ZVONKO ŽIVKOVIĆ: Ne pravimo fudbalere već robu za izlog

ZVONKO ŽIVKOVIĆ: Ne pravimo fudbalere već robu za izlog

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Rođen je u Zemunu, odrastao je kao dobro dete iz dobre porodice u Gornjoj varoši ovog u mnogo čemu autentičnog grada, gde se u svakom školskom dvorištu ili ulici u godinama njegovog detinjstva igrao fudbal. Od jutra do sutra. Mali je odmalena bio čudo, fudbal ga je voleo isto onoliko koliko on fudbal, dakle do beskonačnosti. Da li zbog krivih nogu ili čarolije u njegovoj igri uz fascinantno baratanje loptom, najverovatnije i zbog jednog i drugog, tek klinci iz ulice mu podariše nadimak Šeki, uz napomenu da Šeki u to vreme, a danas još manje, baš i nije mogao da bude bilo ko. Zapravo i jeste, uz uslov da je na fudbalskom terenu mogao ono što drugi nisu. Takvi se, međutim, nisu, ni u Zemunu ni u svetu, rađali baš svaki dan. Na svu sreću, Zvonko Živković iz zemunske Gornje varoši je bio jedan od retkih, supertalentovani dečak s nadimkom Šeki koji navija za Partizan.

Prvu utakmicu, onu u dresu i kopačkama što je tada bio nedosanjani san mnogih dečaka, odigrao je za zemunsku Galeniku. Onda je, poštujući sebe i svoju volju, otišao u Partizan, iako su ga crveno-beli zvali pre crno-belih, i postao pionirski i juniorski reprezentativac ondašnje Jugoslavije, zatim i član mlade i na kraju i A selekcije iste te velike zemlje sa puno fudbalskih znalaca. Igrao je za U20 na SP i Japanu i za plavi A tim na SP u Španiji 1982. S Partizanom je dva puta osvajao šampionsku titulu, kao internacionalac igrao je za portugalsku Benfiku, nemačku Fortunu iz Diseldorfa i francuski Dižon u kome je završio karijeru, da bi nešto kasnije koračajući prema sopstvenom životnom cilju postao trener.

Krenuo je od najmlađih kategorija, jer i danas misli da tako mora da krene svaki budući stručnjak, kalio se posle toga kao selektor na klupi U19 selekcija, prvo SCG, a onda i Srbije, bio na korak do toga da kao trener sedne čak i na klupu njegovog Partizana. Ali iako mu je bilo namenjeno, tako nešto očigledno mu nije bilo i suđeno. Danas ta priča čak zvuči kao anegdota, ali se pamti i kao istina.

“Bio sam u redakciji lista ’Sport’, pravili su intervju, kada su me iz Partizana pozvali da dođem odmah u ’Zemunelo’ i preuzmem ulogu trenera u stručnom štabu koji je predvodio Avram Grant. Međutim, dok sam od ’Borbe’ projurio kroz Terazijski tunel i stigao do Ugrinovačke, meni namenjenu ulogu dali su nekom drugom.”

Da biste bili trener u Srbiji, neko mora da stoji iza vas. Tako ste nekada govorili, da li i danas mislite isto?

“Naravno. Kad sam to rekao, mislio sam da uistinu morate da imate nekog ko će da veruje u vas, ko će da prati vaš razvojni put kao stručnjaka počev od najmlađih kategorija i ko će da proceni da je došao čas da krunišete trenersku karijeru i preuzmete prvi tim. To bi trebalo da bude pravilo u razvojnom putu svakog trenera. Međutim, kod nas pravila postoje da bi se rušila a ne poštovala.”

Danas ste skaut u Partizanu, neko ko je zadužen za prepoznavanje talenata. Da li takve dece još ima u Srbiji?

“Talenata ima, ali Srbija nema vremena za njih. To znamo mi, to znaju i naši fudbalski prijatelji iz Evrope koji našu decu kupuju čim napune 18 godina. Kupovali bi i pre kad bi im propisi to dozvoljavali. Činjenica je da Evropa ovde jeftino pazari vrednu robu koju kasnije dorađuje u svojim klubovima i ponekad skupo ili gotovo uvek skuplje proda. Istina je i da se mnogi od tih dečaka u toj igri izgube za sva vremena, tako što ih kao pozajmljene fudbalere za koje njihovi nisu imali strpljenja šetaju iz kluba u klub bez prave šanse da svoj talenat razviju do kraja.”

Upire se prstom u apetite i poslovnost stranaca, a zaboravlja istina da većina tih dečaka nije dobila šansu da se dokaže u svojoj Srbiji.

“Istina je. Kad u klub dovedete talentovanog mladog igrača, on mnogo igra, ali manje se radi sa njim. Zato i dobijete polufabrikant koji je jeftin. Zlo je i to što naše škole nemaju adekvatne programe za talentovanu decu, kao ni dovoljan broj trenera, pa se od talentovanih dečaka ne prave fudbaleri već roba za izlog kako bi se što pre prodala i kako bi klubovi u Srbiji na osnovu ostvarene zarade mogli da nastave da žive. Sve to jeste apsurd, ali je i naša opora stvarnost.“

Apsurd je i to što kao zemlja imamo izuzetno puno trenera sa profi licencom koji uprkos tome što, uslovno rečeno, znaju posao, ipak ne rade. 

“Mi smo majstori da svako pravilo, pa i ovo oko licenci izvitoperimo tako da umesto jednog postoji hiljadu i jedan način kako se može doći do profi licence. Od naših ljudi zato napolju uglavnom uspevaju kao treneri samo oni koji su tamo negde pravili karijeru kao igrači. Golac je tako postao trener na Ostrvu, Jokanović takođe, Đukić u Španiji, Mihajlović u Italiji. U istoriju su odavno otišla vremena kada su direktno Miljanić iz Zvezde ili Boškov iz Vojvodine odlazili u Real ili već gde. Da apsurd bude veći, Radomir Antić, naš najuspešniji stručnjak internacionalac, u Srbiji nikada nije bio klupski trener, a kao trener predvodio je Real, Barselonu, s madridskim Atletikom bio je šampion Španije… Zašto je to tako postaje jasno kad dobijete odgovor ko i kako u Srbiji angažuje trenere? Ovde zapravo nije bitno ko koliko zna i šta zna, primarno je ko je kome drug i ko je kome nešto dužan.”

Kao fudbaler imali ste to zadovoljstvo da uglavnom radite sa stručnjacima čiji je nivo znanja bio izuzetan.

“Za sve što sam postigao mnogo dugujem trenerima koji su verovali u mene. Pre svih, bio je to legendarni Ćele Vilotić, u to vreme zadužen za mlađe reprezentativne selekcije. Bio sam standardni i pionirski i omladinski reprezentativac Jugoslavije. U toj plejadi su još bili Mirko Jozić, Biće Mladinić, Zoran Miladinović i na kraju priče Miljan Miljanić, koji me kao igrača izuzetno cenio.”

Kao klinac trebalo je da pređete u Crvenu zvezdu.

“Istina je, prvi su zvali. Međutim, kao navijač Partizana tako nešto sebi nisam hteo da priuštim. Kasnije, kad sam stavio tačku na igranje, pravio sam analizu i ukapirao da bi moja karijera imala sasvim drugi izgled da sam se pridružio crveno- belima. Odigrao bih i više klupskih internacionalnih utakmica i bio standardni reprezentativac. Tih godina, ko god da je potpisao za Zvezdu, makar bio i sasvim prosečan fudbaler, igrao je za reprezentaciju. Sa nama iz Partizana je bila druga priča i zato je jedan Moca Vukotić upisao samo 10 reprezentativnih nastupa, a bio je igračina. Crveno-beli su kao klub u to vreme u mnogo čemu bili ispred Partizana, ponajviše po organizaciji i uticaju kad se o bilo čemu na bilo kom nivou odlučivalo. Takođe, radili su i na marketingu, lansirali su, brinući o imidžu kluba i ugledu svojih najboljih igrača, između ostalog  i priču o Zvezdinim zvezdama. Pet Zvezdinih zvezda danas je mit u svetu fudbala i ceo svet zna ko su. Mora se priznati da su bili veliki igrači, mada ja mislim da ih je Partizan imao više. Niko nikad nije saznao ko je prvi a ko sedmi ili deseti na toj listi besmrtnih. Da li su to Bobek, Čajkovski, Milutinović ili možda Šoškić, Galić, Vasović…

Mogu samo misliti šta bi bilo da je Zvezda a ne Partizan sa fudbalerima iz svoje škole stigla do finala Kupa evropskih šampiona. Međutim, crno-beli ni to nisu znali da iskoriste na pravi način.”

Kriza rukovođenja u Partizanu je bila prisutna i kad ste Vi postali prvotimac?

“Jeste, klub su vodili ljudi kojima je to bio lep hobi. Igrači i treneri su bili profesionalci, ali ljudi koji su odlučivali i pravili strategiju to nisu bili.”

Uprkos svemu, s Partizanom ste kao igrač osvojili dve šampionske titule.

“Debitovao sam sa 18 godina. Zatekao sam generaciju u odlasku u kojoj su bili Kozić, Prekazi, Antić, Santrač, Borota i Hatunić. U prvi tim ubačeni smo ja, Varga, Lazičić, Miličić… Prvi put smo bili prvaci 1982/83. Moca se vratio iz inostranstva, uz njega su u timu još bili Mance, Varga, Trifunović, Stojković, Kaličanin, Rojević, Radović… U sezoni 1985/86. perjanice tima su bili Radanović, Kaličanin,
Ješić, Varga, pristizali su Bogdanović, Đelmaš, Pantić, Smajić, Uške Vučićević…”

U tih desetak godina kao prvotimac bili ste sve samo ne golman.

“Tačno, menjao sam mesta u timu, morao sam i mogao da igram sve, bio sam i desni bek i libero, desni vezni i centarfor, igrao sam na šest ili sedam pozicija i ta univerzalnost me je koštala i reprezentativne karijere.“

Da li postoji konkretan primer, odnosno dokaz za ovu tvrdnju?

“Mislim da je bila 1981, dobio sam poziv, Jugoslavija je u Zagrebu igrala protiv Švedske. U to vreme u Partizanu sam igrao desnog veznog, ali mi je rečeno da ću u reprezentaciji na tom meču biti libero. Međutim, na poslednjoj prvenstvenoj utakmici sam se lakše povredio i šansu da umesto mene igra dobio je Hadžibegić. Na tom mestu je igrao i u Sarajevu, odigrao je odlično i ostao godinama posle standardni reprezentativac. Moja je nesreća što me svaki selektor video na drugom mestu u timu.”

Povreda je bila razlog i što na SP u Španiji 1982. niste igrali više.

“Naš kamp je bio u Saragosi. Na prvom treningu u jednom momentu skočio sam da primim loptu na grudi i udario u korner zastavicu koja je tada bila metalna šipka a ne kao danas savitljiva plastika. Povredio sam rebra i još jedna prilika je otišla u nepovrat. Trebalo je da igram protiv Španaca, tako je bilo planirano, sećate se one utakmice kad je sviran onaj nepostojeći penal.”

Vaš gol protiv Kvins Park Rendžersa i ta pobeda Partizana u drugom kolu Kupa UEFA ima kontinentalnu vrednost s mestom u istoriji evropskog fudbala.

“Partizan je prvu utakmicu izgubio sa 6:2, svi su nas prežalili, tri dana pred revanš skinuo sam uniformu vojnika JNA. Pune tribine, sjajna atmosfera. Na teren su istrčali Omerević, Marjanović, Rojević, Ješić, Kaličanin, Radanović, Mance, Dimitrijević, Smajić, Klinčarski i ja. Trener je bio Bjeković. Pobedili smo sa 4:0, postigao sam, na radost navijača, taj četvrti gol i Partizan je otišao dalje. U izboru Eurosporta od 100 najboljih mečeva u istoriji fudbala, taj naš meč protiv KPR je na 70. poziciji.”

Sezonu 1985/86. pamtite kao poslednju u Partizanu, ali i po pogibiji Dragana Mancea za koga ste bili jako vezani. 

“Bili smo pre svega komšije, zatim i klupski drugovi, sjajni prijatelji. Kad je došao u Partizan, ja sam ga vozio na treninge, išli smo mojim kolima, nije imao položen vozački ispit. Tog dana se nije pojavio na treningu, znali smo da se nešto dogodilo. Otišli smo kod njegovih roditelja. Kad su ugledali ceo tim, znali su da se nešto strašno desilo.”

Ubrzo ste otišli u inostranstvo, zašto baš u Benfiku?

“Imao sam 28 godina, ali ne i menadžera. Mice Stojković, ugledni fudbalski radnik, novinar i mislim da je tada bio i urednik “Zvezdine revije”, pred prijateljem iz Benfike izgovorio je lepe reči o meni i tako sam stigao u Lisabon, potpisao na dve godine. Nisam imao sreće, doživeo sam povredu, zatim i operaciju. Nisu mogli da me sačekaju, u polusezoni sam otišao na pozajmicu u Fortunu, koja je uz moju malu pomoć prvenstvo završila kao peta, a Benfika je tog proleća stigla do finala Kupa šampiona i osvojila pehar. Knjižio sam to kao još jedan maler u svojoj karijeri. Iz Nemačke sam morao da odem jer je Fortuna imala finansijskih problema i onda sam potpisao trogodišnji ugovor s Dižonom.

Svaki dan u Francuskoj pamtim po lepom, nudili su mi i novi ugovor, međutim, imao sam već 32 godine i mislio sam da je vreme da se polako povučem.”

Uprkos tome, odigrali ste u Cirihu utakmicu za Cirih, postigli ste i nekoliko golova, ali…

“Jeste, bila je to dobra ponuda uz kraću ugovornu obavezu. Međutim, kada je sve bilo dogovoreno, u klub je umesto trenera koji je želeo da budem u njegovom timu došao drugi i to već nije bilo to. Umesto mene, u Cirih je došao Haris Škoro kao pozajmljen igrač iz Torina. Onaj meč sam kao centarfor odigrao iz inata, postigao pet golova i još jedan namestio. Odigrao sam odlično, ali se nismo dogovorili.”

Bilo je priče i da se preselite u Nant.

“Kada je Vahid Halilhodžić iz Nanta odlazio u PSŽ, upravi kluba je predložio da ja dođem u Nant. Sve je ostalo na priči, ali taj potez Halilhodžića je i te kako lep i zaslužuje moje iskreno poštovanje.”

Tri zemlje, tri govorna područja…

“Od svakog jezika naučio sam toliko da se bez problema snalazim u svakoj od te tri zemlje. Moram napomenuti da mi je prilikom dolaska u Lisabon puno pomogao Zoran Filipović. Žao mi je što sam tamo odigrao samo osam utakmica, ali sam bio silno ponosan na sebe kada sam se posle 15 godina ponovo pojavio u Lisabonu. Ljudi nisu zaboravili da sam tamo igrao, naišao sam na topao prijem, posebno kod je u pitanju gospodin Šeu, nekada kapiten Benfike, a posle dugogodišnji sportski direktor koga je na taj funkciji nasledio Rui Košta.”

Za Dižon Vas veže i jedno lepo sećanje u kome je glavni akter bio legendarni Dragan Stojković Piksi.

“Jeste, on je tada igrao za Marsej. Kad je došao u Dižon, poneo je svoj klupski dres i poklonio ga mom sinu uz priču da sam ja bio njegov idol kad je počinjao da igra fudbal. Sve ovo s radošću i danas kazujem samo zato da bih podsetio koliko je Piksi u mnogo čemu veličina, ne samo igračka već i ljudska.”

U ondašnjoj Jugoslaviji igralo se mnogo velikih utakmica sa fudbalerima izuzetnih vrednosti…

“Neke stvari se ne zaboravljaju. Bila je to moćna liga. Imao sam čak i to zadovoljstvo da u Splitu igram utakmicu na legendarnoj Plinari. I nisu samo dueli timova iz velike četvorke bili veliki. Nije bilo lako pred punim tribinama doći do bodova u Skoplju, Osijeku, Tuzli ili Mostaru. Svi su imali i dobre timove i sjajne igrače, asove, navijače… Na terenu sam upoznao veličinu jednog Pižona Petrovića, Nenada Stojkovića, Šurjaka i Šljiva, Zajeca… Ipak, od svih najveći utisak na mene ostavio je Safet Sušić. Imponovala je njegova igra, majstorstvo.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar