ANALIZA, IVANA MILORADOVIĆ: Dozvola za ubistvo, made in SAD!

Ni posle najvećeg masakra u istoriji SAD, kada je prošle nedelje u Orlandu do zuba naoružani ubica hladnokrvno likvidirao 50 ljudi, američka javnost nije spremna da pokrene inicijativu za ograničavanje prodaje vatrenog oružja

U poslednjih godinu dana u Americi su se dogodila čak 372 masovna ubistva. Pod masovnim se podrazumeva ubistvo ili ranjavanje najmanje troje ljudi. Iste godine su u američkim školama zabeležene 64 pucnjave. Američko ministarstvo pravde i moćni Savet za spoljne poslove izračunali su da je u prvoj deceniji ovog veka u Sjedinjenim Državama od ličnog naoružanja godišnje prosečno stradalo 11.385 građana.

U istom periodu u terorističkim napadima ginulo je 517 Amerikanaca svake godine. I to ako se uračuna 11. septembar. Bez njega, taj prosek pada na 31 godišnje. Ako mislite da je problem novijeg datuma, imajte u vidu da je od varljivog leta 1968. pa do danas, prema istraživanjima Politfakta, u oružanim incidentima izginula armija od 1,4 miliona Amerikanaca. Kada već pomenuh armiju, u svim ratovima - od borbe za nezavisnost do danas - izginulo je 200.000 Amerikanaca manje.

I sve gore navedeno nije vest, već statistika svakodnevnog života na koju se malo ko osvrće u zemlji koja godišnje troši više od milion milijardi dolara na borbu protiv terorizma. Nije vest, jer je pravo na nošenje oružja zagarantovano drugim amandmanom američkog ustava. Nije vest, jer (sve)moćna Nacionalna oružarska asocijacija tvrdi da "oružje ne ubija ljude, već ljudi ubijaju ljude". Ista organizacija neprekidno ponavlja i rezultate istraživanja, izvršenog 1992. godine na slučajnom uzorku od 5.000 ljudi, koje pokazuje da se u Americi puca u samoodbrani između milion i dva i po miliona puta godišnje. To je pet puta više od broja oružanih krivičnih dela. I za ljubitelje oružja time je svaka diskusija završena. Odbijaju da čuju argumente kriminologa sa Harvarda, koji su odavno dokazali da su njihovi proračuni matematička besmislica. A i američka industrija oružja zaslužna je za jedan odsto ukupnog bruto nacionalnog dohotka. Za njih je to dovoljno moćan saveznik.

Policija stiže posle tri sata

Međutim, kada čovek ubije 50 ljudi, kao što je to Njujorčanin avganistanskog porekla Omar Matin učinio pre nekoliko dana u Orlandu, to onda postaje vrlo dramatična vest. Kada je meta napada pritom LGBT zajednica, to onda nije samo masovno ubistvo, već ubistvo iz mržnje i diskriminacionih pobuda. Kada se dodatno ubica hvali da sve to čini u ime Islamske države, onda je to i čin verske mržnje i terorizam. Dakle, masakr u gej klubu "Puls" na Floridi je tačka konvergencije mržnje. I to mora da bude vest.

Mediji, posebno američki, ističu da je reč o najsmrtonosnijem oružanom napadu pojedinca u istoriji te zemlje. Mnogi od njih, a posebno oni konzervativni, ni ne osvrću se na to da je svesno ciljana jedna manjinska zajednica i to na dan njene najveće svetkovine - Parade ponosa. Ne osvrću se ni na to da se policija ponašala kao konjica u američkim vesternima - pojavila se kada je sve već bilo gotovo. Ne osvrću se ni na činjenicu da su policajci ranjene vukli na ulicu i pored njihovih protesta i jauka. Ipak, nešto od toga pita se najugledniji američki časopis "Njujork tajms". List primećuje da su prošla čak tri sata od trenutka kada je Matin počeo da puca do trenutka kada je ubijen u unakrsnoj vatri osam ili devet policajaca.

Omar Matin je bio naoružan pištoljem i poluautomatskom puškom tipa AR-15. To je inače civilna varijanta vojne puške M16, koja je u upotrebi više od pola veka. Rekorderi u brzini pucanja iz nje ispaljuju pet metaka u sekundi, a može se potpuno slobodno kupiti u svakoj prodavnici oružja

Svedoci prepričavaju da je Matin posle nasumičnog otvaranja vatre overavao svaku žrtvu dodatnim hicima kako bi se uverio da su mrtve. Policija, koja je sa njim satima komunicirala mobilnim telefonom pošto se sa taocima zabarikadirao u toalet, tvrdi da je bio miran i pribran. Naveo je snage reda da zid toaleta dignu u vazduh. Kroz rupu su prvo izašli taoci, a potom i Omar Matin pucajući kao Toni Montana u Skorcezeovom "Licu sa ožiljkom". Nije poznato da li je neko od talaca pogođen policijskim metkom. Znaće se posle obavljene autopsije žrtava. Stručnjaci brane policiju Floride čiji godišnji budžet iznosi 300 miliona dolara. Kažu da je postupala po novim pravilima, uvedenim posle masakra u srednjoj školi "Kolumbajn" u kojem su 1999. godine dva đaka usmrtila 12 školskih drugova i jednog profesora, a onda počinila samoubistvo. Ta pravila podrazumevaju da se ne čekaju specijalci, već odmah dejstvuje. Nije jasno kako to stručnjaci stavljaju znak jednakosti između "odmah" i "posle tri sata".

Posao za psihijatre

Ali, neću da grešim dušu i svu krivicu svaljujem na policiju. Apsurdno, najveći glas razuma u opštem medijskom haosu bio je napadačev otac Sadik, koji se zapitao kako to da nije bilo obezbeđenja u velikom i poznatom klubu. Omar Matin je bio naoružan pištoljem i poluautomatskom puškom tipa AR-15. To je inače civilna varijanta vojne puške M16, koja je u upotrebi više od pola veka. Rekorderi u brzini pucanja iz nje ispaljuju pet metaka u sekundi.

Kako je moguće da niko nije primetio da je Matin naoružan? Kako je moguće da nije bilo nikoga da reaguje? Štaviše, on je za metu izabrao mahom mušku populaciju, mladu i snažnu, koja sate provodi u teretani. Zar je moguće da nisu mogli da ga savladaju? Naravno, možemo da se raspravljamo danima koliko je moguće reagovati na pravi način u opštoj panici i stampedu. Međutim, ostaje pitanje, makar i filozofsko, zašto ljudi ostaju pasivni u situacijama kada je život u pitanju, iako su višestruko brojniji od napadača? Psiholozi do sada nisu dali pravi odgovor.

No, to nije i jedina kontroverza. Dok bi Matinova sadašnja supruga mogla da završi u zatvoru jer je sa njim pre napada išla u izviđanje mete i kupovala oružje, bivša supruga Sitora Jusufiju tvrdi da se ponašao bipolarno, tukao je i zabranjivao da se viđa sa porodicom, ali i želeo da postane policajac i radio u popravnom domu kao vaspitač. I sve je to promaklo socijalnim službama.
I ne samo njima.

Omar Matin se još 2013. godine hvalisao da ima veze sa teroristima. Doduše, na automobilu je nosio nalepnicu američkih marinaca. Bipolarno, nema šta. FBI ga je dva puta saslušavao, dva puta otvarao i zatvarao istragu i zaključio da Omar Matin nije potencijalni terorista. Islamska država bi se složila pošto je, u nastojanju da prigrabi što više publiciteta, Matina posthumno proizvela u svog borca. No, cinizam na stranu, budžet FBI-ja ove godine iznosi osam i po milijardi dolara. Ta organizacija stalno zapošljava preko 35.000 ljudi. Trećina su agenti. Posle ovako pogrešne procene moralo bi da se postavi pitanje nije li vreme za ozbiljnu reorganizaciju. Čak i da su agenti doneli ispravan zaključak, a nisu, najmanje što su morali da urade je da Omara upute socijalnim službama na ozbiljnu psihijatrijsku procenu.

I šta kada ovoliko točkova sistema zaškripi? LGBT zajednici ostaje da se zaštiti sama kako zna i ume i shvati da je, godinu dana pošto se izborila za istopolne brakove u Sjedinjenim Državama, bitka za ravnopravnost daleko od okončane. Da riba ne mora uvek da smrdi od glave pokazao je predsednik Obama, koji je, iskoristivši činjenicu da se napad u Orlandu može opisati i kao teroristički, pozvao Kongres da pooštri kontrolu naoružanja. Najmanje što Obama traži je da se kupovina oružja zabrani osobama kojima je zbog sumnji da su umešane u terorizam zabranjeno da lete. Pa to nalaže zdrav razum, reći ćete. To kaže i Barak Obama, ali sudeći prema primerima iz prošlosti, republikanska većina teško da će ga poslušati, ma koliko hiljada ljudi demonstriralo ispred Nacionalne oružarske asocijacije kao što to upravo čini.

Republikanci se po svoj prilici neće osvrtati ni na najnovija ispitivanja javnog mnjenja, koja pokazuju da 80 odsto Amerikanaca podržava zabranu prodaje oružja mentalno obolelim osobama, dok 7 od 10 građana smatra da je neophodno imati federalnu bazu podataka o naoružanima. Neće se, najzad, osvrtati ni na najnoviju vest iz Australije, koja upravo dvadesetogodišnjicu najgoreg masakra u svojoj istoriji i uvođenja kontrole ličnog naoružanja obeležava padom oružanih napada od 72 odsto.

"Na Floridi oružje može da kupi svako ko diše", primećuju borci za kontrolu naoružanja u Sjedinjenim Državama. Republikanski kandidat za narednog američkog predsednika Donald Tramp misli da je svaka druga opcija besmislena, a da jedina lekcija Orlanda treba da bude uvođenje zabrane useljavanja za muslimane.

"I nečinjenje je značajan gest", ističe Barak Obama. Zdrav razum nalaže da se sa njim složimo.