Svet
19.06.2016. 08:24
ekspres

"Suviše su veliki

BOKAN ANALIZIRA "BREXIT": Zašto će Britanija ostati u EU i kakva se igra zapravo krije iza referenduma

"Suviše su veliki ulozi u igri da bi se tako nešto prepustilo nekakvom opštenarodnom, ničim izazvanom referendumu. Zato je praktično

"Suviše su veliki ulozi u igri da bi se tako nešto prepustilo nekakvom opštenarodnom, ničim izazvanom referendumu. Zato je praktično nemoguće da Engleska i njene vazalne regije (Škotska, Vels i Severna Irska) zaista odu iz evropskog političkog, vojnog i ekonomskog saveza"

Čitavo Ujedinjeno Kraljevstvo se uskomešalo ovih dana, očekujući Dan Referenduma: “ZA ILI PROTIV OSTANKA U EVROPSKOJ UNIJI?”

Zajedno sa njima, i ceo svet (sa naglaskom na Nemačku, koja, grickajući nokte, čeka da vidi da li je stvarno reč o mogućnosti izlaska Velike Britanije iz političkog evropskog saveza (BREXIT) ili, ipak, samo o još jednom britanskom strateškom pritisku na ionako popustljiv odnos ostatka briselske Unije prema njima).

Prva žrtva Brexita

Da bi sve dobilo na sočnosti i dodatnoj uzbudljivosti, u prvi plan je pre par dana došla i prva žrtva ove referendumske napetosti, laburistička “pro-evropska” zastupnica Helen Džoan Koks, nastradala od “mentalno obolelog ultra-desničara” na severu Engleske (on ju je doslovno zaklao i, onda, dokrajčio pištoljem, u nekoj varoši Zapadnog Jorkšira).

Izbodena, pa ustreljena: Laburistička poslanica Helen Džoan Koks Izbodena, pa ustreljena: Laburistička poslanica Helen Džoan Koks           Foto: AP

To je, ipak, samo deo opšte buke&besa u okviru višemesečne, senzacionalističke pripreme junskog političkog karnevala, koji treba da, u oba moguća krajnja ishoda, naglasi značaj i neuporedivu važnost Velike Britanije (u okviru ili van Evropske Unije, svejedno).

Britanija je podeljena na praktično dva formalno skoro jednaka dela: otvoreno nacionalističke zastupnike potpuno nezavisnog i suverenog Ujedinjenog Kraljevstva i predstavnike dominantne i ultra-privilegovane britanske uloge unutar evropske (i evroameričke) Imperije.

U oba slučaja, Britanija ispada jednako velika i važna, s jedinom razlikom u pristupu ovoj veličini & važnosti i gotovo rasističkom insistiranju na posebnosti Ostrvskog Kraljevstva (Kraljičanstva).

Tako da se tu teško može - kao u slučaju većine drugih članica EU - govoriti o “izdaji nacionalnih interesa” (kod evrointegrista) ili njihovoj odbrani (kod autonomaša), jer ovde uopšte, ni na jednoj strani, nema nikakve “predaje pred pritiscima EU birokratije”, ni “stavljanja varljivih ekonomskih, pred svim drugim državnim argumentima”.

U engleskom slučaju je uvek sve potpuno drugačije nego u ostatku sveta, odavno još.

Pa da se podsetimo, ukratko, istorije ovog i ovakvog njihovog imperijalnog stava (ili kompleksa, kako ko već to vidi i opisuje).

Britanija uber alles

Nije slučajno prvi značajni zapadni ustavni dokument (“Magna karta” iz 1215) nastao baš u Britaniji, niti je tek-tako Engleska prva svojom dinastičkom politikom doslovno progutala religiju (upregnuvši je u službu državnih i vladarskih interesa). Niti je istorijska sreća ili slučajnost povoljnih sudbinskih okolnosti uspostavila sve one velike engleske pobede: nad moćnom španskom “armadom”, još moćnijim Vatikanom, Lujem XV i (nešto kasnije) francuskom revolucijom, Napoleonom, komunističkom Internacionalom, Romelom i Hitlerom, šezdesetosmaškim anarhizmom…- već njena nadljudski snažna “volja za moć”.

Makijevalizam je ovde urođen i prosto ugrađen u temelje shvatanja veštine upravljanja narodom i državom, te nije morao biti posebno naglašavan, niti praćen pisanjem i objavljivanjem političkog priručnika (poput Nikolinog renesansnog “Vladaoca”). I nije slučajno upravo u Britaniji uspostavljena materijalistička ideologija darvinističkog tipa, niti su bez razloga ovde objavljeni svi najuticajniji (i najstariji) evropski rasistički i ekstremno-nacionalistički priručnici.

Jači i lukaviji ovde logično, nezaustavljivo i zakonomerno uvek pobeđuju, a pravi pravcati ljudski predatori polažu sva prava na svoje žrtve (kao u onoj pesmici Duška Radovića o vuku i ovci).

Kako to savršeno precizno i nepristrasno opisuje Hana Arent u svojim “Izvorima totalitarizma” (u poglavlju “Teorija rase pre rasizma”, u drugom poglavlju knjige), kada piše da “postoje ljudska prava i prava Engleza”, “prava Engleza VS prava čoveka”.

To je i unutrašnji, skriveni izvor engleskog imperijalizma, to nepokolebljivo uverenje o “veličanstvenosti engleske rase”.

Ser Čarls Ventvort Dilki tako definiše osnove imperijalističke doktrine, oblikujući moderan oblik ove snažne i kontraverzne ideje (u delu “Greater Britain”, 1868)...

Danas znamo da engleski darvinistički rasizam prethodi mnogo poznatijem i ozloglašenijem nemačkom rasizmu kao njegova ultimativna i nesumnjiva inspiracija – sve to na osnovu imperijalnih teorija neizbežne i prirodne ekspanzije superiorne engleske rase.

istorija Breme belog čoveka: Radjard Kipling

Hana Arent piše da “postoje ljudska prava i prava Engleza”, a engleski rasizam prethodi poznatijem nemačkom rasizmu kao njegova ultimativna inspiracija

Engleski psiholog ser Vilijem Džons je krajem osamnaestog veka ispisao teze koje će šezdeset godina kasnije nadahnuti pisca “Eseja o nejednakosti rasa”, francuskog grofa Gobinoa, koji će, opet, biti inspiracija za još jednog engleskog rasističkog teoretičara, Hjustona Stjuarta Čemberlena, pisca “Osnova devetnaestog veka” (knjige koja će posebno uticati na stvaranje nacističke ideologije, na Alfreda Rozenberga i na samog Hitlera).

“Englez je natčovek i istorija Engleske je istorija njegove evolucije”, uzneseno piše pesnik Džon Dejvidson (1908, godinu dana pre svog samoubistva), izražavajući tako misao koja u sebi sažima čitav koncept tog specifičnog, rasno motivisanog darvinizma u politici.

Ovom prilikom ćemo se samo ovlaš setiti i talentovanog i svetski proslavljenog Radjarda Kiplinga (pisca “Knjige o džungli” i čuvene, mitski popularne pesme “Ako”), koji bez pardona piše (1899) o “bremenu belog čoveka, koji svuda mora da donosi, širi i brani red i poredak”.  Time je, u sasvim nadrealnoj interpretaciji, okrutni britanski kolonijalizam romantično prikazan kao “herojska žrtva nepovoljnih istorijskih okolnosti” i napeta kombinacija muke i podviga velike engleske rase (na kojoj je da nauči “tamnopute domoroce da postanu civilizovani i sposobni za samostalni život”).

Na taj način je, tokom viktorijanske epohe, konačno dovršena i krunisana britanska ideja o njihovoj superiornosti i predodređenosti za vladanje svetom (tretiranom kao neuređeno “Božije carstvo” i prirodno predodređena “engleska kolonija”).

Geografski (ostrvski) uzroci "volje za moć"

Velika Britanija je, rekao bih, “Japan Zapada”. Jer je poput istočnjačkog carstva izlazećeg Sunca – stotinama godina dominirala velikim (neproporcionalno svojoj realnoj veličini) regionom.

Kao ni u Japanu, ni na Britanskim Ostrvima zemlja nije bila preterano plodna. Obe su, vekovima, imale uticajnu, snažnu i dobro organizovanu ratničku kastu. Izolovane su i poseduju neumoljivu želju za dominiranjem. Imaju poseban identitet u potpunom kontrastu sa okolnim okruženjem (sa sve lordovima i šogunima na vrhu društvene piramide).

Sve to uz jaku unutrašnju organizaciju, veliku lojalnost svojoj državi i specifičnu solidarnost u ekspanzjji (od koje su, praktično, živeli i jedni i drugi)…

Suštinska razlika je manje-više samo u geopolitičkom položaju, ali se ni jedna, ni druga zemlja nisu libile da udare na od njih mnogo veća Carstva (Japan na Kinu, Rusiju i Ameriku), Britanci na Evropu, Aziju i Afriku (uz osvajanje Amerike od Holanđana, Francuza i urođeničkih indijanskih plemena).

