ERDOGANOV SULTANAT: Šta sanja, a šta se događa turskom predsedniku

ERDOGANOV SULTANAT: Šta sanja, a šta se događa turskom predsedniku


Redžep Tajip Erdogan vlada iz palate, koja sa svojih 1.000 soba dominira Ankarom. U turskoj prestonici zovu je Beli saraj. Koštala je neverovatnih 615 miliona dolara. Međutim, predsednik Erdogan u svom belom dvoru vidi pukotine i mrlje, koje opsesivno želi da ukloni

Trinaestogodišnji sin pripadnika crnomorske oblaske straže dolazi u Istanbul gde se školuje prodajući limunadu i kiflice sa susamom da bi jednog dana postao sultan. Zvuči kao sinopsis za još jednu mamutsku tursku seriju? Možda, ali to je u najkraćem životni put turskog predsedika Redžepa Tajipa Erdo(g)ana (Turci to “g” ne čitaju).

Erdogan se stepenicama političkog uspeha peo dugo i nepokolebljivo. Završio je verski orijentisanu školu u tada sekularnoj Ataturkovoj Turskoj. Sedamdesetih godina prošlog veka priključuje se pro-islamskog Partiji blagostanja Nedžmetina Erbakana. 1994. godine postaje gradonačelnik Istanbula da bi, samo četiri godine kasnije, završio u zatvoru, doduše na samo par meseci, zbog “raspirivanja verske mržnje”. Naime, Erdogan je tada javno izgovorio kontroverzni tekst nacionalističke pesme sa stihovima “džamije su naše kasarne, kupole naši šlemovi, minareti naši bajoneti, a vernici naša vojska”. Turska armija ga je brzo naučila koliko skupo javna reč može da košta. I Erdogan tu lekciju nije zaboravio.

Prvih pet godina…

No, već tri godine kasnije sa Abdulom Gulom osniva novu inkarnaciju turske pro-islamske stranke – Partiju pravde i razvoja – čija izborna pobeda ga 2002. godine lansira u fotelju premijera. Posle dvanaestogodišnje vladavine, 2014. godine postao je prvi direktno izabrani šef države u istoriji Turske.

Foto: AP/Burhan Ozbilici

Čini se da priča o dečaku sa Crnog mora ima trijumfalan kraj. E pa, nijedan dobar zaplet ne prolazi bez sukoba, pa ni ovaj

Impresivan politički portfolio išao je ruku pod ruku sa ekonomskim uspesima bez presedana. Erdogan je danas na čelu 17. privrede u svetu. U prvih pet godina Erdoganovog rukovođenja turskom vladom, izvoz se utrostručio, a ekonomski rast dostigao 6,8 procenata. Kasnije se taj postotak prepolovio, ali i stabilizovao uprkos svetskoj ekonomskoj krizi. Broj građana, koji žive ispod praga siromaštva u Tuskoj meri se niskim jednocifrenim procentima. Dve petine stanovništa po svim kriterijumima pripada srednjoj klasi. Čini se da priča o dečaku sa Crnog mora ima trijumfalan kraj. E pa, nijedan dobar zaplet ne prolazi bez sukoba, pa ni ovaj.

Palata sa 1.000 soba i Gulenova senka

Redžep Tajip Erdogan vlada iz palate, koja, sa svojih 1000 soba, dominira Ankarom. U turskoj prestonici zovu je Beli saraj. Koštala je neverovatnih 615 miliona dolara. Međutim, predsednik Erdogan u svom belom dvoru vidi pukotine i mrlje, koje, čini se, opsesivno želi da ukloni.

Najveća mrlja na zidovima Erdoganovog Belog saraja je, pogodili ste, mrlja iz prošlosti otelotvorena u liku i delu Fetule Gulena. Iako je ovaj sedamdesetpetogodišnji intelektualac i bivši imam u samo-izabranom izgnanstvu u američkoj državi Pensilvaniji još od 1999. godine, njegova senka doseže veoma daleko. Naime, upravo Gulen i njegovom pokret Himzet (Služba), poslužili su svojevremeno kao lansirna rampa za Erdoganov uspon na vlast.

Šta je Hizmet? Sama reč ukazuje da pripadnici ove organizacije nastoje da služe narodu. Gulen je u svojim propovedima isticao da je “izučavanje matematike, fizike i hemije služenje Bogu”. Zalaže se za sufistički umereni Islam, višestranačku demokratiju i saradnju sa drugim verama. Gulen se zato i sretao sa papom Jovanom Pavlom II, vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem i vrhovnim sefardskim rabinom Izraela.

Foto: AP

Foto: AP

Ono što nisu uspeli vojni čuvari Ataturkovog nasleđa, Arapsko proleće, ni protesti u istambulskom parku Geza, uspeli su Gulenovi sledbenici

Širom sveta niklo je na hiljade gulenističkih škola, a u Turskoj se tako razvila intelektualna elita, koja je zauzela važne položaje u svim granama društva. Vrhunac saradnje Gulenista i Erdogana tekao je od 2011. do 2013. godine kroz proces Ergenekon i operaciju Malj. Njima je nanet prvi težak udarac vojnoj upravi od dolaska Ataturka na vlast. Sedamnaest zvaničnika, među kojima i nekolicina visokih oficira, osuđeno je na doživotni zatvor. Pred sud su izvedene stotine oficira, novinara i sekularno orijentisanih političara. Trijumf pro-islamske nad Ataturkovom Turskom ne bi bio moguć bez marljivog rada Gulenove Službe, koja je sakupila ozbiljne dokaze protiv vojne elite i srušila je, ne na ulicama, već u sudnicama.

Država u državi

Međutim, umesto da im kaže hvala, Erdogan, svestan moći Gulenista, počeo je da zatvara njihove, a otvara svoje škole uz finansijsku podršku dobrotvornog društva, kojim rukovodi niko drugi nego predsednikov sin Bilal. Gulenisti su spremno uzvratili. U decembru 2013. godine finansijska policija uhapsila je 47 članova navodnog lanca korupcije. U ćelijama su se tako našli poslovni ljudi bliski Partiji pravde i blagostanja, njeni zvaničnici, pa čak i sinovi nekolicine ministara. Internet su uskoro preplavili snimci inkriminišućih razgovora, nekih navodno i sa samim Erdoganom, koji su naciji oslikali punu dubinu unutarpartijskog nepotizma i doveli do lavine ostavki u vladajućoj stranci. Erdogan se tada zakleo da će Tviter sravniti sa zemljom.

Ono što nisu uspeli vojni čuvari Ataturkovog nasleđa, Arapsko proleće, ni protesti u istambulskom parku Geza, uspeli su Gulenovi sledbenici. Erdogan je skinuo demokratske rukavice i zasukao partijske rukave rešen da uništi “Gulenističku državu u državi”. Od januara 2014. godine oko 6.000 policajaca otpušteno je ili dobilo premeštaj zbog sumnje da sarađuju sa Gulenistima. Osuđena vojna lica su oslobođena, a njihova mesta u ćelijama zauzeli su osumnjičeni pripadnici Službe iz svih delova društva. Krajem iste godine sam Gulen proglašen je za vođu terorističke organizacije, a Ankara je od Sjedinjenih Država zatražila njegovo izručenje. Na odgovor Vašingtona i dalje čeka.

Selda Yildiz/Creative Commons Erdogan je cenu za ovakav politički zaokret platio već u junu prošle godine. Prvi put u 21. veku, Turska je ostala bez parlamentarne većine zbog izbornog uspona sekularne Republikanske narodne partije u do tada skoro nezamislivoj saradnji sa kurdskom Narodnom demokratskom partijom.

Činilo se da vladajućoj Partiji pravde i razvoja nema druge nego da pravi ustupke zarad koalicije. Međutim, Erdogan je umesto toga izabrao neočekivani politički manevar – raspisao je prevremene izbore za novembar.

Dok se opozicija oporavljala od šoka, predsednik je porinuo zemlju u duboku političku nestabilnost podsetivši birače kako je država izgledala pre njega.

Usledilo je leto obnovljenih sukoba sa Kurdima, koji su odneli na stotine života civila, pored žrtava u redovima turskih snaga reda i preko 400 gerilaca zabranjene Radničke partije Kurdistana.

Iz naftalina je izvađen zakon iz 1926. godine na osnovu kojeg je pokrenuto 1845 sudskih postupaka zbog uvrede predsednika. Najniža kazna iznosi čak četiri godine zatvora. Iza rešetaka su umetnici, novinari, karikaturisti, ali i tinejdžeri zbog žvrljanja po posterima sa Erdoganovim likom i poruka na Fejsbuku. Do novembarskih izbora, izvršen je upad u uticajni opozicioni list Hurijet i, što je ključno, preuzeta medijska grupa Koza Ipek Holding. Time se opozicija preselila na Internet, a veliki broj novinara u inostranstvo. Prebijanje popularnog voditelja Ahmeta Hakana i ubistvo kurdskog novinara Kadri Bagdua pomerili su Tursku na samo začelje (151. od 180 mesta) svetske rang liste slobode govora.

Lov na novinare

Džan Dundar, urednik možda poslednjeg glasila koje nije pod kontrolom turskih vlasti, Džumhurijeta, poredi lov na novinare sa erom Makartijevskog lova na komunističke veštice pedesetih godina prošlog veka u SAD. Sam Dundar drugi put je ove godine na optuženičkoj klupi. Preti mu doživotna robija ukoliko bude osuđen za saradnju sa, kako turski tužioci tvrde, teroristima. Saradnja se ogleda u Dunarovom dokumentarnom filmu u kojem se tvrdi da je Turska koristila humanitarne konvoje da bu dostavljala oružje pobunjenicima u Siriji. Varljivo leto 2015. tako se završilo po Erdoganovoj volji – osvajanjem 317 od 550 mesta u parlamentu.

Davutogluov gambit

Međutim, da bi konačno postao moderni turski sultan, da bi izvršnu vlast i formalno preneo sa vlade na predsednika, Erdoganu je za promenu Ustava potrebna dvotrećinska poslanička većina od koje ga deli 50 nedostižnih mesta u skupštini. Primoran je da vlast deli sa premijerom Davutogluom. Nikakav problem, barem na prvi pogled, pošto je upravo Erdogan izabrao Davutoglua za naslednika na mestu premijera, a analitičari njihov odnos porede sa prijateljstvom Sulejmana Veličanstvenog i čuvenog arhitekte Sinana.

Međutim, nije tako. Iako se o razdoru između predsednika i premijera u hodnicima Belog saraja šuška već mesecima, da se pukotina širi bilo je primetno još u martu kada se Davutoglu odlučio za sopstveni politički gambit i, ne pitajući nikoga, zabezeknutoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel ponudio da Turska preuzme sve bliskoistočne izbeglice, koje Evropska unija odbije sa svoje kapije. Cena je bila uvođenje bezviznog režima na liniji Ankara – Brisel i dizanje iz mrtvih pregovora o članstvu, od kojih su u Turskoj i najveći zagovornici evropskih vrednosti odavno odustali.

Recep Tayyip Erdogan, Ilham AliyevErdogan je Davutogluovo približavanje Evropi posmatrao pasivno.

Međutim, prošle nedelje, vladajuća partija odlučila je da ovlašćenje postavljanja pokrajinskih stranačkih prvaka iz ruku Davutoglua tj. premijera, posle više decenija, vrati svom izvršnom odboru.

Odluka gubi na svom demokratskom značaju ako se zna da većinu od 50 članova tog odbora čine Erdoganovi ljudi, među kojima su i predsednikov zet, turski ministar za energetiku Berat Albajrak, kao i bivši lični advokat Hajati Jazidži.

U takvoj situaciji Davutogluu ostaju dve opcije – da ostavi politiku ili da se bori. Analitičari ističu da su na strani premijera i vojska i obaveštajna služba, a da su mu naklonjeniji Vašington, Brisel, pa čak i Moskva.

Amerikanci nisu Erdoganu zaboravili kršenje sankcija protiv Irana, kao ni nedavne tvrdnje da Turska ne treba da se previše oslanja na NATO i postavljanje roka do 2026. godine za potpunu samoodrživost turskih oružanih snaga. Evropa u Davutogluu vidi partnera za zauzdavanje marša dva miliona izbeglica prema svojim vratima. Rusija ne oprašta obaranje svog aviona nad turskim vazdušnim prostorom i Erdoganovo naoružavanje sirijskih pobunjenika za borbu protiv miljenika Moskve Bašira al Asada.

Džamija do neba

U tako naelektrisanoj geopolitičkoj situaciji čini se da Erdoganov sultanat više lični na san, nego na stvarnost. Međutim, oni, koji dobro poznaju turskog predsednika, pokazuju rukom na azijsku obalu Bosfora gde, uprkos svim problemima, niče i, sa najvišeg istambulskog brda nad gradom se nadvija buduća najveća džamija u Turskoj. Erdogan je kao ta džamija, rešen da bude zauvek zapamćen kao otac turskog ekonomskog čuda, ali i lučonoša osmanlijske prošlosti i islama. Po cenu da iz demokratskog voza iskoči i pre nego što stigne na odredište.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar