ANALIZA, MILORADOVIĆ: Džoni Štulić, desničari i austrijska žabokrečina

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Džoni Štulić, desničari i austrijska žabokrečina

(AP Photo/Ronald Zak,File)


Noseći različak – stari nacistički simbol – na reveru i upozoravajući da će, ako postane predsednik, iskoristiti svoja ovlašćenja i raspustiti svaku vladu koja ne bude oštra prema novopridošlicama, Norbert Hofer je za dlaku izgubio na izborima za predsednika Austrije

Prošle godine austrijskim sivim cestama hodale su stotine hiljada imigranata sa Bliskog i Srednjeg istoka. Čak 90.000 njih azil je zatražilo baš tu. Tako je Austrija, ako računamo po glavi stanovnika, ponela najveći teret nove seobe naroda koja postaje simbol druge decenije 21. veka. Brojni analitičari iz svih delova sveta baš u ovoj činjenici vide razlog što je Austrija ove nedelje za dlaku izbegla da postane prva evropska zemlja sa ekstremno desnim šefom države.

Naime, kandidat ultradesnih austrijskih Slobodnjaka Norbert Hofer u drugi krug predsedničkih izbora u nedelju je ušao kao favorit sa 35 odsto podrške birača u prvog krugu. Svakog trećeg birača Hofer je osvojio tvrdnjama da Austrija nije socijalna služba Evrope, da u njegovoj zemlji nema mesta za islam, da svuda ide naoružan “glokom” jer “obožava da puca”, ali i da bi sebe i svoje četvoro dece zaštitio “u atmosferi nesigurnosti” kakva, po njemu, trenutno vlada u Austriji.

Ustajala žabokrečina

Ovaj četrdesetpetogodišnji inženjer aeronautike, koji zbog svoje strasti prema paraglajdingu hoda pomoću štapa, tvrdio je da “nije opasan čovek” istovremeno noseći različak – stari nacistički simbol – na reveru i upozoravajući da će, ako postane predsednik, iskoristiti svoja ovlašćenja i raspustiti svaku vladu koja ne bude oštra prema novopridošlicama. Od dileme da li verovati onome što Hofer govori ili onome što nosi na reveru, za austrijsku elitu mnogo je važnija bila opasnost da Hofer ulogu šefa države od ceremonijalne pretvori u izvršnu.

(AP Photo/Ronald Zak)

“Austrija zemlja teška, za hodače sivih cesta, klasni mir i takve trice, ustajala žabokrečina.” Moja generacija, koja je rasla osamdesetih godina prošlog veka, dobro se seća ovih stihova Džonija Štulića…

“Austrija zemlja teška, za hodače sivih cesta, klasni mir i takve trice, ustajala žabokrečina.” Moja generacija, koja je rasla osamdesetih godina prošlog veka, dobro se seća ovih stihova Džonija Štulića…Ishod ove predsedničke trke pokazao je da Austrija više nije “ustajala žabokrečina”. Teško da je i jedna završnica predsedničke trke u svetu praćena s toliko napetosti i iščekivanja. Regularni glasovi nam nisu doneli i konačan rezultat, pa je cela Evropska unija nervozno grizla nokte dok su Austrijanci prebrojavali čak 750.000 glasova pristiglih poštom. Ishod je bio proboj Van der Belena sa začelja do pobede, sa razlikom od samo 31.000 glasova. Uzdah olakšanja Brisela bio je gromoglasan. Austrija je iščupana iz kandži ekstremne desnice, a prva izjava novog šefa države bila je da neće poveriti mandat za formiranje vlade Slobodarskoj partiji Austrije čak i ukoliko na narednim izborima bude osvojila relativnu većinu glasova. Pa, da li je vreme za slavlje zbog pobede nad ekstremizmom?

Teško. Na prvi pogled razloge za uspon ekstremne desnice u Austriji teško je naći. Ova zemlja jedna je od retkih u razvijenom svetu koja jedva da je osetila ekonomsku krizu iz 2008. godine. Rast austrijske privrede stagnira u poslednjih godinu i po dana, ali zemlja je daleko od recesije ili stvarnih ekonomskih problema. Četrnaesta je najbogatija na svetu, a prosečna plata samo je za sto evra niža nego u susednoj Nemačkoj. Čime su to onda austrijski glasači nezadovoljni? Ukratko, nezadovoljni su ustajalom žabokrečinom.

