Arapsko proleće vol 2.0 (VIDEO)

Pre devet godina, tačnije 17. decembra 2010. godine, mladi prodavac Mohamed Buaziz otvorio je tezgu na tuniškoj pijaci. Kao i svakog jutra, rutinski je slagao ilegalnu robu. Inspektorka Faida Hamdi, tokom kontrole tezgi, zatražila je mito. Muhamed joj ponudio samo molbe i opravdanja. Ništa drugo nije imao... Nedovoljno za Hamdijevu koja je konfiskovala svu robu i napisala mu drakonsku kaznu uz ponižavanja i teške uvrede.
Muhamed se u očaju požalio opštinskim vlastima, ali bez uspeha. Izašao je na ulicu, uzeo kanister benzina i zapalio se pred gomilom ljudi. Nesrećnog mladića u plamenu okupljeni su snimali telefonima, a snimak je ubrzo preplavio društvene mreže. Dok se on u bolnici borio za život, mladi Tunižani su u virtuelnom svetu gledali njegov očajnički čin. Dva dana kasnije na ulicama Tunisa počeli su prvi protesti. Bio je to nezvanični početak Arapskog proleća. Fenomena koji se kao epidemija proširio Afrikom i čije geopolitičke domete niko nije mogao da predvidi.

[embed]http://www.youtube.com/watch?v=T9a7cfI2ocs&feature=youtu.be[/embed]
Posledice su možda najteže bile za Libiju koja je, za razliku od zemalja Magreba, ušla u brutalan građanski rat. Sve je počelo kada su februara 2011. na ulicama Bengazija, Derne, Zaintana i Bejde počeli protesti praćeni pogrdnim parolama protiv Muamera el Gadafija. Lokalna policija bila je nemoćna, poslati su specijalci. Rafali su odjekivali ulicama, TV stanice su padale u ruke pobunjenika, a službenici režima vešani su ili likvidirani na kućnom pragu. Lokalni garnizoni su kompletno prešli na stranu pobunjenika. Sve je nagoveštavalo početak revolucije u Libiji.
U Tripoliju prve barikade i kamenovanje policije počinju tek u noćnim satima, nakon čega je Gadafi u TV prenosu pobunjenike nazvao psima i poručio im da će biti uništeni. Ono na šta Gadafi nije računao je otpor i otkazivanje poslušnosti u vojnim redovima. Tako su, recimo, dva pilota aviona F-1 odbili naređenje da demonstrante zaspu mecima, pobegli su na Maltu i zatražili azil. Gadafi je u početku imao sreće, sve dok se NATO nije umešao na nagovor Velike Britanije, Italije i Francuske, i otpočeo intervenciju kao pomoć pobunjenicima. Faktički je operacijom "Odisejeva zora" 19. marta 2011. na čelu sa SAD utrt put padu Gadafija, koji se na kraju završio njegovim mučkim ubistvom. A kako će se kasnije pokazati, bilo je to ubistvo države, institucija, nacije.

Loše procene, isti scenario

CIA je tek nedavno priznala da su se američke obaveštajne službe pokazale nesposobne da predvide efekte Arapskog proleća u zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike. A zbog "loše procene" te države nikada nisu prošle tranziciju. Ostale su na samom početku - sa visokom stopom nezaposlenosti, propalim ekonomijama, niskom stopom rasta, razočaranim građanima, netransformisanim političkim strukturama, i onim što je globalno možda i najvažnije - još jačim ekstremističkim grupama.
Devet godina posle Arapskog proleća, u Sudanu na hiljade demonstranata traži smenu predsednika, što se na kraju i dogodilo. U Alžiru građani koji su smenili lidera Abdelaziza Butefliku zahtevaju smenu sa vlasti svih drugih ključnih ljudi, a u Libiji međunarodno priznata vlada u Tripoliju pokušava da zauzda generala Kamala Haftara i njegove oružane snage.

Tri države, tri naizgled izolovana događaja za samo tri poslednja meseca. Nemiri toliko zgusnuti da je malo verovatno da su slučajni. Da li je preuranjeno reći da je na pomolu novo Arapsko proleće? I ako jeste, zašto baš sada i ko diriguje operacijom? Da li opet glavu treba okrenuti od pustinjskog vetra i pogledati mnogo dalje? Negde van afričkog kontinenta, na Istok ili na Zapad?

Treba poći redom... Prve demonstracije u Sudanu su održane 19. decembra prošle godine nakon odluke Vlade da utrostruči cenu hleba. Protesti su se ubrzo raširili na celu zemlju i prerasli u žestoku borbu protiv sada već bivšeg predsednika Omara al Bašira, koji je na vlasti od 1989, a čije izručenje traže međunarodni tužioci zbog navodnih ratnih zločina u zapadnoj regiji Darfur.
Protesti su eskalirali prošlog vikenda kada su aktivisti u pokušaju da pridobiju vojsku odmarširali prema kompleksu u centru prestonice, u kojem su Ministarstvo odbrane, Baširova rezidencija i sedište bezbednosnih snaga. Njima su se prvi put od početka nemira pridružili i istaknuti čelnici opozicije. Kada su bezbednosne snage pokušale da razbiju protest, vojnici su zaštitili građane tako što su pucali u vazduh i okružili ih kako bi ih odbranili. Ministar policije Bišara Juma istakao je da je tog vikenda u prestonici ubijeno šestoro ljudi, da je povređeno 15 civila i 42 pripadnika snaga bezbednosti, a da je u Kartumu uhapšeno 2.496 demonstranta. Od tada, na hiljade ljudi svaki dan okupira raskrsnice ispred sedišta vojske i obaveštajne službe u Kartumu, zahtevajući isto - smenu predsednika, kojeg podržava njegov dugogodišnji politički saveznik Rusija. Naime, dobri odnosi Sudana i Rusije datiraju odavno, a učvršćeni su sporazumima o izvozu vojne opreme u afričku državu, koji su potpisani nakon što su SAD uvele embargo 2005. U vojnim krugovima se odavno priča da je Sudan prva arapska zemlja koja je kupila ruski avion "su-35". Ta saradnja u poslednjih nekoliko godina ide mnogo dalje od vojnih aranžmana. Ona obuhvata i ekonomske, ali i geostrateške interese, s obzirom na to da je Sudan važan za Moskvu ne samo zbog prirodnih resursa, već i pristupa Crvenom moru.
Kada je Džibuti, mala država na severu Afrike, odbila zahtev Rusije za otvaranje vojne baze na njenoj teritoriji, što su prethodno učinile SAD i Kina, jedina alternativa za Rusiju ostali su Sudan i Eritreja. Pored vojnih dogovora, Rusija trenutno radi na uspostavljanju rafinerije u Sudanu za preradu nafte pre izvoza, ali i na iskopavanju zlatnih rezervi u toj zemlji koje su otkrivene 2015. godine. Zato se Rusija i bunilaprotiv svrgavanja Bašira sa vlasti, koji je omogućavao jačanje ruskog uticaja u podsaharskoj Africi.

Rusija dobavljač oružja

Takvu podršku Rusije uživa i režim smenjenog Abdelaziza Buteflike, predsednika Alžira, države u kojoj takođe trenutno bukte nemire. Naime, u toj zemlji od 22. februara traju masovne demonstracije protiv Buteflike, ostarelog i bolesnog lidera, koji je najpre odložio predsedničke izbore, a potom i predao vlast. Međutim, građani ne odustaju od zahteva za smenu tzv. tri B - premijera Nuredina Bedua, predsednika Ustavnog saveta Tajeba Belaiza i šefa gornjeg doma parlamenta Abdelkadera Bensalaha. Kako se navodi, demonstranti još nisu izašli sa planom za vođenje države i stručnjaci upozoravaju da bi ostavka ovih ključnih figura izazvala nesigurnost i gubitak političke kontrole u zemlji kojom je Buteflika vladao 20 godina. Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izjavio je da spoljne sile pokušavaju da destabilizuju Alžir.
"Vidimo pokušaje potkopavanja situacije i kategorički se protivimo bilo kakvom uplitanju u ove procese", izjavio je Lavrov za agenciju RIA Novosti.
Zanimljivo, Rusija je jedan od najvećih saveznika i dobavljača oružja i u Alžiru. Još od šezdesetih godina prošlog veka Alžir je bio jedan od najvažnijih arapskih partnera kada je reč o vojno-tehničkoj saradnji. Sovjetski Savez je pomogao Alžiru da odmah po sticanju nezavisnosti napravi jaku vojsku. Krajem Hladnog rata procenjeno je da 90 odsto arsenala oružja Alžirske narodne vojske dolazi iz SSSR. Nakon raspada SSSR, odnosi dve zemlje su zahladneli, ali je saradnja obnovljena dolaskom na vlast Buteflike (1999) i Putina (2000), nakon čega njih dvojica 2001. potpisuju prvu deklaraciju o strateškom partnerstvu Rusije sa arapskom državom, što je bio prvi korak udaljavanja alžirskih vlasti od NATO i odluke da se pridruži Mediteranskom dijalogu. Iste godine Moskva se složila da proda Alžiru 22 napredna aviona. Već 2006. Putin postaje prvi ruski lider koji je posetio Alžir od 1969. Tada su Rusi pristali da otpišu celokupan dug Alžircima, ukoliko ta zemlja u vrednosti duga kupi rusku industrijsku robu. Alžir se obavezao na kupovinu 7,5 milijardi dolara vojne opreme iz Moskve. Takođe, tokom dvehiljaditih, ruski energetski giganti su igrali ključnu ulogu u razvoju sektora za vađenje ugljovodonika u Alžiru i izgradnji infrastrukture cevovoda.

Kada je reč o kupovini naoružanja, prošle godine je ruski ambasador u Alžiru Igor Belijaev otkrio da alžirske vlasti kupuju oko 50 odsto ruskog izvoza oružja na afrički kontinent. Međutim, saradnja ide mnogo dalje od puke trgovine. Dve zemlje imaju slične stavove u vezi sa invazijom SAD na Irak 2003, palestinsko-izraelskim sukobom, blokadom Katara, jemenskim građanskim ratom, borbom protiv ISIS i legitimnošću sirijskog režima. Pored toga, od 2016. vlade u Alžiru i Moskvi počele su da razmenjuju informacije o kretanju terorističkih organizacija širom Magreba. Ta isprepletanost interesa je toliko važna za Rusiju da će ona teško prepustiti da novi lider Alžira, naslednik Buteflike, promeni politiku prema Kremlju. Ulog je prevelik. Odustajanje Rusa neisplativo. Zato sada i pozivaju na mirni prenos vlasti u toj zemlji.

Sa ili bez Gadafija, u Libiji haos

Treća država u kojoj iz dana u dan rastu tenzije je Libija. Scenario iz 2011. se ponavlja, jer u toj zemlji od Gadafijeve smrti vladaju bezakonje, nasilje, trgovina robljem, prebacivanje migranata u Evropu. Zakone donose dva parlamenta i dve vlade, a zemljom caruje osam grupa koje kontrolišu vlast - Regularna libijska armija koja pripada vladi u Torbuku, Libijska nacionalna armija osnovana 2014, zatim paravojna specijalna jedinica Al Saika, Revolucionarna brigada Al Sintanija, Brigada Misrata, Libijski odbrambeni štit, Ansar al Šarija - libijski ogranak Al Kaide koji je 2012. brutalno ubio američkog ambasadora u Bengaziju...

U fokus međunarodnih odnosa Libija je ponovo dospela zbog generala Kalifa Haftara, vođe Libijske nacionalne armije koji kontroliše istok zemlje. Naime, Haftar je pokrenuo ofanzivu na međunarodno priznatu vladu u Tripoliju koju podržavaju Sjedinjene Države. Iako ima američko državljanstvo i navodno je sarađivao sa CIA u rušenju Gadafija, Haftara povezuju sa administracijom u Kremlju. Međutim, portparol Kremlja Dmitrij Peskov odlučno negira ove navode.
- Mi ne uzimamo učešće u ovoj borbi - bio je izričit portparol ruske vlasti.
Ipak, zanimljivo je da je upravo Rusija u Savetu bezbednosti UN blokirala usvajanje izjave SB UN kojom se snage lojalne Haftaru pozivaju na obustavu napada. Moskva je insistirala da zvanična izjava bude tako koncipirana da se njome pozovu sve libijske snage na prestanak borbe, ali su se predloženoj izmeni protivile Sjedinjene Države. Rusija je ponovila da je nova libijska kriza posledica direktnog mešanja NATO u toj zemlji.
- Dugotrajna kriza u Libiji je direktna posledica nelegitimnog vojnog mešanja Alijanse. Rezultat toga je da je država zapala u haos, postala izvor regionalne nestabilnosti i rasadnik terorizma. Obnova državnosti u zemlji treba da prođe kroz dijalog i zato Rusija i Egipat koordiniraju napore radi rešavanja situacije u Libiji - izjavio je Lavrov.

Sve skupa ponovo deluje kao geopolitičko nadigravanje velikih sila. Upućeni tvrde da je malo verovatno da su protesti u Alžiru i Sudanu samo unutrašnjepolitički događaji, jer Zapad već duže vreme ne gleda blagonaklono na autokratske režime, saveznike Rusije, koje građani te dve zemlje sada pokušavaju da sruše. Isto tako, malo je verovatno da Rusija to neće nastojati da spreči i da možda to već radi tako što otvara novo žarište u Libiji. U svakom slučaju, propada ideja o kojoj je nedavno pisao "Tajm", a to je da je za Afriku sve više zainteresovanih strana, ali iz čisto ekonomskih interesa. I to onih koji bi najviše odgovarali narodima tog kontinenta.

Očigledno je da Buaziz, s početka teksta, nije uzrok. On je bio samo okidač.

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]