ANALIZA, MILORADOVIĆ: Džin i muva u ringu

Merkelovu je pobednicom u TV-duelu s Martinom Šulcom proglasilo 55 odsto građana. Njena vizija Evrope u ovom trenutku nema takmaca. Ona je viđena kao jedina umerena snaga u moru ekstrema

Od nemačkih izbora za Bundestag, a samim tim i za novog kancelara, dele nas manje od tri nedelje. To je ujedno i najvažnije izjašnjavanje građana u Evropi ove godine. U januaru je izgledalo da će trka biti uzbudljiva. Tada je kormilo Socijaldemokratske partije od svog prijatelja Zigmara Gabrijela preuzeo popularni Martin Šulc. Kada je 2014. godine postao predsednik Evropskog parlamenta, ovaj bibliotekar iz Rajnske oblasti za samo osam meseci skoro neprekidnog prisustva na televizijskim ekranima širom Unije ubedio je sedam od deset Evropljana da zajednička skupština, koja do tada nikome ništa nije značila, ipak ima težinu. Nemačka javnost reagovala je oduševljeno. Pre osam meseci, socijaldemokrate Martina Šulca i demohrišćane Angele Merkel delio je samo jedan poen na predizbornom tasu poverenja birača. Sada ih deli oko 13 odsto. Šta se dogodilo?
Tradicija psihologa s „Rajngold instituta" iz Kelna je da pred glasanje posade birače na kauč, podvrgnu ih podrobnoj analizi i zaključe gde stoji javno mnjenje. Ove godine psiholozi su zaključili da mržnja nikada nije bila veća, a da je narod opsednut s tri pitanja: imigrantskom krizom, imigrantskom krizom i imigrantskom krizom! Narod je potpuno razočaran predizbornom kampanjom. Crveno-crna koalicija Šulca i Merkelove daje u najmanju ruku mlake odgovore na brojne probleme, koje je ne toliko prouzrokovao koliko stavio u žižu dolazak oko milion izbeglica s Bliskog istoka. Većina birača smatra da zemlja gubi identitet, a da političari nemaju nikakav konkretan plan. Nemci svoju otadžbinu trenutno doživljavaju kao dobrostojeće ostrvo u moru rizika. Upravo taj argument ide naruku kancelarki Angeli Merkel. Muti Angela ponovo je majka nacije, koja će je odbraniti od nevaljalaca ili autokrata oličenih, barem u kolektivnoj nemačkoj svesti, u predsednicima SAD, Rusije i Turske. U ovakvoj klimi neizvesnosti, Šulc je zimus dočekan kao mesija. Osam meseci kasnije, biračima je jasno da takva očekivanja nije u stanju da ispuni. I zato se većina drži majci za skute, a izbori prete da budu dosadni i predvidljivi. Psiholozi primećuju i da Nemci, i pored svega, i dalje zaziru od ekstrema kako u inostranstvu, tako i kod kuće. Dakle, ultradesna Alternativa za Nemačku i proruska Levica nemaju mnogo čemu da se nadaju.

Šulc morao da podbaci
Ipak, polovina od čak šezdeset miliona birača i dalje je, barem zvanično, neodlučna. Za njih je, priznali su to ispitivačima javnog mnjenja, debata između Merkelove i Šulca bila jedan od glavnih faktora u donošenju konačne odluke. Da li im je sučeljavanje kancelarke na pragu četvrtog mandata i bivšeg evropskog aparatčika na pragu političkog samoubistva zaista pomoglo? Ako je suditi po surovim karikaturama u nemačkim listovima - jeste. Ugledni (i priznaću, meni omiljeni) „Špigl" (Ogledalo) prikazuje debatu kao boks meč u kojem Merkelova kao džin u crnom stoji oslonjena na konopce, u dosadi okrenuta leđima Šulcu, dok on, kao muva koja je udarila na slona, neprekidno skače u crvenom dresu, a Muti ne oseća baš ništa.
Tako je zaista i bilo. Merkelovu je pobednicom proglasilo 55 odsto građana. Doduše, nije pomoglo to što su debatu, simbolički organizovanu u novom istočnoberlinskom Gradu nauke, tehnologije i medija, prenosila čak četiri televizijska kanala, i sva četiri poslala po voditelja da je vode. Pitanja su samim tim bila disonantna, nefokusirana i nedovoljno israživačka. Iskusna Merkelova, čija je kancelarija odbivši promenu pravila i uvođenje više debata najviše odgovorna za ovako loš format, tu situaciju je iskoristila. Suštinski, ona nije odgovarala na pitanja, već pričala ono što je htela. Sam Šulc je od početka bio u nezavidnom položaju muškarca, koji se u debati suočava sa ženom, te ne sme da bude preoštar kako ne bi bilo doživljen kao muški šovinista. Dodatno, Šulcu je situaciju otežao sam položaj njegove stranke kao mlađeg partnera u Velikoj nemačkoj koaliciji. Da su socijaldemokrate u opoziciji, imao bi otvoreno polje napada na Merkelovu na svim frontovima. Ovako, kao saučesnik u trenutnoj politici, morao je oprezno da korača po konopcu na nekoliko stotina metara od zemlje. Dakle, Šulc je morao da podbaci.

Šta treba da zapamtimo iz ovog sučeljavanja? Pre svega najavu udvostručavanja nemačkog vojnog budžeta ili, kako je to eufemistički rečeno, budžeta za odbranu. Iako na ovakvu odluku pada tamna istorijska senka, treba imati u vidu da se Nemačka sprema za novu realnost bez britanske vojske i obaveštajnih službi u evropskoj porodici, gde Francuska ostaje jedina nuklearna sila. Zato ta odluka deluje kao neminovna posledica Bregzita, ali i zveckanja oružja između NATO-a i Rusije, koje traje celo leto, a nastaviće se i na jesen.

Bes u Ankari
No, deo debate koji je odjeknuo nadaleko jeste promena nemačke politike prema Turskoj. Na Šulcovo insistiranje da pregovore o ulasku Ankare u Evropsku uniju treba prekinuti posle ustavnih promena, koje su turskom predsedniku Erdoganu dale sultanska ovlašćenja, Merkelova je poslovično staloženo odgovorila da je to nešto o čemu će Berlin svakako razgovarati sa evropskim partnerima. I time je Muti briljantno protivniku izbila adut iz ruku i stavila ga sebi u rukav.
Ankara je odgovorila očekivanim besom. Omer Čelik, turski ministar za Evropu, upustio se u dvadesetpetominutnu tiradu, u kojoj je Šulca optužio za populizam i „širenje zla". Erdoganov portparol je novu poziciju Nemačke opisao kao „sužavanje horizonata". Pregovori o ulasku Turske u Evropsku uniju su odavno u komi. Traju od 2005. godine. Retko ko u Turskoj veruje u njihov uspeh. Dakle, Šulc i Merkelova samo su najavili da će pacijent biti skinut sa aparata. Njihova taktika je jasna. Ovaj potez treba da smiri konfuzne Nemce, koji brinu za nacionalni identitet. Međutim, ovaj potez može da ima dalekosežne posledice. U Nemačkoj, po popisu iz 2011. godine, živi 2,7 miliona građana čiji je barem jedan roditelj turske nacionalnosti. Iste godine je, međutim, nemačka ambasada u Vašingtonu priznala da Turaka ima barem četiri miliona. U Bundestagu su poslanici čak četiri stranke te nacionalnosti. Nemački državljani turskog porekla sede i u poslaničkim klupama Evropskog parlamenta. Za razliku od gastarbajtera iz bivše Jugoslavije, koje u Bundestagu zastupa samo ažurni Hrvat iz Prekomurja Josip Juratović, turska zajednica izgradila je sopstveni politički profil u Nemačkoj. Ovaj potez porinuće je u duboke podele i previranja, jer će se naći između Scile lojalnosti prema Nemačkoj i Haribde odanosti prema turskom poreklu. Dakle, neće biti konfuzni samo Nemci već i turski gastarbajteri i njihovi potomci. A gde je konfuzija, tu je i faktor nepredvidljivosti.

Poruka Balkanu
Drugo, i za nas mnogo važnije jeste to što se na taj način šalje poruka celom zapadnom Balkanu, od Bosne i Hercegovine do Albanije i Makedonije, da svako zastajanje na evropskom putu vodi direktno u ćorsokak iz kojeg se može jedino nazad. Glavni problem ovakvog pristupa je to što postoji štap, ali nigde nema šargarepe. Barem je nema u Evropi. Erdogan u svom vidnom polju ima šargarepe neopisivo bogate katarske dinastije El Tani, s kojom se trenutno suprotstavlja rivalskom sunitskom taboru, sa Saudijskom Arabijom na čelu. Šargarepe niču i duž Puta svile. Šargarepe vise i s najnovijih modela ruskog naoružanja, koje će svet uskoro videti u akciji tokom džinovske vojne vežbe „Zapad". Uz toliko šargarepa, evropski štap izgleda više kao grančica nego kao batina. Posle Erdogana, sličnu ideju bi mogao da dobije i Balkan, umoran o toga da nikada nije baš po meri Evrope. Na sve to, Velika Britanija, tradicionalni pobornik ulaska Turske u Evropsku uniju, napušta evropsku zajednicu i počinje da vodi sopstvenu spoljnu politiku kako prema Turskoj, tako i prema Balkanu. Dakle, smeše se i neke bregzitovske šargarepe. Da li u takvom svetlu pretnja bivše, sadašnje i sve izvesnije buduće nemačke kancelarke ima željenu težinu? Da li rešava problem koji u samoj Nemačkoj imaju kako starosedeoci, tako i došljaci? Ostaviću vama da odgovorite.
Što se izbora u Nemačkoj tiče, neću kupiti ni kokice. Tekst o njihovom ishodu mogu već sada da napišem. Angelinu Demohrišćansku uniju čeka ubedljiva pobeda i nova koalicija sa sve popularnijim ali malenim Slobodnim demokratama. Tridesetdevetogodišnji harizmatični vođa ove biznisu naklonjene stranke Kristijan Lindner upozorava da je nemačka ekonomija „na steroidima" i da bi svakog trenutka mogla da se pokaže njena prava slabost. Merkelova će Slobodne demokrate i njihovog lidera, koga mediji opisuju kao „mini Makrona", pokušati da neutrališe kao i socijaldemokrate pre njih - uvlačenjem u vlast. Njena vizija Evrope u ovom trenutku nema ni takmaca ni rivala. Ona je viđena kao jedina umerena snaga u moru ekstrema. No njen četvrti mandat biće obeležen visokom plimom i jakim talasima. Nadajmo se da to neće prerasti u cunami.