BEZ NJEGA JEDNOSTAVNO NE MOŽE: Kurc je najmlađi predsednik vlade u Evropi

BEZ NJEGA JEDNOSTAVNO NE MOŽE: Kurc je najmlađi predsednik vlade u Evropi

Sebastijan Kurc, Foto: Beta/AP


Izvesno je jedno – samostalno ili u koaliciji, Sebastijan Kurc je najmlađi predsednik najdešnje vlade u Evropi. Samo se jedan čovek uspeo toliko visoko sa još manje godina – njegovo ime bilo je Napoleon

Velika izborna godina u Evropi završena je u nedelju. Posle Holanđana, Francuza, Britanaca i Nemaca, na birališta su izašli Austrijanci. Rezultati govore da su tri glavne stranke poređane manje-više jedna drugoj do uva. Narodna stranka uzela je 31,6 procenata izbornog kolača. Ultradesni slobodnjaci pridobili su 4,2 procenta glasova manje, a socijaldemokrate ih prate u stopu sa manje od procenta razlike (0,7). Šta nam ove brojke govore?
Na prvi pogled, u Austriji ništa novo. Nastavlja se od Drugog svetskog rata tradicionalna podela vlasti između crnih i crvenih. Nastavlja se prećutni dogovor između dva partijska preduzeća. Crno – konzervativno i narodnjačko nastavlja da vodi poljoprivredu, državnu službu, strukovna udruženja i crkvu, dok crveno – socijaldemokratsko nastavlja da drži državne stanove, industriju i sindikate. Oba preduzeća nastavljaju da rukovode svojim bankama, firmama i medijima. Čitave porodice u Austriji nastavljaju višegeneracijsko stranačko zapošljavanje. No, tako je samo na prvi pogled.

Tirkizna kampanja
Ako pogled zadržimo malo duže na temi austrijskih izbora, prvo što ćemo primetiti jeste da crne boje više nema. Zamenila ju je tirkizna. Na drugi pogled primetićemo da je na skupovima narodnjaka osim sredovečnih ljudi u sivim odelima i veliki broj mladih u tirkiznim jaknama sa tirkiznim kožnim narukvicama. Na tirkiznoj podlozi primetićemo i slovo K. Ko je zaslužan za ovako temeljan vizuelni preobražaj konzervativne desnice?
Odgovor leži u slovu K. Reč je o Sebastijanu Kurcu, do izbora nama dobro znanom šefu austrijske diplomatije. Kurc je kormilo desnice preuzeo u junu i to sa najširim liderskim ovlašćenjima u istoriji te stranke, koja su bila njegov preduslov da postane njen lider. Potom su narodnjaci skinuli višedecenijsku crninu, zavili se u tirkiz, pa čak i promenili ime u Novu narodnu partiju, Listu Sebastijan Kurc ili, najkraće, tim Kurc.
Kampanju su vodili uz slogane poput: “Vreme je”, “Sad ili nikad”, “Osvežavajuće”, “Drugačije”. Zvuči kao reklamna kampanja za novo osvežavajuće piće, a ne kao izborna kampanja. No, Sebastijan Kurc je upravo to – novi osvežavajući proizvod na austrijskom političkom tržištu. Ili barem tako tvrdi njegova reklamna (pardon, predizborna) kampanja.

Kockar gvozdenog srca
Pitanje je da li će taj novi proizvod svima prijati? Pa da vidimo ko je Sebastijan Kurc i šta on zapravo hoće. Na prvi pogled on je zet koga bi svaka majka samo mogla da poželi za svoje dete. Visok, vižljast, zalizane uredne kose, prodorno plavih očiju, obučen u savršeno skrojena odela, Kurc je čovek koji sa devojkom živi u istom kraju Beča u kojem je rođen. Na septembarsko zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija putovao je običnim avionom u ekonomskoj klasi. Međutim, tu se njegova običnost i završava. Otkako je pre četiri godine kao dvadesetsedmogodišnjak postao najmlađi ministar spoljnih poslova u Evropi, Kurc je vratio Austriju na diplomatsku mapu. Na njujorškom Ist riveru Kurc ne drži govor u nekom levom terminu kada je sala skoro potpuno prazna. Ne. Kurc zna kako da se izbori za prajm-tajm ili, srpski rečeno, udarno vreme.
Kada govori, reči teku kao potok. Nema zamuckivanja. Već godinama se, na mrštenje NATO, zalaže za potpuno ukidanje atomskog oružja u svetu. I dok druge zemlje Evropske unije vrte glavom, iza Kurcove inicijative svojim potpisima do sada su stale pedeset tri države.
Kurc je znao da se pozicionira i tokom evropskih pregovora sa Iranom o tamošnjem nuklearnom programu. Pošto je sedište Međunarodne agencije za atomsku energiju baš u Beču, nije morao daleko da ide. Sve mu je bilo na tacni. Ali, bilo je i drugima pre njega, pa nisu znali da sa nje uzmu šta treba. Kurc je znao.

Austria ElectionsKurc je znao da oseti centralni problem u zemlji, koja nije ni imala svetsku ekonomsku krizu, čija je privreda četrnaesta na svetu i gde je prosečna plata za jedva sto evra manja nego u Nemačkoj

A zna i kada treba da ćuti i sluša. Zna i kada i kako da se izbori za susrete sa najuticajnijima. U septembru se tako izborio za devedeset sekundi sa Henrijem Kisindžerom. Jedan škljoc fotoaparata i fotografija tog susreta je na svim društvenim mrežama u roku od pola minuta. Kurc medije ne ispušta iz vidokruga ni za trenutak. Mobilni telefon pali čak i u ekonomskoj klasi čim avion počne da sleće. Novinarima ne oprašta kritike.
A da su ga novinari mazili, nisu. Pre sedam godina austrijski “Der Standard” dočekao je kao “farsu” imenovanje Kurca, sveže odustalog od studija prava, za državnog sekretara za integraciju. Međutim, on je od integracije imigranata napravio platformu, koja ga ovih dana lansira ka kancelarskoj fotelji. Kurc je znao da oseti centralni problem u zemlji, koja nije ni osetila svetsku ekonomsku krizu, čija je privreda četrnaesta na svetu i gde je prosečna plata za jedva sto evra manja nego u Nemačkoj. Za Austrijance su dođoši uvek bili rak-rana. So na tu ranu dodala je imigrantska kriza pre dve godine kada je, ako gledamo po glavi stanovnika, Austrija primila najviše izbeglica sa Bliskog istoka. Kurc je u tome video svoju šansu i sve čipove u političkom ruletu stavio na polje imigracije.

Šah sa Merkelovom
Javno se usprotivio pozivu bliskoistočnim imigrantima, koji je uputila Angela Merkel. Zato je od medija dobio nadimak “princ gvozdenog srca”. No, 9. marta prošle godine, suprotno volji moćne kancelarke, zatvorena je balkanska imigrantska ruta. Mozak te operacije je niko drugi do Sebastijan Kurc. Diskretno, ali neprekidno, on je uticao na mađarskog premijera Orbana, nemačku ministarku odbrane Ursulu von der Lejen, ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mazijera i, najzad, Merkelovim demohrišćanima sestrinsku, ali mnogo dešnju i Austrijancima bližu bavarsku Hrišćansko-socijalnu uniju. Za austrijske glasače nema lepše muzike nego nadigrati kancelarijat u Berlinu. A Kurc je odigrao partiju svog života. Pošto je zatvorio vrata Balkana, nije stao. U ovoj kampanji obećao je Austrijancima da će preseći i drugu – mediteransku imigrantsku rutu. Analitičari u Beču odmahuju rukom. Ja se ne bih zaletala. Kurcova politička strategija lavira između kocke i partije šaha. Nije za potcenjivanje.
U prilog tome idu i dokumenti do kojih je došao austrijski “Felter”, a koji ukazuju na to da je Kurc i te kako pripremao preuzimanje stranke od Rajnholda Miterlehnera. Na tvrdnje medija da je unutarstranački predizborni puč pripremao sa matematičkom preciznošću, Kurc hladno odmahuje rukom, a novinare izjednačava sa teoretičarima zavere. To progovara njegova kockarska strana. Kockarski potez bilo je i njegovo insistiranje tokom celog ovog leta da Evropska unija treba da obustavi pregovore o članstvu Turske u elitnom evropskom klubu.
Na prvi pogled, ideja je bila političko samoubistvo tik pred izbore u zemlji u kojoj više od milion sedamsto hiljada ljudi sa pravom glasa vodi poreklo iz inostranstva. Skoro pola miliona je sa prostora bivše Jugoslavije, koji i dalje nije integrisan u Evropsku uniju, a ostatak – njih oko 275.000 – iz Turske. Kurc se kockao u te glasove i pobedio, jer su njegovu politiku prvo podržale nemačke socijaldemokrate, a zatim i kancelarka Merkel. Austrija – Nemačka 2:0 u roku od godinu dana. Malo li je.

Stara protiv nove imigracije
I zato izborni rezultat ne čudi. Međutim, ekstremna desnica i njen vođa Hajnc Kristijan Štrahe kukaju na sav glas da im je Sebastijan Kurc pokrao celu političku platformu. Ako se složimo da suštinski jeste, doći ćemo do toga da se tri petine glasača u Austriji opredelilo za, ako ne ekstremno desnu stranku, a ono za ekstremno desnu politiku u tirkiznoj oblandi umerene desnice.
Nemački mediji to pomalo zlurado objašnjavaju činjenicom da rodna gruda Adolfa Hitlera nikada nije prošla denacifikaciju. Da podsetim, ovaj vek je u Austriji počeo koalicijom crnih, predvođenih Volfgangom Šiselom i još crnjih na čelu sa apologetom nacizma, pokojnim Jergom Hajderom. Tada je Evropska unija odgovorila sankcijama. Sada za tako nešto nema šanse. Zato ne čudi što Jevrejska zajednica u Austriji poziva Sebastijana Kurca da ne ulazi u koaliciju sa Štraheom. A da li se i druge manjine osećaju ugroženo? Sam Kurc je u kampanji naglašavao da je njegova porodica devedesetih godina prošlog veka primila izbegle Bošnjake. Isticao je primer svog komšije Turčina, koji je besneo kada mu je Avganistanac napao ćerku. Dakle, kao i tokom predsedničkih izbora, u Austriji se pravi velika razlika između starih i novih imigranata.
Gde su tu Srbi? Srpski je drugi jezik posle nemačkog, a Srba ima više od Slovenaca, Mađara i Gradištanskih Hrvata zajedno. Zato ne čudi što su Srbi u Austriji pre tri godine i zvanično zatražili status manjine, koji ove tri etničke zajednice već uživaju. I pored najbolje volje da istražim kako su Srbi glasali u nedelju, do takvih podataka je skoro nemoguće doći. Iz razgovora sa Srbima u Austriji, jedino što mogu da zaključim je da nema jedinstvenog političkog stava, ali nema ni straha od izbornih rezultata. Izvesno je jedno – samostalno ili u koaliciji, Sebastijan Kurc je najmlađi predsednik najdešnje vlade u Evropi. Samo se jedan čovek uspeo toliko visoko sa još manje godina – njegovo ime bilo je Napoleon.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar