Palestina

Bliskoistočno prekrajanje granica

Na kraju krajeva, jednostavno priznavanje palestinske državnosti je jeftinija opcija. Može smiriti domaću publiku koja zahteva akciju, a istovremeno učiniti vrlo malo da zapravo promeni situaciju na terenu. I lakše je nego nametanje stvarnih sankcija Izraelu, koje Velika Britanija, Francuska i Kanada nisu predložile

Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo su među zemljama koje se spremaju da formalno priznaju državu Palestinu. Ovaj potez, koji bi mogao da usledi već u septembru, samo bi dodatno produbio podele koje postoje između dve stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sa jedne strane, i Izraela i Sjedinjenih Američkih Država, sa druge, koje su se pojavile u poslednja 22 meseca koliko traje rat u Gazi.

Kanada se prošle nedelje takođe pridružila jatu zemalja koje su nedavno signalizirale da su spremne da priznaju palestinsku državnost.

Za razliku od nekih davnih vremena, nijedna od ovih zemalja zapravo nema moć da prekraja granice ili crta nove mape. To, međutim, ne znači da nije bitno ono što one govore.

Ovo je velika stvar i predstavlja mnogo više od pukog signaliziranja nekakve moralnosti.

Za početak, najave priznanja dolaze od tri najmoćnije i najstarije demokratije Zapada. Ta simbolika nikome ne promiče.
Francuska i Velika Britanija, kao stari kolonijalni kartografi, bukvalno su nacrtale mapu modernog Bliskog istoka.
Ovo što sada rade je, na neki način, priznanje da je ono što se dogodilo palestinskom narodu pre osamdesetak godina bila duboka nepravda.

Dakle, sada imamo situaciju u kojoj se stubovi zapadne alijanse spremaju da počnu da tretiraju Palestinu kao pravu zemlju. A to može da ima ozbiljne implikacije. Priznanje koje bi došlo od tradicionalno proizraelskih zapadnih demokratija sugeriše rastuće razočaranje izraelskom politikom.

Planirano priznanje, koje se očekuje već u septembru, moglo bi, dakle, da bude tačka preokreta.

Dok se čini da je Francuska spremna da se bezuslovno pokrene, Velika Britanija i Kanada su svoju odluku vezale za akcije Izraela ili Palestinske uprave, koja upravlja delovima Zapadne obale pod izraelskom okupacijom. Ova promena odražava rastuće globalno negodovanje zbog civilnih žrtava u Gazi, koje pored ostalog stradaju i od, kako izveštaji sa terena pokazuju, široko rasprostranjene gladi na opkoljenoj teritoriji.

Palestinu, inače, priznaje više od 145 zemalja. Među njima, međutim, nisu i zemlje iz Grupe 7 velikih industrijalizovanih zemalja u kojoj su, pored Francuske, Velike Britanije i Kanade, još i SAD, Italija, Nemačka i Japan. Hoće li se, dakle, dogoditi da čak tri od sedam ovih država u narednom periodu priznaju Palestinu?

Muin Rabani, viši saradnik istraživačke grupe Bliskoistočnog saveta za globalna pitanja, izjavio je za NPR da ovaj potez – iako uglavnom simboličan – ima određenu diplomatsku težinu.

"Kada imate države sa značajem i važnošću Francuske i Velike Britanije koje preduzimaju ovu meru, to ostavlja osećaj kao da je pukla neka brana", kaže Rabani. "Može se očekivati da će i drugi da slede njihov primer."

Ovaj potez takođe služi da "uputi udarac preko nosa Izraelu", kaže Majkl Link, bivši nezavisni stručnjak UN za ljudska prava na palestinskim teritorijama. Za nacije koje odluče da priznaju državu Palestinu, to signalizira svetu da su "ljute, uznemirene i potresene zbog načina na koji Izrael vodi rat u Gazi".

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u saopštenju rekao da priznavanje palestinske države „nagrađuje monstruozni terorizam Hamasa i kažnjava njegove žrtve“. Američki državni sekretar Marko Rubio podelio je taj stav u objavi na platformi Iks prošle nedelje, nazvavši je „nepromišljenom odlukom“ koja „samo služi propagandi Hamasa“. Zvaničnici Palestinske uprave pozdravili su saopštenja Francuske i Velike Britanije, dok je BBC izvestio da je Hamas nazvao akciju Francuske „pozitivnim korakom“.

Šta su tačno rekle Francuska, Velika Britanija i Kanada?

Pariz, London i Otava dugo podržavaju rešenje o dve države kako bi dugotrajni izraelsko-palestinski sukob bio okončan uspostavljanjem palestinske države. A ona bi, kako Palestinci kažu, trebalo da obuhvati Zapadnu obalu, Gazu i Istočni Jerusalim. Lideri tri zemlje rekli su da nameravaju da to objave na Generalnoj skupštini UN u septembru u Njujorku. Ali oni, ipak, imaju malo drugačiji pristup.

Prošle nedelje, francuski predsednik Emanuel Makron, u pismu objavljenom na mreži Iks, uverio je predsednika Palestinske uprave Mahmuda Abasa da Francuska planira da prizna palestinsku državu. Makron je pozvao na trenutni prekid vatre, oslobađanje svih talaca, „masovnu humanitarnu pomoć narodu Gaze“, osiguravanje „demilitarizacije Hamasa“ i obnovu palestinske države koja u potpunosti priznaje Izrael.

Britanski premijer Kir Starmer izložio je septembarski vremenski okvir za britansko priznanje palestinske države, ukoliko Izrael ne pristane na prekid vatre, ne zaustavi širenje izraelskih naselja na Zapadnoj obali i ne obaveže se na rešenje o dve države. Njegova izjava takođe poziva na „povlačenje izraelskih snaga i uklanjanje rukovodstva Hamasa iz Gaze kao ključne korake ka pregovaračkom rešenju o dve države“.

Kanada ima neke od istih uslova. Na konferenciji za novinare, kanadski premijer Mark Karni rekao je da je potez njegove vlade usmeren na očuvanje rešenja o dve države „kao jedine mape puta za bezbednu i prosperitetnu budućnost“. Karni je takođe rekao da Palestinska uprava, koja nije održala izbore od 2006. godine, mora da organizuje glasanje 2026. godine, ali na kojem ne bi učestvovali predstavnici Hamasa.

Više od 60.000 Palestinaca ubile su izraelske snage tokom rata u Gazi, saopštilo je Ministarstvo zdravlja Gaze. Rat je počeo napadom Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine, u kojem je, prema izraelskim podacima, ubijeno oko 1200 ljudi.
Koje su praktične i diplomatske implikacije?

Ako Velika Britanija i Francuska priznaju palestinsku državu, četiri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN – Francuska, Velika Britanija, Rusija i Kina – govoriće istim jezikom o tom pitanju.

„To znači da su Sjedinjene Države jedina zemlja koja odbija da odustane od bezuslovne podrške svemu što Izrael radi“, kaže Haled Elgindija, gostujući profesor u Centru za savremene arapske studije Univerziteta Džordžtaun.

Diplomatski, to znači da zemlje koje priznaju Palestinu mogu da razmene opunomoćene ambasadore sa Palestinskom upravom, kaže Link, koji je trenutno vanredni profesor na Western University’s Faculty of Law u Londonu, Ontario.

„To bi značilo podizanje statusa predstavništva Kanade u Ramali na Zapadnoj obali na punopravnu ambasadu sa ambasadorom umesto predstavnika, a Palestina bi imala ambasadora i punopravnu ambasadu u Otavi.“

Većina zemalja koje trenutno nemaju formalne odnose sa Palestinskom upravom ipak su održavale neformalne veze različitim diplomatskim, političkim i humanitarnim kanalima.

„Države koje priznaju Palestinu imale bi obavezu da preduzmu korake u znak protesta i preduzmu akcije – stvarne sankcije ako je potrebno – protiv bilo koje države koja se meša u palestinski suverenitet“, kaže Link.

Sa Francuskom i Britanijom, to bi moglo značiti dva dodatna glasa protiv Izraela u Savetu bezbednosti UN, ali kako Rabani primećuje, „Francuska i Britanija decenijama nisu koristile svoje pravo veta u odbranu Izraela“. Umesto toga, dozvolile su Sjedinjenim Državama da iskoriste svoje pravo veta.

„Dakle, ne mislim da će se bilo šta promeniti u Savetu bezbednosti“, kaže on.

Konačno, to bi moglo imati implikacije za Međunarodni krivični sud (MKS), koji je u novembru izdao naloge za hapšenje Netanjahua i bivšeg izraelskog ministra odbrane Joava Galanta zbog „zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina“ počinjenih od početka sukoba u Gazi. Netanjahu je optužbe nazvao „skandaloznim“, a međunarodni sud „neprijateljem čovečanstva“.

Jael Ronen, viši istraživač u Centru za ljudska prava Minerva na Hebrejskom univerzitetu, kaže da bi priznanje „moglo imati pravne posledice... u kontekstu nadležnosti MKS“.

Međutim, Francuska je saopštila da neće uhapsiti Netanjahua i Galanta jer bi to bilo „nespojivo sa njenim obavezama u pogledu međunarodnog prava u pogledu imuniteta datih državama koje nisu članice MKS“ – u ovom slučaju Izraelu.

Dakle, priznanje palestinske države „ne znači da će te države nužno uhapsiti ove političare ako stignu na francusko ili britansko tlo“, kaže Ronen.

Rabani dodaje: „Ove godine smo videli da je Francuska u više navrata dozvolila optuženim ratnim zločincima, izraelskim ratnim zločincima, koji su begunci od međunarodne pravde jer ih traži MKS, da koriste francuski vazdušni prostor na putu ka Sjedinjenim Državama.“

Francuska, Velika Britanija i Kanada su rekle da Hamas mora da bude isključen iz buduće palestinske države, ali nije jasno da li je to moguće.

Hamas, koji kontroliše Gazu i odvojen je od Palestinske uprave, ima odnose sa nekim zemljama Bliskog istoka i uživa ograničene veze sa Rusijom i Kinom. Ali Evropska unija i većina zapadnih zemalja, uključujući Sjedinjene Države, Kanadu i Australiju, proglasile su ovu islamističku organizaciju terorističkom grupom.

Zašto baš sada iznenadna promena?

„Postoji kriza. Postoji osećaj da nešto treba učiniti da se ovo zaustavi. Zato radite šta god je moguće. A ako nemate ništa drugo, evo šta radite“, kaže Ronen.

Javno mnjenje takođe igra važnu ulogu. U Velikoj Britaniji, na primer, 45 odsto Britanaca sada kaže da bi njihova vlada trebalo da prizna palestinsku državu, dok se samo 14 odsto ne slaže, prema anketi „YouGov“-a sprovedenoj prošle nedelje.

Za zemlje koje se kreću ka priznavanju države Palestine, akcije Izraela su ih primorale na to, kaže Rabani. Bivši francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin, govoreći za Le Mond, rekao je da je Makronova vlada imala dužnost da nešto preduzme.

„S obzirom na užasnu situaciju u Gazi i nedostatak perspektiva, postajalo je nečasno ne činiti ništa“, rekao je Vedrin.

Rabani takođe sumnja da se dotične zemlje nadaju da će oživeti mogućnost rešenja o dve države, koje on opisuje kao „okvir koji sve više postaje iluzija“.

„Izraelska vlada ih je dovela u nemoguću situaciju“, usred rastućeg domaćeg političkog pritiska, kaže on.

Na kraju krajeva, jednostavno priznavanje palestinske državnosti je jeftinija opcija. Može smiriti domaću publiku koja zahteva akciju, a istovremeno učiniti vrlo malo da zapravo promeni situaciju na terenu, kaže Rabani. I lakše je nego nametanje stvarnih sankcija Izraelu, koje Velika Britanija, Francuska i Kanada nisu predložile.

„U tom smislu, postoji veoma velika kontradikcija između reči i dela“, kaže on.