KAKO SPASTI SRPSKO SELO OD PROPASTI

 U 86 odsto sela Srbije se smanjuje broj stanovnika, u selima je više od 50.000 praznih kuća, poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put, a u 400 sela nema prodavnice

"Selo moje kraj Morave, volim tvoje običaje, volim svadbe i veselja, komisanja i posela", tako su nekada pevale starije generacije o životu u svom zavičaju, o srpskom selu. Danas je iz iste pesme aktuelan samo stih: "Nije više ko nekada da me zorom petli bude, onih dana više nema, kad pogaču majka sprema". Srpsko selo je u međuvremenu demografski propalo, za poslednjih 70 godina iz sela je u gradove otišlo oko četiri miliona ljudi. Danas na seoskom području u Srbiji živi svega 1,4 miliona stanovnika, a 150.000 kuća je potpuno prazno. Pustih sela najviše ima u Vojvodini i na jugu Srbije. Selo propada i ekonomski i kulturno. Zapostavljeni su prirodni resursi i smanjena proizvodnja hrane. Nema ko da obrađuje zemlju. Na selu živi 200.000 neoženjenih momaka i 100.000 neudatih žena. Sve je manje svadbi, veselja i komisanja... Većini seljana je cilj odlazak u grad. U intervjuu za "Ekspres" akademik Dragan Škorić, predsednik Odbora za selo pri SANU, govori o tome kako spasiti srpsko selo.

Oko 1.200 sela u Srbiji, odnosno svako četvrto, nalazi se u fazi nestajanja. Koje su posledice po državu i naciju to što ostajemo bez seoskog stanovništva?

Propadanje srpskog sela je započelo davno, još od završetka Drugog svetskog rata. U to vreme počela je industrijalizacija zemlje, a nije bilo radnika, te su u gradove bili povučeni ljudi sa sela. Odlaskom velikog broja ljudi sa sela u Evropu 60-tih godina prošlog veka taj proces je nastavljen. Sledile su "lude" 90- godine i nastavljeno je sa iseljavanjem sa sela sve do današnjih dana. Nismo imali plan regionalnog ravrno-mernog razvoja i sela ostaše prazna. Prva negativna posledica za državu i naciju je siromašenje i nestanak srpskih sela, nastaju demografski i bezbedonosni problemi, prazne seoske kuće, zapostavljeni prirodni resursi, smanjena proizvodnja hrane, smanjen izvoz i pad konkurentnosti naše poljoprivrede. U selima sada dominiraju staračka domaćinstva, a mladih više nema i nema ko da radi.

Da li je prošao poslednji trenutak za uzbunu?

-Po meni nije prošao poslednji trenutak za uzbunu. Ako naše društvo donese hitne prave mere za oporavak srpskih sela, možemo zaustaviti dalje propadanje. To je težak i dugoročan zadatak, koji treba da uključi sve snage, počev od mesne zajednice, opštine, okruga, pokrajine, a posebno Skupštine, Vlade Srbije i dilaspore. Kad se ljudi slože, donesu pravi programi i podele zaduženja i uvede kontrola koje šta uradio, može se izaći iz krize.

Za 15-20 godina ta sela će biti potpuno prazna. Da li je rešenje da se u njima nastane migranti kako neki misle?

-Nikako ne naseljavati migrante u naša prazna sela, kuće i imanja, to bi bilo katastrofalno za srpsku naciju i budućnost Srbije.

Na selu danas živi veliki broj neoženjenih i neudatih.

-Tačno je da prema određenim statistikama u našim selima ima preko 200.000 neoženjenih muškaraca i oko 100.000 neudatih devojaka koji su još sposobni za zasnivanje porodica. Hajde da donesemo stimulativne mere koje će omogućiti sklapanje brakova između neudatih devojaka i neoženjenih momaka. To treba da bude nacionalni projekat u kome treba da učestvuju i sredstva informisanja. Umesto skarednih emisija na TV ekranima trebalo bi da imamo programe za opstanak nacije.

A šta ćemo sa velikim brojem neženja? Naše devojke ne žele da ostanu na selu.

-Napravimo i kratkometražne filmove o lepotama srpskih seoskih ambijenata i plasirajmo u zemlje kao što su Filipini, Malezija, Vijetnam i neke druge zemlje tih regiona, verujem da bi bezbroj devojaka želelo da dođe i da se uda za naše seoske momke. Imam kolega u Nemačkoj, Francuskoj i SAD koji su oženjeni sa devojkama iz tih zemalja, bio sam kod njih u kućama i uverio se u skladne i uspešne brakove. Hajde i da mi nešto pokušamo!

Sela masovno napuštaju mladi. Koliko njihov odlazak utiče i na belu kugu. Ne može se očekivati od žena koje žive i rade u gradskim sredinama da rađaju po troje i više dece.

-Prvo donesimo programe da mladi ne odlaze sa sela, već da ostanu na svojim posedima i zasnuju porodice i da se rađaju deca u seoskim sredinama. Pogledajmo razvijene zemlje u kojima u gradovima porodice imaju 3-4 dece, pa i više. Kada mi stvorimo ekonomske uslove i kod nas će u gradovima biti više dece.

Više od 500.000 hektara obradivog zemljišta se ne obrađuje. To je prosto nedopustivo.

-Slažem se da je to tragično da oko 500.000 hektara obrađivih njiva se nalazi u parlogu. Ako ovome pridodamo napuštene livade i pašnjake, onda je to još tragičnije. Prvo treba da lokalne zajednice utvrde čije su to napuštene njive, pašnjaci i livade. Kada imamo pravo stanje, donesimo zakonsku regulativu. Raspišimo javne konkurse da ta materijalna dobra prodamo i da se stave u lanac proizvodnje. Naravno bivše vlasnike treba obeštetiti, ako to zaslužuju.

Nekada se u gradovima bolje i lagodnije živelo. Više nije tako. Mnogi bi se vratili na selo, ali nemaju uslove za bavljenjem poljoprivrednom proizvodnjom.

-Slažemo se svi da se nekad bolje živelo u gradovima, jer su radile fabrike, privredna preduzeća, zaposlenost ja bila na visokom nivou. Sada toga više nema. Tajkunizacija je odradila svoje, a mnogi su bez posla. Ukoliko neki ljudi, a posebno mladi bračni parovi žele da napuste gradove i žele započeti biznis na selu. Ima tu više mogućnosti. Neka osmisle projekat čime bi se bavili na selu, ili nisu u mogućnosti to sami da urade, mogu potražiti pomoć od naših fakulteta, instituta, poljoprivrednih stručnih službi i drugih institucija. Sa konkretnim projektima neka se obrate za pomoć Ministarstvu poljoprivrede i šumarstva Srbije, Sekreterijatu za poljoprivredu Vojvodine, međunarodnim fondovima i određenim bankama za povoljne kredite. Moguće je naći povoljno rešenje za započinjanje biznisa na selu, koji ima puno draži, ali i obaveza.

Država subvenconiše strane investitore. Bilo bi značajno kada bi isti tretman imali i domaći investitori, posebno oni koji bi ulagali u proizvodnju u seoskim sredinama.

-Tačno je da država subvenioniše strane invenstitore. Slažem se sa vama da bi to trebalo činiti za domaće i strane investitore koji žele da počnu ozbiljan biznis u seoskim sredinama.

Svi vodimo poreklo sa sela, a selo smo potpuno zaboravili. Zbog čega?

- Tačno je da nas većina vodi poreklo sa sela, a selo smo potpuno zaboravili. Većina nas smo begunci sa sela u gradove, a begunci se obično ne vraćaju tamo odakle su pobegli. Naš mentalitet, način života, neadekvatno školovanje, nebriga društva za selo, siromaštvo i niz drugih faktora su uticali na formiranje negativnog stava prema svom selu, zavičaju, predcima, lepotama življenja na selu. Dobro znamo za pogrdnu izreku: seljače jedan. Umesto da budemo ponosni na svoje seosko poreklo, kao u većini razvijenih zemalja.

Mladi prodaju na desetine hektara dedovine da bi kupili garsonjeru u gradu. Kako to objašnjavate?

-Rasprodaja dedovine na selu je nastavak odgovora iz prethodnog pitanja. To je konačni obračun sa prošlošću i beg od svega što je činilo bedan život na selu. To je najčešće beg u skromnu budućnost i rad najčešće na sporednim poslovima u gradu.

Kakvo je selo potrebno Srbiji?

-Srbiji su potrebna savremena sela sa svom infrastrukturom i sadržajima za normalan život. U brdsko-planinskim regionima gde su sela razbacana u zaseoke potrebno je izgraditi agrarne gradiće sa svim sadržajima koje ima recimo grad od 20.000 stanovnika. Znamo da je to ukrupnjavanje skupo, ali treba početi, ako želimo da nam u tim regionima ostanu naši seljani i da normalno žive. Velik problem u Srbiji čine mali posedi (1-5 hektara), koji su dominanti. Nameće se pitanje kako ih dobrovoljno ukrupniti. Na potezu je Država. Da bi se zaustavilo propadanje sela, naša država mora da promeni stav prema selu i seljaštvu. Država mora da odgovori na pitanje kakvo je selo potrebno Srbiji , kojim sredstvima i na koji način će se ono razvijati i jačati. Posebne programe treba doneti za pogranična područja i brdsko-planinske regione. Poljoprivrednik danas, a posebno u narednim decenijama, mora da bude, pre svega obrazovan i poslovan čovek. On mora dobro da poznaje tehnologije proizvodnje, organizaciju poslovanja, kvalitet dobijenih proizvoda, zdrastvenu ispravnost proizvoda, ekonomiju proizvodnje i tržište i niz drugih parametara. Na taj način on može biti jedino konkurentan na domaćem i stranom tržištu. To mogu uraditi samo mladi i obrazovani ljudi i na njima treba zasnivati budućnost našeg sela.

Na selima danas živi veoma mali broj obrazovanog stanovništva. Nema agronoma, lekara, nastavnika... I to je ozbiljan problem.

-Moramo ući u suštinu zašto danas u našim selima živi mali broj obrazovanjh ljudi. Osnovni razlog je što nema uslova za zapošljavanje. Agronoma i veterinara ima nezaposlenih više hiljada, gde da se oni da zaposle, kad nema zadruge. Kako da se zaposli lekar kad nema zdrastvene ustanove, gde da se zaposli nastavnik kad nema đaka i škole? Nekoliko narednih podataka će Vam najbolje ilustrovati stanje na selima. U 86% sela Srbije se smanjuje broj stanovnika, u selima ima preko 50.000 praznih kuća, poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put, u 400 sela nema prodavnice, domove kulture i biblioteku nema 73% sela. Ima još toga što pokazuje propadanje sela.
Sigurno ste obišli veliki broj sela. Šta Vam kažu meštani, na šta se žale, šta predlažu?
-Kada obilazite naša sela, mnogo pitanja postavljaju naši seljani. Muči ih siromaštvo, nedostatak novca, svi traže veću pomoć od Vlade Srbije, mnogi se žale na lokalnu samoupravu, nemaju sredstava da obnove mehanizaciju, nemaju novca da obnove ili povećaju stada, nemaju adekvatnu zdrastvenu zaštitu i mnogo čega drugog.

Može li u seoskim domaćinstvima da se organizuje poljoprivredna proizvodnja koja bi parirala svetskoj?

-Moguće je u Srbiji seoskim domaćinstvima da se organizuje proizvodnja koja bi bila konkurentna svetskoj, ali predhodno treba stvoriti uslove za to. Neophodno je izvršiti temeljne reforme koje bi pokrenule i odgovarajuće reforme u agraru. To treba da bude nova agrarna i socijalna reforma, različita od svih dosadašnjih, jer treba da bude više ekonomska i modernizacijska nego politička.Strukturno prilagođavanje naše poljoprivrede modernom održivom razvoju u prvom redu podrazumeva:
- Tehničko uređenje obradivog zemljišta i dobrovoljno ukrupnjavanje poseda gde je to moguće
- Uređenje vodotokova radi sprečavanja poplava i izgradnju sistema za navodnjavanje
- Horizontalno i vertikalno organizovanje poljprivrednika u zadruge, poslovna udruženja, akcionarska društva i druge vidove udruživanja.

Od koje poljoprivredne proizvodnje i drugih delatnosti bi ljudi na selu mogli pristojno da žive? Na čemu bi trebalo insistirati: stočarstvo, voćarstvo, seoski turizam...?

-Neophodno je na osnovu klimatskih, zemljišnih i drugih uslova, uraditi reonizaciju u poljoprivredi po regionima, jer ne može sve uspešno se gajiti u svim regionima Srbije. Uz predhodno stvaranje finansijskih uslova, neophodno je što više preći na intenzivne proizvodnje: stočarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo sa kvalitetnim vinima, povrtarstvo , gajenje cveća, lekovito bilje, šumski plodovi i drugo. Eko ili seoski turizam mogu mnogo toga promeniti na selu. Recimo kada bi svaka opština u Srbiji svake godine osposobila 1-3 domaćinstva da se bave turizmom, brzo bi postala prepoznatljiva, kao velesila u svetskim razmerama. Paralelno sa time osnovati prerađivačke kapacitete da nastupamo na tržištu sa finalnim proizvodima.

Rumunska vlada i Slovenačka vlada dodeljuju 50-70 hiljada evra svakom mladom bračnom paru koje se odluči da svoju budućnost veže za selo. Može li se nešto slično očekivati u Srbiji?

-Znamo šta rade Rumunija i Slovačka koji stimulišu mlade bračne parove da ostanu na selu sa 50-70 hiljada evra. Kod nas Ministarstvo za poljoprivredu i Sekreterijat za poljoprivredu Vojvodine krenuli su u sličnu akciju sa po 12.000 evra, prema našim mogućnostima. Ne treba zaboraviti da naše Ministarstvo i Sekreterijat pomažu sa značajnim sredstvima kroz druge vidove davanja za selo i poljoprivredu.

Država daje određena podsticajna sredstva za razvoj poljoprivrede i ruralni razvoj. Da li je to dovoljno da privuče mlade da se vrate ili ostanu da žive na selu?

-Sredstva koja izdvajaju Ministarstvo za poljoprivredu i Pokrajinski sekreterijat su značajna, prilagođena našim mogućnostima, ali nisu dovoljna da značajno promene u kratkom periodu propadanje naših sela. Nadajmo se da će u skorijoj budućnosti biti više sredstava i da će srpsko selo krenuti napred.

 

Projekat 500 zadruga za 500 sela

Koliko je bitna obnova zadrugarstva?

-Horizontalno i vertikalno udruživanje naših seljana je okosnica budućeg razvoja i napretka srpskog sela. Udruživanje u zadruge, akcionarska društva i druge oblike udruživanja je primarni zadatak svih nas koji se bavimo ovim poslovima. Zadruge i drugi oblici udruživanja na savremenim principima treba da omoguće da pored osnovne delatnosti(proizvodnja i promet) imaju sposobnost organizovanja i drugih socijalnih delatnosti u seoskim sredinama. Naš odbor za selo SANU je štampao 2012.katalog: „Kako i zašto se organizovati u zadruge" u 50.000 primeraka koji podeljeni u svim selima Srbije. Politička akcija koju je pokrenuo ministar Milan Krkobabić sa našim Odborom, putem projekta „500 zadruga u 500 sela" u kome učestvuju i Zadružni savezi Srbije i Vojvodine u 2017. godini, sa skromnih 200 miliona dinara, napravio je veliki pomak u formiranju novih zadruga. Do današnjeg dana u Srbiji je formirano preko 240 novih zadruga. U 2017. bespovratna sredstva su dobile 22 zadruge. U ovoj godini izdvojena su sredstva od 825 miliona dinara. Za očekivati je da u ovoj godini bespovratna sredstva za strikne namene dobije 60-70 zadruga. Ovaj projekat predstavlja veliki napredak u udruživanju naših seljana.