ANALIZA, MILORADOVIĆ: Sultan-demokratija

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Sultan-demokratija


Turski referendum je, umesto da jasno odgovori da li su ustavne promene neophodne, pokazao samo koliko je zemlja duboko podeljena po brojnim pitanjima, pa i po ovom pitanju
Preko pedeset osam miliona glasača u Turskoj reklo je svoje. Većina je odobrila ustavne promene koje podrazumevaju prelazak s parlamentarnog na predsednički sistem uprave. Šef države od sada ima izvršna ovlašćenja. Moći će da upravlja dekretom, da bude član političke stranke, da lično postavlja vojne komandante, šefove obaveštajnih službi, rektore univerziteta, pet od trinaest vrhovnih sudija umesto četiri od dvadeset dvoje, kao do sada. Teoretski, s dva mandata može da ostane u fotelji šefa države do 2029. godine. To bi značilo dvadeset sedam godina neprekinute vladavine Redžepa Tajipa Erdogana na klackalici između pozicije predsednika i premijera. Dakle, Turska se opredelila za neosultanat, a njen prvi (post)moderni sultan je Erdogan. Time su se ispunili svi snovi i sve ambicije sina pripadnika turske crnomorske obalske straže, koji se, prodajući kiflice i limunadu, u sekularnoj Ataturkovoj Turskoj školovao u verskoj školi, da bi zatim osnovao i prvu islamističku stranku, koju vojska nije uspela pučem da ukloni – u današnjoj Turskoj vladajuću Partiju pravde i razvoja. No, da li je sve baš tako?
Ustavne promene jesu izglasane, ali jedva. Za njih se opredelilo 51,4 odsto birača. Referendumske tabore deli oko milion i dvesta pedeset hiljada glasova. Za Srbiju bi to bila ogromna razlika. Za Tursku, s više od sedamdeset osam miliona stanovnika, to je neznatno. Samo najveća opoziciona Republikanska narodna partija ima toliko članova i nešto malo manje od četvrtine poslanika u parlamentu. Erdogan nije očekivao tako malu razliku. To bolje od reči dočarava njegova fotografija u trenucima pre nego što će izaći pred sledbenike da proglasi pobedu. Umesto trijumfa, na licu šefa države, kome su upravo data neka od najširih ovlašćenja na kugli zemaljskoj, oslikavaju se napetost i zabrinutost. Fotografija je postala instant hit na internetu. Međutim, šta to toliko brine Redžepa Tajipa Erdogana dok stupa na najvišu stepenicu turske hijerarhije vlasti?

Gradovi i obala protiv
Pre svega, brinu ga rezultati u tri najveća turska grada. Preko dve trećine (68,8%) mu je reklo „ne” u, posle Atine, najvećem gradu egejskog priobalja, Izmiru, ili kako bi rekli naši preci – Smirni. Nešto bolje je prošao u glavnom gradu i administrativnom srcu Turske, Ankari, gde mu je 51,2 odsto birača okrenulo leđa. Međutim, nesumnjivo ga najviše bole rezultati u rodnom Istanbulu, gde je i počela njegova politička karijera izborom za gradonačelnika 1994. godine. U gradu na Bosforu, gde se sreću Azija i Evropa, 51,4 procenta stanovništva protivi se proširivanju predsedničkih ovlašćenja. A ako ijedan grad zna šta je sultanat, to je svakako Istanbul. U obalskom delu evropskog Stambola – Bešiktašu – protiv Erdogana je glasalo impozantnih 83 odsto birača. Tako, dok se u jednom delu grada slavi, u drugim četvrtima odzvanjaju nama dobro poznati protestni zvuci šerpi i lonaca. Kamere beleže izbezumljene građane koji referendumski bilans nazivaju „smrću demokratije u Turskoj”. Neki neskriveno priznaju da su „doživeli nervni slom”. Samo ova tri grada čine oko trećine biračkog tela. Ako proširimo sliku na celu Tursku, primetićemo da Erdoganova politika nema uporište ni u jednom delu priobalja, bilo ono crnomorsko ili mediteransko, kao ni u jugoistočnim, većinski kurdskim delovima zemlje. Iza aktuelnog predsednika trenutno stoji kontinentalna, konzervativna, nacionalistička i mahom ruralna Turska. Dakle, referendum nam je, umesto da jasno odgovori na pitanje da li su ustavne promene neophodne, pokazao samo koliko je zemlja duboko podeljena po brojnim pitanjima, pa i ovom pitanju.

Dalje zahlađenje odnosa između Turske i EU dovelo bi balkanske zemlje u procep, jer neke su već članice Unije, a druge imaju ambicije da to što pre postanu

Druga karakteristika ovog izjašnjavanja je atmosfera u kojoj se ono odvija. U Turskoj je na snazi vanredno stanje još od prošlog leta i neuspelog pokušaja puča protiv Erdogana. Takvo stanje stvari vlada je produžila na naredna tri meseca samo nekoliko sati po zatvaranju birališta. A šta se dogodilo od letos do sada? U pritvoru je čak četrdeset sedam hiljada ljudi, uključujući tu i više od stotinak novinara. Vrata stotina nevladinih organizacija su zabravljena. Nije bolje ni na „državnom poslu”. Armija od stotinu dvadeset hiljada državnih službenika, bilo civilnih, bilo policijskih, ili je otpuštena ili suspendovana. No, može da bude i mnogo gore, pogotovo ako ste kurdske nacionalnosti u Turskoj. Partija pravde i razvoja koristi neuspeli puč kao izgovor za potpunu demonizaciju te nacije. Radnička partija Kurdistana van zakona je godinama. Sada je iza rešetaka skoro celo rukovodstvo, kao i hiljade članova neuporedivo umerenije kurdske Demokratske narodne partije. Zbog onoga što su nazvali „nezakonitim, nehumanim i proizvoljnim sudskim i zatvorskim praksama”, krajem marta u štrajk glađu stupile su stotine uhapšenih Kurda, s jednim od vođa DNP-a Selahatinom Demirtasom na čelu. Biti Kurd u Turskoj danas znači biti terorista. Dakle, država sve političke zatvorenike kurdske nacionalnosti tretira kao terorističku pretnju, a nad stanovništvom sprovodi neprekidne brutalne policijske akcije koje naziva borbom protiv terorizma. Na ovaj način raseljeno je oko pola miliona Kurda. Oni niti su mogli, niti su umeli, niti su im vlasti na bilo koji način pomogle da se registruju i glasaju na referendumu. Kao šlag na predreferendumsku tortu došla je i potpuna dominacija Partije pravde i razvoja i njenog šampiona Erdogana u svim medijima, na svim bilbordima i u svim reklamnim prostorima. Opoziciona Republikanska narodna partija više puta je prijavila da rivalski aktivisti cepaju plakate ove stranke samo par minuta pošto bivaju zalepljeni. Kada sve ovo saberemo, tek tada shvatamo Erdoganov zabrinuti izraz lica. Dakle, i pored čistke „državnih neprijatelja” svih boja i vrsta, rezultat je ostao neprijatno tesan.

Gulen daleko od sloma
Da li onda Erdoganovu pobedu treba da doživimo kao Pirovu, a za pravog pobednika proglasimo salafističkog propovednika Fetulu Gulena, koji i dalje u samoizabranom izgnanstvu u Sjedinjenim Državama izmiče gnevu prvog čoveka Turske? Odgovor na oba pitanja je – oprezno „da”. Naime, Erdogan i Gulen nekada su bili politički saveznici. Gulenov Hizmet (Služba), organizacija koja bi se mogla uporediti sa zapadnom masonerijom ili pripadnicima rimokatoličkog sekularnog reda „Opus Dei” (Božje delo), praktično je dovela Partiju pravde i razvoja, a s njom i Erdogana na vlast 2002. godine. Deceniju kasnije usledio je nepovratan razlaz. Erdogan je, znajući moć Hizmeta da dovodi na vlast, ali i da skida s vlasti, odlučio da ga iskoreni. Godinama se gulenisti i erdoganovci rvu kako zvanično po sudovima, tako i iza kulisa. Neuspeli puč za šefa turske države bio je prilika da zbriše guleniste iz javnog sektora, gde su decenijama bili najjači. Tako su smenjene sve sudije, profesori, intelektualci, pa i policajci i oficiri za koje postoji i zrno sumnje da su naklonjeni Hizmetu. Gulenističke škole su listom pozatvarane. Situacija neodoljivo podseća na 1948. godinu u FNRJ. Međutim, rezultati referenduma ukazuju na to da je gulenizam daleko od sloma. Njegove podzemne reke i dalje teku Turskom. To je svakako još jedan razlog za zabrinuto Erdoganovo lice.
U situaciji kada se islamisti međusobno glože, prirodan profiter su sekularci, sledbenici „oca turske nacije” ili Ataturka. Naravno, reč je o Republikanskoj narodnoj partiji, najstarijoj stranci u Turskoj, sa skoro stogodišnjom tradicijom. Nekada je ona bila neprikosnoveni vladalac ove zemlje, sa snažnom vojskom, koja joj je čuvala sekularna leđa. Erdogan je toj praksi stao na put, a vojsci skresao krila, što kroz političke procese (uz pomoć u pravosuđu moćnih gulenista), što kroz optužbe za učešće u neuspelom puču 2016. godine. Međutim, glavna opoziciona stranka želi da stavi nogu u vrata koja joj je referendum odškrinuo. Naime, na sam dan glasanja – kako posmatrači, tako i opozicija – primetili su i Centralnoj izbornoj komisiji prijavili veliki broj neispečatiranih glasačkih listića. Njih je, prema proceni turske Advokatske komore, oko dva i po miliona. To je duplo više od razlike u glasovima između dva referendumska tabora. Izborna komisija je, dok je glasanje bilo u toku, saopštila da prihvata takve neobeležene listiće. Međutim, na lokalnim izborima pre dve godine ista komisija je takve listiće stavila van snage, izbore poništila i ponovila ih na mestima gde su ti listići primećeni. Dakle, presedan postoji. Da li će se na njega izborna komisija i pozvati, biće poznato za desetak dana, kada se očekuju i zvanični rezultati glasanja. Znači, sve što ste do sada videli – i slavlje, i protesti – vrti se oko nezvaničnih rezultata. Radnička narodna partija je odlučna. Ako joj izborna komisija ne izađe u susret, spremna je da ide i do Strazbura i tamošnjeg Međunarodnog suda za ljudska prava. To ne čudi pošto je jedan od glavnih zagovornika ovakvog osporavanja rezultata referenduma Metin Fejzioglu, predsednik Advokatske komore i ličnost koju mnogi žele da vide na čelu Radničke narodne partije. Oni ambiciozniji uz njega vide i bivšu ministarku unutrašnjih poslova Meral Akšener, koja predvodi odmetnutu frakciju Erdoganu privržene Partije nacionalističkog pokreta. Dakle, referendum bi mogao da ujedini opoziciju. To se već dogodilo u Istanbulu pre dve i po godine. Vlast im je zamalo izmakla na lokalnim izborima uz ovu strategiju. Eto još jednog razloga za zabrinut izraz Erdoganovog lica.

Gulenizam je daleko od sloma, a to je još jedan razlog za
zabrinuto Erdoganovo lice

Evropa okreće leđa
Osmeh mu se neće vratiti ni kada pogleda reakcije spolja, pre svega iz Evrope. Erdoganov referendumski rat sa Evropom počeo je još u kampanji kada su brojne države Starog kontinenta, a pre svega Holandija, zabranile turskim zvaničnicima da vode kampanju na njihovim teritorijama. Zvanična Ankara izlepila je Evropljanima etikete nacista i kolonijalista. Tana de Zulueta, šefica posmatračke misije OEBS-a i Saveta Evrope, čiji je Turska član, istresla je na glavu vlade u Ankari čitav niz primedaba. Najteža se svakako odnosila na sporne glasačke listiće. „Žalbe ove prirode moraju da budu ozbiljno shvaćene jer su takvog obima da mogu da preokrenu izborni rezultat”, upozorava Alev Korun, posmatrač iz Austrije. Evropska komisija odmah je otišla i korak dalje i pozvala Ankaru da pokrene „otvorenu i javnosti dostupnu istragu o navodima posmatrača”. Primetno je da ni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, ni predsednik Evropskog saveta Donald Tusk nisu čestitali Erdoganu. Turska strana je to ponašanje pripisala „krstaškom mentalitetu Evropljana”. No, ono što definitivno može da posluži kao povod za dalje hlađenje odnosa jeste najava predsednika Turske da će ponovo biti uvedena smrtna kazna, suprotna Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Taj potez će nesumnjivo staviti tačku na pregovore o članstvu Turske u Evropskoj uniji. No, s obzirom na to da je Turska za to članstvo aplicirala pre ravno trideset godina, malo ko mu se u Maloj Aziji više i nada, tako da prekid pregovora može samo doneti Erdoganu poene kod turskih nacionalista.
I dok Evropljani peru ruke od novog sultana, američki predsednik Donald Tramp ne preza od čestitki. Borba protiv Bašara el Asada bila je glavna tema telefonskog razgovora dvojice predsednika. Dakle, Trampova logika je – neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Stejt department je, doduše, u potpuno disonantnom tonu u odnosu na Belu kuću, pozvao Erdogana da „poštuje prava svih građana”. Čestitke stižu i iz Moskve. Doduše, ne od Vladimira Putina lično, već od njegovog portparola Dmitrija Peskova, uz poslovičnu opasku Rusije da se „volja turskog naroda mora poštovati”. Dakle, obe sile, zainteresovane za dva suprotna ishoda rata u Siriji, vide Tursku, a samim tim i njenog lidera, kao jezičak na vagi. Ne gube iz vida ni činjenicu da je, sa 400.000 vojnika, turska armija četvrta najmoćnija u NATO-u. Iako na prvi pogled to ne deluje očigledno, jačanje ovlašćenja Redžepa Tajipa Erdogana posebno brine treću dominantnu svetsku silu, Kinu. Naime, Peking očekuje novi panturski talas, a s njim i dalju radikalizaciju etnički turskih Ujgura na zapadu Kine. Obaveštajne službe Kine i Sirije primećuju da je turska granica potpuno otvorena za ujgurske džihadiste na putu ka sirijskom građanskom ratu.

Balkan u procepu
Dakle, iako rezultati referenduma još nisu zvanični, jasno je da se Turska nalazi usred četvorougla velikih sila. Doduše, to nije ništa novo. Istorijska uloga zemalja na raskrsnicama i jeste da se nose s takvim usudom. Jasno je i da će Evropska unija i Kina držati Erdogana na oku, dok će on opet nastaviti svoju vojno-političko-stratešku pipirevku između Moskve i Vašingtona.
A da li mi na Balkanu treba da se plašimo novog sultana? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, hajde da kažemo i neku pozitivnu reč za ustavne promene. Kada je stvarao modernu Tursku, Ataturk se jeste oslonio na modele nekoliko evropskih država, uključujući i Švajcarsku, ali je uvek isticao da politički sistem mora da odražava turske posebnosti. Praksa je pokazala da Ustav iz 1982. godine, koji je i dalje na snazi, uz džunglu amandmana liči na Frankenštajna. Svaki put kada rastu tenzije između predsednika i premijera, zemlja tone u krizu. Tako su 1992. godine neslaganja između Turguta Ozgala i Sulejmana Demirela unazadila tursku međunarodnu poziciju. Devet godina kasnije, sukobi Ahmeta Nedžeta Sezera i Bulenta Edževita doveli su do ekonomske krize daleko pre one svetske. Za 95 godina parlamentarizma u Turskoj, promenilo se 65 vlada. Taj rekord ne može da dostigne ni Italija, evropski šampion nestabilnih koalicija. Zato pobornici Erdoganove strategije ističu da će ona doneti stabilnost, a s njom i ekonomski procvat. To bi svakako bila dobra vest za Balkan – vrata Turske ka Evropi. Međutim, dalje zahlađenje odnosa na relaciji Ankara-Brisel dovelo bi balkanske zemlje u procep jer neke od njih su već članice Evropske unije, dok druge imaju ambicije da to što pre postanu. S druge strane, Balkan mora da deli i zabrinutost Kine. Panturcizam mora da se oseti i na našem poluostrvu. Time balkanske države moraju da nađu finu liniju između aspiracija lokalnih muslimanskih zajednica i širih ekonomskih, unutrašnjih i spoljnopolitičkih strategija. Olakšica u donošenju odluka svakako će im biti činjenica da na naše poluostrvo otpada samo dva odsto turske spoljnotrgovinske razmene.
Daleka su vremena Ataturkovog upozorenja: „Verske institucije su važne. Nacija ne može da preživi bez vere. No, treba naglasiti i da je vera veza između Alaha i svakog pojedinačnog vernika. Nedopustivo je posredovanje pobožnih. Oni koji koriste religiju za sopstvenu korist vredni su prezira.” Realnost je da je sva vlast u rukama islamiste s barem verbalnim neootomanskim aspiracijama. Međutim, da bi počeo da razmišlja kako da ih sprovede, Erdogan mora prvo da makar zaleči rane unutar sopstvene zemlje. A referendum je pokazao koliko su one duboke.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar