ANALIZA, MILORADOVIĆ: Ujedinjeni Mančester

Na šta su udarili ekstremisti u ime Alaha? Sudeći po istoriji - na „duh blica", duh zajedništva koji su Britanci stvorili još pod nacističkim bombardovanjem

Mančesterska „Arena" ponedeljak uveče. Idol osnovaca Arijana Grande završavala je svoj šou. U publici je bilo i đaka prvaka (u Britaniji se polazi u školu sa pet godina), tek propupelih tinejdžera, koji su mladu Amerikanku gledali na televizijskom kanalu „Dizni" otkad znaju za sebe, pa i onih koji je, iako su već srednjoškolske kuke, nisu potpuno preboleli. Roditelji su stajali na parkinzima oko „Arene", u foajeima i na vratima, umorno čekajući da se razdragana dečica pojave. A onda se začuo prasak, pa eksplozija. Deca, školarci, klinci, roditelji bacani su do daljine od tri metra snagom eksplozije. Hala se pretvorila u stampedo i jedan veliki kolektivni vrisak. Oni prisebniji primetili su da na podu, nedaleko od mesta na kojem se mladić digao u vazduh, leže rasuti šrafovi i matice. Zaključili su da je detonirana bomba ručne proizvodnje.
Šezdeset ambulantnih kola prevozilo je ranjene i povređene. Osam bolnica palo je s nogu da ih sve primi. Taksisti su vozili besplatno. U jednom taksiju našle su se tako i dve ćerke gradonačelnika Liverpula Stiva Roderama. Danas tog taksistu mediji smatraju herojem jer ih je odvezao kući džabe. Valjda zato što mu je klijentela bila elitna. Drugi heroji ostali su neimenovani. Hoteli su nudili besplatna prenoćišta. Ljudi su otvarali vrata svojih stanova svima onima koji su očajno lutali ulicama. Nudila se besplatna hrana i piće na sve strane. Pabovi se nisu zatvarali, kako to zakon u Britaniji nalaže, pre ponoći. Stadion fudbalskog prvoligaša Mančester sitija postao je glavno mesto okupljanja za sve one koji nisu mogli da pronađu svoje najmilije. Video-bim, na kojem publika s tribina obično može da vidi detalje neke akcije koje golo oko iz daljine propušta, pretvorio se u džinovsku oglasnu tablu. Nesreća je ujedinila sve slojeve ovog klasno podeljenog društva. Stadion Mančester sitija postao je Mančester junajted - ujedinjeni Mančester. Epilog ove noći je dvadeset dvoje mrtvih, pedeset devetoro ranjenih i još uvek neutvrđen tačan broj tinejdžera koji se vode kao nestali.
Da zastanem na čas. Reč terorizam je eufemizam za „širenje straha i panike", fraze dobro poznate svima nama koji smo nekada davno, u komunističkoj SFRJ, imali predmet Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita. Takav predmet nikada nije postojao u britanskim školama, ali nešto drugo jeste - duh „blica". Naime, Britanci su nacija koja nikada do kraja nije Drugi svetski rat doživela kao okončan. I dan-danas nema dana a da se na nekom od brojnih televizijskih kanala ne emituje bar jedan dokumentarac o najvećem globalnom sukobu u istoriji. Hitler je na britanskoj televiziji prisutniji od bilo kog premijera, uključujući tu i čoveka koji ga je pobedio - Vinstona Čerčila. Drugi svetski rat je za Britaniju najveća pobeda nad nacizmom, ali i najveći poraz, jer je ishod ovog sukoba bio nepovratni gubitak kolonija. Najgledanija britanska sapunica, na programu decenijama bez šanse da ikada bude skinuta s programske šeme, zove se „Istendersi". Odvija se u istočnom Londonu, srcu britanske industrijske revolucije, gde je Luftvafe sručio više bombi nego bilo gde u nadi da će zaustaviti britansku ratnu mašineriju. Kada je tokom Drugog svetskog rata pogođena Bakingemska palata, kraljica majka legendarno je izjavila da se „zahvaljuje Hitleru jer više nema čega da se stidi pred građanima Ist Enda". Čuveni duh „blica" - što je engleski nadimak za nacističku taktiku „blitzkrieg", munjevite ofanzive - obično se vezuje za istočni London, svojevrstan simbol borbe Davida sa Golijatom.

Istorija terora
Međutim, ni Mančester nikada nije mnogo zaostajao kako u industriji, tako ni u duhu „blica". Samo tokom dva predbožićna dana 1940. godine, poginulo je oko sedam stotina civila, dok je oko dve i po hiljade njih ranjeno. Da bih vam dočarala snagu bombardovanja, samo ću primetiti da je u akciji učestvovalo 270 letelica Luftvafea, koje su samo prve predbožićne noći na današnji centar grada sručile 272 tone eksploziva i preko hiljadu zapaljivih bombi. Ako merimo razornu snagu ovog napada, ona bi, ako se izuzme radijacija, mogla da bude izjednačena s trećinom ubojitog dejstva atomske bombe bačene na Hirošimu. Gebelsova propagandna mašinerija tada je tvrdila da je Mančester sravnjen sa zemljom. Međutim, bombe su samo ojačale duh zajedništva i prkosa - duh „blica". Pedesetak godina kasnije, štafetnu palicu terora preuzela je Irska republikanska armija. Ponovo u decembru, ovoga puta 1992. godine, Mančester je potresla eksplozija. Epilog - 65 povređenih. Četiri i po godine kasnije, tona i po eksploziva, smeštena u kamion, razorila je mančesterski tržni centar. Ranjeno je više od dvesta ljudi. No, samo godinu dana kasnije, na Veliki petak 1998. godine, potpisan je istorijski sporazum kojim je nasilje irskih republikanaca okončano, a njihovo političko krilo Šin fejn uključilo se u deobu vlasti sa unionistima u Severnoj Irskoj.

Ljudi su otvarali vrata stanova svima koji su očajno lutali ulicama. Nudila se besplatna hrana i piće na sve strane, pabovi se nisu zatvarali

Dve decenije kasnije, na scenu je stupio islamski terorizam. Sudeći po istoriji, ja bih se opkladila na duh „blica". Na šta su to udarili ekstremisti u ime Alaha? Mančester je posle Londona najveća urbana oblast u Britaniji. U njegovom ataru živi preko dva i po miliona ljudi. Dve trećine su belci. Nešto manje od polovine sebe smatra hrišćanima. Četvrtina su ateisti. Muslimana je nešto manje od 16 odsto. Grad je dom najveće jevrejske populacije posle Londona i najveće zajednice sika u Britaniji. Dakle, najmanje 90 odsto stanovništva je oštro suprotstavljeno islamskom ekstremizmu. Pošto su na meti u ponedeljak bili maloletnici, može se očekivati do sada neviđeno zbijanje redova svih slojeva stanovništva. Duh „blica" pušten je iz boce. Kako je Britanija bila i ostala zemlja društvene etikecije s duboko ukorenjenim osećajem i afinitetom za simboliku, demonstracija tog duha dogodila se već sledećeg popodneva posle napada. Na bini mančesterskog Albert skvera (što je inače i naziv za glavni trg u gorepomenutoj seriji „Istendersi") našli su se vođa opozicije Džeremi Korbin, predstavnici svih stranaka i verskih zajednica, policije, inteligencije, industrije. Premijerka Tereza Mej, kao nekada Elizabeta Prva pred napad španske Armade, tendenciozno se izdvojila od mase i taj deo dana provela s povređenom decom u bolnici. Njeno prisustvo u odsustvu i te kako se osetilo. Predsednica vlade i prvi čovek opozicije čuli su se još negde oko tri ujutru i suspendovali predizbornu kampanju do daljeg. Škotska nacionalna partija moraće da sačeka da bi obelodanila svoju predizbornu platformu. Međutim, niko se ne buni jer je duh zajedništva u ovom trenutku iznad svega.

Prijateljsko curenje podataka
Dakle, ko god da je organizovao napad na tinejdžere, gurnut je u potpunu izolaciju. Pa da vidimo o kome je ovde reč. U utorak pre podne, premijerka Tereza Mej održala je sastanak Kobre. Nije reč o skupu ukrotitelja zmija otrovnica, već o britanskim medijima omiljenoj skraćenici izraza „soba A vlade za podnošenje izveštaja". Ova prostorija je ušla u žargon dalekih sedamdesetih, kada je Margaret Tačer prvi put primenila ovaj način brifovanja tokom štrajka velških rudara. Tereza Mej, koju sve češće porede sa Gvozdenom Lejdi, na sličan način saslušala je izveštaje svih nadležnih službi da bi odlučila da naciji, u interesu istrage, ne saopšti identitet napadača. I dok je britanska štampa, iako je znala ime, ćutala, a policija vršila racije na jugu Mančestera, gde je i uhapsila jednu osobu, izlajale su se američke obaveštajne službe. Time su SAD drugi put u roku od samo nekoliko nedelja prekršile višedecenijski sporazum pet anglosaksonskih obaveštajnih službi - „Pet očiju" - da se informacije koje se dele ne šire dalje. Analitičari u Vašingtonu rezignirano primećuju da iz Trampove administracije curi na sve strane. Upozoravaju da bi Britanci mogli da posle ovog i prethodnog incidenta, kada je predsednik Tramp ruskom šefu diplomatije Lavrovu dao podatke sa oznakom „strogo poverljivo", postanu manje skloni deljenju obaveštajnog kolača. Lorens Friman, profesor ratnih studija na Kraljevskom koledžu u Londonu, slaže se i tvituje da se Amerikanci „prave važni i pokazuju šta znaju".
No, zahvaljujući blebetanju američke strane, mi sada znamo da se u mančesterskoj „Areni" u vazduh digao Salman Ramadan Abedi. Ovaj dvadesetdvogodišnjak, rođen u novogodišnjoj noći u Mančesteru, poreklom je iz Libije. Salman je opisivan kao tih i povučen, za razliku od svog brata Ismaila, koji je dobio ime po ocu, bitnom članu zajednice nekada crkve, a sada džamije Didzburi u tom gradu. Porodicu Abedi čine još majka Samija i sestra Džomana. Novinari su, naravno, izvršili desant na kuću porodice Abedi, njihov kraj i džamiju. Saznali su u prvi mah da je Abu (otac) Ismail sigurno „van sebe jer se uvek protivio džihadistima". Međutim, saznali su i da je s mržnjom gledao propovednika koji je govorio protiv Islamske države. Otkrili su da Abu Ismail nema stalni posao, a stalno putuje u Libiju. Našli su i vezu između mladog bombaša samoubice i samo dve godine starijeg Abdalraufa Abdale, koji služi devet i po godina dugu zatvorsku kaznu zbog finansiranja i podsticanja na terorizam. Abdala je, naime, kao veteran rata u Libiji ostao paralizovan od struka naniže, ali je štedro pomagao mladim muslimanima da se pridruže sukobu u Siriji. Među njima je bio i bivši britanski pilot Stiven Grej, koji se, posle skidanja iz vojske 2004. godine, preobratio u islam i na kraju pridružio Islamskoj državi. I Grej zbog terorizma služi devet godina robije. Za sve ove informacije, novinarima je bilo potrebno samo nekoliko sati.

Tereza Mej saslušala je izveštaje službi i odlučila da naciji, u interesu istrage, ne saopšti identitet napadača. Ćutala je i štampa, ali izlajale su se američke obaveštajne službe

Meni ostaje samo da se pitam kako je moguće da su britanske obaveštajne službe, uz sva ova (i verovatno mnoga druga) saznanja, Salmana Abedija tretirale kao osobu „niskog rizika". Slično su tretirale i Halida Masuda, koji se nedavno vozilom sručio na pešake duž mosta u okolini britanskog parlamenta u Londonu. Šta to treba ovi momci da rade da bi bili smatrani osobama „visokog rizika"? I kad ćemo posle nekog masakra prestati da slušamo izjave komšija da je masovni ubica bio „tih, miran i povučen"? Ta tri epiteta su samo lep izraz za nedruštven ili društveno neprilagođen. Zar se tolike pare troše na bezbednost, a osnovne lekcije iz psihologije još nisu naučene? Izgleda da je tako, na užas porodica mladih žrtava mančesterskog masakra.

Seoba ratnih trauma
U ovoj priči bitan je još jedan element - povratnik iz rata. Građanski rat u Libiji, iako se davno skinuo sa stranica medija, podmukao je i krvav. Koliko je ostrašćen, videli smo kada su nam zapadni mediji servirali varvarske snimke javnog linča Moamera el Gadafija. Posle sodomizacije i smrti diktatora, Libija se raspala na niz teritorija, koje drže lokalni gospodari rata. Često su to plemenske vođe. No, ništa manje često su to Al Kaida i Islamska država. Uputiću sve one koji žele da saznaju više o užasnom životu u Libiji danas na nemački ugledni magazin „Špigl", koji je pre više od godinu dana objavio dnevnik jednog fotografa iz Bengazija, grada odakle je pobuna protiv Gadafija počela. Ovaj hrabri čovek koristio je retke trenutke protoka struje i interneta kroz Bengazi da svetu učini dostupnim svoje fotografije i dnevničke zapise o običnom životu pod terorom ekstremista. Svet je ostao gluv i nem. Zapadne sile smenile su diktatora, koji je kroz Afričku uniju želeo da traži reparacije za kolonijalizam. Nisu imale plan za dan posle. Jedna od najprosperitetnijih afričkih zemalja potonula je u haos iz kojeg se u ovoj generaciji neće izvući. A u haosu se krije plodno tlo za regrutaciju mladog novog topovskog mesa, neophodnog da se haos nastavi. Ratni veterani raspršili su se u sve delove sveta bez nadzora, jer su, na kraju krajeva, bili saveznici u borbi protiv klana Gadafi. Sa sobom su poneli svoje ratne traume, predrasude i mržnju. „Tihi i povučeni" poput Salmana Abedija često širom raširenih očiju gutaju veteranske lovačke priče kao bombone. Epilog sve češće postaje sličan ovom u Mančesteru.
Danas je Salman Abedi mrtav. Fanatici bi rekli da je u raju, kao mučenik islama. Fanatici to ne mogu nikome da dokažu. Salmanov brat Ismail verovatno je osoba uhapšena u utorak u Mančesteru. Ako je Abu Ismail trenutno u Libiji, kako se veruje, najverovatnije će tamo i ostati. S druge strane, u Mančesteru će same ostati majka i ćerka Abedi. Fanatici će ih u prvo vreme slaviti kao majku i sestru mučenika, a onda će ih zaboraviti. Komšiluk neće. Zauvek će ostati obeležene kao majka i sestra teroriste koji je udario na decu. Time se porodica Abedi pridružuje stotinama porodica unesrećenih masakrom u mančesterskoj Areni. Time se pridružuje porodici Rusos, poreklom s Kipra, koja je izgubila osmogodišnju Safi Rouz, najmlađu žrtvu ovog napada.

Vojska na ulicama
Po ponašanju britanske policije, odmah je bilo jasno da klasična pričao o „usamljenom napadaču" pada u vodu. Racije na lokacijama gde je Abedi rastao, hapšenje jedne osobe (njegovog brata?) i izjave policije potvrdila je premijerka Mej podizanjem nivoa opasnosti u Britaniji na „kritičan". Poslednji put je to učinio premijer Bler 7. jula 2005. godine, posle simultanih napada bombaša samoubica na londonsku podzemnu železnicu i autobus gradskog prevoza. Time je Tereza Mej u pogon stavila operaciju „Zauzdavač". To praktično znači da je na raspolaganje policiji stavljeno pet hiljada britanskih vojnika. Svi oni postaće veoma vidljivi na ulicama glavnih gradova, a čuvaće i strateška industrijska postrojenja i nuklearne elektrane. Premijerka ne krije da se veruje da je Salman Abedi bio deo terorističke grupe. Obelodanjuje da novi napad ne samo da je verovatan nego se može očekivati uskoro. Kada se kandidovala za predsednicu vlade posle Bregzita, Tereza Mej, tada ministarka unutrašnjih poslova, nije se predstavila velikom govorancijom. Rekla je samo: „Ja sam ćerka sveštenika i unuka oficira, te sam naučila da posao uspešno privedem kraju." Treba biti Englez pa znati koliko ove reči diraju u suštinu nacionalnog bića gde su crkva i vojska vekovima stubovi društva. Sada je na Terezi da pređe s reči na dela i da ponovi istorijsku istinu da su najbolji periodi za Britaniju bili ere vladavine žena - od Elizabete Prve, preko Viktorije, sadašnje kraljice Elizabete Druge, pa čak i kontroverzne Margaret Tačer, čiju snagu niko ne može da ospori. Mejeva je iz boce već pustila duh „blica", a vojsku rasporedila po ulicama. Da li smo time na pomolu nove faze međunarodne borbe protiv islamskog terorizma ili je ovo samo kozmetički pokušaj da se zastrašivanjem zauzda dalja rastuća regrutacija ekstremista u Britaniji? Ako je suditi po stepenu borbene gotovosti, možda ćemo odgovor saznati i pre nego što se nadamo.