DOSIJE STEPINAC: Famozno pismo

DOSIJE STEPINAC: Famozno pismo


Veruje se da arhivi pape Pija XII sadrže oko 151.000 dokumenata koji su klasifikovani, a prosečno svaki dokument ima deset stranica. Dakle, istoričare, novinare i istraživače čeka obiman posao milionskih stranica. Za balkansko pitanje i odnos prema fašizmu ključan je odnos pape i zagrebačkog nadbiskupa i potom kardinala Alojzija Stepinca. Neke stvari je, ipak, moguće unapred staviti na svoje mesto.

U prvom redu to što Vatikan nikada nije priznao Nezavisnu Državu Hrvatsku, nikada sa njom nije uspostavio pune diplomatske odnose, štaviše, tokom celog trajanja rata, Vatikan je priznao i održavao samo odnose sa misijom Kraljevine Jugoslavije, dakle, sa izbegličkom vladom u Londonu. Nekoliko pitanja je posebno osetljivo. Prvo je generalni odnos kardinala Stepinca sa ustaškim režimom Ante Pavelića, odnos prema rasnoj politici te vazalne nacističke države, posebno u pogledu politike pokrštavanja Srba, te naravno, Stepinčev stav povodom Jasenovca i drugih stratišta. Dugogodišnji urednik nedeljnika “Glas koncila” Živko Kustić je početkom devedesetih dao dosta dobar uvid u to kako kurija gleda na određene aspekte delovanje Stepinca. Kad je reč o pokrštavanju, Kustić je govorio kako zapravo nije reč o pokatoličenju Srba, već o “raspravoslavljavanju” i dao podrobnije objašnjenje. Naime, NDH je imala tri priznate religije – rimokatoličanstvo, luteranski protestantizam i islam. Sve druge religije bile su zabranjene i, teorijski gledano, “Srbima i drugima je bilo dopušteno da biraju kongregaciju, koja nije morala biti katolička”.

Ovo objašnjenje, premda u teoriji tačno, svirepo je. Ali tako je bilo i da bi se istinski razumelo kako je i zašto neko delovao kako je delovao, mora se razumeti to. U datim okolnostima, Stepinac šalje pisma biskupijama sa preciznim uputstvima. “Ako k vama dođu pravoslavni i Židovi (Jevreji, prim. aut.), ne tražite od njih nikakva posebna znanja (katehizis i slično, prim. aut.), dajte im potvrdu da su prešli jer pravoslavni su naša kršćanska braća, a Židovi vjere iz koje naša vjera potječe. A kad prođe ovo vrijeme ludila i divljaštva, svatko će znati u kojoj će vjeri ostati ili se vratiti.”
Iz ovog pisma Stepinca iz maja 1941. vidi se da on koncept NDH karakteriše kao “ludilo i divljaštvo”, naglašavao je Kustić.

Njegovo uputstvo o ekspresnom pokatoličenju Kustić i mnogi koji razmišljaju na taj način tumače kao akt milosrđa. Ljudima je trebalo spasiti glave. Da li je tu bilo i motiva prozelitizma? U to malo ko sumnja naravno, ali svaki sud pre svega mora biti baziran na činjenicama, a ne na interpretacijama namera, slažu se istoričari.
– Stepinac je imao vrlo rđav odnos sa Pavelićem. Postoje svedočenja gde Pavelić jednom posle njihovog susreta poverava saradnicima reči “hoće li taj šmrkavac mene kako da vodim državu”. Katoličkoj crkvi je mnogo više bilo stalo da spase jedan život nego da nađe argumente da dokaže svoju političku čistotu – govorio je Kustić u dokumentarcu “Stepinac – svetac ili zločinac” emitovanom na Hrvatskoj radio-televiziji.
Apologisti Stepinca ističu vrlo jake propovedi koje je on držao protiv nacizma i onoga što se u Hrvatskoj zbivalo u ratnom vihoru. Ali, kao i sve u istoriji, važno je stvar staviti u malo širi kontekst, išao on u prilog teoriji ili ne. Tako se najčešće u odbranu Stepinca pominje propoved od 31. oktobra 1943. protiv nacizma. Ali ta propoved je došla posle jednog vrlo ličnog događaja od 27. oktobra iste godine.

Naime, tada je ubijeno nekoliko katoličkih sveštenika, uglavnom Slovenaca, ali i rođeni brat Stepinca, Mijo Stepinac, koji je stradao uz suprugu u rodnim Krašićima, a zbog saradnje sa komunistima! On tek tada odlučuje da istupi javno iako nema nikakve sumnje da je istupao i ranije, uglavnom privatno, konkretno se zauzimajući za određene pojedince ili male zajednice.

Prema arhivima Republike Hrvatske, u čiji su portfelj prešla mnoga od komunista zaplenjena dokumenta razmenjena između Kaptola i Pavelićeve vlade, nalaze se i sačuvane 24 intervencije koje je Stepinac uputio za oslobađanje Srba iz zatvora ili davanje dozvole da napuste državu, kao i za 11 Jevreja.
Ruku na srce, Stepinac je pokazao prezir prema komunistima kakav nije nikada prema nacistima i nesumnjivo je činio određena dobra dela.

Ali, reći da je svetac je u najmanju ruku nezgodno. Baš kao i staviti mu na dušu svireposti krvničkog zločina Pavelića. Kad je reč o odnosu prema NDH, važan izvor su i lični dnevnici kardinala Stepinca. Tako na dan 10. aprila, kada u Zagrebu maršal Slavko Kvaternik proglašava novu državu, Stepinac zapisuje:
“Ne vjeruj Nimcu ko ni suncu zimskom. Baš ova mladež znade šta je prusko kopito. Tko sretniji od mene da nastupi slobodna Hrvatska. No, ne mogu je očekivati od paganske Njemačke.”
Iz ovih reči se vidi rezerva koju Stepinac ima prema Trećem rajhu. On svakako sanja o hrvatskoj državi, ali je već početkom aprila 1941. svestan da ako je na tanjiru donese nacistička Nemačka, to teško može da se završi dobro. I to sve pre Jasenovca, Jadovnog, Paga i drugih logora i nasumičnih zločina.

Umnogome će odnos Stepinca i nacizma karakterisati njegov lični odnos s poglavnikom Antom Pavelićem. Oni se prvi put oči u oči sreću 16. aprila 1941. i o tome Stepinac u dnevniku svedoči:
“Ako taj čovjek bude upravljao Hrvatskom kako mi je opisao, Hrvatska će biti raj”.

Ali ovde bi trebalo prihvatiti da je težnja za državom jedno, a karakter te države nešto drugo, pa tako Stepinac još ne iznosi zaključke o tome šta je ta nova država. Odnos s Pavelićem je od prvog dana bio nategnut. Istine radi, trebalo bi zabeležiti da Ante Pavelić nije nikada posetio Stepinca u Nadbiskupskom dvoru, a za sve četiri godine trajanja NDH samo je jednom ušao i u zagrebačku katedralu. O tome svoj sud iznosi i vladika Jovan, episkop pakračko-slavonski za HRT:
– Taj je odnos bio dosta distanciran. Ne bih mogao da kažem da su oni bili neki prijatelji, a Stepinac svakako nije odobravao zločin.

Zagrebački istoričar Hrvoje Klasić ističe i da se značaj Stepinca u kvislinškoj Hrvatskoj bitno preuveličava. On kaže:
– Alojzije Stepinac je u NDH bio potpuno nebitna osoba. Tu je postojao jedan apsolutni gazda, a to je Ante Pavelić. Bilo je i manjih šerifa poput Eugena Dide Kvaternika ili Maksa Luburića na primer. Kad je reč o bliskosti ili distanci pape Pija XII i Pavelića, treba napomenuti da je papa primio Pavelića samo jednom i to 18. maja 1941, dakle mesec dana od uspostavljanja NDH, i to ne kao predstavnika države, jer Vatikan nikada nije priznao NDH kao državu, već u privatnu audijenciju. Tom prilikom Pavelić moli papu da prizna NDH i da Sveta stolica uspostavi pune diplomatske odnose, ali mu papa ne izlazi u susret. Na veliko Pavelićevo iznenađenje, Pije XII u Zagreb ne šalje nuncija, već posebnog izaslanika, benediktinca Markonea, a Vatikan donosi odluku da zadrži diplomatske odnose sa jugoslovenskom vladom u Londonu.
– Stepinac je formalno bio vikar ustaške vojske, ali on nikada nije učestvovao u tom kapacitetu niti u jednoj manifestaciji. Nema ga na tim skupovima – kaže beogradski istoričar Bojan Dimitrijević.

Najprecizniji registar o kontaktima Stepinca i Pavelića ima Zagrebačka nadbiskupija, i o tome je govorio kardinal Josip Bozanić.
– Kardinal Stepinac je sveukupno imao 34 kontakta sa Pavelićem, i to 11 ličnih i 23 kroz pisma – kaže kardinal Bozanić.
Iz tih pisama se vidi da Stepinac ili interveniše ili protestuje, najčešće da se određeni ljudi oslobode, ili izražava gnev kao posle prvog velikog ustaškog zločina nad Srbima u Glini već 1941. kada je ubijeno 260 civila. Stepinac u pismu Paveliću 13. maja 1941. piše: “Ovo po katoličkom moralu nije dozvoljeno, pa Vas molim da poduzmete najhitnije mjere na cijelom teritoriju NDH da se ne ubije nijedan Srbin ako mu se ne dokaže krivnja radi koje je zaslužio smrt, inače mi ne možemo računati na blagoslov neba bez kojega moramo propasti”.

Radmila Radić iz beogradskog Instituta za noviju istoriju potvrđuje da je intervencija protiv zločina bilo.
– Recimo, intervenisao je za brata episkopa Irineja Ćirića, pa je njegov brat Stevo Ćirić pušten iz logora. Ali ne bi trebalo zaboraviti da je Stevan Ćirić jedan od onih koji je podržao potpisivanje konkordata između Kraljevine Jugoslavije i Vatikana 1937, u svojstvu predsednika Skupštine – dodaje Radićeva.
Pisma Stepinca ipak su kontroverzna, a istoričar Klasić to objašnjava kontekstom vremena i okolnosti u kojima su nastajala.
– Jeste, izazivaju njegova pisma kontroverze. Koristi u njima rasnu terminologiju, pa se tako pominju “Židovi i drugi nearijevci”. To je bila tada zakonska regulativa – kaže Klasić.

Da li je mogao više? Oni koji dopuštaju da je Stepinac imao izvesnu distancu prema ustaškom režimu, a takvi su u manjini, ipak imaju gorak ukus u ustima povodom baš tog pitanja. Stepinac se u dobroj meri odlučio na ćutanje.
– Holandski biskupi su postupili upravo suprotno u pismu biskupijama 1942. godine, u kojem su pozivali da katolici kao zajednica osude progon Jevreja – podseća vladika Jovan.

Ipak, rezultat toga je bio gnev nacista i još žešći progon Jevreja i drugih. Dakle, ta dilema, koja je bila veoma prisutna i u samom Vatikanu i kod pape Pija XII, bila je istinski teška. Biti moralni puritanac i izazvati još veću patnju ili biti tih i spasiti što se spasiti da?
“Držim da nam ne može služiti na čast ako se kaže da smo najradikalnije, najokrutnije riješili židovsko pitanje. Ne možemo progoniti nevine pojedince”, napisao je Stepinac u pismu od 7. marta 1942. godine Andriji Artukoviću, ustaškom ministru unutrašnjih poslova i zločincu koji je 1986. godine osuđen u Zagrebu, da bi dve godine kasnije umro u zatvorskoj bolnici. Njegov leš je spaljen, a pepeo rasut da mu se grob nikada ne zna. Tu akciju vodio je tada hrvatski šef tajne službe Josip Perković.
– Mi znamo da on (Stepinac) drži propovedi protiv rasizma, protiv progona onih koji misle drugačije. Ali znamo i da se nije javno založio za Srbe – ističe vladika Jovan.

O Stepincu su mišljenje imali i nacisti i italijanski fašisti, pa tako istoričar Roberto de Matei iz Rima navodi do čega je on došao istražujući tu ličnost.
– Da, znamo da postoje pisma Stepinca Paveliću. Znate, Nemci su tada međusobno govorili da kad bi u Nemačkoj postojao takav nadbiskup, odavno bi završio u koncentracionom logoru – kaže De Matei. Ivo Goldštajn je pisao o akciji u kojoj je Stepinac spasao 60 zagrebačkih Jevreja koje je sakrio na crkvenom imanju u Brezovici. O tome svedoči i Rut Dojč, jedna od devojčica koju je Stepinac lično sklonio pošto su je časne sestre pronašle kako se krije u crkvi na Vrhovcu. Ona je odvedena nadbiskupu koji ju je nahranio i naložio da je sklone.
– Tamo gde su me doveli bilo je još šest jevrejskih devojčica. Krstili su nas naravno, ali smo spasene – svedoči ona.
Posla sa Stepincem je imala i legendarna Dijana Budisavljević, kao i njen muž Julije, advokat. Posle masovnog izbeglištva Srba usled ustaško-nemačke akcije na Kozari, Dijana Budisavljević se isprva obraća Stepincu za pomoć. Iako ju je on usmerio na Karitas, humanitarnu organizaciju katoličke crkve, činjenica je da Dijana nikada ne bi uspela da izbavi 12.000 dece bez pomoći logistike Karitasa, a to, opet, u najmanju ruku znači saglasnost Stepinca pod čijim patronatom je udruženje delovalo. Karitas je bila organizacija koja je organizovala železnicu i drugu potrebnu logistiku za izbavljenje dece.

Za 48 meseci postojanja Nezavisne Države Hrvatske, nadbiskup Alojzije Stepinac je održao 111 propovedi i istupio javno, pismima, radijskim obraćanjima i drugo još 342 puta. Dakle, Stepinac se o različitim pitanjima oglašavao svaka četiri dana u proseku.
– Neposredno pred ulazak partizana u Zagreb 8. maja 1945, Pavelić nudi Stepincu političku moć i preuzimanje države. Nadbiskup ga odbija – ističe kardinal Bozanić, a Stepinac u dnevnik zapisuje: “Pavelić mi nudi da preuzmem vlast. Ni čuti o tome. To je vaša stvar, kome ćete predati vlast, rekao sam mu. U politiku se ne miješam, nego ostajem tu, pa što bilo da bilo”.

Za razliku od Pavelića, Stepinac odlučuje da ostane u Zagrebu posle sloma NDH. Neposredno pred slom u Zagreb dolaze sarajevski i banjalučki nadbiskupi Šarić i Karić i saopštavaju mu da su odlučili da beže. Stepinac im, prema dnevničkim beleškama, odgovara:
– Radite što hoćete. Ja ostajem s narodom.
I tu nastupa druga misterija Stepinca, a reč je o odnosu sa komunistima, odnosno obrnuto. Naime, samo devet dana od ulaska partizana u Zagreb, Alojzije Stepinac je pritvoren. Prethodno Stepinac učestvuje na komunističkom defileu u Zagrebu odmah pored Vladimira Bakarića, šefa partije u Hrvatskoj, i to na dočeku Tita u hrvatskoj prestonici 25. jula 1945. Ali, bio je potom pritvoren jer su Tito i Bakarić imali sumnje oko toga mogu li da pacifikuju ili čak preobrate Stepinca. Stoga se Broz sastaje 2. juna 1945. godine u Zagrebu sa zamenicima Stepinca, biskupima Josipom Lahom i Salisom Selisom. Tito im tada nudi nemoguću stvar – raskid sa Svetom stolicom u zamenu za mir i dobre odnose.

Salis to odbija, uljudno, rekavši da odluku o tome može doneti samo nadbiskup, premda je skeptičan. Tada Tito naređuje hitno oslobađanje Stepinca i sastaje sa njime sa istom ponudom. Stepinac izbegava jasan odgovor, ali svakako ne pristaje. Ipak, odgovor hrvatskih biskupija stigao je kao vruć šamar komunistima
i posebno Titu 22. septembra 1945. godine posle zasedanja Biskupske konferencije. Bila je to gorka i, priznaćemo, hrabra reakcija na komunističku odluku o ukidanju katoličke štampe i škola, zabrane delovanja humanitarnih organizacija i zaplene crkvene imovine. Komunisti su bili u šoku! Zar njima, apsolutnim pobednicima da neko tako u brk saspe osudu? Ipak, nisu bili u stanju da reaguju punih 20 dana. Toliko je u Beogradu trajalo većanje šta učiniti, uzgred pokušavajući da od Vatikana dobiju podršku da se Stepinac tiho povuče u Vatikan i tako se izbegne konfrontacija.

Vladimir Bakarić, kao šef partije u Hrvatskoj, i Ivan Stevo Krajačić, kao šef komunističke policije u Hrvatskoj, sa nestrpljenjem su čekali instrukcije iz Beograda od Aleksandra – Leke Rankovića, šefa moćnog bezbednosnog aparata. Iako je Ozna već istraživala Stepinca, oficir zadužen za slučaj je u Beogradu izvestio: “Istraga nije urodila rezultatima koji bi ga kompromitovali”.

Odluka Rankovića je bila – hapsite ga.
I Stepinac je zatvoren. Bio je to 18. septembar 1946. u pet i trideset ujutro. U dvoru nadbiskupa. Drugo iznenađenje za komuniste je bilo to što je njegov branilac Ivo Politio vrlo ozbiljno shvatio svoju ulogu i istinski branio nadbiskupa. Stepinac od tužioca Jakova Blaževića i sudskog veća traži da se na početku procesa samo jednom obrati, posle čega neće više iznositi odbranu.
“Na sve tužbe koje su ovde protiv mene iznesene odgovaram da je moja savjest mirna, makar se publika tome smejala. Sada se ne kanim braniti niti apelirati protiv osude. Ja sam za svoje uvjerenje sposoban podnijeti ne samo ispitivanje, prezir i poniženje, nego, jer mi je savjest čista, pripravan sam svaki čas i umrijeti”, glasila je tog 3. oktobra 1946. godine Stepinčeva odbrana.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar