Da li će se Britanija raspasti kao Jugoslavija?

Da li će se Britanija raspasti kao Jugoslavija?

A demonstrator in an astronaut suit carries a sign during a Peoples Vote anti-Brexit march in London, Saturday, March 23, 2019. The march, organized by the People's Vote campaign is calling for a final vote on any proposed Brexit deal. This week the EU has granted Britain's Prime Minister Theresa May a delay to the Brexit process. (AP Photo/Kirsty Wigglesworth)


U opštoj pometnji povodom Bregzita, rastu nacionalističke tenzije u Škotskoj i Severnoj Irskoj. Sve češće zagovornici otcepljenja govore o mogućim referendumima za nezavisnost

 

Nemoguće je Bregzit objasniti u nekoliko rečenica. I svakim danom je sve teže razumeti koje opcije su na stolu, kako razmišljaju torijevci, a kako laburisti, šta odbija Parlament, a šta nudi Tereza Mej, i kako na sve to gleda EU. Mnogo je jednostavnije opisati opšti utisak, koji može da stane u dve reči – nepredvidivi haos. I u tome se slažu i najvrsniji stručnjaci, i lordovi, i poznavaoci kompleksnih britanskih prilika. Jer nikada se u istoriji najveće kolonijalne sile, s prvom Velikom poveljom slobode i nepoljuljanom međunarodnom pozicijom, nije desilo da niko ne može sa sigurnošću da predvidi ishod. Još manje da se usudi da donese procenu, bila ona manje ili više verovatna.
Ovoliko zbunjenih, rekli bi zlonamerni s ovih prostora, bilo je samo onda kada se raspadala Savezna Federativna Republika Jugoslavija. Trajalo je to rastakanje, kao sto su se razvukla i njegova naknadna sentimentalna ili realna tumačenja. Redom politikolozi, sociolozi, teoretičari društva i politike, i drugi tvorci arhive o raspadu, koja broji više od 10.000 radova, članaka, izveštaja, studija, izneli su svoje viđenje teških balkanskih prilika. Nekolicina je, međutim, bila saglasna u jednom: uzroci urušavanja SFRJ bili su unutrašnji proces cepanja i uloga spoljnog, međunarodnog faktora u svemu tome. Kakve se onda paralele danas mogu povući s Velikom Britanijom? Da li jedan eminentni britanski diplomata s pravom strahuje da će se posle izlaska iz evropske zajednice Ujedinjeno Kraljevstvo dezintegrisati kao nekada neželjena balkanska federacija?
Nestabilni projekat
Poput Jugoslavije, Britanija je komplikovana multinacionalna država, nastala kao istorijski projekat sa imperijalnim tendencijama. Kako su onomad Srbiju bivše jugoslovenske republike posmatrale kao sedište federativne države, tako na Englesku gledaju Škotska, Severna Irska i Vels. Kao i Englezi, Srbi su verovali da su integrativni faktor, oni kojima je nametnuto da održe zajedničku državu, a koje niko ne razume. Imali su osećaj da su mnogo toga žrtvovali za zajednički cilj. Drugi narodi su to tumačili kao kolonijalu tendenciju, poriv za ponižavanjem i ograničavanjem. Obe unije, jugoslovenska i britanska, nastale su na osnovama tih netrpeljivosti, krhkih dogovora i sporazuma. Elite i jednih i drugih privremeno su uspevale da održe nestabilne multinacionalne eksperimente. Izdejstvovani su teški kompromisi, a animoziteti su stavljeni pod kontrolu. Činilo se u slučaju Jugoslavije da su buduće okolnosti predvidive, da će nestabilnosti biti kontrolisane, ako ne i potpuno izbegnute. Tome je služilo jačanje lokalnih vlasti i garantovanje autonomije, u šta i danas nepokolebljivo veruju u Vestminsteru. U Britaniji niko od vlastodržaca ne insistira na isticanju nadnacionalnog identiteta, shvatajući da je u vremenu jakih nacionalnih sentimenata to nekorisna, čak opasna solucija. Mnogo prihvatljivija je ideja da su godine, decenije zajedništva pomogle da narodi razviju osećaj pripadnosti jednoj državi.
Takav projekat poremetio je referendum iz 2016. o izlasku Britanije iz Evropske unije, koji je dopustio ljudima da kažu šta misle, da glasaju za Evropu ili protiv nje. Problem je u tome što su glasovi bili neujednačeni, što je izjašnjavanje otvorilo sva ona zatrpana nacionalna neslaganja. Još jednom je postalo jasno da takva testiranja direktne demokratije pre pojačaju društvene podele nego što rešavaju teška politička pitanja. I to je jedan ireverzibilni proces. Drugog pokušaja nema. Osim u slučaju organizovanja drugog referenduma. A to bi bila još jedna potvrda propalog projekta britanske vlasti.
Za više od dve godine teških pregovora Londona i Brisela o formatu napuštanja Unije, jedno od najtežih pitanja se odnosilo na granicu Severne Irske i Irske. Sporna odredba u okviru sporazuma o povlačenju, za predstavnika EU Mišela Barnije „jedino je dostupno operativno rešenje” propisnog istupanja Britanije iz evropskog bloka. Ona se naziva irski „bekstop” i ima za cilj da drži otvorenu granicu između Severne Irske, koja je deo Britanije, i Irske, koja je članica EU. Međutim, mnogi britanski poslanici, posebno u Konzervativnoj partiji, takozvani tvrdi bregzitaši, smatraju da bi to moglo predugo da veže Britaniju za EU. Ipak, evropski pregovarači su stava da bi tokom prelaznog perioda moglo da se radi i na alternativnim rešenjima. To pitanje je za stanovnike Severne Irske od suštinskog značaja jer su oni na referendumu o izlasku iz Unije glasali sa 55,8 odsto za ostanak.

Naime, Sporazum iz Belfasta, poznatiji kao Sporazum na Veliki petak, potpisale su i britanske i irske vlasti 10. aprila 1998. godine. Taj ugovor je odobren 23. maja, nakon što je dobio većinsku podršku birača na referendumu u Severnoj Irskoj. Istovremeno su građani Republike Irske glasali odvojeno za promenu svog ustava, a u skladu s tim sporazumom. Iako je veliki broj protestantskih stranaka bio protiv mirovnog dogovora, sporazum kojim je Severnoj Irskoj osigurana široka autonomija u okviru Ujedinjenog Kraljevstva stupio je na snagu 2. decembra 1999. godine. Taj ugovor je podrazumevao da je granica između Severne Irske i Irske ostane otvorena, čime je omogućen slobodan protok ljudi i robe. Bregzit je ozbiljno poremetio stari sporazum, budući da bi linija, nekada ispresecana kontrolnim punktovima i hiljadama vojnika, postala jedina kopnena granica Velike Britanije sa EU.
– Svaki pokušaj ponovnog podizanja zidova i granica na ostrvu Irska bio bi katastrofalan – izjavila je za američke medije Mišel O’Nil, zamenica predsednika irske nacionalističke stranke Šin Fejn. Tenzije su pojačane tvrdnjama da je takozvana nova IRA (Irska republikanska armija) postavila četiri zapaljiva uređaja na četiri adrese u Britaniji ovog meseca. Tu grupu čine disidenti koji nisu prihvatili sporazum iz 1998. godine.

Sve više severnoirskih nacionalista želi da napusti Veliku Britaniju i ujedini se sa Irskom. Kampanju predvodi stranka Šin Fejn, koja ne samo da je aktuelna na ostrvu već ima i jake kontakte u Briselu. Neki od najistaknutijih predstavnika ove partije nezvanično tvrde da su oduševljeni što iz samog središta Evrope mogu da se bore s britanskom vladom. Inače, Šin Fejn je često dovođen u vezu sa IRA. Zanimljivo je da su lideri stranke Džeri Adams i Martin Mekginis bivši članovi vojnog saveta IRA, iako je Adams svojevremeno demantovao te navode.
Nakon Mekginisove smrti 2017. godine i Adamsovog povlačenja, partiju su preuzele Meri Lu Makdonald i Mišel O’Nil.
– Ovo je najznačajniji period promena još od Sporazuma na Veliki petak. Bregzit je sve izvrnuo naopačke. To je projekat Konzervativne partije koji je odobren u Engleskoj. Irski narod na to nije pristao – izjavila je O’Nilova, koja se nekoliko puta sastajala s Mejovom i liderom Laburističke partije Džeremijem Korbinom, dok je njena partijska koleginica Mišel Gildernju istakla da bi „no-deal” Bregzit naneo ogromnu štetu Irskoj.
– U susret najvećoj krizi u Britaniji, Tereza Mej je i dalje zabrinutija za jedinstvo Konzervativne partije nego za celovitost Ujedinjenog kraljevstva. Ne planiramo da budemo kolateralna šteta – navela je Gildernjuova. Njena partija već neko vreme pokušava da maksimizira svoj uticaj u Dablinu i Evropi. Tako u Briselu članovi te stranke dele kopije Sporazuma iz Belfasta napominjući da Evropljani više brinu o mirovnom procesu nego Velika Britanija. To i nije daleko od istine uzimajući u obzir prve dane nakon Bregzita, kada je nekoliko britanskih predstavnika samouvereno došlo na sastanak s briselskim zvaničnicima. I dok je na stolu ispred pregovarača Unije stajala gomila papira sa analizama, izveštajima i planovima, Britanci nisu položili ni jednu jedinu fasciklu. Takav pristup ključnim problemima, za Šin Fejn je krajnje nedopustiv. Nedavno su se pojavili i predlozi da bi trebalo organizovati referendum o ujedinjenju Severne Irske i Republike Irske, što podrazumeva i Sporazum iz Belfasta, ali samo ukoliko se proceni da bi većina glasala za unifikaciju. To još uvek nije slučaj, s obzirom na to da su istraživanja javnog mnjenja pokazala da bi 86 odsto građana Republike Irske glasalo za ujedinjenje, dok bi 62 procenta birača iz Severne Irske bilo za istu opciju.

Kad je reč o Škotskoj, referendum o nezavisnosti iz 2014. predstavljen je kao „redak slučaj”. Međutim, pristalice otcepljenja pet godina kasnije kažu da želja Škota da ostanu u Ujedinjenom Kraljevstvu više ne postoji. Naročito zbog toga što je 62 odsto Škota, nasuprot 38 procenata, glasalo 2016. za ostanak u EU. Liderka škotskih nacionalista Nikol Sturdžen izjavila je da je izvesno da će biti organizovan još jedan referendum o nezavisnosti Škotske.
– Ali bilo bi razumno da prvo sačekamo rasplet Bregzita pre nego što zauzmemo tvrdu poziciju. Ništa u ovom životu nije apsolutno sigurno, ali mislim da je to neizbežno. Pre nego što predstavimo put Škotske, moramo da znamo koja nam je polazna tačka za putovanje i kontekst u koji ćemo se upustiti – poručila je Sturdženova.

Zanimljivo je da je, neposredno nakon glasanja o Bregzitu, broj Škota spremnih da napuste Britaniju skočio na 60 odsto, što je najveći zabeležen rezultat u istoriji Škotske. Iako je danas podrška nezavisnosti spala na onu iz 2014, škotska vlada tajno radi na nezavisnosti, kako u Londonu, tako i u Edinburgu i Briselu. U prilog promoterima nezavisnosti ide i činjenica da je većina Škota glasala za ostanak u EU i da je britanska vlada uporno ignorisala te zahteve.

Naime, Škotska ne može da održi referendum kada ona hoće, već mora da traži dozvolu od britanske vlade. Bivši premijer Dejvid Kameron je 2014. izašao u susret škotskom zahtevu, što je bila dobra odluka, koja je učvrstila njegovu poziciju. Postavlja se pitanje da li će Mejova, kojoj je pozicija ozbiljno poljuljana, pristati da rizikuje s još jednim referendumom. Neposredno nakon Bregzita, kad je Sturdženova zatražila od nje da odobri novo glasanje o nezavisnosti, sve što je premijerka rekla bilo je: „Sada nije vreme”. Ono o čemu se sada sve više govori jeste da će Sturdženova ogranizovati savetodavni referendum bez odobrenja Mejove, kojim će pokazati koliko je snažna potreba za nezavisnošću.

Uzaludne šanse
U Velsu zagovornici nezavisnosti takođe koriste prilike neurednog Bregzita. Adam Prajs, lider socijaldemokratske partije Plajd Kamri, istakao je pre nedelju dana da će referendum o nezavisnosti morati da se održi ukoliko se nakon Bregzita ne izađe u susret svim zahtevima. On je poručio na stranačkoj konferenciji da Vels treba da nastavi da dobija novac iz EU fondova i da bi morao da kontroliše sopstvenu migracionu politiku. Na drugoj strani, članovi velške vlade su podeljeni oko toga na koji način se može srediti problematika Bregzita. Jedan visoki vladin zvaničnik izjavio je za Bi-Bi-Si da bi trebalo organizovati drugo glasanje o izlasku Britanije iz EU. Iako je prvi ministar velške vlade Mark Drakford rekao da bi ponovni izlazak na birališta zbog istog pitanja doveo do novih podela, on je stava da ljudima ipak treba dozvoliti izbor s novim činjenicama, koje su u međuvremenu iskrsle. Međutim, Vlada Velsa i dalje veruje da britanskom parlamentu treba dati šansu.

Taj entuzijazam malo ko deli. Na sastanku Tereze Mej i evropskih činovnika odlučeno je da se Bregzit odloži do 12. aprila, odnosno da britanski parlament odluči da li će prihvatiti predlog premijerke. Ukoliko prihvati, EU pristaje na produžetak odlaganja do 22. maja. Međutim, parlamentarci su dva puta odbili njen sporazum i u međuvremenu glasali za preuzimanje kontrole nad dnevnim redom u Parlamentu, na osnovu čega su održali glasanje o alternativnim opcijama za Bregzit.

Kolaps britanske politike i nesposobnost elita da se izbore s posledicama Bregzita inspirisali su nacionaliste širom zemlje. Možda je dobro primetio britanski diplomata s početka priče, da su izveštaji o raspadu Jugoslavije pisani i mnogo pre otcepljenja republika i krvavih sukoba na ovim prostorima, ali da ama baš niko nije mogao da predvidi da će se stvari odigrati na tako katastrofičan način.

 

 

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    JaPaja

    To ce na kraju i da se desi. Oni se grcevito bore da do toga ne dodje ali to bi bilo pravedno obzirom koje su sve gadosti cinili evropskim narodima i svetu. Onda bi se automatski postavilo i pitanje statusa VB u UN jer stalna clanica UN sa pravom veta je VB a posle raspada ne vidim osnov da to pravo nasledi Engleska. Dakle gubitak je mnogo veci nego sto na prvi pogled vidimo.

+ Ostavite komentar