Stranke kao preduzeća

Naime, u zemlji u kojoj je još sveže sećanje na crno-žutu Austrougarsku monarhiju, od Drugog svetskog rata vlada “crno-crvena” koalicija konzervativne Austrijske narodne partije i socijaldemokrata. Na prvi pogled, to je recept za stabilnost i kontinuitet, ali u praksi reč je o potpunoj međusobnoj blokadi novih ideja unutar dve vodeće stranke. I vrapci na grani u Austriji znaju da su te dve partije zapravo preduzeća. Crno-narodnjačko vodi poljoprivredu, državnu službu, strukovna udruženja i crkvu, dok crveno-socijaldemokratsko drži državne stanove, industriju i sindikate.

Oba preduzeća pak imaju svoje banke, firme i medije. Tradicionalno, čitave porodice su se zapošljavale kroz stranke i to generacijama. Ustajale vode stranačkog nepotizma uzburkao je početkom veka Jerg Hajder, otac ultradesnih slobodnjaka.

beč, austrija

Tako je 21. vek u Austriji počeo vladom slobodnjaka i narodnjaka, predvođenih Šiselom. Evropa je tada izgledala drugačije. Degolista Širak i socijaldemokrata Šreder činili su jaku osovinu EU unije oko koje su se vrtele partije desnog i levog centra.

Kritikujući upravo ovu uvreženu praksu, Hajder, neskriveni apologeta nacizma, uspeo je da, ako ne sebe, a ono svoju stranku dovede do vlasti.

Tako je 21. vek u Austriji počeo vladom slobodnjaka i narodnjaka, predvođenih Volfgangom Šiselom. Evropa je tada izgledala drugačije. Degolista Širak i socijaldemokrata Šreder činili su jaku osovinu Evropske unije oko koje su se vrtele partije desnog i levog centra. Austrija se našla pod velikim pritiskom, kako političkim, tako i ekonomskim. Ipak, nije se odrekla svoje ekstremne desnice.

Delimičan razlog za činjenicu da flertovanje sa nacizmom ne izaziva u Austriji šok kakav bi nesumnjivo izazvalo u Nemačkoj neki analitičari vide i u činjenici da Austrija nikada nije prošla kroz proces denacifikacije jer je posle Drugog svetskog rata tretirana kao sve druge države koje je okupirao Treći rajh, a ne kao zemlja porekla ne samo Adolfa Hitlera, već i nekih od njegovih ideja.

A da bismo shvatili koliko je to poreklo duboko moramo da se vratimo središnjem problemu imigracije i podsetimo se kako je to pitanje rešavano u Austrougarskoj monarhiji pre skoro dva veka.

Kako je to radio Franjo Josif

Posle revolucije 1848. i austrougarske nagodbe 1867. godine, država je garantovala jednaka prava “svih rasa na održanje njihove nacionalnosti i jezika” u školama, na poslu i u javnom životu. Car Franja Josip II pokrenuo je politiku kulturbildunga Jevreja tako što je svoju dozvolu, bez koje jevrejski mladenci nisu mogli da stupaju u brak, uslovio školovanjem njihove dece u građanskim školama monarhije. Tako je u rekordnom roku stvorena jevrejska inteligencija. Krajem 19. veka Jevreji su činili osam odsto stanovništva u Beču, ali su, s druge strane, činili 30 procenata gimnazijalaca i trećinu studenata.

Tako je Beč postao epicentar svetske nauke i kolevka moderne psihologije, sociologije, fizike i filosofije. No, s druge strane, reakcija je bila nezadrživi rast antisemitizma, koji se ispoljio čak i u lokalnoj arhitekturi 19. veka. Tako je austrougarska progresivna politika prema manjinama apsurdno posejala seme iz kojeg će nekoliko decenija kasnije iznići nacionalsocijalizam.

Ovu istorijsku lekciju treba zapamtiti, pogotovo u klimi kako u Austriji, tako i širom Evrope, koja poziva na hitno rešavanje smeštaja, obrazovanja i zapošljavanja miliona novopridošlica sa Istoka koji su, kao Jevreji u 19. veku, druge vere i drugih običaja od evropske matice.

Pošto stranke centra ne nude nikakve platforme, birači se okreću ekstremnim rešenjima. U Austriji tako Hofer i slobodnjaci predlažu minimalna socijalna izdvajanja za imigrante. Na drugoj strani Van der Belen zalaže se za “pragmatični humanizam”, koji podrazumeva pomoć imigrantima u okviru pojedinačnih kapaciteta svake članice Evropske unije, praćenu nultom tolerancijom prema kriminalu u izbegličkim redovima.

I jedna i druga strana do sada su imigrantsko pitanje koristile samo kao retoričko oruđe. Sada je na Van der Belenu da nađe mandatara vlade koji će te reči sprovesti u delo jer je socijaldemokratski kancelar Verner Fajman godišnjicu evropskog dana pobede nad fašizmom obeležio tako što je podneo ostavku posle Hoferovog vođstva u prvom krugu predsedničkih izbora.

Srpsko pitanje u austrijskoj čorbi

Ali, priču o uticaju imigrantskog pitanja na austrijsku politiku ne smemo da završimo na ovoj tački. Naime, kao što su u Orvelovoj “Životinjskoj farmi” sve “životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih”, tako i u modernoj Austriji biti imigrant nekoliko decenija i biti sveže pridošli izbeglica iz Sirije ili Iraka nije nimalo isto.

Više od milion sedamsto hiljada ljudi s pravom boravka u Austriji su imigrantskog porekla. Od toga je četvrtina rođena u Austriji, skoro pola miliona je sa prostora bivše Jugoslavije, koji i dalje nije integrisan u Evropsku uniju, a ostatak – njih oko 275.000 – iz Turske. Srpski je drugi jezik posle nemačkog, a Srba ima više od Slovenaca, Mađara i Gradištanskih Hrvata zajedno. Zato ne čudi što su Srbi u toj zemlji pre dve godine i zvanično zatražili status manjine, koji ove tri etničke zajednice već uživaju.

Ne čudi ni što su se predsednički kandidati svojski trudili da se udvaraju “staroj imigraciji”, dakle pre svega Turcima, Srbima i Bošnjacima, koji su u Austriju došli sedamdesetih godina prošlog veka trbuhom za kruhom. Prema pisanju medija, stiče se utisak da je Van der Belen igrao na glasove muslimanskih, a Hofer na podršku pravoslavnih imigranata satanizacijom islama. Turci i Bošnjaci su podržali Van der Belena. Teško je reći kako su Srbi glasali, jer bez obzira na poziv predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da podrže kandidata ekstremne desnice, nije izvesno da je srpska zajednica u Austriji s lakoćom odbacila istorijski animozitet prema fašizmu i podržala Hofmana. Analize o tome kako su naši sunarodnici glasali tek predstoje, ali izvesno je jedno – glasovi imigranata presudili su na ovim predsedničkim izborima.

Alexander Van der Bellen, Norbert Hofer

Zato iz burne austrijske nedelje Evropa mora da izvuče nekoliko zaključaka.

Birači ne veruju partijama levog i desnog centra, pogotovo posle ekonomske krize iz 2008. godine. Ukoliko se takve partije ne budu reformisale i našle zajednički jezik sa biračima, ekstremna levica i desnica zauzeće njihovo mesto.

Šta sa migrantima

Ekstremna desnica je trenutno dostigla stabilnih 20-ak odsto podrške u Austriji, Mađarskoj, Finskoj i Danskoj, dok u Švedskoj, Holandiji i Francuskoj privlači svakog devetog birača. U Grčkoj je na vlasti koalicija ekstremne levice i desnice. U Velikoj Britaniji laburisti su izborom Korbina zaokrenuli oštro ulevo. Hoferov poraz samo je privremeni korak unazad za ove snage. Za samo nekoliko nedelja Velika Britanija će se refendumski izjašnjavati o ostanku u Evropskoj uniji, a već sledeće godine snage će na predsedničkim izborima u Francuskoj odmeriti socijalista Fransoa Oland i liderka ekstremno desnog Nacionalnog fronta Marin le Pen, koju već svi vide kao favorita.

Ključ za dalje kretanje Evrope je politika prema imigrantima, kako starim, tako i novim. Ukoliko ih Evropa bude iskoristila kao novu ekonomsku snagu i most prema matičnim državama, dalja polarizacija politike Starog kontinenta bi mogla da bude zaustavljena. Naredni meseci će nam pokazati da li Evropa ima snage za to.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar