ANALIZA, MILORADOVIĆ: Trijumf forme

G20 nije potez u šahu, već nezgrapna je novogovorna skraćenica za Grupu 20 najrazvijenijih zemalja sveta.U praksi, ovaj međunarodni forum čine devetnaest država i jedna unija – ona evropska.Pod njenim kišobranom nalazi se 85 odsto svetskog bruto proizvoda i čak četiri petine globalne trgovine. Protivnici ovakvog načina okupljanja pitaju se zašto svetu nisu dovoljne Ujedinjene nacije, zašto je potrebno da se najbogatiji izdvoje u posebnu grupu, koja se sastaje po sopstvenom nahođenju i izdaje zaključke, koji nisu obavezujući?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, treba da se podsetimo zašto je uopšte došlo do osnivanja ovakvog foruma. On je čedo svetske ekonomske krize iz 2008.godine. Do tada je ova grupa imala samo osam članova. Smatralo se da, u svetlu kako negativnih, tako i pozitivnih strana globalizacije, broj članica treba proširiti kako bi se svetski problemi rešavali lakše.Tako su u elitni klub uvršćene i članice BRIK-a, organizacije rastućih privreda kao što su Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika.Rusija je već bila član, koji je G7 pretvorio u G8. Smatralo se da ni to nije dovoljno, te su pozivnice za samit dobili i Argentina, Meksiko, Turska, Saudijska Arabija, Indonezija, Južna Koreja i Australija. Time je zastupljenost kontinenata postala ravnomernija, mada je Afrika i dalje jedva prisutna.Španija je ovu pozivnicu zaobišla bez većih komentara. Norveška ju je sa gnušanjem odbila. Pre sedam godina u intervjuu za nemački magazin “Špigl”, norveški ministar spoljnih poslova Jonas Gar Store G20 je proglasio “najvećim korakom unazad od Drugog svetskog rata” i upozorio da “nikome ne treba novi Berlinski kongres” na kojem će velike sile da kroje sudbinu malih država. Ove godine u Hamburgu i Norveška je legla na rudu. Premijerka Erna Solberg rekla je da “jedva čeka” da se obrati skupu.Varšava je, za razliku od Osla, odavno navalila na vrata G20, ali nije stigla dalje od predvorja.

Puls planete

Legitimno je pitanje čemu G20, ako već postoje Ujedinjene nacije, Svetska banka, Međunarodni monetarni fondi Svetska trgovinska organizacija. Odgovor se krije u samom ustrojstvu Svetske organizacije, a posebno u njenom elitnom delu – Savetu bezbednosti. Od osnivanja, njegove stalne članice su isključivo zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu. Samo one imaju skoro božansko pravo veta.Uglavom se zna kada će ga koja zemlja iskoristiti i blokirati odluke većine.Zato postoji G20. Računa se da svetski lideri mnogo bolje funkcionišu kada se jednom godišnje sastaju na forumu, koji sa sobom ne vuče međunarodno pravne obaveze. Dakle, G20 je neka vrsta ispipavanja pulsa sveta u opuštenijoj atmosferi od one na njujorškom Ist riveru.

Barem je tako bilo do ove godine i samita u Hamburgu, koji je bio sve samo ne opušten. Ljubitelji video i foto montaža naslađivali su se snimcima na kojima jedan lider (Angela Merkel) prevrće očima dok joj drugi (Vladimir Putin) nešto govori, veštog izbegavanja rukovanja sa Donaldom Trampom i drugih gafova. Stručnjaci za čitanje govora tela držali su pridike u svim vodećim medijima. Jednom rečju forma je nadvladala sadržaj.A on je blago rečeno mlak. Kako i ne bi bio, kada su savetnici najmoćnijih političara satima debatovali da li da se u završno saopštenje stavi reč “primetiti” umesto “priznati”. Još jedan trijumf puke forme. Ako pitate zapadne medije, za ovakvo stanje stvari kriv je američki predsednik Donald Tramp. No, takva ocena je blago rečeno novinarska lenjost, koja pada u vodu čim se pročita završni komunike.

Telefon kao dokaz

Grupa 20 suprotstavila se trgovinskom protekcionizmu, ali i priznala “legitimne mehanizme zaštite trgovine”. Nije šija, nego vrat. Najzanimljivije je da su kineski mediji dali posebnu težinu izlaganju svog predsednika Šija o slobodnoj trgovini. Potpuno su ignorisali činjenicu da Peking veštački drži svoju valutu na niskom nivou, a samim tim i konkurentnost na visokom, državnom odlukom, koja je u oštroj suprotnosti sa zakonima slobodnog tržišta. Dakle, ne pate samo zapadni mediji od miopije. Tačka dva zaključaka Dvadesetorice ticala se mera zaustavljanja klimatskih promena. Dogovorili su se da se ne mogu dogovoriti, jer se Tramp nedavno povukao iz Pariskog sporazuma. Od toga nije odustao ni pošto je francuski predsednik Makron iscrpeo i poslednji atom snage, a u jednom trenutku izvadio svoj mobilni telefon kako bi američkom magnatu objasnio da je on proizvod rada različitih zemalja sveta. U tvrdom stavu na kraju Tramp čak nije ostao ni sam, jer je odlazeći iz Hamburga turski predsednik Erdogan najavio da Ankara neće ratifikovati Pariski dogovor. Dakle, dok se pržite na preko 40 stepeni Celzijusa, spremajte se za još vrelija leta i sve hladnije zime. Pa, ko preživi. No, vratimo se glavnom komunikeu ove godine u svetu. Borba protiv terorizma ujedinila je učesnike, ali ništa konkretno nije dogovoreno. Doduše, tokom glavne medijske poslastice – susreta Tramp-Putin - dogovoreno je da se dve zemlje zajedno pozabave sajber terorizmom i tako stanu na put spekulacijama ko se kome mešao u izbore. I dok je Putin objašnjavao da Tramp oči u oči ne liči na Trampa sa televizije, treći Tramp se oglasio svojim omiljenim tvitom i manje-više konstatovao da se ne nada ostvarenju dogovorenog. Ne znam da li se Putin oseća onoliko sluđeno koliko i svetska javnost.I najzad, u završno saopštenje ušao je 300 miliona dolara vredan projekat namenjen ženama u siromašnim zemljama da, pomoću mikro kredita, stanu na svoje noge. Inicijativa je mezimče Ivanke Tramp, predsednikove kćerke, koja je, zaključili su mnogi u Hamburgu, prava adresa za razgovor sa njenim ocem. Sve u svemu, Tramp je izgurao sve zbog čega je došao. I zato ne čudi što je Internet počastio slajdovima svojih brojnih bilateralnih susreta uz zvuke pesme “Učinimo Ameriku ponovo velikom”. Forma je dakle trijumfovala i treći put.

Najveći gubitnik

Pa, šta se onda bitno uopšte desilo u Hamburgu? Jedino opipljivo je produbljivanje francusko-kineske trgovinske saradnje. Bregziterka Tereza Mej nastojala je da se prikaže kao svetski posrednik broj jedan ne bi li oživela parolu o široko otvorenim vratima britanskog biznisa. Rezultat je da je više ličila na potrčka. Doduše, Tramp joj je obećao da će postbregzitovski sporazum o trgovini sa Vašingtonom biti “veoma veoma brzo sklopljen”. Meni to liči na pravljenje računa bez krčmara – u ovom slučaju Kongresa. No Terezi su neophodne bilo kakve dobre vesti kako bi smirila uzjogunjene poslanike svoje stranke kod kuće. Za to vreme su je, uz srkutanje proseka na letnjim baštenskim žurkama, neki od njih već politički sahranili najavljujući uzavrelu jesen izbora novog lidera stranke, a samim timidržave. Šta će od “vrlo brzog dogovora” na kraju biti, videćemo, ali ne deluje da je uklesan u kamenu.

Tramp je izgurao sve zbog čega je došao na samit G 20 u Hambugu, pa ne čudi što je internet bio zasut snimcima sa njegovih sastanaka, uz zvuke pesme “Učinimo Ameriku ponovo velikom”

Ipak titulu najvećeg gubitnika samita u Hamburgu iz ruku Mejove preotela je Merkelova. Na stranu to što se kancelarka nije izborila ni za jednu stavku završnog izveštaja. Za to je lako optužiti Trampa i sve je rešeno. Merkelova je glavni poraz zabeležila na domaćem terenu i to nešto više od dva meseca pred izbore. Zato bi samit u Hamburgu mogao da predstavlja početak njenog političkog kraja. Naime, dok su se svetski lideri gostili raznim nemačkim đakonijama i u novosagrađenoj impresivnoj hamburškoj Elbfilharmoni koncertnoj sali uz savršenu akustiku slušali Betovenovu “Odu radosti”, na ulicama je vladao pakao. Tri dana one su pripadale ekstremnoj levici i njenom gnevu. Koliko pravednom, ostavljam vama da zaključite. Epilog je milionska šteta, koju će nadoknaditi država. Privedeno je i uhapšeno preko četiri stotine demonstranata. Međutim, ako su levičari ličili na razularenu hordu, policija, njih čak 20 hiljada, podsećala je na razbijenu vojsku. Skoro petsto policajaca je povređeno. Stotinu njih srušilo se od iscrpljenosti. Neki pate od post-traumatskog stres sindroma. Kažu da ih je nasilje “zaprepastilo”. Fin neki svet.

Zašto baš Hamburg?

Nemačke stranke utrkuju se u osudama demonstracija.Najavljuje se “formiranje evropske baze podataka o ekstremnim levičarima”. Sve uzavrele nemačke političke glave hladnim tušem polio je “Špigl”, koji nije džabe najugledniji list u zemlji, a još manje je džabe smešten u Hamburgu. Novinari ovog nedeljnika metodično su pobili sve ove tvrdnje. Baza podataka već postoji. Ekstremni- levičari su na udaru vlasti ništa manje od ekstremnih-desničara. List cinično primećuje da je dobra strana samita u Hamburgu pooštrvanje kontrole granica zbog čega je prethodnih dana uhapšeno preko šest stotina kriminalaca, koji nemaju veze sa antiglobalističkim demonstracijama. I najzad, postavljeno je pitanje na koje je Angela morala pre ili kasnije da računa – da li je prioritet snagama reda bila zaštita učesnika samita ili običnih građana i njihove imovine. Samim postavljanjem ovog pitanja Nemačka je dokazala da je demokratska država. Odgovor ne samo što će biti neprijatan za kancelarku, koja se bori za četvrti uzastopni mandat, već bi mogao da joj fotelju na koju je navikla sve ove godine, zauvek izmakne. Za to vreme njen rival socijaldemokrata Martin Šulc ne želi da sam upre prstom u kancelarku.I ne mora. Red upirača prstom je ionako podugačak. Šulc zna da ga svako neprijatno pitanje približava kancelarijatu u Berlinu. Na njemu je da čeka. Na njoj je da da odgovore. Među njima je i veoma važan odgovor na pitanje zašto je uopšte za samit izbran Hamburg, koji je, pored Berlina, glavni bastion ekstremne levice u Nemačkoj. I dok se domaćini nose sa demonima Vajmarskih oštrih podela između levice i desnice, političari su se vratili kućama. Sledeće godine ugostiće ih, prvi put u istoriji, jedna latinoamerička zemlja. Veliko je pitanje ko će od aktera politički mlakog, a bezbednosno katastrofalnog samita u Hamburgu uopšte opstati na svom položaju do samita u Argentini. Ali to nije ni važno. Biće novih susreta, gafova, tvitova i deklaracija. I novih protesta. G20 stvoren je da ubrza procese, koje marginalizovane Ujedinjene nacije nisu u stanju da sprovedu.Neki ga zovu i svetskom vladom. Ako je suditi po skupu u Hamburgu, grupa najmoćnijih trenutno najviše liči na raštimovani orkestar u kome svako svira svoju melodiju.