Arapski "NATO“ - licemerni san ili java Egipta

Prema pisanju pojedinih arapskih medija, do ponovnog pokretanja ove inicijative je došlo, pre svega, zbog rata između Izraela i Hamasa, ali i nedavnog izraelskog bombardovanja Dohe.

Prema pisanju londonskog lista Al-Kuds Al-Arabi, predsednik Egipta Abdel Fatah el-Sisi radi na obnavljanju arapske podrške snagama za brzo reagovanje koje bi mogle biti raspoređene radi zaštite bilo koje arapske države koja je napadnuta.

U izveštajima ovog lista stoji i da je ovaj predlog iznet u nedavnim diplomatskim kontaktima El Sisija sa drugim predsednicima pre samita u Dohi.

Mediji su predstavili ideju kao odbrambeni kišobran, a ne kao eskalaciju sa Izraelom.

Palestinski portal Ma’an preneo je sličnu vest, navodeći da je Kairo spreman da pošalje oko 20.000 vojnika koji bi služili u okviru arapskog vojnog saveza, ali i da isto tako želi da na čelu tog saveza bude egipatski oficir, dok bi, prema ovom predlogu, Saudijska Arabija bila glavni partner i imenovala bi zamenika glavnokomandujućeg.

„Razgovori se fokusiraju na to kako bi takvo telo funkcionisalo, a Kairo ističe da ono mora biti oblikovano u skladu sa demografijom i vojnim sposobnostima arapskih zemalja učesnica“, prenosi Ma’an.

Portal dodaje da je ova ideja prvi put pomenuta pre deset godina, ali pokušaji da se provede u to vreme nisu bili uspešni.

Ipak, u izveštajima i autorskim tekstovima portal Ma’an ukazuje da je nedavni izraelski napad na lidere Hamasa u Dohi ponovo izbacio ovu ideju u prvi plan.

„Egipatski zvaničnici sada traže podršku drugih arapskih zemalja kako bi pokrenuli inicijativu“, javljaju arapski mediji.

Prema izvoru bejrutskog lista Al-Akhba, regionalne i političke prilike odigraće značajnu ulogu u razmatranju ove inicijative.

Ovaj list ističe i moguće učešće snaga iz Maroka i Alžira u okviru ovog vojnog saveza.

„Mehanizam mora da omogući raspoređivanje snaga kada je to potrebno i trebalo bi da bude formiran na način koji odražava sastav arapskih država i njihovih vojski, uz istovremeno uravnoteženje regionalnih političkih odnosa“, rekao je jedan egipatski zvaničnik.

Još jedna tačka pregovora je kako podeliti komandne odgovornosti.

Ovaj neimenovani izvor rekao je da Egipat namerava da zadrži najvišu komandnu poziciju, dok bi druga pripala Saudijskoj Arabiji ili nekoj drugoj državi Persijskog zaliva.

„Ovo odražava napore Kaira da obezbedi vodeću ulogu u bilo kom aranžmanu kolektivne odbrane, dok istovremeno daje značaj monarhijama Zaliva“, naglasio je ovaj izvor.

Iako je još u fazi diskusije, inicijativa signalizira pokušaj Egipta da se pozicionira u središte novog bezbednosnog okvira za arapski svet.

„Vreme ponovnog pokretanja inicijative, samo nekoliko dana nakon izraelskog napada u Dohi, daje naporima Kaira određenu težinu i adute u rukama za pridobijanje podrške među regionalnim partnerima“, zaključio je ovaj neimenovani izvor.

Inače, egipatski predlog iz 2015. godine je u principu usvojen, ali nije postignut napredak na naknadnim sastancima, navodno zbog razlika u pogledu komandne strukture i sedišta snaga.

U to vreme, egipatski predlog je sastavljen kao odgovor na preuzimanje velikih područja Jemena od strane Huta koje podržava Iran.

Umesto toga, osnovana je koalicija predvođena Saudijskom Arabijom da bi se borila na strani međunarodno priznate jemenske vlade.

Sada je situacija malo drugačija iako mnogi smatraju da je Egipat opet pokrenuo ovu inicijativu samo da bi se našao na njenom  čelu.

Egipat se, inače, može pohvaliti najvećom vojskom na Bliskom istoku.

I pored toga, prema rečima izvora, želi da se pozicija komandanta rotira među 22 članice Arapske lige, pri čemu bi Egipćanin služio prvi mandat, dok bi civil služio kao generalni sekretar.

„Snage bi se sastojale od pomorskih, vazdušnih i kopnenih jedinica i mogle bi se pohvaliti neodređenim brojem elitnih vojnika obučenih kao komandosi i za taktiku protiv terorizma“, rekao je jedan izvor.

Dodao je i da bi, takođe, preuzimale mirovne misije u arapskim zemljama.

Pored glavnog komandanta, snage bi imale načelnika štaba izabranog iz jedne od zemalja učesnica, a postojao bi i savet za planiranje koji bi se brinuo o obuci, logistici i harmonizaciji sistema naoružanja.

Veličina doprinosa snagama varirala bi od zemlje do zemlje u zavisnosti od veličine njene vojske i njenih sposobnosti.

Upotreba sile u borbenim ili mirovnim misijama zahtevala bi formalni zahtev dotične zemlje i odobrenje komandanta i načelnika štaba nakon konsultacija sa svim zemljama učesnicama.

Arapska liga, osnovana 1945. godine sa sedištem u Kairu, decenijama ima zajednički sporazum o odbrani koji obavezuje njene članice. Snage iz egipatske i drugih arapskih vojski često su održavale zajedničke vojne vežbe tokom protekle decenije. Borbene jedinice iz nekoliko arapskih zemalja borile su se zajedno sa jordanskim, sirijskim i egipatskim trupama u ratovima protiv Izraela.

Prethodni pokušaji stvaranja stalnih arapskih snaga, po ugledu na NATO, nisu urodili plodom zbog razmatranja suvereniteta, sukoba interesa i komandne strukture.

Smatra se da je predlog o zajedničkim arapskim snagama poslednjih dana razmatran između egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija i nekoliko arapskih lidera.

Razgovori dolaze pre dvodnevnog arapsko-islamskog samita u Dohi u nedelju i ponedeljak, na kojem će se formulisati jedinstveni odgovor na izraelski napad na Katar. Ideja o zajedničkim arapskim snagama, rekli su izvori, verovatno će biti razmatrana na marginama samita.

Snage bi se „bavile bezbednosnim pretnjama i terorizmom ili bilo kim ko predstavlja pretnju bezbednosti i stabilnosti arapskog sveta“, rekao je jedan od izvora.

Oživljavanje ovog predloga sada dobija dodatni značaj s obzirom na previranja koja potresaju Bliski istok.

Prema rečima Nikole Lunića, konsultanta iz oblasti geopolitike i bezbednosti, Egipat je prvi put pokrenuo ideju o arapskom vojnom savezu po uzoru na NATO na samitu arapskih država 2015. u Šarm el Šeiku, ali je tada propao zbog prozaičnog neslaganja oko komande i sedišta.

„Sada je inicijativa ponovo aktuelizovana nakon što je Izrael bombardovao Hamasove lidere u Dohi. Međutim, već u samom predlogu Kairo insistira da pozicija komandanta tog saveza pripadne Egiptu, dok bi po njima zamenik bio iz Saudijske Arabije ili neke zalivske države“, objašnjava Lunić.

Dodaje da je većina arapskih lidera ovu inicijativu ponovo dočekala sa oprezom.

„Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i druge zalivske monarhije imaju ogromne vojne budžete i vode politiku strateški bliskih savezništava sa SAD, indirektno i sa Izraelom. Te zemlje bi teško pristale da se njihova vojska stavi pod egipatsku komandu na način koji bi ugrozio te bilateralne veze“, kaže Lunić.

Ističe da, sa druge strane, Maroko i Alžir javno podržavaju Palestince, ali su zauzeti sopstvenim nacionalnim pitanjima poput integracije zapadne Sahare i unutrašnjih problema, tako da im nije prioritet inicijativa o zajedničkoj odbrani na Bliskom istoku.

„Bez obzira na najčešće simboličku podršku palestinskom pitanju, očigledno je da će svaka arapska zemlja primarno voditi računa o sopstvenom nacionalnom interesu, tako da formiranje ’arapskog NATO-a’ nije izgledno“, smatra Lunić.

Ističe, iako Egipat ima vojsku brojčano veću od svih drugih arapskih država (oko 440.000 aktivnih vojnika), vojni budžet im je višestruko manji.

„Nema sumnje da bi Kairo delegirao takvom savezu najveću kontribuciju u ljudstvu, ali sa ukupnim budžetom odbrane od četiri milijarde američkih dolara, ne raspolaže ni finansijskim, ni modernim tehnološkim sposobnostima. Nasuprot Egiptu, Saudijska Arabija i UAE dominiraju po ulaganju u najmodernije vojne sisteme i po tehnološkoj modernizaciji svojih oružanih snaga“, naglašava Lunić.

On podvlači da za razliku od Egipta, koji raspolaže uglavnom starijom američkom i ruskom vojnom opremom, Saudijska Arabija nabavlja najsavremenije vojne sisteme poput PVO sistema „patriot“ i THAAD ili aviona F-15 i „jurofajter“.

„Sa vojnim budžetom od 75 milijardi dolara Rijad izdvaja daleko najviše novca u arapskom svetu za vojsku, a među najvišim je vojnim potrošačima i globalno. Više od Egipta, izdvajaju i UAE oko 22 milijarde dolara, Alžir oko 21 milijardu, Katar oko 11 milijardi, Irak oko 10 milijardi i Maroko oko 5,5 milijardi dolara“, ističe Lunić.

Napominje da Egipat ima najbrojnije oružane snage, dok primat po tehnološkoj sofisticiranosti i finansijskim izdvajanjima ima Saudijska Arabija.

„U operativnom kontekstu, veliki problem pred takvim hipotetičkim savezništvom bi predstavljala interoperabilnost i integracija tehnološki raznorodnih sistema“, podvlači Lunić.

Dodaje da u geopolitičkom kontekstu Turska i Iran nisu formalno deo arapskog sveta, pa se njihovo uključivanje ni ne razmatra.

„Ali Ankara i Teheran bi sasvim sigurno bili protivnici takvog vojnog saveza na Bliskom istoku jer se Turska često konfrontira sa Egiptom (paravojni sukobi u Libiji, različiti interesi u istočnom Mediteranu), dok Iran predstavlja pretnju većini zalivskih monarhija“, objašnjava Lunić.

Naglašava da najvažniji geopolitički faktor kreiranja „arapskog NATO-a“ ipak ostaju Sjedinjene Američke Države.

„Jer većina arapskih potencijalnih članica zavisi od američke podrške i vojne saradnje. Jedini način da Vašington u ovoj inicijativi pronađe svoj interes jeste da savez bude eksplicitno defanzivan, a da se postojeći sporazumi sa SAD i Izraelom ne ugrožavaju. Samim tim, svaka zemlja bi sačuvala svoj suverenitet i savezništvo sa SAD, a komandna struktura bi morala biti prilagođena američkim interesima. To u praksi znači da je konačan dogovor oko formiranja arapskog vojnog saveza i definisanja odbrambene politike praktički neostvariv“, smatra Lunić.

Prema njegovim rečima, nivo bilateralnih strateških odnosa sa SAD se vidi i u nedavnoj poseti Trampa zalivskim zemljama kada je dogovorena saradnja u mnogim oblastima, uključujući bezbednosni aspekt.

„Tom prilikom najavljena je američka isporuka odbrambenih sistema Saudijskoj Arabiji u vrednosti od 142 milijarde dolara, što predstavlja 35-godišnji vojni budžet Egipta.“

„Za Rijad je u takvom kontekstu potpuno neprihvatljivo finansiranje i održavanje jedne egipatske fantazmagorije o vojnoj dominaciji u arapskom svetu“, kaže Lunić.

Dodaje da se na kraju treba osvrnuti i na tipično licemerje u arapskoj politici ‒ prava Palestinaca često su u prvom planu medijskih izjava, ali se retko pretvore u konkretno zajedničko delovanje.

„Egipat i Jordan sklopili su mirovne sporazume sa Izraelom i vrlo su oprezni prema svakoj naoružanoj formaciji oko svojih granica, dok su neke zalivske monarhije u prethodnoj deceniji normalizovale odnose sa Tel Avivom (UAE, Bahrein). Zbog toga, koncept ’arapskog NATO-a’ ostaje pre politički gest nego strateški plan, odnosno ostaje na nivou obećanja koje će privremeno privući pažnju javnosti, ali u praksi će biti na nivou retoričke deklaracije“, ističe Lunić.

Objašnjava i da arapski lideri na konferencijama glasno brane Palestince, ali često vode dvostruku politiku kako bi zadovoljili sopstvene nacionalne interese.

„Samim tim, nema nikakve verovatnoće da bi se, uslovno govoreći, ’arapski NATO’ zaista sukobio sa Izraelom jer su se do sada sva jedinstva oko palestinskog pitanja pokazala samo proklamovanim. U svetlu toga, ideja o arapskoj alijansi više liči na stari egipatski san o arapskom liderstvu, nego na funkcionalan vojni savez sa stvarnim geopolitičkim uticajem“, zaključuje Lunić.