To je organski deo unutrašnjeg koncepta i doživljaja sveta japanskog i britanskog, pažljivo negovanog i neprestano promovisanog militarizma.

Takođe, mislim da ova još neotkrivena i nedovoljno primećena veza između najzapadnije i najistočnije evro-azijske zemlje nije nimalo slučajna, ni dovoljno opisivana u dosadašnjim (komparativnim) istorijskim analizama engleske i japanske sudbine.

Zbog toga su kraljevi i kraljice u Velikoj Britaniji uvek imali uočljiv zazor od svih potencijalnih (i kratkotrajnih) saveznika po evropskim zemljama, radije se odlučujući za privremene, sasvim pragmatične koalicije (najčešće protiv Francuske i Rusije) i neprestano širenje svog proklamovanog “državnog interesa”, stvarajući ubedljivo najveću svetsku kolonijalnu imperiju moderne epohe (srušenu tek posle Drugog svetskog rata i odlaska Čerčila sa čela zemlje).

Pa o čemu se onda radi u britanskom referendumu?

Setivši se engleske istorije i njenih osvajački postavljenih i ustrojenih specifičnosti, lakše ćemo razumeti ono što treba da se dogodi 23. juna ove godine.

Kao i uvek, najvažniji događaji (oni od istorijske, zaista trajne važnosti) nikada ne mogu biti stvarno objašnjeni bez adekvatnog uspostavljanja analitičkog “nišana” u preciznom preklapanju ideala prošlosti i sadašnjosti. A to u engleskom slučaju nije nimalo teško, jer postoje brojni “procesi dugog trajanja” u kojima se ništa važno ne menja, decenijama i vekovima unazad.

Nikada ideološke razlike i međusobna politička suprotstavljanja nisu ometale engleske ideologe, političke vizionare, državnike i njihov narod da s ponosom osete i na svaki način (u bilo kojoj epohi podjednako) brane ideju sopstvene izuzetnosti i superiorne različitosti u odnosu na sve druge. Pa je tako neće omesti ni sada, u ovom najnovijem, referendumskom slučaju…

U Britaniji je real-politika oduvek bila neuporedivo važnija od zavodljivih utopijskih maštanja (kod njih prepuštenih religioznim i umetničkim zanesenjacima, poput Oskara Vajlda, Vilijema Morisa ili Raskinovih “prerafaelitskih” sledbenika). Tamo se oduvek razlikovao san od jave, makar minimalna mogućnost pobede od sigurnog poraza, konkretna korist od puke (pa makar i raskošno dekorisane) priče.

Zato je PRAKTIČNO NEMOGUĆE da referendumskim glasovima Engleska i njene vekovne vazalne regije (Škotska, Vels i Severna Irska) zaista odu iz evropskog političkog, vojnog i ekonomskog saveza, onog što se danas potpisuje kao EU.

plaše je Referendum kao rušenje Berlinskog zida: Marin Le Pen

Zbog toga Marin Le Pen moguće odvajanje Britanije od Evropske Unije  (“Bregzit”) naziva “događajem slične važnosti kao rušenje Berlinskog zida 1989. godine”). To zato i ne zvuči realno, ni moguće. Zbog razloga real-političke prirode, pošto su suviše veliki ulozi u igri da bi se tako nešto prepustilo nekakvom opštenarodnom, ničim izazvanom referendumu.

Engleska (u proširenoj formi Velike Britanije) je jedan od glavnih tutora Evropske unije i to je i te kako obavezuje na razmišljanje o tome “šta dobija”, a “šta gubi” potencijalnom odlukom o njenom stvarnom napuštanju. Kao što je, ne tako davno, bilo i sa pričom o odvajanju Škotske (a znamo da se, recimo, baš tamo nalazi nekoliko američkih atomskih mornaričkih, podmorničkih baza), koja je bila podjednako nerealna i neostvariva kao i ova sa engleskim glasanjem “za napuštanje EU” ili “za jaču Britaniju u njoj”- jer Škoti više ništa ne odlučuju o svojoj sudbini (ostalom, kao i većina naroda na našoj planeti).

Amerika iznad svega

Ali, čitava ova državno-politička operacija je više nego taktički zahvalna za razne vrste kombinatorika: od relativno bezbolnog izduvavanja preteranih nacionalnih strasti (nastalih zbog povećanja broja muslimanskih ekstremista u Engleskoj i nemoći države i društva da održe vekovima nepromenjeni “britanski način života” u sopstvenoj urbanoj svakodnevici), pa do savršene prilike da se izvrši snažan pritisak na sve članice Evropske Unije da Velikoj Britaniji dozvole ono na šta nema pravo nijedna druga njena članica. I pored toga što Englezi imaju već mnogo olakšica i prava na presedan od svih (za druge važećih) pravila…

A ako Evropska Unija ne ponudi dovoljno Britaniji (po njenom doživljaju stvari), ona će sigurno nastaviti dalje sa pritiscima ove vrste, stalno preteći novim “bregzitovskim” referendumom i sledećom u nizu šansom za potencijalni izlazak iz sve slabije i dekadentnije ekonomsko-političke zajednice sa centrom u Briselu…

Tu je veoma važan i nezaobilazni “američki faktor”, koji se već jasno i glasno izjasnio protiv otcepljenja Britanije iz ujedinjene Evrope, sa svojim najčešće presudnim prekookeanskim uticajem (pravo iz Vašingtona i sa njujorške berze).

Ako Americi ne odgovara izlazak Britanije, to se, naprosto, neće dogoditi.

President Barack Obama and Britain's Prime Minister David Cameron wave from the steps of 10 Downing Street, London before a meeting Friday, April, 22, 2016. (AP Photo/Kirsty Wigglesworth) Amerikanci se pitaju: Dejvid Kameron i Barak Obama            (AP Photo/Kirsty Wigglesworth)

Britanski političari i intelektualci mogu da koliko hoće pričaju o “razlozima za svoj izlazak iz skoro raspale briselske Unije”, sve dok stvar ne dođe do svog kraja i britanskog neizbežnog odustajanja od onako pretenciozno najavljene “mogućnosti odlaska”.

Ni Izrael ne može da radi šta hoće, a kamoli Britanija.

To je kao kada bi Teksas poželeo da se, kao jedna od ujedinjenih američkih država, odvoji od nad-državne celine SAD, sa svim mogućim teorijski potkrepljenim argumentima “na svojoj strani”.

To je, dakle, apsolutno nemoguće…

A Bela Kuća, odavno još, sve evropske saveznice doživljava kao uredno poslagane zvezdice na svojoj globalnoj zastavi. I tu su izuzeci nemogući, sem u slučaju svetskog rata ili neke nama apsolutno nerazumljive kombinatorike američkih vlasti i njenih političkih stratega…

Britanija je, znamo to, bila uvek lojalna jačim silama od sebe (u prilikama kada je bila svesna svoje trenutne nemoći ili nepripremljenosti), pa su, evo, sad skoro, kineskog predsednika dočekali sa zlatnim kočijama i odgovarajućim smeštajem u Bakingemskoj palati. Jer je ova ostrvska mudrica samo na svojoj površini onako naizgled ekscentrična i tobože spremna na “demokratski izbor sopstvenih građana budućeg puta Britanije”, a iznutra i u stvari - žele uvek da budu “na jačoj strani”, uz sigurnog pobednika.

Tome u prilog ide i činjenica da Ujedinjeno Kraljevstvo ima jednu od najstarijih i najbolje organizovanih obaveštajnih službi na svetu, pa su iznenađenja ma kakve (a posebno ovakve, referendumske) vrste potpuno nemoguća.

Amerikanci tu (na nivou spoljnopolitičkih poteza i odluka) sve određuju, do najmanje sitnice, a u duhu već dugo spremanih, veoma ambicioznih “transatlatlantskih trgovačkih i investicionih partnerskih ugovora” sa Evropom (TTIP: Transatlantic Trade and Investment Partnership, čija finalizacija i obostrano potpisivanje se očekuju tek za tri ili četiri godine)…

Ono što je, naravno, ipak dozvoljeno (i, čak, poželjno) je snažan, preteći i što uverljiviji pritisak na Nemačku, baš kao i uvek.

I, naravno, posredno i “pravovremeno” obuzdavanje mogućih evroazijskih integracija Rusije i Evropske Unije.

A toliko naglašavani “britanski izolacionizam” (u funkciji obnove svog punog suvereniteta i sprovođenja sopstvenih, a ne iz Brisela diktiranih zakona) je samo lepa priča za dovoljno naivne. Englezi su u potpunosti integrisani u aktuelnu globalnu priču i ma kakav oštar zaokret sa tog smera bi bio suviše ambiciozan za realne mogućnost svoje politike.

Priča za pačiće male

A onaj formalni deo ove stilizovane parade pijanstva & kiča (na tipično ostrvski način, sa sve već pomenutim zločinom iz političke strasti: ubistvom proevropske, laburističke poslanice) je formalno složen i (namerno) zakomplikovan, ali, po svojoj suštini, veoma jednostavan.

Podela u Britaniji ide sledećom linijom razdvajanja: vladajući konzervativci su većinski neutralni, dok njihov najuticajniji član, aktuelni premijer Kameron, veoma vešto i zahtevno gura stvar opstanka Britanije u EU kroz stalna i sve veća traženja povlastica, privilegija i drugih izuzetaka iz “pravila za ostale”, stalno preteći svojim nemačkim i briselskim sagovornicima da, bez toga, neće moći ništa da uradi po pitanju opstanka svoje zemlje u zajednici (u koju je ušla još 1973. godine).

Uostalom, isto to su Britanci već jednom uradili, “proveravajući stav nacije po ovom pitanju” samo dve godine po svom ulasku u tadašnji oblik (pre Mastrihta) Evropske ekonomske zajednice…Sada se sve to ponavlja, ali na jedan, ipak, uverljiviji i veštije izrežiran način nego pre četrdesetak godina.

Svi ostali, iole važniji politički i (posebno) poslovni faktori su za bezuslovni ostanak u EU: i laburisti (na čelu sa sve popularnijim Džeremi Korbinom), i “zeleni”, i liberal-demokrate, i sve manjinske partije (“Šin Fejn”, kao i škotska, velška i severnoirska, ulsterska stranka); 23 od ukupno 30 članova Ministarskog saveta (Kabineta) su za tu opciju, kao i sve najveće britanske multinacionalne kompanije, kompletan bankarski sektor, većina istoričara i ekonomista, studentskih udruženja i Univerziteta…a sa diskretnom podrškom Kine, upozorenjima Međunarodnog Monetarnog Fonda i svih od reda internacionalnih privrednih institucija i korporacija.

2015_134_c30fa472-28ec-44f4-82f4-af4c76e0b9bd Računa na glasove osiromašene radničke klase, ribara i nacionalista: Najdžel Faraž       Fioto: AP

Pristalice ostanka u Evropi imaju premijera Dejvida Kamerona kao svog istinskog (iako neformalnog) lidera, a njihovi protivnici harizmatičnog lidera UKIP-a Najdžela Faraža na jednoj, i bivšeg gradonačelnika Londona Borisa Džonsona na drugoj strani

Za izlazak iz EU su brojne male i manje značajne “independističke” britanske stranke (PBP, DUP, TUV, UKIP, UUP, BNP, SDP, “Britain First”), mnogi sindikati, kompletna engleska ribarska industrija, mnoga mala i izvestan broj srednjih preduzeća, kao i nekoliko popularnih političara (bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson, ministar Majkl Gov, harizmatični evroskeptik Najdžel Faraž, lider Donjeg doma Parlamenta Kris Grejling…), ali su i oni podeljeni u dve žestoko suprotstavljene grupacije koje ne priznaju jedna drugu. U svakom slučaju, to je nedovoljno moćna i uticajna, međusobno posvađana lobistička grupa.

Oni računaju, pre svega, na ciljne grupe osiromašene radničke klase i umerenih konzervativaca-nacionalista, uz stariju populaciju tradicionalno nastrojenih Engleza i sve (veoma brojne) protivnike neumerenog i neregulisanog prijema nadolazećih, beskrajnih kolona imigranata u zemlje EU. I na sve one engleske firme kojima strogi evropski standardi i briselski zakoni uništavaju ili kvare posao.

Uz pristalice izlaska Britanije iz EU su i ruski predsednik Putin, američki predsednički kandidat Donald Tramp, većina evropskih desničara i svi autentični evroskeptici.

Pristalice ostanka u Evropi imaju premijera Dejvida Kamerona kao svog istinskog (iako neformalnog) lidera, a njihovi protivnici Najdžela Faraža, na jednoj, i Borisa Džonsona na drugoj strani.

Ujka Sem sve posmatra...

indexTako izgleda referendumska scena, njene kulise, parole, debate i govornici, u najnovijoj pozorišnoj predstavi britanske glumačke i zabavljačke trupe, čija je domaća i svetska premijera zakazana za 23. jun.

Taj dan pristalice saveza sa EU gledaju kao sećanje na brak kralja Čarlsa Drugog (23. juna 1661) sa portugalskom princezom Katarinom od Bragance (koja je iz svog zavičaja uvela u Englesku ritual pijenja popodnevnog čaja), a “independisti” kao dan velike pobede Engleza (23. juna 1758) u Krefeldu, u sudbinski važnom “Sedmogodišnjem ratu” sa Francuskom.

Svako od njih sve vidi na svoj način.

A Amerikance ne zanima šta se dešavalo na ovaj dan. Dovoljno im je što znaju unapred šta će se ovog puta (i svaki put, dok oni drže stvari pod kontrolom) dogoditi.} else {

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
13°C
23.04.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve