DOSIJE SAUDIJSKA ARABIJA (2): Najveći izvoznik terorizma u službi Amerike

Nikada u istoriji nijedan predsednik SAD nije gajio tako bliske odnose s nekom stranom silom kao što je to bio slučaj s Bušom i njegovim ocem i kraljevskom kućom Sauda. To stoji i u izveštaju Kongresa povodom 11. septembra, ali taj deo cenzurisao je lično Džordž Buš

Svako od nas zna gde se nalazio i šta je radio u trenutku kada se 11. septembra 2001. godine "let 11" kompanije Amerikan erlajnz zabio u severnu kulu Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Malo ko doduše zna imena ljudi koji su oteli avion. Od petorice otmičara, četvorica su bili Saudijci - Abdulaziz al Omari, Vail i Velid al Šehri i Satam al Sukami.

Još jednog člana klana Al Šehri nalazimo u letu 175 kompanije Junajted Erlajnz, koji se nešto kasnije zakucao u južnu kulu bliznakinju. U toj grupi otmičara, beležimo još dvojicu Saudijaca, opet rođaka - Hamzu i Ahmeda al Gamdija. Svi otmičari leta 77 kompanije Amerikan Erlajnz, koji je udario u Pentagon, bili su Saudijci. Njihova imena su Hani Hanžur, Halid al Midar, Madžed Moked, Navaf i Salem al Hazmi.

I najzad, avion, koji je završio na poljima Pensilvanije, kontrolisala su četvorica otmičara. Trojica su bili Saudijci. Jedan od njih ponovo član porodice Al Gamdi. Već iz samih imena otmičara jasno je da većina dolazi iz tri nomadska plemena. Da li je čudno što se na Zapadu niko do sada nije pozabavio vezama tih plemena sa saudijskim građevinskim magnatima Bin Ladenima, kao ni s kraljevskom kućom Sauda?

Cenzurisan izveštaj Kongresa

No, bez obzira na nedostatak pravog istraživačkog rada o poreklu vinovnika najvećeg terorističkog napada u istoriji, Saudijska Arabija ni tada, ni sada ne može da porekne da su od 19 otmičara, čak 15 bili njeni državljani. Zato ne čudi što je istraga američkog Kongresa o napadima 11. septembra čak 29 strana posvetila navodnim vezama vlade u Rijadu s tim napadima. Istraga je objavila svoje zaključke još 2002. godine. No, stranice na kojima se pominje Saudijska Arabija nisu bile dostupne javnosti.

Tadašnji predsednik Džordž Buš mlađi cenzuru objasnio je potrebom da se zaštite "izvori i metodi" američkih obaveštajnih službi. Valter Džons, republikanski kongresmen iz Severne Karoline, koji je pročitao zabranjeno štivo, ističe da u njemu "nema ničega vezanog za nacionalnu bezbednost, ali ima mnogo toga o odnosima Bušove administracije i Saudijaca".

Tim vezama bavio se i novinar i pisac Krejg Anger. Teksašanin, kao i Bušovi, Anger u svojoj knjizi "Kuća Bušovih, kuća Sauda" tvrdi da "nikada u istoriji nijedan predsednik Sjedinjenih Država nije gajio tako bliske odnose s nekom stranom silom kao što je to bio slučaj s predsednikom Bušom i njegovim ocem i kraljevskom kućom Sauda". Anger u svojoj knjizi detaljno objašnjava tokove novca između dve moćne porodice. Po njemu su Saudijci u poslednje dve decenije 20. veka investirali približno milijardu i četiri stotina miliona dolara u kompanije u kojima su Bušovi i njihovi tesni saradnici zauzimali čelne pozicije. Da pomenemo samo neke - Herken enerdži, Halibarton i grupu Karlajl.

No, vratimo se cenzurisanom izveštaju Kongresa. Tek ovoga leta javnost je dobila delimičan uvid u sporan deo, koji počinje na strani 415, a završava se na strani 443. Kažem delimičan, jer su i dalje neki delovi rečenica i imena nedostupni. Prvo što čitamo da su neki od vinovnika 11. septembra dobijali pomoć od dvojice pripadnika saudijske obaveštajne službe. Saznajemo da je jedan od finansijera dvojice otmičara aviona - Osama Basnan 2002. godine dobio veliku sumu gotovog novca od jednog člana kraljevske porodice Sauda tokom puta za teksaški grad Hjuston. Otkrivamo da je Basnanova supruga dobila novac od princeze Haife bint Fajsal, inače žene saudijskog ambasadora u Vašingtonu. Jedan od uhapšenih vođa Al Kaide Abu Zaubaida u imeniku je imao telefonski broj kompanije, koja je obezbeđivala rezidenciju pomenutog ambasadora princa Bandara bin Sultana u Koloradu. Izveštaj, čini se, potvrđuje i ranije tvrdnje američkih medija da su sada već blaženopočivši saudijski prinčevi Najef i Sultan (otac gorepomenutog ambasadora) koristili državni novac kako bi Osamu bin Ladena finansirali u cilju da "pravi štetu van granica kraljevstva". Treba istaći da je princ Najef bio otac aktuelnog saudijskog prestolonaslednika Muhamada bin Najefa.

Šta dakle možemo da zaključimo iz ove komplikovane mreže podataka? Vlada u Rijadu će nam reći: "Ama baš ništa." No, nije tako. Zaključujemo da su poslovno bliske porodice Buš i Saud zajednički radile na proterivanju Sovjeta iz Avganistana, ali da nisu računale na skoro mesijansku harizmu Osame bin Ladena, koja ga je od poslušnika pretvorila u pretnju. Saudijci su izgleda rešili da svog "neposlušnog sina" novcem drže podalje od kuće kako im se ne bi desio slučaj Homeini. Amerikanci opet su se našli između Scile i Haribde borbe protiv terorizma i državnih ekonomskih interesa. No, 11. septembra dileme više nije moglo da bude. Džordž Buš mlađi morao je da se opredeli za borbu protiv terorizma. A za šta se opredelila kuća Sauda?

Podrška za Avganistan i Irak

Opredelila se da podrži američke vojne akcije protiv talibana u Avganistanu i režima Sadama Huseina u Iraku. Obe akcije bile su u saudijskom strateškom interesu. U Avganistanu su talibani, koji su se oteli američko-pakistansko-saudijskoj kontroli, zamenjeni Hamidom Karzajem, trećom generacijom imućne i politički aktivne paštunske porodice iz okoline Kandahara, koji je osamdesete godine prošlog veka proveo agitujući i skupljajući novac za mudžahedinsku borbu protiv sovjetske invazije. Dakle, Karzaji ne može biti više po volji Saudijaca nego što jeste. On je sunita, originalni mudžahedin i ima plemenski pedigre, koji mu omogućava da kontroliše zemlju. Plus, Saudijcima nimalo ne smeta sistematski progon šiitskog stanovništva, koji Paštuni sprovode u Avganistanu bez ičije osude (ako izuzmemo Iran).

Sadam Husein uspeo je da, kao sunita, sekularnim pristupom, upravlja većinski šiitskim Irakom. Njegova smrt za Rijad je sigurno predstavljala olakšanje. Ali samo privremeno, jer su vlast u Iraku preuzeli šiiti - najveći neprijatelji vahabističkog viđenja islamskog sveta

Svrgavanje Sadama Huseina predstavljalo je ostvarenje saudijskog sna o bezbednoj granici. Naime, prilikom Prvog Zalivskog rata kada je Sadam Husein ušao u Kuvajt, a Saudijci zavapili na tadašnjeg predsednika Džordža Buša starijeg da ih spase od potencijalne invazije, vojni sukob doneo im je samo delimičan predah. Iračani se jesu povukli s kuvajtskih naftnih polja i prestali da zveckaju oružjem nedaleko od saudijskih naftnih izvora, ali vlast sekularne partije Baas u Iraku ostala je netaknuta. Samim tim, pred saudijskim vratima opstajao je državni model, koji je Rijad smatrao opasnijim od samog komunizma - model u kojem su suniti vladali u saradnji s hrišćanima i drugim zajednicama, u kojem imami nisu vodili glavnu reč, niti se poštovalo Šerijatsko pravo i, najzad, model, koji je doneo nacionalnu koheziju ne samo Iraku već i većinski šiitskoj, no multinacionalnoj Siriji. Jednom rečju, bilo je to rivalsko viđenje sunitske uprave Bliskim Istokom.

Sadam Husein uspeo je da, kao sunita, sekularnim pristupom, upravlja većinski šiitskim Irakom. Njegova smrt za Rijad je sigurno predstavljala olakšanje. Ali samo privremeno, jer su vlast u Iraku preuzeli šiiti - najveći neprijatelji vahabističkog viđenja islamskog sveta.

Dakle, pobeda u Iraku bila je Pirova. Izvesno je da je za Saudijsku Arabiju takvo stanje stvari bilo samo privremeno prihvatljivo. Sunitski otpor šiitskoj vlasti u Iraku i sekularizmu partije Baas u nacionalno šarolikoj Siriji šiita Bašira Al Asada pre dve godine prerastao je u džihadistički kalifat pod nazivom Islamska Država Iraka i Levanta (ili Sirije, zavisno od verzije), koji je pod kontrolom svojih vojnika i Šerijatskog prava u jednom trenutku držao čak osam miliona ljudi. Čak dve i po hiljade boraca Islamske države pristiglo je iz Saudijske Arabije. Time ta zemlja u najsurovijem obliku džihada do danas učestvuje s drugim najvećim kontingentom posle Tunisa.

Nešto manje od mesec dana pred predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama, Vikiliks nam ponovo skreće pažnju na ono što već znamo iz izjava Hilari Klinton iz 2012. godine. Naime, organizacija Džulijana Asanža nam obelodanjuje imejl kandidatkinje Demokratske stranke svom sadašnjem šefu predizborne kampanje, a nekadašnjem savetniku predsednika Obame Džonu Podesti. Hilari Klinton piše da "je potrebno da SAD iskoriste diplomatska i tradicionalna obaveštajna sredstva vršenja pritiska na vlade Katara i Saudijske Arabije, koje pružaju tajnu finansijsku i logističku pomoć Islamskoj državi i drugim radikalnim grupama u regionu". U detaljnom planu borbe protiv terorizma u Iraku i Siriji, Klintonova u čak 92 tačke obrazlaže kako sve to postići bez korišćenja kopnenih trupa i dodaje: "Katarci i Saudijci biće stavljeni u situaciju da balansiraju između tekuće borbe za dominaciju nad sunitskim svetom i posledica ozbiljnog američkog diplomatskog pritiska".

Ako želimo da znamo šta može da uradi novac Saudijske Arabije za kratko vreme, ne treba da idemo dalje od Kosova. Tamošnja policija identifikovala je 314 osoba koje su se pridružile islamskog državi

Ove reči moguće prve žene predsednika SAD ukazuju nam na sasvim novu eru u saudijsko-američkim odnosima. Eru, u kojoj saudijska dominacija nad sunitima ima mnogo veću cenu. I SAD nisu jedine koje podižu ulog. Francuska je na letošnju "aferu Burkini" reagovala nedvosmislenim stavljanjem veta na finansiranje islama u svojoj zemlji iz inostranstva. Borba Pariza da svoju islamsku zajednicu, a samim tim i učenja imama u Francuskoj, finansira sama, mogla bi da posluži kao model i drugim Evropskim zemaljama. To bi moglo da, po prvi put, ima ozbiljne posledice na saudijski izvoz vahabizma.

Ako želimo da znamo šta može da uradi novac Saudijske Arabije za kratko vreme, ne treba da idemo dalje od Kosova. Tamošnja policija identifikovala je 314 osoba, koje su se pridružile islamskog državi. Među njima su 44 žene i 28-ro dece. Dve osobe su u međuvremenu postale bombaši samoubice. Time je Kosovo postalo teritorija s najvećim procentom regruta Islamske države po glavi stanovnika u Evropi. I to samo 17 godina od NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore i talasa amerikanofilije i britanofilije među kosovskim Albancima. Kosovska policija razloge za ovakav Kopernikanski obrt vidi u saudijskom novcu i vahabističkoj i salafističkoj literaturi. Na Kosovu je od rata sagrađeno 240 džamija saudijskim novcem. Lokalni imami su se u prvi mah obradovali pomoći u obnovi vere. No, nedugo potom su počeli sukobi između stare i nove garde islamskog sveštenstva. Ova potonja brojala je oko 200 ljudi, školovanih u Saudijskoj Arabiji, koji su se kući vratili s misionarskom strašću u očima.

Vahabistički imami nude svoju verziju islama, prilično drugačiju od one, koju vekovima praktikuju kosovski muslimani. Uz to nude i novac za brojnu sirotinju, kurseve obuke na računarima, učenje stranih jezika. Sve to besplatno, uz uslov da se pohađa verska nastava. Paralelno vahabistički buldožeri prešli su preko brojnih džamija, starih škola za derviše, pa čak i nekih grobova i jedne biblioteke, jer pustinjska verzija islama nema tolerancije za bilo kakvu idolateriju. Stari imami imaju malo načina da im se suprotstave.

Regrutacija za ISIS

U maju je na deset godina zatvora osuđen imam Zekerija Ćazimi iz Uroševca zbog regrutovanja boraca za Islamsku državu i širenja verske mržnje. Sud je imao priliku da pregleda video-zapise njegovih propovedi u jednom letnjem kampu u kojima je, između ostalog, konstatovao da "je krv nevernika najbolje piće za nas, muslimane". Među njegovim regrutima bila su i trojica bivših zaposlenih u američkoj vojnoj bazi Bondstil. Na Kosovu je pokrenuta i istraga protiv dobrotvornog društva Al Vakuf al Islami, koje finansira sveštenike poput Ćazimija. Ta organizacija, osnovana u Holandiji s jakim vezama s Al Kaidom, aktivna je na Balkanu još od 1989. godine. Pre šest godina u Bugarskoj su vršena hapšenja osoba povezanih s ovim, na prvi pogled, dobrotvornim društvom, koje se finansira saudijskim, katarskim, bahrejinskim i kuvajtskim novcem. Istraga na Kosovu pokazala je da je od 2000. do 2012. godine više od miliona evra potrošeno na izgradnju džamija na Kosovu. Međutim, mahom nejasne finansijske knjige Al Vakuf al Islama pokazuju da je samo 7 odsto novca otišlo siročićima što je inače zvanična misija ove organizacije. Pre dve godine policija na Kosovu obustavila je rad ovog i još 12 dobrotvornih društava i uhapsila 40 ljudi.

Centralna kancelarija Al Vakuf al Isama pere ruke od operacije na Balkanu, njen nekadašnji rukovodilac nestao je negde u Maroku, a saudijski članovi upravnog odbora nemaju komentar na zbivanja na Kosovu.

No, Kosovo je samo jedan primer i jedna grana mreže puteva saudijskog novca. Ruska vojna podrška sekularno-šiitskom modelu uprave u Siriji, koja je zaustavila širenje Islamske države, kao i podrška Moskve Hutskom ustanku u Jemenu, naveli su Saudijsku Arabiju da uzme stvari u svoje ruke i vojno se umeša u sunitsko-šiitski sukob u najsiromašnijoj državi Arabijskog poluostrva.

Kataklizma u Jemenu za sada nije zasenila krizu u Siriji. Kuća Sauda do sada nije naišla ni na jednu ozbiljnu barijeru u širenju svoje verzije islama i viđenja sveta. No, približno milion izbeglica iz Sirije, koje su se prelile u Evropu, moglo bi to da promeni. Oni sa sobom nose ogromno znanje o unutarverskim podelama, rivalstvima, finansiranjima i vezama širom Bliskog Istoka. To znanje bi moglo zauvek da promeni odnos Evrope prema Saudijskoj Arabiji i zaustavi pustinjske vetrove vahabizma, koji decenijama duvaju ka severozapadu.if (document.currentScript) {