ANALIZA, MILORADOVIĆ: Tajna kraljičinog govora

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Tajna kraljičinog govora


Britanski mediji traže višestranački konsenzus o pregovorima sa EU, ali vremena za to nema. Stalna je i dilema – tvrdi ili meki Bregzit, ali zaboravlja se da nije na Britaniji da odgovori na to pitanje

Razvod veka samo što nije počeo. Prvo ročište je zakazano za prvi radni dan sledeće nedelje. Udobno se smestite u fotelje kod kuće, kupite grickalice. Britanija počinje pregovore sa ostatkom Evropske unije o tome ko je kome koliko dužan i šta je zajednički stečeno za 44 godine života u istom domaćinstvu.
Nisam još ni počela tekst, a već moram da se ispravim. Ročište jeste zakazano za ponedeljak, ali niko ne zna baš tačno kada će se održati. Naime, zvaničan London prvo mora da predstavi javnosti plan rada nove vlade, a kroz njega i deo koji se odnosi na Bregzit. U Velikoj Britaniji taj plan ceremonijalno izgovara kraljica Elizabeta II uz punu pompu u Parlamentu. Međutim, ona je samo narator. Kraljičin govor je ništa drugo do eufemizam za godišnji program vlade. Elizabeta II ne sme da ga piše jer nije apsolutistički monarh. U vladi ima ko da ga piše, ali nema vlade. Dakle, sve dok nema novog britanskog kabineta, nema ni kraljičinog govora. Bez govora, nema početka pregovora o Bregzitu. Pa, kada sve to onda možemo da očekujemo? Kad da se nacrtamo ispred računara ili televizora?
Prethodni izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu dokazali su po ko zna koji put da je arogancija hibris koji se skupo plaća. Kada je premijerka Tereza Mej pre osam nedelja iznenadno raspisala izbore, prednost njenih konzervativaca nad umirućim laburistima bila je udobnih dvadeset odsto. Zato se vrhuška desnice osećala dovoljno nadmoćno da u predizbornu platformu uključi i smanjenje socijalnih davanja za najstarije, a posebno one sa demencijom. Počele su da lete virtualne kamenice i jaja. Zatim su teroristički napadi pogodili Mančester i London u roku od nedelju dana. Mediji su se prisetili da smanjenje broja policajaca na ulicama treba da zahvale politici stezanja kaiša, koju je današnja premijerka sprovodila iz fotelje ministarke unutrašnjih poslova. Digla se virtualna kuka i motika. Društvene mreže su se usijale, a na terenu je dominirao lider laburista Džeremi Korbin. Preko noći prestao je da bude medijski parija i “ludi komunista” i postao možda jedini autentični političar na sceni na kojoj su sve uloge davno podeljene i uvežbane. Doduše, Korbin stoji na tankom kadrovskom ledu, te je, manje-više, za buđenje sopstvene stranke iz kome zaslužan sam.

Šamar nacionalizmu
Usledili su izbori. Biračko telo pokazalo se, kumulativno gledano, razumnijim od političara. Torijevskoj aroganciji i prilično destruktivnom nacionalizmu zviznuta je šamarčina. Umesto nadmoćne parlamentarne većine, koja bi usvajala zakone kao singerica, Mejeva se našla za osam poslanika ispod minimalne skupštinske nadmoći. Englezi takav parlament zovu viseći što lepo opisuje situaciju u kojoj baš sve odluke vise o koncu. Laburisti, mada 60 mandata daleko od parlamentarne većine, buđenje iz političke kome pogrešno su doživeli kao pobedu. Korbin je čak otišao toliko daleko da se kraljici (u čiju vlast kao republikanac ne veruje do te mere da odbija da peva himnu “Bože spasi kraljicu”) ponudio kao budući premijer. Izgleda da je arogancija zarazna bolest, jer lider laburista, ponesen relativnim uspehom, zaboravlja razloge zbog kojih izbore nije dobio, a od kojih je najvažniji njegov sopstveni radikalizam i potpuno odsustvo bezbednosne politike u trenutku kada je terorizam ključna reč za celu državu.

Tek posle nemačkih izbora biće poznati svi partneri u brakorazvodnom postupku Britanije i EU. Pod uslovom da se vlada u Londonu do tada održi na staklenim nogama

Doduše, ne visi baš sve o koncu posle britanskog glasanja. Velika bitka za Škotsku dobijena je. Pošto se istopio čak 21 poslanički mandat Škotske nacionalne partije, prva ministarka Nikola Sturdžen morala je i sama da prizna da je drugi referendum o nezavisnosti severa neizvodljiv. Dakle, šamar glasača dobio je i secesionizam. Torijevci su u Škotskoj osvojili 13 mandata. Ne deluje mnogo, ali s obzirom na to da je ta stranka tradicionalno nepostojeća na severu zemlje, osvajanje njenog jugoistoka praktično je njena najveća pobeda na izborima koje bi inače želela da zaboravi što pre. Uspeh u Škotskoj, koji je krunisan osvajanjem izborne jedinice nikog drugog do oca modernog škotskog separatizma Aleksa Samonda, ne treba pripisati Terezi Mej. Za njega je zaslužna tridesetosmogodišnja Rut Dejvidson. Bivša novinarka BBC-ja iz Glazgova u potpunoj je sinergiji sa mladom generacijom u Škotskoj. Ponosna je pripadnica LGBT zajednice i strasna zagovornica istopolnih brakova. Zapamtite ovo ime, jer je ono važno u našoj priči, a možda će jednoga dana biti ime britanske premijerke.

Problematični partner
Vratimo se, dakle, parlamentarnoj matematici. Osvrnuvši se oko sebe u potrazi za osam mandata koliko je deli od formiranja nove vlade, Tereza Mej nije imala mnogo izbora. Britanija nije Nemačka, te velika koalicija levice i desnice ne dolazi u obzir. Liberaldemokrate, inače jedina stranka koja se u celini zalaže za ostanak u Evropskoj uniji, umesto da okupe sve istomišljenike pod svoj kišobran, ostali su ono što su i bili – jedva primetna politička snaga. Time je Evropa dobila i poslednji odgovor na pitanje da li je moguće izbeći Bregzit. Izgleda da je britansko javno mnjenje taj Rubikon davno nepovratno prešlo. Iako beznačajni, liberali, oprženi koalicijom sa Dejvidom Kameronom, koja ih je koštala ogromnog broja glasača, unapred su odbili mogućnost političkih sporazuma. Dogovor torijevaca i škotskih nacionalista po bilo kom pitanju je apsurd. I zato su se, htele to ili ne, očajne Terezine oči okrenule u smeru u kojem se iz Londona gleda samo kada se to apsolutno ne može izbeći – u smeru Severne Irske.

Šamar glasača dobio je i secesionizam u Škotskoj, pa je novi referendum o nezavisnosti sada neizvodljiv

Ima ljudi koji sanjaju da su u sobi čiji se zidovi, plafon i pod neprekidno približavaju i guše ih. Ja, doduše, još nisam imala tu noćnu moru, ali prilično je izvesno da je za Terezu Mej taj scenario java. Jedini način da zauzda (barem privremeno) rastuću klaustrofobiju je podrška deset poslanika Demokratske unionističke partije. Većina čitalaca preleteće preko ovog naziva automatski. Molim vas, nemojte! Reč je o najmlađoj partiji u Ujedinjenom Kraljevstvu. Nastala je tek 1971. godine u jeku rata protestantskih unionista sa irskim republikancima. Njen osnivač je sveštenik Slobodne prezbiterijanske crkve Alstera Ijan Pejzli. Dakle, ova stranka je u svojoj osnovi teokratska. Kao takva, ona je ultrakonzervativna u svakom pogledu. I dan-danas je oštar protivnik abortusa i istopolnih brakova. Uviđate zašto se sa škotskih uzvišica preko mora mršti Rut Dejvidson i premijerki poručuje da se prava LGBT zajednice moraju poštovati ili će škotski torijevci u se i u svoje kljuse. Mršti se i lavovski deo Britanije. Demokratska unionistička partija je na jedvite jade prihvatila mirovni sporazum, postignut u Severnoj Irskoj na Veliki petak 1998. godine. Doduše, svoj amin dala je tak osam godina kasnije. Trenutno je najveća politička snaga u Severnoj Irskoj. Da stvari budu još komplikovanije, podela vlasti, dogovorena pre skoro dve decenije, raspala se 8. januara ove godine ostavkom legendarnog komandanta IRA Martina Mekginisa na mesto vicepremijera. Razlog – korupcionaška afera “Keš za pepeo” u čijem je epicentru aktuelna predsednica DUP-a Arlin Foster. Državni sekretar za Severnu Irsku Džejms Brokenšajer od tada čupa kosu ne bi li dve strane vratio u parlament u Stormontu. Četiri pokušaja su već propala. Dvadeset deveti jun je “konačan i nepomerljiv” rok za dogovor. Brokenšajer nam ne kaže šta biva ukoliko dogovora ne bude, ali, kako stvari stoje, glasači će u Severnoj Irskoj u tom slučaju izaći na birališta peti put za godinu dana.
Dakle, to je partner u kojeg se uzda Tereza Mej. Reći da u Britaniji sve visi o koncu je sledstveno sasvim adekvatna ocena. Glavno je pitanje šta će to radikalno desni unionisti tražiti od premijerke u zamenu za podršku. Ništa manje važno pitanje je koliko će bliskost unionista u Dauning stritu podriti pregovore o podeli vlasti, jer vlada u Londonu, prema mirovnom sporazumu, mora da bude neutralan posrednik u severnoirskom političkom galimatijasu. To očigledno više ne može da bude na radost republikanskog Šin fejna, koji je time dobio svu neophodnu municiju u završnici pregovora. Zato sasvim realno zvuči upozorenje čoveka u sivom odelu, kako su nekada zvali torijevskog naslednika Margaret Tačer i Blerovog prethodnika u premijerskoj fotelji ser Džona Mejdžora. Naime, Mejdžor sa zabrinutošću ukazuje na to da bi koalicija sa DUP-om mogla da sruši mir u Severnoj Irskoj. Znači, dok se škotski zid odmiče, severnoirski se sve brže približava.

Tvrdi ili meki Bregzit
Mejdžor savetuje Mejovoj da stisne zube, formira manjinsku vladu, pa kud puklo. Unionistička avantura ne samo da bi mogla da ugrozi krhku stabilnost Severne Irske gde republikanci i dalje oplakuju Mekginisovu iznenadnu smrt u martu na čijoj se sahrani neočekivano pojavila i Fosterova čijeg je oca ubila IRA. Pomalo apsurdno, upravo unionisti mogli bi da Terezu odvrate od tvrdog Bregzita – izlaska i iz zajedničkog tržišta i iz carinske unije sa Evropom. Njima više odgovara otvorena granica sa Republikom Irskom bez koje je svaki dogovor sa republikancima mrtvo slovo na papiru.

Britanija je, pored Francuske, jedina nuklearna sila u Evropi sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN, a britanska vojska i obaveštajne službe su najmoćnije u Evropi. To su aduti Londona, koje Brisel ne gubi iz vida

Međutim, pokrećući član 50 Lisabonskog sporazuma u martu, Tereza Mej je objasnila: “Ne napuštamo Evropsku uniju da bismo opet nekom prepustili kontrolu nad imigracijom. Ne odlazimo da bismo opet potpali pod jurisdikciju Evropskog suda pravde.” Međutim, postizborna retorika gospođe Mej moraće da se menja. Tvrdi Bregzit nema podršku potencijalnih koalicionih partnera. Nema ni podršku mlađe škotske stranačke sestre. Rut Dejvidson je, posle razgovora sa Mejovom, izjavila da će britanski plan pregovora o Bregzitu morati da se menja. Korbin za to vreme naglašava da nema pregovora dok Parlament ne pokaže dobru volju prema Evropi i jednostrano, pre početka razgovora sa Briselom, ne izglasa pravo državljanima Unije da normalno žive u Britaniji i uživaju sva prava kao i do sada. Liberali i škotski nacionalisti su i onako protiv Bregzita. Šta onda uopšte ostaje?
Ako pitate britanske medije, vreme je za višestranački konsenzus o pregovorima. Međutim, vremena za to nema. Njihov početak ionako kasni. Poslanici Konzervativne stranke su pre neki dan dali nedvosmislenu podršku Mejevoj. Iz unutarstranačkih redova čuje se da nema apetita za izbor novog lidera. Nema apetita ili niko ne želi ovako strašnu odgovornost u ovako konfuznom trenutku? A i Tereza im je obećala da će ih “izvući iz neprilika u koje ih je uvalila”. Samo kada bi znala kako. I dok Britanija promišlja nad dilemom – tvrdi ili meki Bregzit, pitanje je sad? – zaboravlja na jedan važan detalj. Naime, nije na Britaniji da da odgovor na to pitanje.
Sa druge strane pregovaračkog stola, 27 zemalja članica zastupa veteran Mišel Barnije. U svojoj karijeri bio je sve što je mogao da bude – od ministra spoljnih poslova u francuskoj vladi do savetnika šefa Evropske komisije. Ovo je vrh njegovog diplomatskog uspona. A Barnije o penjanju zna mnogo, jer mu je planinarenje strast. Tu strast deli sa Terezom Mej. Barnije Londonu poručuje da požuri, jer sat otkucava, a sa njim raste i suma koju Evropa traži u ovoj brakorazvodnoj parnici. Taj broj već je skočio sa 89 na 100 milijardi funti. Reč je o obavezama, koje je London već preuzeo, a koje se odnose na doprinose evropskom budžetu do 2020. godine, kao i raznim programima pomoći, posebno Ukrajini. “London neće moći da bira ono što mu se sviđa u odnosima sa Evropom”, ističe Barnije. Sve po zakonu. Barnije nije jedini koji smatra da nema mekog Bregzita. To ponavlja i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Rezon je jasan. Ako se Londonu progleda kroz prste, slične ideje bi mogle da dobiju i druge članice, a to ne sme da se desi. S druge strane, Britanija je, pored Francuske, jedina nuklearna sila u Evropi sa pravom veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Plus, britanska vojska i obaveštajne službe su najmoćnije u Evropi. To su aduti Londona, koje Brisel ne gubi iz vida. U svetlu Terezine severnoirske dileme, Barnije ocenjuje da se “mora očuvati sporazum postignut na Veliki petak u svim njegovim oblacima, održati zajednička zona slobodnog kretanja i poštovati pravilo zajedničkog tržišta”. Ni London, ni Brisel, ni Barnije nisu u stanju da nam kažu kako je to moguće izvesti. Zato će posmatranje ovih pregovora biti pravi rijaliti.
No, ovaj rijaliti imaće i realne, opipljive posledice, koje prosečni Britanci i ne naslućuju. A i kako bi kad su političari potpuno nedorečeni. Jedino što je izvesno jeste da će se negde u oktobru, kada prođu parlamentarni izbori u Nemačkoj, znati svi partneri za pregovaračkim stolom. Doduše, samo pod uslovom da se vlada u Londonu održi na staklenim nogama. U ovom trenutku još jedni prevremeni izbori ne deluju nemoguće. No, time bi pregovori o Bregzitu bili dodatno odloženi. U tom svetlu, kao i u svetlu sve veće inflacije na Ostrvu, proročki zvuči savet koji je Barnije nedavno dao Mejovoj: “Ako volite planinarenje, naučite nekoliko pravila. Naučite da idete nogu pred nogu, jer ste ponekad na strmoj i stenovitoj stazi. Morate da budete obazrivi zbog mogućnosti nesreće – odrona stena. Morate brižljivo da zadržavate dah, morate da ste u kondiciji, jer je staza duga. I, najzad, ne smete odvratiti pogled sa vrha”, poručuje Barnije. U martu 2019. godine znaćemo ko se dokle popeo. Što penjanje kasnije počne, to će uspon biti brži, opasniji i napetiji.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar