U NATO PREKO HAGA

Uoči Vučićeve posete Moskvi, Zapad je rešio da mu izmakne drugu stolicu. Istovremeno su se pojavili i Strategija SAD za zapadni Balkan i presude Mladiću i Praljku, obe osuđujuće, ali pomalo na srpskoj strani. Tri stvari za jednu - ozbiljnije atlantske integracije

Da li bi Slobodan Praljak i Ratko Mladić posredno mogli da uvedu Srbiju u NATO? Mogli bi. Da li Amerikanci preko, haškom presudom Mladiću "oprane" biografije Srbije i šargarepom na štapu mogu da preseku pupčanu vrpcu kojom je Beograd vezan sa Moskvom i namame ga u Alijansu? Mogu. Da li će se to desiti? Videće se za koju godinu. Kao što je nekoliko godina bilo potrebno da Srbija stidljivo uvidi da Dejton ipak najviše odgovara njenom kroju i broju i da je možda bolje da ima ZSO nego ozbiljan procenat Albanaca u Skupštini usred Beograda.
Neki ostrašćeniji mogli bi da kažu: opet smo dobili rat...
Klupko je počelo da se odmotava 22. novembra prilikom izricanja presude Ratku Mladiću, kada je Haški tribunal u jednoj fusnoti objasnio da država Srbija, odnosno srpsko rukovodstvo nije imalo nikakve veze sa zločinima u BiH i da je za Srebrenicu kriv đeneral. Srbija je odahnula, višemilionskih tužbi neće biti, niti će iko više u budućnosti moći Srbe da proglašava genocidnim narodom... O "spasavanju" Srpske, koja je lako mogla da bude proglašena genocidnom tvorevinom, ne treba ni govoriti.
Tačno nedelju dana kasnije, baš 29. novembra, Tribunal je u drugostepenoj i pravosnažnoj presudi šestorici bivših lidera tzv. Herceg-Bosne potvrdio da je postojao udruženi zločinački poduhvat, na čijem čelu je bio Franjo Tuđman, te da su u zločinima u Herceg-Bosni učestvovali i pripadnici regularne Hrvatske vojske.

Dakle, Hrvatska je kriva. Hrvatska može da očekuje tužbu od BiH. Od tužbe neće biti ništa. Kraj.
Čak bi se moglo zaključiti da su ovakve presude potpomogle stabilnost BiH, jer Srbima ostaje nepromenjena RS, Bošnjaci su dobili neku vrstu pravde, a tužbe protiv Hrvatske iz praktičnih razloga neće pokretati (to bi usporilo, ako ne i zamrzlo proces pristupanja EU, a uz to, za tužbu je potrebna saglasnost sva tri člana bosanskog Predsedništva), dok Hrvatima neće padati na pamet da pominju pravljenje trećeg entiteta i menjanje granica.
Pitanje nad pitanjima je, međutim, odakle ovakve presude suda koji može da sudi kako mu se hoće? Čime je Srbija zaslužila ovakav gest i čime će da ga plati? Kosovom, koje je faktički i suštinski već izgubila? Ili možda nečim što još uvek k'o nevina mlada čuva pod suknjom - prijateljstvom sa Rusijom i ulaskom u NATO.
Na to upućuju "prljave" misli najnovije strategije Atlantskog saveta SAD za zapadni Balkan u kojem se predlaže "istorijsko približavanje" sa Srbijom, uspostavljanje stalnog američkog vojnog prisustva u jugoistočnoj Evropi, ali i udaljavanje Beograda od Moskve uz opasku da ukoliko je Rusima "bio cilj da zatruju dobro, onda im to dosta dobro ide". Posebno je zanimljivo da se u izveštaju navodi kako je ruski uticaj na Balkanu "maligni" i da je Moskva remetilački faktor regiona.
"Kada je reč o istorijskom približavanju sa Srbijom, strogo uzevši, to nije nov pristup, već snažniji pokušaj u svetlu obnovljenog angažovanja u regionu. Beograd može i treba da bude blizak partner i saveznik u regionu, ali to može postati samo ako počne suštinski da se distancira od Rusije", navodi se u izveštaju i dodaje da to nije trivijalno pitanje za srpsko rukovodstvo, ali da ne treba da bude ni nešto oko čega će EU i SAD da prave kompromise.

U tom kontekstu se pominje i kakvu bi ulogu trebalo da odigra predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
"Ankete kažu da je samo 10 odsto Srba spremno da ide u rat za Kosovo, dok bi samo osam odsto prihvatilo da Srbija prizna nezavisnost Kosova. U drugom istraživanju 80 procenata Srba smatra da Srbija treba da odustane od pristupanja EU ukoliko je uslov priznavanje Kosova. Za veštog političara ovakve statistike pružaju priliku za beskrajan manevar. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je upravo takva vrsta političara. On je došao na vlast obećavajući i uspešan put ka EU i prihvatljivu rezoluciju za pitanje Kosova. U međuvremenu, u inostranstvu, Vučić je u više navrata tražio strpljenje od strane međunarodne zajednice, nagoveštavajući da će vremenom biti u mogućnosti da dovede svoje glasače do momenta da prihvate nezavisnost Kosova. Strpljenja je dato u izobilju, a on i dalje ima poverenje mnogih na Zapadu koji ga vide kao jedinog srpskog političara koji može da reši pitanje Kosova. Ostaje otvoreno pitanje da li Vučić to zaista namerava da učini. Od kako je postao predsednik, on još snažnije, i javno i privatno, ističe da dogovor o Kosovu može da bude nadohvat ruke. Vašington bi trebalo da pomogne njemu i Hašimu Tačiju da obezbede konačni dogovor sledeće godine. Ali čak i dok je zapadnim liderima obećavao prodor na Kosovo, Vučić se istovremeno udvarao Rusiji. On Ruse manje vidi kao partnere koji mogu da donesu prosperitet njegovoj državi, a više kao način da podigne svoju cenu na Zapadu, tako što će tvrditi pazar. On takođe vidi odnos sa Rusijom kao dugoročnu zaštitu od katastrofičnog urušavanja projekta EU. U tom slučaju Srbija bi iza sebe imala veliku silu, za razliku od ostatka država regiona koje bi došle u ćorsokak", navodi se u izveštaju Atlantskog saveta.

Kako bi došlo do "istorijskog približavanja", u izveštaju se navodi da bi srpske vlasti trebalo svojim građanima da objasne pozitivne strane partnerskih odnosa sa SAD.
"Vučić bi mogao da se vremenom povuče i ne ispuni obećanje, možda će čak i tvrditi da ne može da kontroliše tabloide u njegovoj zemlji. U tom slučaju SAD ne smeju da nasednu na njegov blef. Kako bi uspela istorijska obnova savezništva SAD i Srbije, važno je da Vučić bude jače pritisnut, ali ne tražeći mu neke ponižavajuće poteze ili potpunu promenu stavova. Amerika treba da bude uverena da će, kada se suoči sa teškim izborom između slabe podrške Rusije i realne ponude priklanjanja Zapadu, Vučić napraviti pravi izbor."
U izveštaju je navedeno nekoliko konkretnih koraka koje bi SAD trebalo da urade kako bi pomogle u stabilizaciji regiona. Prvo, treba uspostaviti stalno prisustvo američke vojske u jugoistočnoj Evropi, čime bi pokazali konstantnu posvećenost bezbednosti u regionu i omogućili sebi da dugoročno utiču na razvoj događaja. Bondstil je, kažu, idealan za to.
U elaboriranju lošeg uticaja Rusije na region, gde se navodi da je opšti cilj pravljenje velikog nereda na Balkanu kako bi se od njih posle tražila pomoć Moskve da haos i reši, pominju se i atlantske integracije.
"Amerika treba da pomogne u preciziranju i definisanju jasnih vizija i podrške reformama, koje bi pomogle stabilizaciji Balkana i njihovom transatlantskom pridruživanju. SAD treba da rade zajedno sa EU na ponovnom uspostavljanju zajedničkog političkog cilja u svrhu jačanja stabilnosti na Balkanu. Konkretno, postoji nekoliko koraka koje je neophodno da SAD preduzmu ne bi li doprinele stabilnosti regiona i pomogle mu da se učvrsti na putu evroatlantskih integracija."
U tom kontekstu možemo posmatrati i posetu Putinove čelične dame Valentine Matvijenko, predsednice Saveta Federacije Federalne skupštine Rusije, kao i najavljeni odlazak predsednika Vučića u Moskvu.

Izvršni direktor Atlantskog saveta Srbije Vlade Radulović, međutim, ističe da je vrlo važno napomenuti da ovaj dokument nema nikakav pravni niti obavezujući karakter, već je u pitanju izveštaj koji oslikava stanje na terenu.
- Taj izveštaj je pravljen tokom njihovog putovanja Balkanom, recimo, u Srbiji su bili u januaru. To je detaljan ekspertski izveštaj organizacije koja je pozvana da se time bavi, ali zbog relevantnosti same organizacije on ima težinu. Na neformalan način on pokazuje da su SAD spremne da se posvete Balkanu u celini, ali i Srbiji kao zemlji koja slovi za vrlo značajnu zemlju regiona. Sa druge strane, postoje i čitavi pasusi koji se odnose direktno na vladajuće strukture u Srbiji i na politiku. U tim konstatacijama se jasno i neskriveno ističe spremnost Srbije ka integraciji u EU, rešenost da se konačno reši pitanje Balkana, ali i srpska posvećenost miru... Uz to idu i pohvale vladajućim strukturama, što govori da postoje određena očekivanja i da nisu prepoznali da postoji problem u srpskim vlastima - kaže Radulović i dodaje da bi trebalo sada iskoristiti tu pozitivnu klimu.
- Iduće godine na Vidovdan navršiće se tačno 100 godina od kako se srpska zastava vijorila na Beloj kući u Vašingtonu. Možda je zato ovo neka simbolična naznaka da zaista treba da pokušamo da radimo na tome da budemo saveznici. Ne mislim, ipak, da to ima ikakve veze sa presudama u Hagu, jer je pitanje pristupanja NATO mnogo krupnija stvar za državu. Niti jednom dosadašnjom presudom nije dokazana povezanost Srbije sa zločinima u BiH - navodi Radulović.

S druge strane, član ruske Akademije nauka Georgij Engelhart kaže za "Ekspres" da je sve ovo samo deo šire slike strategije Vašingtona.
- Slon se ozbiljno priprema da uđe u staklarsku radnju. Ne mislim da je sve ovo baš direktno povezano sa haškim procesima, jer u ovom izveštaju nisam video nikakvu šargarepu koja se nudi Srbiji. Što se tiče istorijskog pomirenja, to je uvek dobra floskula i formula, ali kada sve detaljno gledamo, ovde zaista nema ni mrvice nekakvog ustupka ni dobronamernog gesta prema Srbiji. Naročito zato što je apostrofirano da Srbija mora da prizna Kosovo - ističe Engelhart.
On kaže da je, čak i da je presuda Mladiću nekakva vrsta ustupka Srbiji - sve to mala nadoknada.
- To je vrlo mala stvar kada poredite sa teškim udarcima koji su naneti Srbiji i njenoj političkoj eliti - od Kosova do Republike Srpske, u smislu pominjanja njenog ukidanja, a na kraju i zahteva za presecanje veza sa Rusijom. Ako gledamo da je presuda Mladiću neka mrvica ustupka, i dalje imamo tu strašnu razmeru tri prema jedan. Osim toga, problem između Srba i Amerikanaca postoji i zbog bombardovanja i jasno je da bez nekakvog formalnog američkog izvinjenja ne može da bude pomirenje. SAD sličnu situaciju imaju i sa Vijetnamom, ali su čak i tamo napravili neku minimalnu formu izvinjenja za taj rat. Oni sada nisu neki prijatelji, ali su u korektnim odnosima i u savezu protiv Kine. Problem je što se u ovom izveštaju Vašington Srbiji i dalje obraća s neke dominantne pozicije. To je kao da su rekli: hajde vi kapitulirajte, mi ćemo prihvatiti vašu kapitulaciju, a zauzvrat vas nećemo sve poklati. Zato smatram da je čitava ideja sročena iz logike vašingtonskih političkih igara i da iza svega stoji neki veći projekat. Balkan je tu samo teatar ratnih dejstava - zaključuje Engelhart.

PRALJKOVA POSLEDNJA REŽIJA

Lideri Herceg-Bosne, sa Jadrankom Prlićem na čelu, pravosnažno su u Hagu osuđeni za zločine nad Muslimanima počinjene u okviru udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bilo uspostavljanje "hrvatskog entiteta, delimično u granicama Hrvatske banovine iz 1939", nasilnim i trajnim proterivanjem muslimanskog stanovništva iz osam opština u BiH, od 1993. do 1994.
Cilj stvaranja tog entiteta - HRHB - po presudi je bilo "ponovno ujedinjavanje hrvatskog naroda", što su tužioci nazvali uspostavljanjem "velike Hrvatske". Tribunal je presudio da je u osmišljavanju tog zločinačkog poduhvata učestvovao tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, a da ga je u BiH ostvarivala i vojska Republike Hrvatske.
Nakon izrečene presude Slobodan Praljak, nekadašnji načelnik Glavnog stožera HVO, ustao je i rekao: "Praljak nije ratni zločinac! S prezirom odbacujem vašu presudu". Zatim je naiskap popio čašicu otrova, da bi ubrzo preminuo u bolnici u Hagu. Ovaj događaj, u svetskim i domaćim medijima, potpuno je zasenio izricanje presude.
Praljak je bio penzionisani general-pukovnik Hrvatske vojske. Rođen je 1945. u Čapljini u BiH, a završio je tri fakulteta - Elektrotehniku, filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a godinu dana kasnije diplomirao je na Akademiji za pozorište, film i televiziju. Osim što mu se pripisuje odgovornost za rušenje Starog mosta u Mostaru, iako je dan ranije smenjen s dužnosti zapovednika, Praljku se u javnosti pripisuje i bogatstvo vredno više miliona evra, iako je sam u Hagu tvrdio da na svoje ime nema imovinu.