“

Godinu dana kasnije bio je najbolji strelac lige (27 utakmica, 21 gol) i kapiten Crvene zvezde. Dobio je šansu i u najboljem nacionalnom timu.

„Debitovao sam protiv Argentine u Mar del Plati. Prvo sam asistirao kod gola Govedarice, a onda sam postigao treći gol u pobedi (3:2) protiv reprezentacije za koju su igrali Čolo Simeone, Ortega, Krespo, Snajder. Nikad pre i nikad posle naša A selekcija nije pobedila Argentinu.“

Igrao je i protiv Rusije u Sankt Peterburgu. Jugoslavija je pobedila 1:0. Plavi dres nosili su Mihajlović, Jokanović, Mijatović… Ušao je u igru u 60. minutu i minut posle napravljen je penal nad njim. Šutirao je Jokanović i pogodio.

„Pamtim svaki detalj i zbog toga što nikad više nismo dobili Ruse u prijateljskoj ili takmičarskoj utakmici.“

Trebalo je da bude deo tima koji je izborio pravo učešća na Šampionatu sveta u Francuskoj.

„Okupljanje je bilo zakazano za kraj aprila, a ja sam 22. februara doživeo tešku povredu na derbiju sa Partizanom.“

Selektor Santrač je ozbiljno računao na Zorana Jovičića. Kaže kako ne zna da li bi i koliko igrao u Francuskoj, ali bi sigurno igrao.

„Bili smo na nekim sedmodnevnim pripremama na Paliću. Odigrali smo i prijateljski meč sa Spartakom, u pobedi od 4:1 postigao sam dva gola. Mijatović i ja igrali smo u špicu, bili su tu još Piksi Stojković, Jokanović, Mihajlović, Jugović. Znači, strašna ekipa. Ali, nisam imao sreće. To boli i danas. San svakog fudbalera je da igra finale Kupa šampiona i da karijeru kruniše učešćem na SP-u. Ja jednostavno nisam imao sreće.“

Imao je, međutim, u džepu ugovor sa Sampdorijom. Tada je važilo pravilo da igrač može šest meseci pre da potpiše ugovor sa nekim timom.

„Iskren da budem, nisam hteo da stavim paraf. Bilo je i nekih drugih ponuda, mislio sam kada prođe SP da odem tamo gde ponuda bude najbolja.“

I pre potpisa sa Đenovljanima kontaktirali su ga iz Valensije, Bajer Leverkuzena, Briža koji je, kasnije je to čuo od Mark de Grisa, koji je prvi odustao jer nisu mogli da plate onoliko koliko je Zvezda tražila.

„U Zvezdi su mi rekli ‒ Zoki, potpiši, pa ako odigraš SP, bolji klub uvek može da otkupi toj ugovor. Prihvatio sam i u januaru potpisao na pet godina. Onda se dogodilo da sam u februaru doživeo povredu. Da nisam potpisao, ko zna šta bi bilo, možda bih završio u Kolubari.“

Priseća se i koliko su u novonastaloj situaciji Italijani, odnosno porodica Mantovani koja je imala vlasništvo nad klubom, bili korektni.

„Odmah nakon povrede prebacili su me u Švajcarsku, u privatnu bolnicu. Imao sam povredu ne samo meniskusa i ligamenata, već i pokosnice. Isti problem imao je i Van Basten, i baš zbog toga je stavio tačku na karijeru.“

Priseća se i još jednog detalja.

„Italijanska štampa me je čerečila, svaki dan se pisalo kako sam veliki promašaj, da sam preplaćen. Tad nisam znao da klub ima pravo da raskine ugovor na štetu igrača ukoliko ovaj u kontinuitetu ne igra pet meseci. Međutim, jedan poziv na ručak porodice Mantovani je sve razjasnio. Rekli su mi, ukoliko ne budem igrao i u narednih godinu dana, da moj ugovor neće biti raskinut, odnosno da će me čekati koliko god treba. Tako je i bilo. Bili su zaista superkorektni.“

U dresu Sampdorije debitovao je protiv Bolonje u Kup utakmici.

„Trener je bio čuveni Lučano Spaleti. Bio sam na klupi, Montela u špicu. Ušao sam igru u 60. minutu, iza mene su bile tri operacije, dug oporavak, iščekivanje, razni pritisci. I onda se dogodi neverovatna stvar. U 78. minutu primim loptu, okrenem se i gurnem je u prazan prostor, Montela natrči i mi vodimo 1:0. U trenutku dok smo slavili gol, ja na tabli za izmene vidim moj broj. Nisam mogao da verujem. Izašao sam, naravno, ali bolje da ne citiram šta sam sve izgovorio.“

Nesporazum sa Spaletijem razjasnio je nekoliko godina kasnije.

„Rekao mi je da sam u razgovoru dva dana posle utakmice imao, oni za mušku stvar kažu koljoni. Takođe mi je iz trenerskog ugla objasnio i zašto me je, bez namere da me uvredi, zamenio. Sve je to pilo vodu, ali i dalje mislim da nije moralo da se dogodi. Danas smo prijatelji.“

Sampdoriju (33 utakmice, pet golova) je napustio u polusezoni 2002. Šest meseci je pauzirao i trenirao uglavnom samostalno u Beogradu.

„Dobio sam poziv iz Kaena i potpisao još jedan ugovor. Igrao sam dobro, ali sitne povrede su puno toga kvarile. Imao sam problem i sa kolenom, primicačem, zadnjom ložom, rupturama. Pauze od sedam ili 15 dana uticale su na formu i igru.“

Povrede su ga definitivno udaljile od terena.

„Zdravlje je blago i bogatstvo. Kad si profesionalac, jedino što moraš da moliš jeste da te mimoiđu povrede. Jako je bitno kako treniraš, koliko poštuješ pravila surovog profesionalizma, počev od ishrane pa sve do načina života. Tokom godina rada istrošenost organizma je neminovna. Na sve može da utiče i nekvalitetan rad. Mi smo trenirali i po snegu, trčali s tegovima uz stepenice, bilo je svega i svačega. Mladi igrači, video sam to u Francuskoj, ali i Italiji, moraju da imaju poseban tretman, lagani ulazak u seniorske vode.“

Uz osmeh prepričava i dijalog sa jednim lekarom strancem koji je držao predavanje našim trenerima u Staroj Pazovi.

„Govorio je, između ostalog, i o deset najčešćih povreda koje fudbaleri imaju tokom karijere. Posle predavanja sam mu prišao i rekao da sam ja imao sve te povrede. Bio je zaprepašćen uz konstataciju kako to nije moguće. Onda sam mu nabrojao i da sam operisao prepone, koleno, zglob, tetivu, da sam imao potres mozga i iskakanje ramena, da sam operisao slepo crevo, da sam usput rešavao i problem sa kukom što je bila direktna veza sa onim zamorom materijala o kome sam već govorio. Čovek je bio šokiran.“

Priča i o tome koliko se fudbal kroz vreme promenio i koliko se zapravo menja svaki dan.

„Nekada se za mlade fudbalere govorilo da imaju vremena, kako treba prvo da idu na kaljenje. Danas je slika druga. Istina je da su mladi igrači u Evropi pravo blago u koje se danas ulaže više nego ikada. Oni najbolji ne idu na kaljenje, već odmah dobijaju šansu. Ne samo u klubovima, već i reprezentaciji. Španija je možda najbolji primer za ovo što pričam.“

Razmišlja i o tome kao bi njegova karijera izgledala da je bio u istoj poziciji kao što su danas Jamal, Olmo, Vilijams…

„Moguće je da bi sve izgledalo drugačije. I danas tvrdim, trebalo je samo da mi daju priliku da pokažem koliko znam i mogu.“

Svi iz njegove generacije, pa i on, pamte utakmicu sa Barselonom.

„Na golu je bio Baija, tada najbolji čuvar mreže Evrope. Igrali su i Loran Blan, kapiten Francuske, i Rumun Popesku. Onda i Luis Enrike, Pep Gvardiola, Hristo Stoičkov, Zuba Ronaldo, Figo, Prosinečki… Možda je to bila i najbolja ekipa u istoriji Barselone. Bila je čast igrati protiv njih.“

Toj i takvoj Barseloni Zoran Jovičić je zatresao mrežu.

„Imali smo maler, već u narednoj akciji Barselona je pogodila našu mrežu i izjednačila. Ali, mi smo tu utakmicu odigrali stvarno dobro. Dominirali smo u posedu, imali više šansi od njih, poveli smo, Ognjenović je pogodio i stativu. I onda se juče dogodi finale Svetskog prvenstva. Aktuelni prvak iz Katara, mislim na Argentinu, prvu loptu na gol protivnika uputio je tek u 118. minutu. Čoveče, tek u 118. minutu. Gde je tu trener, šta je to pripremio, kako je mislio da bez šuta na gol pobedi. Fudbal je igra za golove, moraš da šutiraš, stvaraš šanse bez obzira na to da li je i koliko protivnik jači.“

Kaže i to da je još na početku šampionata tipovao na Španiju kao novog šampiona, da se Svetsko prvenstvo umesto u fudbalski događaj pretvorilo u šou-biznis predstavu, promociju likova sa estrade.

„OK, organizacija je bila vrhunska, igralo se na dobrim terenima, pred punim tribinama. Da li se fudbal promenio? Ne, nije. Sve te stvari su viđene i u moje vreme i u vreme nekih drugih generacija. Mislim na te sada već čuvene tranzicije, igru u visokom bloku ili igranje zone u defanzivi. Sve je to već viđeno, samo što je sada zahvaljujući medijima sve dostupnije, što se o svemu mnogo više priča.“

Fasciniran je Jamalom, dečakom od 19 godina koji je već sada sve osvojio.

„On sa 19 godina ima više od 150 seniorskih utakmica, osvojeno Evropsko i Svetsko prvenstvo. U toj priči bez obzira na talenat i mogućnosti nikad nije gurao sebe u prvi plan, bio je, kako se to kaže, u službi ekipe, što je takođe njegova veličina. Finale je imalo i malu simboliku. Jedan protiv drugog igrali su najveći koji odlazi (Mesi) i najveći koji dolazi (Jamal).“

Vraćamo se na njegovu karijeru, neispunjene snove.

„Nekoliko puta sam sebi rekao kako ne mogu više. Povrede su me psihički činile neraspoloženim. Bio sam siguran da posle igranja u Kaenu (30 utakmica, jedan gol) odlazim sa terena zauvek. Onda sam otišao u Grčku, u Panionios. Zenga je hteo da igram za Zvezdu kad je bio trener na ’Marakani’, znao me je iz Đenove, rekao sam da sam u poziciji kada ne mogu da pružim maksimum i da ne bi bilo fer da ponudu prihvatim.“

Bio je i na pragu Briža, svedok priče je Ivan Gvozdenović, direktor Mark de Gris je insistirao da dođe. Briž je tada igrao grupnu fazu Lige šampiona.

„Možda sam pogrešio što tu ponudu na kraju karijere nisam prihvatio.“

Zahvaljujući fudbalu, uz materijalno je stekao i jedno drugo bogatstvo. Reč je o jezicima.

„Govorim grčki, engleski, francuski, italijanski. Svaki od jezika sam dosta brzo učio, čak i francuski s kojim sam se možda najviše mučio. Međutim, moje najveće bogatstvo su moje tri kćerke. Najstarija ima 27, srednja 25, a najmlađa, dete iz drugog braka, osam godina.“

Osim PRO ima sve druge trenerske licence, ali je uprkos tome odlučio da se trenerskim poslom ne bavi. Naprosto, sebe ne vidi u tom poslu.

„Ne, nisam ja bez ambicija. Više sam realan jer kad odlučim nečim da se bavim, nije bitno šta je to, volim da to bude perfektno.“

Danas je na novom početku i pred novim fudbalskim izazovom. Zvanično je skaut Crvene zvezde.

„Taj posao trenutno radimo nas četvoro. Iznad nas je koordinator i Marko Marin kao direktor skauting službe.“

Kaže i da ljudi kod nas baš i ne razumeju na pravi način šta zapravo rade skauti.

„Misle da je to ono ja idem i dovedem ovog ili onog igrača. Nije to baš tako. To je jedan kompleksan posao koji zahteva mnogo rada i vremena. Naravno, i određena znanja. Alati su kompjuter i laptop, gledamo sve lige sveta, pišemo izveštaje.“

Trenutno prati utakmice prvenstva Urugvaja i Rumunije, piše izveštaje sa utakmica, u okviru zadatih programa ocenjuje tehničko-taktičke, fizičke i mentalne osobine, procenjuje potencijal, komentariše vrline i mane, čak i prikuplja detalje u vezi sa povredama i svim drugim što kompletira sliku o stvarnim vrednostima i mogućnostima jednog fudbalera.

„Pišemo posle svega i zaključke, pravimo komparacije sa našim igračima iz kluba. To je jedan zaista obiman izveštaj kojim popunjavamo našu bazu o svakom igraču koji nam je interesantan. Od juna prošle godine do danas uradio sam više od 500 takvih profila.“

Tu su i drugi podaci koji se dobijaju na ovaj ili onaj način, od menadžera ili prijatelja kluba.

„Svaki vikend gledam pet ili šest utakmica, nekad i više. Deo ovog posla je i gledanje uživo zanimljivih pojedinaca. Na skeneru su i prvotimci, ali i mladi talentovani igrači, što traži najmanje desetak sati rada dnevno. Izveštaj ide na sto Marka Marina.“

Izveštaj podrazumeva i procenu skauta da li je taj i taj igrač neko koga vidim u prvih 11 Crvene zvezde ili je neko za koga ima mesta u rosteru od 20 igrača, da li je nivo Superlige ili možda Čempionšipa. Posebna pažnja poklanja se mladima i njihovoj proceni da li su možda buduća dobra investicija.

„Nove generacije nose nešto svoje. Vodi se računa i o mentalitetu pojedinca, njegovom vaspitanju, ponašanju u svlačionici, reakcijama na neke situacije na terenu. Konkretno da li je reč o igraču koji može da iznese teret neke situacije ili je neko ko će u takvom trenutku dobiti crveni karton zarad kojeg nećemo igrati Ligu šampiona.“

Iznosi i jedno iskustvo koje kompletira sliku rada skauta.

„Pratio sam igrača, 17 godina, iz švedske lige. Za prvi tim je u tom trenutku odigrao sedam utakmica i uz dve asistencije postigao i dva gola. Gledam, napišem izveštaj, to je bilo u septembru prošle godine, naglasim da je potencijal, da na tržištu ima vrednost između 400.000 i 500.000 evra. Pre mesec dana momak je prodat Brajtonu za 28 miliona. To je ona situacija u kojoj smo uprkos dobro obavljenom poslu zapravo nemoćni. Mladi igrači sa statusom prvotimca i dva gola, odnosno tri asistencije, koštaju 15 miliona. Mi te pare nemamo, mislim da smo za jednog igrača kao klub platili najviše 5,5 miliona. Evropa danas plaća za pionire 10 miliona. Mi nismo iz te priče uprkos ogromnim očekivanjima.“

Ne voli ni diskusije sa onima koji problematiku o kojoj pričaju zapravo površno znaju.

„Ne prodaje Zvezda iz hira ono što ima. Zvezda je mašinerija, gigant sa ogromnim mesečnim izdacima. Ljudi to ne shvataju, moraš da prodaš da bi sve to funkcionisalo i dalje. Ali, moraš i još nešto da imaš. To je ljubav, ne samo prema fudbalu, već generalno prema svemu. Posao koji danas radim ne može da radi neko ko ne voli fudbal. Moja je sreća da volim ono što radim i radim ono što volim.“