CAREVO NOVO ODELO: Makron i priprema za postpunovski putinizam

CAREVO NOVO ODELO: Makron i priprema za postpunovski putinizam

Shutterstock


Nisam naivan, ali situacija nalaže politički dijalog s Rusijom, tako je francuski predsednik objasnio Poljacima temelj svoje političke strategije prema Moskvi.

Nekoliko dana nakon toga, u svom redovnom godišnjem pregledu nuklearne strategije, Emanuel Makron je bio još jasniji: “Uveren sam da u Evropi možemo izgraditi arhitekturu stabilnosti, mira i poverenja samo ako razgovaramo s Rusijom”, preneo je Euractiv.

Kako dalje stoji u teksrtu pod naslovom “Carevo novo odelo, priprema za postputinovski putinizam, Makronu mnogi zameraju mnogo toga, od pompeznosti, preko preterane sklonosti “istorijskim” govorima, pa do korelacije sa stvarnošću njegovih političkih istupa, popout onog “NATO je doživeo moždanu smrt”. Ali, on je, kako ističe autor izuzetno precizno ocrtao geopolitički imperativ Evropske unije u odnosu prema Rusiji.|

Pročitajte još: Erdogan – Sirijska vlada će platiti visoku cenu

Rusija je, realno, velika sila samo po svojoj geografskoj veličini, prirodnim resursima koji s time dolaze, po svojoj istoriji i mestu stalne članice Saveta bezbednosti UN s pravom veta te po – nuklearnim bojnim glavama, nekoliko hiljada njih.

“U toj slici postoje i dve vrlo ozbiljne pretnje kojih EU mora biti svesna. Prvo, Rusija pripada grupi država s demografskim problemom. Ta je kriza bila ozbiljnija početkom veka, ali i dalje su prazna ogromna bespuća ruskog istoka. Drugo, nuklearna sila Rusija ima ekonomiju snage Španije. I teškom mukom, zahvaljujući briljantnoj guvernerki Središnje banke Elviri Nabiulini i ministru finansija Antonu Siluanovu, drži glavu iznad vode dok je sankcije vuku prema dnu”, navodi se u tekstu.

AP Photo/Alexander Zemlianichenko, Pool

AP Photo/Alexander Zemlianichenko, Pool

U slučaju prve pretnje sve je više informacija da se Kinezi naseljavaju preko granice, u Rusiju, a kako se navodi, prema nekim podacima za koju godinu mogli bi postati druga etnička grupa po brojnosti. A to bi moglo izazvati ozbiljne društvene i političke posledice.

U slučaju druge pretnje, piše Euractiv.jutarnji.hr, postoji zaštitni mehanizam u obliku državnog fonda u iznosu od nešto više od 400 milijardi dolara. Ali dugoročno, Rusija je na tom planu najranjivija jer se struktura njene privrede se ne menja već 30 godina.

Očekivani uspeh Evropskog zelenog plana, koji je kao imperativ postavila prva “geopolitička” Evropska komisija pod vođstvom Ursule von der Lejen, postupno bi trebalo da minimalizuje ruski izvoz nafte i plina i oduzme najmanje trećinu sadašnjih prihoda Moskvi.

To ne može nadoknaditi povećana potražnja Kine i Japana. Ruskinje i Rusi su se tokom istorije navikli na loš život. Ali, stasala je nova generacija koja se ne seća SSSR-a i planske privrede, praznih polica i čekanja u redu.

Generacija koja želi bolji život i koja je u Moskvi prošle godine, neposredno pre lokalnih, politički gotovo nevažnih izbora, pokazala da neće sedeti i ćutati. Svaki poremećaj na ekonomskom planu može se pretvoriti u iskru koja će zapaliti postojeću kritičnu masu. Koja i dalje pozdravlja ruske spoljnopolitičke uspehe, od grabeža Krima do preuzimanja uloge ključnog aktera na prostoru MENA (Srednji istok i severna Afrika). I koja prihvata sadašnje stanje. Ali ne kani da ga trpi trajno, ističe autor.

Vlast je svesna da sada mora da krene u ustupke javnosti ili će se ona okrenuti protiv nje.

Makron je potpuno svestan problema pred kojim je Rusija, ali i pretnje koja se nadvija nad EU ako više ne bude uspevala držati glavu nad vodom. Očigledno da to razume i Vladimir Putin, “car Kremlja” koji zemljom vlada već petinu veka.

Jedan od njegovih problema je što većina onih mladih i ne pamti drugog ruskog lidera, što je u skladu s ruskom istprijom. Ali, danas se život neočekivano brzo menja i ljudi ne žele “večne” vladare ni u Latinskoj Americi, ni u Africi, ni u MENA.

I Rusija ide u tom smeru. “U poslednje dve godine apetit ruske javnosti za promenama snažno je porastao. Mala, ali rastuća grupa Rusa okrivljuje predsednika Putina za probleme u zemlji, a u pitanje se dovodi i njegova sposobnost da sprovede promene. Ali, javnost još nije identifikovala specifičnog alternativnog lidera kao mogućeg pokretača promena”, tako u svom izveštaju piše moskovski Karnegi.

 EPA-EFE/OLIVIER HOSLET

EPA-EFE/OLIVIER HOSLET

Sasvim je razumljivo da ruski državni vrh sve navedeno ima u vidu i da im je postalo jasno da se nešto mora preduzeti.

Vladimir Putin ima jasnu viziju: želi da postane najveći ruski vladar u istorij. Onaj koji je zemlju na ivici propasti stabilizovao, što je tačno, koji je zemlji izbačenoj iz kruga velikih sila vratio taj status, što je takođe tačno, koji svojom senkom plaši ekonomski moćnu EU, a i to je tačno – navodi se dalje u tekstu.

Ali je svestan da njegova vladavina ne sme završiti u skladu s izjavom “posle mene potop”. Zato je krenuo u rekonstrukciju svog vladajućeg aparata dovoljno rano da se 2024. godine, kad mu ističe drugi predsednički mandat, ne dogodi panika.

Putin je, kako se u ovom trenutku čini, našao relativno elegantan način redefiniranja sistema vlasti. Odlučio je ojačati ulogu parlamenta i premijera, ali sačuvati i moćnog predsednika. Što bi trebalo biti slabašan odraz onoga što se u razvijenim demokratijama naziva sistav provera i ravnoteža.

“Car Kremlja” se, očekivano, ne kani lišiti vlasti, ali je Putin odlučio da ona više ne zavisi od volje građana. To je dobar znak jer pokazuje da i nakon 20 godina na čelu države ima zdrav razum i oseća da se raspoloženje menja. Međutim, s druge strane, loš znak je u tome jer on namerava da preuzme funkciju vrhovnog nadzornika: onog koji ima pravo da sve kritikuje, a da ni za šta nije odgovoran. Takođe, da nikome ne podnosi račune.

Bez obzira na to što Putin i dalje čvrsto drži uzde vlasti, Rusija sada ulazi u razdoblje kolebljivosti. Ne treba sumnjati u to da će ustavne promene na najavljenom referendumu dobiti podršku javnosti.

I oni koji ne podržavaju Putina svesni su da se tako otvara kakav-takav prostor za promene: nasilni pokušaj promene ne bi mogao da prođe. Pravi izazovi slede nakon toga.

Parlamentarni se izbori moraju održati do septembra iduće godine. Putinova stranka Ujedinjena Rusija ne stoji dobro u anketama, konačno na čelu joj je Medvedev, mrzak Rusima. A baš ta stranka bi trebalo da svojom većinom jamči odanog premijera.

Nije isključeno ni da se raznim mahinacijama to i dogodi, ali četiri godine kasnije biće novi izbori – a tada Putin više neće biti predsednik. Možda premijer, verovatnije predsednik Državnog savjeta, ali ni tada nije isključeno da se dogodi ono što sada kao najveću Putinovu prednost navodi moskovski Karnegi centar: javnost još nije identifikovala alternativu.

Živahnija ruska unutarpolitička scena automatski znači i promenu na spoljnopolitičkom planu. I zato je Makron rekao što je rekao u Poljskoj.

Putinov će stisak i dalje biti jak, ali Rusija ide prema kolebljivosti. Kina je to dovoljno rano shvatila i otvorila svoje tržište ruskom plinu. Predsednik Si Đinping želi apsolutnu kontrolu nad Evrazijom koja mu je potrebna kao strateška brana da se može okrenuti prema majci svih kineskih problema: ostvarivanju nadmoći na Pacifiku.

Teško bi bilo posumnjati da moskovski stratezi toga nisu svesni, ali treba znati da Putin nije strateg, nego samo taktičar. I da su mu u većini slučajeva (Krim, Sirija) okolnosti same nudile da izvede završni čin. U EU su svakako svesni ove vrlo ozbiljne pretnje: Rusiju treba ostaviti u evropskom domenu i onemogućiti kineski prodor.

Posebno u situaciji kada se SAD okreće Pacifiku i Evroazija ga bitno manje zanima. U skladu sa stavom bivšeg predsednika Baraka Obame: Ukrajina nije američki strateški interes. Ali jest evropski i zato će EU morati da traži rešenja kako bi izvojevala pobedu nad Kinom i sačuvala Rusiju u svojoj sferi interesa.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar