ANEKSIONA KRIZA

Da li se iza zahteva za čvršćom integracijom krije namera Moskve da anektira Belorusiju

Moskva i Minsk su kao stari bračni par - umeju često da svoje nesuglasice učine dostupnim široj javnosti. Ovaj put, nesporazum koji je nastao oko finansijskog namirenja Belorusije usled štete koju trpi zbog ruskih sankcija prema Zapadu glede nafte i gasa naterao je Moskvu da još jednom fokus baci na njihov najstariji nesporazum, Sporazum o uniji iz 1999. godine, koji nikada nije zaživeo.

Rusija je posegnula za merama koje se ne bi baš mogle nazvati prijateljskim i uputila je Minsku neku vrstu de fakto ultimatuma: može finansijska podrška u zamenu za čvršću integraciju s ruskom državom. Ali s druge strane, zapadni analitičari s obzirom na ruski ustav, koji onemogućava Vladimiru Putinu da traži još jedan mandat nakon 2024. godine, takvu tvrdu postavku na relaciji Moskva-Minsk vide pre svega kao pretnju. Čak i u Rusiji u velikim medijima, u baražnoj vatri različitih publikacija pa i u socijalnim medijima sve se češće pojavljuje narativ da je aneksija Belorusije neizbežna. Prema svojevrsnoj teoriji zavere, ovakav potez bi omogućio Vladimiru Putinu da posle 2024. godine postane predsednik novostvorene unije Rusije i Belorusije.

Ali nakon slučaja Krima iz 2014. godine, ovaj se scenario ne može do kraja isključiti. Ipak, postoje brojne kontroverze u odnosima Moskve i Minksa koje, s jedne strane, čine ovaj scenario mogućim, a s druge strane, koliko god to paradoksalno zvučalo, čine ga nemogućim.

Da počnemo od osnovnog mita. Mnogi Rusi smatraju, uglavnom neutemeljeno, da je kapriciozni predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko jedina prepreka pridruživanju Belorusije -  najsovjetskije od svih bivših sovjetskih republika - Ruskoj Federaciji.

Međutim, u realnosti broj Belorusa koji podržavaju nezavisnost svoje zemlje konstantno raste i predstavlja većinski kolektivni sentiment. Dvadeset osam godina života van SSSR-a, u državi koja je imala zaokruženu teritoriju, svoje institucije i atribute državnosti, koliko-toliko svoju politiku, iznedrilo je nekoliko generacija Belorusa sa izgrađenom svešću i kolektivnim identitetom. Koji se ipak razlikuje od ruskog.

Iako većina Belorusa podržava čvršće povezivanje s Rusijom, oni ipak taj put ne vide kao prisajedinjenje ili ankesiju. Istraživanja pokazuju da 55-75 odsto građana podržava trenutne bliske odnose s Rusijom, ali kada su bili upitani da li bi više želeli da se Belorusija ujedini na neki način s tom zemljom ili da ostane suverena država, samo je između 15 i 20 odsto njih želelo da Belorusija produbi integracije s Rusijom, dok je manje od pet odsto smatralo opravdanim da Belorusija jednog dana postane deo Rusije.

Štaviše, za razliku od Ukrajine, Moldavije ili Kazahstana, oni koji podržavaju prisajedinjenje Belorusije Rusiji nisu kao grupa koncentrisani u pojedinim delovima zemlje, nego su rasejani. Ne postoji beloruski Krim ili Donbas koji bi mogao posluzi kao uporište ili ne daj bože mogući razlog za destabilizaciju vlade u Minsku. Za razliku od prozapadnih Belorusa nacionalista, oni koji su orijentisani ka Moskvi nemaju svoju političku opciju koja bi artikulisala njihov politički stav. Oni nisu mobilisani, čak ni po slabim standardima koji se praktikuju u indiferentnom beloruskom društvu. I oni se ne suočavaju s diskriminacijom po osnovu jezičkih i kulturoloških razlika, pa i ne mogu optuživati vlast u Minsku da im osporava ruski identitet.

Naravno, nije ni podrška čvršćem savezu s Rusijom jednoglasna. Naročito ako joj se ponudi alternativa. Kada im je u istraživanju ponuđena opcija koja nije uključivala oštru antinomiju „ili Rusija ili EU", već je bila alternativa zasnovana na principu „podjednako dobri odnosi sa obe strane", ali i princip „nema uključivanja ni u jedan savez", čak 60 odsto Belorusa je bilo za neutralan put. Ako bi se beloruske vlasti odlučile za neutralnu spoljnu politiku, većina stanovništva bi sa entuzijazmom pozdravila taj potez.

Čak i oni „Sovjetski Belorusi", kako ih zovu, koji u potpunosti odbacuju svaku ideju o nacionalnom identitetu Belorusa, vide Rusiju kao zemlju oligarha, socijalnih nejednakosti, korupcije, kriminala i loših puteva. A taj sloj je u pravom smislu reči sovjetonostalgičan i, kada mašta o svojoj zemlji iz snova, onda je to, naravno - SSSR, ali kada se posmatraju atributi koje bi oni dali takvoj idealnoj državi, onda je u pogledu tih kriterijuma njima daleko bliža Belorusija nego današnja Rusija. Naravno, ovaj sloj čini uglavnom stariji deo stanovništva i ljudi srednjih godina zaposleni uglavnom u javnom sektoru.

Tako, koliko god to paradoksalno zvučalo, Belorusija je zemlja u kojoj se govori ruski i koja je proruski orijentisana, ali opet zemlja u kojoj Moskva ne može naći čvrsto uporište za eventualnu destabilizaciju.

Zapravo, pridruživanje Rusiji je tabu u beloruskoj politici godinama. Čak i komunisti u Belorusiji drže da je nezavisnost apsolutni imperativ. A vlasti su nekoliko puta demonstrirale da su spremne da žestoko kazne one koji bi prešli političku crvenu liniju. Tako su 2017. dva novinara koja su javno na televiziji iznosila svoje prenaglašeno proruske stavove bila optužena za izazivanje međuetničkog konflikta i zadržana u predistražnom pritvoru skoro godinu dana.

Takođe, teško je oformiti i neku ozbiljnu prorusku političku snagu ili stranku u zemlji kojoj manjka ozbiljnijih političkih pokreta, a da ne govorimo o mreži razvijenih nevladinih organizacija. Belorusija je ipak autoritarna državna tvorevina koja bi se se slamala pod pritiskom destabilizacije spolja. S vremenom, ali neumitno. Beloruske vlasti cenzurišu ruske TV stanice, čak su spremne da blokiraju socijalne mreže i nikada nisu zazirale od hapšenja i progona, kao ni od preventivnog zatvaranja političkih protivnika. Ove mere su tradicionalno bile usmerene protiv prozapadne opozicije, ali nije naročito komplikovano zamisliti da bi se slična sila mogla obrušiti i na drugu stranu. Režim će braniti sebe.

Ali hajde da zamislimo da se aneksija dogodi. Da li bi se beloruski narod opirao ruskom uticaju? Da li bi, ako bi došlo do oružane okupacije, neko pružio otpor?

Istraživanje iz 2015. godine govori nam da je negde oko 20 odsto stanovništva spremno da pruži oružani otpor. Ali ovaj rezultat je previše hipotetički da bi se mogao shvatiti ozbiljno. Mnogo bi u tom slučaju zavisilo od toga kako bi se postavile finansijske i političke elite i kako bi se fragmentirao bezbednosni aparat i aparat sile. Nadalje, kao i Ukrajinci, Belorusi imaju nekoliko nacionalističkih i desničarskih organizacija koje na Rusiju gledaju kao na osvajačku imperijalnu silu koja predstavlja pretnju po nezavisnost zemlje. Aneksija bi sigurno izazvala veliko nezadovoljstvo i dovela bi do masovnih protesta u većim gradskim sredinama

I najvažnije je što niko - uključujući i Moskvu - ne može biti siguran da li će biti ozbiljnog otpora. Stoga, teoretski gledano, ukoliko neko planira dozu nasilja prilikom prisajedinjenja, morao bi da računa na ozbiljnu mogućnost da se susretne sa masovnim protestima i gerilskim sukobima. I da bude kadar da ih prevaziđe.

Osim ovoga što smo napred naveli, sam beloruski politički režim je fundamentalna prepreka da se zemlja čvršće integriše sa bilo kim. Autoritarni vladari ne vole da dele svoju moć, ni sa unutrašnjim ni sa spoljašnjim političkim faktorima. Ako ostavimo na stranu drastične lične pretnje, malo je toga ostalo u arsenalu Moskve koji bi ona bila u stanju da primeni prema Lukašenku u pokušaju da ga natera na ustupke i da ograniči i podeli svoju moć sa njima. Novac, jahta i vila u Sočiju nisu dovoljna kompenzacija za nedostatak moći koja se generiše autoritarnim vladanjem zemlje koja je veličine osrednje evropske ekonomije.

Tako da Rusiji ostaje jedna opcija, a to je da upravo oni isprovociraju razdor i podelu unutar beloruske elite i da onda čvrsto drže stranu proruskoj opciji. Ali taj put nije nimalo lak ni pravolinijski.

I dok beloruska vladajuća klasa nije jedinstvena u svojim uverenjima i opredeljenjima pošto se grubo rečeno sastoji od - prozapadnih diplomata, protržišno orijentisanih tehnokrata, konzervativnih pripadnika bezbednosnog aparata, prokomunističkih direktora fabrika i jednostavno karijerno orijentisanih političara - ipak su ujedinjeni oko jedne stvari. Podrške Lukašenku. Beloruski predsednik ima monopol nad spoljnom politikom i nad svim pitanjima vezanim za integraciju. Nijedan državni zvaničnik ne sme da se upusti u zastupanje benignijeg stava po ovim pitanjima, a koji bi se razlikovao od predsednikovog.

Čak je većina, ako ne i svi visoki državni dužnosnici, imala ogromne koristi od nezavisnosti Belorusije. Nakon što bi napustili državnu službu, slobodni su da uživaju u životu lišenom briga u maloj i odlično organizovanoj državi koja još nije podeljena u interesne zone oligarha. Ako bi se dve zemlje na bilo koji način integrisale, dolazak ruskih biznis ajkula zauvek bi promenio njihove živote i lišio ih skoro zagarantovanih privilegija.

Pa i da ste zagriženi rusofil i da radite u beloruskoj vladi, dva puta biste razmislili pre nego što biste se upustili u bilo kakav rizik povezan sa nekakvim  flertovanjem sa Moskvom, da ne kažemo da učestvujete u promociji državnog udara recimo. Sam takav pokušaj nosi sa sobom ozbiljan rizik da budete lišeni slobode ili života, da izgubite sve pošto su bezbednosne službe prilično odane predsedniku Lukašenku i čvrsto nadziru sve državne službenike.

Na Zapadu je uvreženo mišljenje da su beloruska vojska i policija prepune ruskih agenata i pod ogromnim uticajem Moskve. Uporište za ovakav sud nalaze pre svega u činjenici da je veliki broj oficira školovan u ruskim vojnim akademijama i drugim školama. Ali je teško odmeriti koliko su te veze danas jake i da li su one zapravo sposobne da prevagnu. Prosto rečeno, da li je veća težina nekoliko godina provedenih na školovanju ili decenije odlične i dobro nagrađene službe u nezavisnoj Belorusiji. Zasad ne postoji nijedna naznaka da su oficiri, koji su, doduše, pod međusobnom kontrolom, spremni da pokleknu i da ne zaštite suverenost beloruske države.
Istorija nas uči da Moskva jos od avganistanskog rata nije uspela da sprovede nijedan uspešan puč i da obori neki režim. Uspeli su u dva navrata da otcepe delove teritorije, ali nikada nisu srušili vlast. Čak ni u Ukrajini.

Zaključak je da je, ukoliko Rusija zaista želi da apsorbije Belorusiju, jedina opcija upotreba oružja i vojne sile i da se u takvom razvoju događaja eventualno suoči sa potencijalno istim takvim otporom. Pravo pitanje je da li se takav scenario isplati Moskvi?

Problem leži i u tome što bi se troškovi preuzimanja regiona sa deset miliona ljudi popeli na taj nivo da bi ruska ekonomija to teško izdržala. Još kada bi se u računicu dodale i zapadne sankcije koje bi sigurno usledile kao reakcija na aneksiju. Nešto poput slučaja sa Krimom, samo sa mnogo većom magnitudom.

Kada bismo morali da se kladimo, ako Rusija ima ambiciju da se proširi aneksijom, onda bi bilo logičnije da to učini na terenu gde bi se susrela sa mnogo manje prepreka. A to je Južna Osetija, oblast u Gruziji. Ali pošto se ni to zasad nije desilo, možda je osnovano pretpostaviti da Rusija ne želi novu rundu zategnutih odnosa sa Zapadom.

Istraživanja javnog mnjenja u Rusiji u poslednjih godinu dana pokazuju da građani većinski podržavaju manje agresivnu spoljnu politiku. Oni traže od svoje vlade da se pre svega vrati domaćim problemima. U Kremlju su sigurno svesni brojki. Znači da je neko ipak svestan da bi plan sa aneksijom Belorusije koji bi trebalo da podigne rejting vlasti bio ozbiljan potencijalni bumerang, koji bi izazvao nezadovoljstvo, jer bi doneo nove finansijske gubitke usled zapadnih sankcija.

Drugim rečima, ukoliko Putin namerava da ostane predsednik i nakon 2024. godine, i to kao predsednik Unije Rusije i Belorusije, suočio bi se sa ogromnim rizicima. Zato je jednostavnije rešenje amandman na ruski ustav. Manje elegantno rešenje, ali sasvim sigurno manje opasno.