ANALIZA, MILORADOVIĆ: Poljski juriš na sudove

„Nezavisno sudstvo jedan je od temelja demokratskog društva." Koliko puta smo, pre svega od zvaničnika Evropske unije, čuli ovu rečenicu? Lako je reći. Mnogo teže je učiniti. Iza Britanije je, na primer, mnogo vekova izgradnje sistema nezavisnog pravosuđa. Istorija nije svim državama dala toliko vremena za usavršavanje. Nemačka i dalje isprobava različite modele u različitim državama. Sat još brže kuca u Istočnoj Evropi. Pad komunizma bilo je lako sprovesti u političkim institucijama. Uvede se višestranačka parlamentarna demokratija, narod glasa i u poslaničke klupe, ministarske stolice i predsedničke fotelje svakih par godina seda neko drugi. Ili barem za to postoji realna šansa. Sa sudstvom nije tako. Ne mogu se preko noći obrazovati nove sudije. Ne može im se preko noći usaditi višedecenijsko iskustvo na osnovu kojeg bi vodili parnice u višim sudovima ili bili članovi Vrhovnog ili Ustavnog suda. Dakle, tranzicija pravosuđa osuđena je da kasni bar jednu generaciju za političkim promenama. Zato ne čudi što je najčešća kritika Brisela na račun kako novih članica sa istoka, tako i zemalja jugoistoka Evrope koje se tom članstvu nadaju, da im pravosuđe nije ni nezavisno ni transparentno.
Preuzimanje sudova
Poljska je prošle nedelje izvršila munjevitu zakonsku reformu. Dok su poslanici Donjeg doma parlamenta - Sejma - glasali o hitnom postupku, sudnice širom zemlje su okrenute naopačke. Na udaru se prvi našao Nacionalni savet za pravosuđe. Njegovi članovi, koje su do sada imenovali sudovi, birali su sudije na svim nivoima. Novim zakonom preko noći je istekao mandat petnaest od dvadeset pet članova tog saveta. Na njihova mesta doći će sudije koje dobiju amin poslanika, a ne sudova. Drugi paket zakona daje šira ovlašćenja ministru pravde nego ikada ranije. On će u sledećih šest meseci moći da smeni bilo kog predsednika opšteg suda, a ubuduće će imati mnogo veću kontrolu nad njihovim imenovanjem. U pripremi je i novi zakon o Vrhovnom sudu. Njime će ministar pravde postati još moćniji. Usvajanjem ovog akta u Sejmu (a to je izvesno, jer vladajuća Partija pravde i zakona ima apsolutnu većinu) postojeće sudije otići će u penziju, osim ako resorni ministar ne odluči drugačije. Novu petnaestorku sudija najvišeg suda izabraće, kao i do sada, Nacionalni savet za pravosuđe, ali na predlog - dobro ste pogodili - nikog drugog do ministra pravde.
U najkraćem, poljska skupština i vlada preuzele su kontrolu nad sudovima. Na noge se digla opozicija, koja tvrdi da će blokirati potvrđivanje ovih zakona u Senatu. To je malo verovatno jer vladajuća stranka desnice i u tom domu ima apsolutnu većinu. Predsednički veto ne dolazi u obzir. To je već potvrdio kabinet Anžeja Dude. Demonstracije ispred glavnih zgrada sudova u Varšavi, Krakovu i drugim većim gradovima pokazale su vlastima jedino da nema kritične mase da se pohod na sudstvo zaustavi. Savet Evrope je konsterniran, kao i u slučaju Zakona o medijima, kojim se pesnica vlasti čvrsto stegla oko vrata novinara. Zato i ne čudi što su urednici vodećih poljskih nedeljnika i dnevnih listova zapravo najglasnija opozicija novom potezu vlasti. Glasni su i poslanici Evropskog parlamenta, koji smatraju da je novim setom zakona Varšava okrenula leđa demokratskim vrednostima.

Jedan od efekata Bregzita je i to što se u Srednjoj Evropi donosi niz antidemokratskih zakona sa svešću da su Briselu vezane ruke. Rešenje je temeljna reforma EU, za šta niko nema ni vremena ni novca

Spora Evropa
Međutim, iz Brisela, s jedinog mesta koje bi za vladu u Varšavi moglo da ima težinu, za sada se ćuti. A kako i ne bi kada su mehanizmi Evropske unije za ovakve slučajeve toliko spori i slabi da se svode na simboliku. Naime, kao što sam sama otkrila na primeru diskriminacije Roma u Češkoj, kada neka članica Unije prekrši osnovna načela i regulative, pokreće se istražni postupak. Samo osnovna istraga može da traje godinama. Na njene zaključke vlada-prestupnik odgovara akcionim planom. Ako ga odobri, Brisel nadgleda njegovo sprovođenje. To ponovo može da traje godinama. Ukoliko Evropska komisija i dalje nije zadovoljna, može da tuži svoju članicu Evropskom sudu pravde u Luksemburgu. Taj sud može da presudom odredi članici prestupniku novčanu kaznu. Poljska je već pred sudom zbog odbijanja da prihvati kvotu migranata koju joj je odredio Brisel. Trve se sa Evropom i oko Zakona o medijima i seče praistorijske Bjalovješke šume na užas ekologa. Naravoučenije ove priče je da, kada neka zemlja postane članica Evropske unije, može manje-više nekažnjeno da pogazi sve one norme koje je morala da ispuni na putu ka članstvu.
Teško da postoji država Evropske unije, pogotovo među novim članicama, koja nije uradila nešto zbog čega bi Brisel mogao da vodi postupak protiv nje. Evropska komisija uzda se u takvim slučajevima u „meke pritiske" i neminovnu promenu vlasti, koja će usvajati neke druge zakone i kršiti neke druge evropske propise. U najkraćem, Brisel se prema novim članicama ponaša kao prema nestašnim pubertetlijama, a prema kandidatima za članstvo kao prema osuđenicima pred komisijom za skraćenje zatvorske kazne. Evropska komisija je nevoljna da reaguje i zbog Bregzita. Da li je slučajno što su kontroverzni poljski zakoni usvojeni tik pred dolazak mladog britanskog kraljevskog para, vojvode i vojvotkinje od Kembridža ili, narodski rečeno, Vilijama i Kejt sa sve decom u Varšavu? Bili bismo naivni ako bismo mislili da jeste. Kakav signal time Jaroslav Kačinski, koji nema nijednu političku funkciju osim lidera vladajuće partije, a poseduje svu moć u državi, time šalje evropskim prestonicama? Veoma jasan - Poljska može da krene i drugim putem ako je Brisel suviše pritiska. Dakle, jedan od efekata Bregzita je i da vlade i parlamenti, posebno u Srednjoj Evropi, donose niz antidemokratskih zakona svesni da su Briselu vezane ruke, što pravno-normativno, što politički. Jedno rešenje je temeljna reforma Evropske unije, za šta niko nema ni vremena ni novca. Drugo je federalizacija Evrope, o čemu se sve manje šuška, a sve glasnije govori.
A za to vreme, Stranka pravde i zakona tvrdi da novim merama želi da zaustavi korupciju u pravosuđu. Doduše, sami Poljaci smatraju da su političari daleko korumpiraniji od sudija pa nikom ništa. Sam Jaroslav Kačinski otkriva nam zašto je njegova stranka tako kivna na sudije: „Sudovi su uporište postkomunizma, poslednje institucije koje funkcionišu na osnovu odluka komunističkog Sejma iz 1989. godine." Dakle, Poljska je u začaranom krugu postkomunističkog revanšizma. S tako dubokim ranama Brisel nije računao kada je u svoje okrilje primio Istočnu Evropu. Leka za sada nema, a rane se gnoje.