ANALIZA, MILORADOVIĆ: Buldožer nemačkog ujedinjenja

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Buldožer nemačkog ujedinjenja

Foto: AP


Dok je Angela Merkel sa suzama u očima govorila o Helmutu Kolu „kao velikom Nemcu” uz amneziju svog političkog oceubistva, Kolov sin Valter je optužio kancelarku da je pokrenula lavinu koja je nanela veliku štetu porodici

„Trijumf volje” jedan je od najkontroverznijih filmova svih vremena. Remek-delo rediteljke Leni Rifenštal prikazuje četiri dana nacističkog mitinga u Nirnbergu, kolevci nemačkog nacionalnog identiteta, održanog 1934. godine. Rifenštalova je raspolagala sa 32 kamere, čime se mogu podičiti samo retki srećnici u istoriji filma. Uz pomoć Hitlerovog mezimca, arhitekte Alberta Špera, ona je u film pretočila istinsku apoteozu vođe Trećeg rajha, čije elemente i dan-danas otvoreno citiraju rediteljski geniji poput Ridlija Skota. I dok su se muškarci iz svih delova Nemačke satima pržili na suncu i, kako mi je mnogo decenija kasnije u Londonu pričao jedan od njihovih unuka, urinirali stojeći nepomično jer niko nije smeo da naruši savršeno formirane kolone na stadionu, Leni, Šper i Gebels rodili su modernu propagandu, ali i moderni PR (ili je to isto?). Film, snimljen na jugoistoku zemlje, s pet godina gledao je, kao uostalom u svi Nemci, i maleni Helmut Kol iz Ludvigshafena, grada postavljenog dijametralno suprotno od Nirnberga, u ništa za nemačku nacionalnu svest manje važnu dolinu Rajne.

Deset godina kasnije, 3. aprila, na svoj petnaesti rođendan, uz zvuke savezničkog bombardovanja postaće član Hitlerjugenda. Nedugo potom puniće protivvazdušnu artiljeriju negde u Alpima. Ali tinejdžer Helmut i njegovo društvo iz kraja shvatiće da je trijumfu Firerove volje došao kraj i krenuće nekih 250 kilometara peške sa svojih borbenih linija, a gde drugo nego kući. Kada su najzad ugledali Ludvigshafen s druge strane Rajne, nisu imali čemu da se raduju – grad je bio skoro sravnjen sa zemljom, most koji do njega vodi porušen, a njih su u uniformama na licu mesta zarobili američki vojnici. Helmut će stići kući, u sveže formiranu francusku okupacionu zonu, tek nekoliko dana kasnije, i na svoju radost videti da, za razliku od rodnog grada, porodica Kol i dalje stoji na nogama jer se tata vratio sa Istočnog fronta. Stariji brat nikada nije. Helmut će decenijama kasnije uvijeno svoju generaciju zvati generacijom „koja je datumom rođenja iznudila oproštaj grehova”.
Narodski čovek
Kolova retorika bila je i ostala sirova i provincijalna. Bila je, kao i Helmutov regionalni dijalekt, često meta podsmeha i zgražavanja elite, komičara i medija. No, Helmut se nikada nije stideo što je narodski čovek. Nastavio je da svoju zemlju zove „otadžbinom”, mada je to u eri denacifikacije nosilo u sebi prizvuk prošlosti koju su svi želeli što brže da zaborave. Kol tu prošlost nije, sve i da je hteo, mogao da zaboravi. A nemački jezik, bez obzira na akcenat, u školi mu je bio jača strana, za razliku od matematike, na užas oca Hansa, poreskog službenika. U školi je bio rođeni vođa – organizovao je žurke i izlete. Veoma rano, valjda tokom kapitulantskog pešačenja od Alpa do Rajne bez hrane i novca, shvatio je da „nije važno šta znaš, već koga znaš”. U desničarsku Demohrišćansku uniju učlanio se samo godinu dana pošto je Hitlerjugend prestao da postoji. S mladalačkim žarom megafonom je iz kamiona pozivao drugim ratnim porazom u generaciji dotučene građane, koji nikada nisu ni znali šta je demokratija, da izađu na glasanje. U sopstvenoj stranci znao je svaku sedu glavu, prisutnu u lokalnoj politici još od turbulentne i klasno podeljene Vajmarske republike. Svog idola Konrada Adenauera je, doduše, mogao da gleda samo s velike daljine. Helmut je bio i prvi u svojoj porodici koji se uzdigao do univerziteta. Godinu dana je studirao pravo u Frankfurtu, da bi se ipak odlučio za drevni i njemu u svakom pogledu bliži univerzitetski centar Hajdelberg, gde je studirao istoriju i političke nauke. Sedam godina kasnije zaradiće doktorsku diplomu na temu obnove političkih partija u posleratnoj rajnskoj oblasti Zapadne Nemačke.
Dakle, može se reći da je sirovi i nezgrapni provincijalac džinovske građe naučno proučio svoj dalji put. Godine glačanja kamena kako bi se nešto jelo dok se studiralo bile su za njim. Dok su mladi levičari tražili pravdu na ulicama, u sukobima s policijom i kroz aktivni oružani otpor poput pripadnika za neke terorističke, a za druge oslobodilačko-revolucionarne grupe Bader-Majnhof, Kol je 1969. godine postao najmlađi premijer jedne od nemačkih saveznih država u istoriji. Samo nekoliko dana kasnije postao je i potpredsednik svoje stranke. Taktika „narodskog čoveka” koji zna da se revanšira za učinjenu uslugu isplatila mu se. Kasnije će je Nemci prozvati „Kolovim metodom”. Četiri godine kasnije, zbog katastrofalno nepopularne politike svojih prethodnika, njegov metod će dovesti do toga da stane na čelo CDU-a uz podršku 520 od 600 delegata. Dakle, skoro aklamacijom.

Kol je Gorbačova uporedio s Gebelsom, objasnivši da se sovjetski vođa veoma dobro razume u PR

Duge opozicione godine
Na putu do kancelarske fotelje isprečio mu se lider sestrinske i mnogo konzervativnije Socijalno-hrišćanske unije Franc Jozef Štraus. Mada su obojica bili rimokatolici, delio ih je stepen konzervativizma. Kol se kao šef savezne države pokazao velikim reformatorom obrazovanja. Ukinuo je fizičko kažnjavanje đaka i parohijalne škole. Dakle, konačno se oprostio s Vajmarskom republikom. Štraus nije. To mu je i došlo glave u Nemačkoj, koja je sedamdesetih godina umnogome ličila na svoju predratnu prethodnicu. Društvo je kao nožem bilo podeljeno na levicu i desnicu. Prvu je u javnoj debati možda najbolje predstavljao filozof Habermas, a drugu istoričar Nolte. Ko stvarno želi da upozna duboke ideološke nemačke podele, treba da pročita njihovu legendarnu prepisku. U isto vreme, svoju reputaciju najuglednijeg nemačkog nedeljnika zabetonirao je magazin „Špigl” („Ogledalo”). Istraživačko novinarstvo ovog lista javnosti je učinilo dostupnim prepis Štrausovog govora u kojem je tvrdio da Crvenoarmijska frakcija (što je nemački zvaničan naziv za grupu Bader-Majnhof) ima mnoštvo simpatizera među social i slobodnim demokratama. To je izazvalo konsternaciju, a Kola torpediralo na mesto stranačkog kandidata za kancelara na izborima 1976. godine. Međutim, uprkos osvojih 48,6 odsto glasova, Helmutu je izmakla kancelarska fotelja u Bonu. U nju je seo njegov politički nemezis Helmut Šmit, mirni i neumoljivi ministar finansija u vladi Vilija Branta i kreator nemačkog ekonomskog proboja na istok – u Sovjetski Savez i Kinu, čovek, koji je rekao „ne” postavljanju američkih „peršinga” na nemačko tlo. Helmut Kol morao je da istrpi čak 13 godina na mestu šefa opozicije.
Čekanje se isplatilo. Slobodne demokrate na kraju su svoju mlađu koalicionu ruku istrgle iz Šmitove pesnice i čvrsto stegnule Kolovu. Kol će vlast, dobijenu kroz stranačke nagodbe, potvrditi na izborima 1983. godine pozivajući na „duhovnu i moralnu obnovu”. Tu parolu su vodeći mediji doživeli kao povratak krutom Adenauerovom konzervativizmu posle više od decenije levičarskog liberalizma. Odnosi štampe i Kola iz tog vremena uporedivi su s odnosom američkih medija prema Donaldu Trampu. Kol ih je zauzvrat krstio „Hamburškom mafijom” pošto je većina njemu spornih izdanja izlazila u tom lučkom severnonemačkom gradu. Omraženi kancelar ih je, međutim, iznenadio pokazavši se kao istinski pragmata. Nastavio je Šmitovu politiku ekonomskog otvaranja prema istoku. Doduše, Kol se nije nimalo opirao američkoj vojnoj zaštiti od sovjetske hladnoratovske pretnje. Valjda zato što, za razliku od Šmita, koji se na istočnom frontu gledao oči u oči s Brežnjevljevom artiljerijskom jedinicom, Kol nije iskusio istinski užas vojnog sukoba. Šmit nije pripadao generaciji „pomilovanoj datumom rođenja”.

Čudo u Bremenu
I dok je Kol sve jače zagrevao motore svog kancelarskog buldožera išavši iz mandata u mandat, neki šrafovi nisu mogli da podnesu pritisak. Nezadovoljstvo u Demohrišćanskoj uniji počelo je da raste. Štampa se dočepala niza afera, uključujući tu i sumnjive donatorske rabote. Sam Kol dodao je ulje na vatru nizom gafova na međunarodnoj sceni, od kojih je možda najveći taj što je američkog predsednika Regana primorao da poseti američko vojno groblje u Bitburgu, gde ima i dosta sahranjenih esesovaca. Ništa manje skandalozno, Kol je Mihaila Gorbačova u sutonu Hladnog rata uporedio s Jozefom Gebelsom, objasnivši da se sovjetski vođa veoma dobro razume u PR. Delovalo je kao da je ulje na kočnicama zaribalo i da će Kol svoju stranku, ali i zemlju, gurnuti nizbrdo velikom brzinom. A onda se desilo čudo u Bremenu.
Kol se jedva dovukao na partijsku konvenciju u tom gradu zbog koje je odložio neophodnu operaciju prostate i na koju je stigao nakljukan lekovima protiv bolova. I umesto da bude smenjen, Kol je izvukao keca iz rukava. Saopštio je da su okončani tajni pregovori Austrije i Mađarske i da granica između te dve zemlje treba da bude otvorena u roku od nekoliko sati. Stranka je, hipnotisana, zaboravila da je u Bremenu trebalo da smeni Kola. Ostatak okončanja Hladnog rata, Kol je posmatrao iz bolničkog kreveta. Bio je to trenutak trijumfa njegovog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Genšera. Granice su se otvarale jedna za drugom. Posle mađarske, poljska i čehoslovačka. Gvozdene zavese su pale. Istočni Nemci pohrlili su u zapadnonemačku ambasadu u Pragu. Njihovo rukovodstvo u Berlinu tražilo je 15 milijardi nemačkih maraka da bi popustilo. Kol se grohotom nasmejao iz bolesničke postelje, konstatovavši da će tu sumu dati Sovjetima, a ne nekim bednim lokalnim političarima. I šest meseci i dva razgovora s Mihailom Gorbačovom kasnije, to je i učinio. Međutim, kupoprodaja Istočne Nemačke nije mogla da bude okončana sve dok svoj potpis ne daju i jemci. U ovom slučaju, to su bile Sjedinjene Države sa više stotina hiljada vojnika na nemačkom tlu i njihovi evropski ratni i posleratni saveznici, levičar Fransoa Miteran i konzervativna Gvozdena Ledi Margaret Tačer. Na tom ispitu Helmut Kol pokazao je da je naučio istorijsku lekciju. Umesto da kuka i zapomaže da je vreme za ponovno ujedinjenje Nemačke, Kol je spajanje sa Istočnim Nemcima vezao za uvođenje evra i jače evropske integracije. Bio je to šah-mat potez, na koji Tačerova nije imala odgovor, pogotovo što joj je Kol benevolentno dao na uvid sve nemačke planove vezane za ujedinjenje.

Ujedinjenje Nemačke bio je šah-mat potez na koji Tačerova nije imala odgovor, pogotovo što joj je Kol dao na uvid sve nemačke planove

I tako se dogodila istorija, a Berlinski zid je pao. Trećeg oktobra 1989. godine, uz zvuke „Ode radosti” i vatromet, Kol se pridigao iz kreveta i pred Brandenburškom kapijom proglasio ujedinjenje Nemačke. „Dva puta smo ih pobedili i oni su ponovo tu”, konstatovala je rezignirano Margaret Tačer. Kol je Istočnim Nemcima obećao cvetnu baštu. Ispostavilo se, međutim, da je bankrot njihove države bio toliki da lakog vađenja iz bule nije moglo biti. Cena ujedinjenja bila je ogromna. Dve godine kasnije, Evropska unija će Mastrihtskim sporazumom ojačati sopstvenu monetarnu, političku i ekonomsku uniju, ukinuti granice, ali i posejati seme Bregzita, što nije za ovu priču.
Poučen iskustvom sa zapadnim saveznicima, Kol je te iste 1991. godine krenuo u jednostrano diplomatsko zavrtanje rukava, koje je rezultovalo međunarodnim priznanjem Slovenije i Hrvatske za nezavisne države. Kol je još u septembru, dakle mesec dana pre nego što je Hrvatska samoproklamovala nezavisnost, u Bundestagu zatražio jednostrano priznanje Zagreba. Francuska i Britanija pokušale su da ga zaustave rezolucijom Ujedinjenih nacija. No, Hans Ditrih Genšer ponovio je recept iz vremena pada Berlinskog zida. Jedna po jedna zemlja zapada menjala je stav o raspadu Jugoslavije, da bi konačno na evropskom samitu sve odlučile da će priznati dve odbegle republike ukoliko se rat ne okonča za samo dva meseca. Ova odluka doneta je u tajnosti. Da je bila javna, možda bi se istorija drugačije odvijala. Kasnije će kancelar, koji je prvi stisnuo ruku Franji Tuđmanu, reći: „Pogrešio sam u nekim stvarima posle 1990. godine. A ko nije?”

Napad Angele Merkel
No, spoljnopolitički buldožerski prodor na istok i jugoistok Evrope imao je svoju ekonomsku cenu. Kol je ušao u svoj četvrti mandat s jedva osetnom većinom, rekordnom nezaposlenošću i privrednom stagnacijom. Nemce je optužio da žive u „zabavnom parku”, rade sve manje, studiraju sve duže i odmaraju se sve više. Suton karijere mu se bližio. Iz naftalina je izvučena afera o sumnjivim partijskim donacijama. U zadnjim partijskim klupama sedela je žena koju je Kol voleo da zove „ona devojka koja ne zna da koristi nož i viljušku”. Ćerka istočnonemačkog protestantskog sveštenika iz Drezdena Angela Merkel naoštrila je plajvaz i u „Frankfuter algemajne cajtungu” objavila pismo u kojem je pozvala svog političkog oca da otkrije ko su tajni donatori Demohrišćanske unije. Partiju je pozvala da „nauči da stoji na sopstvenim nogama”. Kolovo odbijanje da bude cinkaroš okarakterisala je kao ćutanje „koje je nanelo previše štete stranci”. Cena ovog pisma nije bila samo politički pad kancelara-reujedinitelja i uspon „one devojke”. Zbog afere ubila se i Kolova supruga Hanelor, izbeglica iz Istočne Nemačke, koja je zbog strašne alergije na svetlost godinama bila van žiže javnosti. Njihov stariji sin Valter, kao ni njegov brat, nisu govorili sa ocem otkako se potom oženio partijskom saradnicom i skoro bolesno opsesivnom obožavateljkom Majke Rihter. Sve bolesniji, Kol je imao samo reči kritike za nemačku kancelarku i njeno okruženje. Život nekadašnjeg kancelara-buldožera pretvorio se u grčku tragediju koju je javnost pratila kao rijaliti. Konačno, Helmut Kol preminuo je 16. juna u svom Ludvigshafenu, gradu koji je bukvalno izvukao iz pepela. „U žalosti smo”, tvitovao je CDU. Dok je nemačka kancelarka sa suzama u očima govorila o Kolu „kao velikom Nemcu” uz potpunu amneziju svog političkog oceubistva, oglasio se Kolov sin Valter optužbom da je Merkelova „pokrenula lavinu koja je nanela veliku štetu porodici”.
Kao Kol nekada, Merkelova je na pragu četvrtog mandata. Kol, prvi u istoriji, doživljava panevropski državnički i državni ispraćaj svih članica Evropske unije u Strazburu. Čak i nemački karikaturisti, koji su ga godinama crtali kao krušku – male tupave glave i velikog tela, sentimentalno su se oprostili od bivšeg kancelara slikom kruške u nikada ostvarenim cvetnim poljima Istočne Nemačke. Na Angeli je da nastavi tamo gde je Kol počeo u Mastrihtu. Na Angeli je da izgradi postbregzitovsku Evropu. Kolova karijera bila je istinski trijumf volje „Kolovog metoda”. Angela tu harizmu nema. A s levice se na nju obrušava šarmantni i širom kontinenta omiljeni bivši predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc. Na jesen ćemo znati da li će nova Evropa biti krojena po njenoj ili po njegovoj meri. Kako god da bude, za štof će oboje zauvek biti dužni kruškastom Helmutu Kolu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar